Представа „Централно гробље“ Херберта Фрича – одговори на животна питања су под земљом

Године нису укротиле Херберта Фрича. И даље ради неустрашиви театар, избегава познато и авангардно, опструише очекивања културног погона. Фричов маниризам је у избегавању текста и речи, што све иритира публику немачког говорног подруја, историјски навиклу да сценске уметности мери према стиховима Шилера и Гетеа.

Неме инсценације Херберта Фрича, као што је ова, поседују други квалитет – оне су флаширане људске емоције.

„Театар је за мене превасходно музика. У таквом оквиру онда настају простори трансцендентног. Али то стање не може једноставно да се наручи. Позориште некад успева да се отвори у трансцендентно, некад не. Ја то радим преко ритуала и ритуализованих проба. Као кад се отвори вино, и пусти да „ради“ на ваздуху како би развило пуни укус“, каже Херберт Фрич.

Пре тачно 150 година су комуналне власти Беча наредиле затварање и прекопавање градских гробаља и отварање једног великог, Централног, тада ван градских граница. Скоро да није избила револуција.

Фрич сада захвата у бечку традицију "pompfineberer", речи коју је локални дијалект преузео из француског, а означава ливрејисане предводнике погребних церемонија.

Фричови Помпфинеберер су у првом делу представе гробари, у другом мртви који се ноћу диве светлима града у даљини, а у трећем – збуњени живи у бојама барбика и жвакаћих гума.

„Код Херберта никад не сме да буде превише мрачно и безадежно. Он увек и у најтежим темама успе да пронађе боје, да извуче комику, што онда шири спектар сценских уметности. Њега код људи пре свега занима покушај и неуспех, тражи грешке, слабости и дефиците. А како смо ми људи, и нама се на сцени догадјају све те ствари, што се аутоматски уграђује у представу“, наводи професорка књижевности Сабине Хаупт.

Шта је режисер хтео да покаже, да је смрт грешка?

„Не, никако грешка. Рекао бих смрт је интересантна, кад је то не би унизило. Ми потцењујемо властита сећања на некога кога више нема: На који начин мења квалитет живота то што мислимо на некога ко више није, наводно није, али на неки начин ипак јесте, јер остаје стваран за нас“, истиче Фрич.

Да ли је смрт катарзични моменат сваке људске културе? На индивидуалном плану, да ли је утеха? На друштвеном, да ли је смрт велики нивелатор који брише све разлике? Снажна Фричова режија која поставља суштинска питања чији су одговори – под земљом.