Да ли смо у ствари производ жеља других људи

Према Луку Берџису, аутору књиге Желети: Моћ миметичке жеље у свакодневном животу (Wanting: The Power of Mimetic Desire in Everyday Life), која се заснива на раду француског научника Ренеа Жирара, наше жеље су миметичке. Другим речима, снажно их обликују модели око нас, било да су то познате личности, људи који су утицали на наш живот или наши вршњаци. Ми смо, у ствари, производ жеља других људи.

Берџис разликује две врсте жеље: површне и дубоке. Површне жеље су ефемерне и на њих лако утичу спољни фактори, док су дубоке жеље укорењене у нашим основним уверењима и вредностима. Да бисмо преузели контролу над својим жељама и избегли да нас гурају и повлаче у правцима који нису својствене нама самима, морамо идентификовати разлику између њих.

Човек је створење које не зна шта да жели. Зато тражимо друге људе да бисмо сазнали. Веома смо другачији од било које животиње. Животиње имају инстинктивне одговоре; гладни су, једу. Ако им је хладно, траже топлије склониште. И ми имамо те инстинктивне нагоне, такође. Али оно по чему смо различити је то што имамо цео овај универзум апстрактних жеља за које немамо никакав унутрашњи радар. Немамо механизам за избор између ових објеката жеље.

За жељу су потребне силе које су веће од нас самих. Када бисмо могли да пуцнемо прстима и пожелимо било шта, онда би свет био сасвим другачије место. Али то није начин на који жеље функционишу.

Шта је миметичка жеља?

Рећи да је жеља миметичка значи рећи да је имитација. Ми тражимо моделе жеља. Људи који нам помажу показују шта вреди желети. Постоји нека врста понизности која је потребна да би се разумело: „Ја сам производ жеља других људи, почевши од мојих родитеља, почевши од пријатеља које сам имао када сам био дете.“ Настављамо тај процес миметичке жеље све до одраслог доба, где она одлази у подземље и постаје много скривенија него када смо деца, истиче Берџис.

Дубоке жеље су попут слојева стена које су се таложиле током нашег живота. То су жеље које се могу обликовати и култивисати кроз моделе попут наших родитеља и људи којима се дивимо као деца. Али на неком нивоу, оне су повезани са суштином онога што смо ми. Оне се могу повезати са вишегодишњим људским вредностима: истином, лепотом, добротом, људским достојанством. Свако људско биће их има.

Оно што Берџис назива површним жељама, то су веома миметичке и ефемерне жеље. То су ствари које данас постоје, а већ сутра ће да нестану. Оне су подложне ветровима миметичких промена, јер нису укорењени у слоју нас самих који је изграђен током времена.

Ове жеље аутор посматра као лишће које прекрива слојеве стена, које ће лагани ветар одувати. Нови модел долази у наш живот; старе жеље су нестале. Одједном желимо нешто друго. Многи људи у једном тренутку освесте да су њихове каријере производ површних жеља. И чим открију довољно моћног модела у другој каријери, они се мењају, а онда то ураде четири или пет пута пре него што схвате да никада нису били укорењени у властитим дубоким жељама, што други људи неће тако лако приметити.

Бити у стању да идентификујемо разлику између ове две врсте жеља је кључ за враћање неке контроле над оним чему тежимо јер препознајемо да нам не доносе коначно испуњење.

У току свакодневног живота, гурани смо и вучени у милион различитих праваца. А ако се не извучемо и не нађемо времена за сећање, нећемо моћи да слушамо своје животе, да слушамо друге и да разумемо начин на који наши односи и наше жеље расту и настају. И бићемо изненађени ако за пет или десет година пожелимо нешто или наставимо да следимо жеље које су нас довеле до места на које заиста можда нисмо желели да идемо.

Друштвене мреже – миметичка машина коју носимо у џепу

Данас живимо у свету где можемо да ступимо у контакт са било ким, чак и ако се налази на другом крају планете, или ако има много више моћи и новца од нас, ми и даље можемо да комуницирамо са њим. Значи да имамо миметичку машину у џепу у којој постоје сви ти људи.

Друштвене мреже су нам дале милионе миметичких модела са којима се сада морамо борити. Сви смо са десетак миметичких модела прешли на милионе, а као култура нисмо сасвим схватили шта то значи за наше ментално и емоционално здравље, напомиње Лук Берџис.

Постоје две врсте миметичких модела.

Прва врста се назива спољашњим посредником жеље. То су модели који су изван нашег света; да ли зато што они постоје у другачијој друштвеној сфери од нас, не постоји могућност да дођемо у директан контакт са њима, а свакако да им не можемо постати ривали. Они су на неки начин, изван нашег света жеља, изван нашег света такмичења. Ови спољашњи модели жеље могу бити стварни, или могу бити измишљени.

Друга врста модела је унутар нашег света који се зове унутрашњи посредници жеље. То су људи са којима долазимо у контакт и постоји могућност сукоба или ривалства са тим људима. То су чланови наше породице; то су људи на нашем радном месту; то су људи који би чак могли бити наши пријатељи. Лакше је да се поредимо са њима. Ово су људи на које гледамо као на мерила, и много је већа вероватноћа да ћемо завидети некоме са ким смо ишли у средњу школу, а ко сада има одличан посао и прелепу супругу/а, него што бисмо могли да завидимо најбогатијој особи на свету.

Опасност са спољним посредницима жеље, са држањем корака са људима који су веома успешни, са људима који су моделирали одређени стил живота, јесте да том процесу нема краја. Свака жеља је облик трансценденције. Желимо да пређемо границе, да пређемо само још једну планину, да будемо особа каква тренутно не осећамо да јесмо.

Имати позитивне моделе жеље за опонашањем је веома добра ствар. Важно је имати људе који моделирају врлине и доброту коју бисмо желели, али морамо разумети ограничења сваког модела. А разумевање како се динамика између нас и наших модела мења у том сценарију је заиста, заиста важно, наглашава Бериџис. Такође је важно да разумемо када нам је неко унутрашњи модел жеље, јер у том случају морамо да поставимо границе.

Мудро бирати моделе

Жеља потиче од тога да осећамо да нам нешто недостаје, а то нас може довести у опасан, зачарани круг јер ће увек постојати други модел за угледање. Морамо да бирамо наше моделе мудро. Такође морамо да знамо када нас модел распаљује жељом за нечим што ће донети право испуњење или ће изазвати само удар допамина, или ће нам омогућити да маштамо о животу који вероватно никада нећемо имати. А чак и да успемо, вероватно би нас то учинило несрећним.

Довољно је отићи на Инстаграм и провести пет минута, и видети моделиране стилове живота, видите моделиране дестинације за одмор, моду, изговор, начине ангажовања, начин говора, политичке преференције. Све ове жеље су моделоване за нас 24 сата дневно, милијарде њих, и морамо да разумемо миметички пејзаж друштвених медија или ћемо у супротном постати потпуно контролисани.

Ко сам ја?

Слушање је кључно за трансформацију, напомиње Берџис. Паркер Палмер је рекао да, „Пре него што могу свом животу да кажем шта желим да радим са њим, морам да слушам свој живот који ми говори ко сам ја“. Колико нас то ради?

Дакле, ако хоћемо да желимо другачије, поручује Лук Берџис, требало би свој живот да вежемо за оне моделе када смо били укључени у дубоко смислену активност која нас је потпуно испуњавала и погледамо да ли постоји образац. Берџис је убеђен да ако прођемо кроз свој живот и идентификујемо три, четири, пет од ових прича о испуњењу, вероватно ћемо увидети да се појављује образац. И то ће бити наш живот који нам говори нешто о томе где у ствари проналазимо испуњење својих жеља.