Пасијски ораторијуми XX века

Мартенова композиција писана је између 1945. и 1948. године на текстове из Новог завета и Исповести Светог Августина. Инспирисана је Рембрантовим бакрописом „Три крста” који се чува у Музеју лепих уметности у Бостону. Како каже сам Мартен, „Иза тамне позадине људи, који изгледају као да су замрзнути у стању шока, уздижу се три крста; велики зрак белог светла усмерен је са неба на централни крст, на којем се налази Исус у агонији. Од тренутка када сам угледао ово дело постао сам опседнут идејом да могу да рекреирам слику Христовог страдања мојим могућностима”, рекао је Мартен. Он је то учинио тако што је драматизовао последње дане Христовог живота, посебно се фокусирајући на његову божанску природу и личност. У Мартеновој визији, Христ осуђује лицемерје Фарисеја, потом припрема ученике на свој одлазак током Тајне вечере, а такође присуствујемо и његовој молитиви и муци у Гетсиманском врту. У другом делу, током суђења, видимо Христа који више није растрзан сумњама, већ са миром и ауторитетом одговара на питање Великосвештеника и Понтија Пилата. Потом пратимо Христов пут Крста и његово страдање, пред само распеће. Поред ових догађаја, Мартен је уврстио и коментаре, лирског карактера, које је базирао на медитацијама светог Августина о тајни Христовог страдања који пружају формалну заокруженост и цикличност самој музичкој форми.

Ова изузетно лична и проживљена композиција, према ауторовим речима, је дело које ће се изводити и у цркви, али „неће бити црквена музика”. Она је интимно виђење пасијске драме, постављено на темељу наде у бољитак, у то „божанско светло” које осветљава мрак у којем су се људи нашли, посебно у контексту самог завршетка Другог светског рата када Мартенова Гоглота настаје.

У емисији ћете чути снимак овог дела забележен на концертном извођењу одржаном 29. марта ове године у Утрехту. Хором и Филхармонијским оркестром Холандског радија дириговао је Штефан Цилиас. Као солисти наступили су: сопран Сара Брејди, мецосопран Маријан Беате Киланд, тенор Стјуарт Џексон, баритон Жак Имбраило и бас Патрик Болиер.

Наше наслеђе заступа једна од најиноватинијих композиција насталих у првој половини прошлог века – први ораторијум на српском језику Васкрсење Стевана Христића. Дело је премијерно изведено 3. маја 1912. године у београдском Народном позоришту, када је хором Певачког друштва „Станковић” и оркестром Музике краљеве гарде дириговао Станислав Бинички, уз одабране солисте. Иако је премијера прошла успешно, један део критике предвођене, само годину дана старијим, Милојем Милојевићем обрушила се на тада двадесетседмогодишњег Христића, оптужујући га да је донео непримерене утицаје италијанске савремене опере, односно упливе „пентатонике и егзотике”, уместо да је инспирацију црпео из народне мелодике. Композитор им није остао дужан објашњаваћи на страницама часописа „Дело” своје поетичке и композиторске изборе, упућујући јавност да је користио не пентатонску, већ шетстотонску целостепену лествицу, која је по својој структури и коришћењу древна, али да ју је актуелизовала употреба код Дебисија. У том погледу, сагледавајући Христићево музичко образовање – од Москве до Рима, где је стицао знања код ватиканског композитора Дон Лоренца Перозија, попут Мокрањца деценијама раније који се такође усвршавао код ватиканског музичара Алесандра Паризотија – као и његово космополитско искуство, можемо закључити да је Васкрсење својим разноликим утицајима и смелим хармонским језиком, у ствари означило ново поглавље у историји српске музике, односно први прави модернистички искорак. Такође, оно представља и значајно одступање од канона црквено-православне музике, увођењем солиста и оркестра у третман библијске теме. Ово је дело које одговара тренутку у којем настаје, не заостајајући, у суштинском смислу, за неким другим остварењима европске музике фен-д-сиекла.

Васкрсење је написано на текст Драгутина Илића и састоји се, традиционално, из два дела. Радња се дешава у ускршњу зору, а први сегмент носи назив Весница са гробa, у којем Марија Магдалена ученицима доноси вести да је Христово тело нестало из гроба. Касније присуствујемо и Христовом указивању Марији Магдалени. У другом сегменту – Христос међу ученицима – описује се како народ хрли ка Голготи, где затиче празну гробницу. Марија Магдалена објављује да је видела Христа, а потом се он указује и апостолима. Ту је и сцена са неверним Томом, те финале – Осана и Христос воскресе. Треба напоменути да је увод ораторијума, у својој симфонијској верзији, касније опстао на концертним подијумима под именом Поема зоре, пленећи својим изузетно бујним оркестарским колоритом и сврставајући Христића у ред најбољих оркестратора у историји српске музике.

Пратићете извођење Хора и Симфонијског оркестра Радио-телевизије Београд под управом Бојана Суђића. Солисти су: Радмила Смиљанић, сопран, Живан Сарамандић бас, Никола Митић, баритон и Карољ Колар, тенор.

Уредница Ксенија Стевановић