Грамофонија – Петар Чајковски: Патетична симфонија

Снимак који ћете вечерас слушати, настао у Карнеги холу новембра 1947. године, до данас је стекао култни статус због више разлога. Пре свега, издање је објављено у оквиру серије посвећене великој америчкој турнеји Ен-Би-Си оркестра 1950. године, која је садржала четрнаест наслова из богате архиве овог ансамбла. Поред тога, издања су се појавила на тржишту у веома важном тренутку за историју дискографије и нарочито за компанију RCA, која се у том периоду такмичила са старим ривалом, компанијом Колумбија, на пољу израде фонограма и формата који ће заменити шелак плоче. Наиме, RCA је још пре Другог светског рада екпериментисала са плочама на 33 обртаја, али како је тај подухват био финансијски неуспех, одлучила се за сопствени микрогрув формат на винилиту од 7 инча и 45 обртаја, касније познатом као сингл-плоча. Идеја је била да се овај формат користи за аутоматизовану секвенцијалну репродукцију више плоча за коју би се користила посебна врста грамофона са механизмом за самостално мењање плоча вертикално сложених на цилиндру, донекле слично начину рада џубокса. Међутим, у сфери уметничке музике је предност била на страни лонгплеј плоча конкурентских компанија будући да је било знатно практичније обимне композиције објављивати на једној плочи него у оквиру комплета. RCA је убрзо почео да увиђа да њихов систем губи тржишну трку, те су почетком педесетих година почели да паралелно објављују своја издања у две верзије. Тако је снимак који вечерас слушате представљен јавности као бокс сет од пет плоча на 45 обртаја намењених аутоматској репродукцији и као лонгплеј винил на 33 обратаја. Снимак је након Тосканинијеве смрти постао веома популаран, те је до средине седамесетих година био заступљен у каталозима бројних компанија широм света. У емисији ћете слушати снимак са лонгплеј верзије.

Еволуција Ен-Би-Сијевих технолошких иновација и извођачка каријера Тосканинија су били веома испреплетани те су тако употреба селенофона и магнетофона за снимање и радијску емисију програма оставили трага на уметничку концепцију славног диригента. Будући да је тек крајем четрдесетих година Ен-Би-Си почео да користи магнетну траку за свој програм, Тосканини је био незадовољан квалитетом раније коришћених тзв. „плоча за транскрипције” којима су се служиле радио-станице, те су на његову иницијативу снимци концерата и проба обављани на филмској траци помоћу селенофона, апарата који је био спој филмског пројектора и снимача на траку, све до почетка педесетих година, паралелно са снимањем уз помоћ магнетофона. Такође, на фотографијама из тог периода се може видети да је коришћена и посебна врста микрофона за радијско емитовање коју је RCA усавршавао почев од средине тридесетих година. Крајем осамдесетих година је започео опсежан пројекат трансфера звука са филмских и магнетних трака на савремене формате, те је данас доступан велики број тако забележених снимака који, за разлику од плоче коју вечерас емитујемо, никад раније нису били објављени. Данас се сви чувају у Тосканинијевом легату у Њујоршкој библиотеци.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић