Севернокорејски лидер је у пратњи заменика премијера и шефа руског Министарства индустрије и трговине Дениса Мантурова, обишао фабрике авиона у Комсомољску на Амуру, а такође је посматрао демонстрациони лет ловца Су-35, саопштила је руска влада.

У одељењу за пројектовање, делегацијама су приказане дигиталне технологије које се користе за кпроизводњу савремених авиона.

Како је саопштио Мантуров, Русија види потенцијал за сарадњу са Северном Корејом у области производње авиона, али и других индустрија.

Ким Џонг Ун је допутовао у Русију у уторак, што је његова прва посета тој земљи од 2019. године.

Севернокорејски лидер је у среду разговарао са руским председником Владимиром Путином на космодрому Восточни, а укупно време њиховог састанка, укључујући и заједнички обилазак космодрома, био је отприлике шест сати, наводи агенција РИА Новости.

Ким је неочекивано је продужиосвој боравак у Русији док је Путин пристао је да узврати посету.

Кроз аналитичну и систематичну претрагу бројних књига, записа и ратних дневника савременика, професор Милош Ковић донеће бројне занимљивости и појединости у вези са повлачењем које до сада нису биле толико познате. На путу којим је прошла српска војска пре сто година, професор Милош Ковић разговараће и са локалним историчарима.

Аутентична прича на аутентичним локацијама, фото и видео материјал из тог периода само су неки од детаља који ће гледаоцу документарног филма "Срби на Крфу" приближити време и догађаје од пре сто година.

Новитет који доноси документарни филм ауторке Слађане Зарић су и архивски материјали савезничких армија који сe данас чувају у британским, италијанским и француским архивима. Извештаји иностраних генерала, официра, лекара и новинара из Албаније и са Крфа дају још један допринос у сагледавању тадашњих тешких околности.

Завршен је први део снимања у Србији и у Великој Британији. У архивима британског војног музеја пронађен је драгоцени и до сада необјављени дневник енглеског адмирала Ернеста Трубриџа, који се као командант британске мисије на Дунаву повлачио са српском војском преко Албаније. Трубриџ је у српској историји остао забележен и као командант евакуације српске војске у албанској луци Свети Јован Медовски, а потом је на Солунском фронту постао лични саветник за војна питања регента Александра.

Камера РТС-а је у породичној кући адмирала Трубриџа забележила бројна висока српска одликовања, којима би ретко који српски официр из онога времена могао да се похвали. За помоћ коју је пружио српској војсци и народу, адмирал Трубриџ је одликован војним Белим орлом првога степена, носилац је и првог степена Белог орла за цивилна питања, одликован је и официрским Карађорђевим орденом са мачевима другог, трећег и четвртог степена. О овом веома угледном енглеском аристократи (његова породица је носилац аристократске титуле баронета) у српској историографији мало се зна.

Први део документарног филма снимљен је у Београду, Нишу, Краљеву, на Магличу, у Студеници, Рашкој, Косовској Митровици, Пећи, Призрену и у Лонодну. У септембру је планирано снимање у Црној Гори (Чакор, кањон реке Цијевне, Скадарско језеро), Албанији (Љум Кула, Пука, Скадар, Фијер, Валона...), Грчкој (Крф), Италији (Бриндизи) и Француској (Париз).

Планирано је да премијера филма буде одржана на Крфу 2016. године, током обележавања стогодишњица Албанске голготе и евакуације српске војске на Крф.

Документарни филм "Срби на Крфу" реализује се у копродукцији Радио-телевизије Србије, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије и Министарства одбране Републике Србије. Истраживање у Лондону финансирао је, посредством Амбасаде Велике Британије у Србији, Одбор за обележавање Првог светског рата Велике Британије.

Ауторка филма је Слађана Зарић, редитељка Ивана Стивенс, новинар Весна Илић, директор фотографије Петар Вујанић. Продуценти филма су Снежана Родић Синђелић и Добривоје Илић.

Поновно инсистирање на питањима за која смо мислили да су напором генерација историчара на њих дати одговори – наметнуло је потребу преиспитивања и анализе познатих историјских извора.

Обиље архивских докумената, фотографија, предмета, разгледница, писама, пропагандних плаката похрањених у пребогатим фундусима домаћих и страних архива и музеја речито и сликовито говори о искушењима Великог рата, ратним напорима Краљевине Србије, страхотама кроз које је прошло њено становништво, злочинима почињеним над српским народом, месту и улози Србије у плановима Централних сила, политици савезника према њој, као и доприносу Србије победи Антанте у Првом светском рату.

У тренуцима када нам се наивно чинило да готово нема документа, писма, фотографије или плаката који није био познат генерацијама историчара што су се истраживачки посветили феномену Великог рата и није се нашао под лупом историографске анализе – једна приватна збирка настала дугогодишњим напорним трудом ентузијасте и заљубљеника у прошлост у потпуности је демантовала такво, већ укорењено и распрострањено схватање.

Александар Боричић, угледни српски одбојкаш и дугогодишњи репрезентативац, познати тренер и спортски радник, представник српске одбојке у међународним спортским институцијама, личност огромног и неспорног ауторитета у међународним спортским круговима, заљубљеник у филателију и старине, неуморним вишедеценијским радом успео је да створи једну од најбогатијих приватних колекција фотографија, писама, плаката и дописница насталих у време Великог рата. Највећи део колекције Александра Боричића до сада није био познат стручној и широј јавности.

Одлучујући се да београдској јавности представимо само део пребогате збирке Александра Боричића, издвојили смо најупечатљивија изворна сведочанства која говоре о Србији у Великом рату. Сматрали смо да ширина саме збирке дозвољава осликавање различитих аспеката учешћа Србије у том ратном сукобу.

На једној страни, она нуди живо ткање нарације о ратним изазовима, сукобима, страдањима и бременитостима самог рата, док на другој страни јасно осветљава другу страну рата - сва она дешавања, догађаје и процесе који често у историографским анализама остају на маргинама главних токова, а који не само што употпуњавају мозаик прошлих времена већ убедљиво и у тоталитету говоре о целини историјских збивања.

Имајући то у виду, одлучили смо се да кроз призму збирке Александра Боричића посматрамо две стране рата: ону у вези са самим догађајима на фронтовима и бојним пољима и њихове директне последице и ону која се тиче живота иза утврђених линија фронта, а који се обликовао и формирао под утицајем ратних збивања и који је често креирао расположење, дух, па и стање на фронту.

Први део изложбе смо назвали „Лице". Настојали смо да у светлу збирке, првенствено њених вредних фотографија, представимо ратне напоре Србије у 1914. и 1915, прикажемо њене храбре ратнике, представимо њихов изглед, физиономију, њихову спремност и опремљеност за вођење рата, њихово расположење, стремљења и хтења.

Посебну вредност представљају фотографије српских артиљераца и њихових оруђа настале током борбених дејстава или у ретким тренуцима примирја, доколице и одмора. Потресне слике страдања и голготе кроз коју је прошла српска војска у зиму 1915/16. сваки пут изнова својом експресивношћу изазивају јаке емоције.

Фотографије изнурених српских ратника и колона цивилног становништва које се за војском кретале албанским врлетима и беспућима упечатљиво говоре о готово библијским оквирима страдања српске војске и цивила у данима највећих искушења Великог рата.

Насупрот томе, фотографије из периода опоравка на Крфу дају сасвим другачију слику, пуну полета, ентузијазма и жеље за повратком у поробљену отаџбину. То више нису представе изнемоглих српских војника, одевених у остатке нечега што је некада била униформа српске војске, које савезници прихватају и евакуишу далеко од крајева у којима су рођени, већ импресивне слике стаситих Шумадинаца, Мораваца, Тимочана, Подрињаца, одевених у нове униформе, опремљених и спремних да се победоносно врате својим породицама, кућама и имањима.

Уз њих су и представници српске интелектуалне и политичке елите који далеко од отаџбине настоје да осигурају политичке и дипломатске услове за повратак у земљу и припреме се за послератну обнову.

Оптимистично делују и сведочанства о борбама и животу на Солунском фронту. Кроз фотографије ове збирке можемо пратити кретање српских војника са Крфа до Солуна савезничким бродовима, њихов долазак на фронт, поседање положаја у планинским областима, стварање читавог система утврђења и саобраћајница, организацију система командовања и снабдевања, али и крваве борбе на Горничеву, Кајмакчалану, Могленским планинама и Добром пољу.

Посебно су упечатљиво приказани моменти савезничке параде победе одржане у Паризу 1919. и учешћа једног ешелона српских ратника који импонују самом својом појавом, држањем, наступом и озбиљношћу.

Насупрот томе, потресна сведочанства о бестијалности ратних злочина почињених над српским народом током казнене експедиције 1914. и окупационог терора 1915–1918, разарању инфраструктуре и одношењу и пљачки културних и материјалних добара јасно говоре о суровости и безобзирности немачког, аустроугарског и бугарског окупационог апарата.

Свестраност и свеобухватност збирке Александра Боричића омогућила нам је да другу страну Великог рата представимо у свој њеној разноликости и различитости. Зато тај сегмент изложбе носи прозаичан назив "Наличје".

Ратна пропаганда, као свеприсутни пратилац ратова и неизоставни аспект ратовања, своју пуну афирмацију доживела је током Великог рата. То су били моменти кад су све ратујуће стране, настојећи да представе себе у светлу које им се чинило најпожељнијим и најефектнијим, да унизе противника и психолошки делују на њега и његово расположење, путем различитих ратних плаката и дописница покушавале да креирају будућу стварност.

Плакати и дописнице с пропагандним мотивима говоре како су аустроугарски и немачки пропагандисти видели Србе и Србију, на који начин су их представљали и какво су мишљење о тој земљи и њеном народу желели да формирају код својих грађана. Сликама дивљачке, сељачке и нецивилизоване Србије супротстављали су жељене, исфабриковане слике германске бриге о српским рањеницима и ратним заробљеницима које су биле у потпуном контрасту са стварношћу.

Насупрот пропаганди и жељама пропагандиста, стоје слике свакодневног живота у Србији током првих година рата, слике деце која одрастају у сенци рата, жена и стараца који се далеко од фронта труде да сачувају децу и имања, трговине која се одвија на замрлим и занемелим градским пијацама, ратних инвалида који се оспособљавају за цивилни живот – које показују сву жилавост животне инерције у судару с ратним вихором.

Војничка писма и дописнице изражајношћу рукописа, живошћу боја и снагом личних порука и печата чувају свест о уникатности и непролазности тренутка, момента у коме настају и одражавају сву сложеност околности и ситуација. Они на позорницу самих збивања изводе појединца са свим његовим врлинама и слабостима.

У кратким и ефектним потезима сликају психолошке портрете српских ратника, представљајући њихова унутрашња стања, бриге, дилеме, муке, неизвесности шта наредни дан носи, хоће ли икад видети своје најближе.

Посебан сегмент изложбе посвећен је доласку страних медицинских мисија и њиховом раду у Србији током Великог рата. Србија, као мала и неразвијена земља, с недовољно развијеном здравственом службом и недовољним бројем лекара и медицинара, није била у стању да одговори изазовима какве је пред њу поставио тако велики ратни сукоб.

У данима кад су српске војне и цивилне болнице биле преплављене рањеницима и болесницима, кад су малобројни српски лекари, неуморно радећи, падали покошени опаким заразама, небројене медицинске мисије које су дошле у Србију помогле су да се многи рањеници излече и опака епидемија победи.

Њихов рад и заслуге трајно су се урезали у колективну свест и памћење српског народа. Низ до сада непознатих фотографија које упечатљиво сведоче о њиховом труду и несебичној помоћи представља, по нашем суду, изузетну вредност ове изложбе.

Први светски рат је са свим својим изазовима и страхотама оставио неизбрисив траг у колективној свести низа генерација које су стасавале и стасавају у Србији. Свест о великим данима славе и незабележеног страдања, дедовима солунцима и њиховим делима, бакама које су на својим плећима одржале живот у ратом разореној и окупираној Србији, представља један од угаоних каменова српског националног идентитета.

Презентовањем збирке Александра Боричића чува се свест о прошлости и негује сећање на Велики рат и место, улогу и значај у њему Србије као мале балканске земље чијим су тлом тих дана газили велики људи.

Руски амбасадор у Србији Николај Хартвиг толико је био погођен положајем српског народа – да је чак умро приликом ишчекивања да буде примљен код аустроугарског посланика на састанак.

"То је сматрано знаком његове привржености, неприхватања тог сценарија који је био припремљен Србији", објашњава историчар Чедомир Антић.

Још на почетку рата руско Министарство морнарице преузело је на себе организовања и слања војне помоћи Србији па је формирана "Експедиција посебне намене" (ЕПН). Задатак ЕПН-а је "дотурање и спровођења ратног материјала за Србију", тако што би се материјал транспортовао преко Дунава. Експедиција је формирана 16. августа 1914. године на челу са капетаном прве класе М. М. Весјолкином (у каснијем току рата Весјолкин је унапређен у контраадмирала).

За превоз робе одређени су капацитети Црноморске флоте царске Русије, мада за ову операцију нису могли бити искоришћени и велики бродови због немогућности да уплове у Дунав. У састав експедиције били су укључени шлепови и трговачки бродови, а ЕПН је потчинила себи и Руско дунавско паробродство. Убрзо су и од руског Министарства морнарице добијена знатнија материјална средства за куповину нових транспортних бродова.

Све што је ЕПН превозила сматало се "робом специјалне намене", што језначило да се материјал приоритетно пропушта железницама и воденим путевима упоредо са материјалом за руску војску, а све на рачун руске благајне.

Руска лука на Дунаву, Рени, изабрана је за почетну тачку док су српске луке Радујевац и Прахово, представљале места истовара. Руска морнарица је обезбеђивала конвоје за случај сусрета, односно сукоба са аустроугарским бродовима, авионима или наиласка на мине.

Прву експедицију је чинило седам пароброда и шеснаест баржи. "Мало се зна да је сва храна за српску војску током 1914. и 1915. године пристизала из Русије. Али постојао је проблем: како расподелити ту храну српским трупама након искрцавања, јер су српске железнице биле преслабе за те капацитете", каже историчар Данило Шаренац.

Поред политичке и финансијске подршке, Русија је слала и наоружање. Још током Церске битке пристигло је 120.000 пушака. У другом конвоју било је више од 30.000 сандука са муницијом, око 300 сандука са гранатама, 214 навоја бодљикаве жице... Руска војска је слала и балоне за осматрање непријатељских положаја, два моторна чамца и оклопни парни брод "Тираспољ".

Београд је током прве две ратне године редовно бомбардовала аустроугарска речна морнарица, а Србија није сама могла да се избори са моћним мониторима. Топови, торпеда и мине стигли су заједно са руским инжењерима и минерима.

Прва руска војна мисија је била састављена од сто шест морнара на челу са капетаном Јуријем Волковицким. Ова група је обучавала српске војнике, па је касније формиран "Одред заповедно речно минерство", што је и прва организована јединица речног минерства у Србији.

"Србија је добила неколико десетина мина модерног типа. Оне су могле да се пале и на додир и са обале. За први успех српске војске у борби против монитора захвалност дугујемо руској мисији која је активирала те мине", додаје Шаренац.

Када је реч о артиљерији, помоћ само два, иако велика, руска обалска топа делује симболично. Међутим, та два топа су заједно са неколицином британских и француских топова, сасвим препречила пловидбу Дунавом и онемогућила мониторе приликом бомбардовања. 

Значајне су биле и руске медицинске мисије у којима су учествовали бројни лекари и медицинске сестре. Стизала је помоћ и у одећи. Забележено је да је српска влада примила око 200.000 пари чизама, 19.000 шињела, 12.300 војничких кошуља, 14.300 чакшира, па чак и око 11.000 шајкача.

На Солунском фронту је учествовало око 30.000 руских војника, што није много јер је било 600.000 савезничких војника а међу њима 150.000 Срба. 

Руска јавност је углавном подржавала Србију, као и цар Николај II.

"То се није могло рећи за његовог шефа дипломатије Сазанова, а слично је било и са парламентарним вођом, министром у Думи – Павелом Миљуковом, који је отворено био против Срба. Многима у Русији се чинило да је Русија олако ушла у рат уместо да се реформише и опорави. Тако би можда избегли револуцију", каже Антић.

Односи између Србије и Русије нису у сваком моменту били сјајни.

"Било је осцилација у односима, пре свега када је у питању Македонија – где је Русија била највећи заговорник поделе Македоније и одређених уступака које је српска влада требало да учини не би ли у некој будућој расподели територија могла да рачуна на компензације, што је за српску страну свакако представљало проблем. То питање Македоније и Бугарске, заједно са инсистирањем на офанзиви на аустроугарској територији, представљало је нешто што је током рата кварило српско-руске односе, а можемо рећи и да их је у неким моментима доводило у критичну фазу", истиче Шаренац.

Према речима историчара Чедомира Антића, Русија је ипак одиграла кључну улогу 1915. – када се српска војска повлачила преко Албаније. Британци и Французи су планирали да напусте балкански фронт и посвете се одбрани Египта и колонија, што је снажном интервенцијом спречио руски цар.

После телеграма Николаја II, западни савезници су били приморани да убрзају евакуацију и помогну српској војсци, тако да не треба да чуди што је руска царска породица била тако цењена у Србији.

И дан-данас Србија има дуг према Руском царству, управо због Првог светског рата, закључује Антић.

"Наша војска је одмах после турско-српских ратова – почела да производи таин, војни хлеб. Он је био здрав и храњив. Његови састојци су: 70 одсто раженог брашна, 30 одсто белог брашна и све се то замеси, не са квасцем већ старим и очврслим, сувим – већ квасним тестом, које се зове комин."

На почетку рата Србија је могла да прехрани и цивиле и војску, која је имала одређено следовање.

"Следовање војника је било 800 грама хлеба. Неспорно је да је тај хлеб, који је конзумирао војник у Првом светском рату, обезбеђивао довољну енергетску вредност да војник може извршавати основне борбене задатке", објашњава Бошко Тешановић, професор агрономије.

Прича се да је успеху српске војске у Церској бици допринела и специфична исхрана: таин у комбинацији са јачим, сланијим сиром (пуним беланчевина које доприносе покретљивости), уз лук, паприку и пасуљ (обилују инсулином).

Тада су и суве шљиве подељене војницима, пошто је у Горњем Милановцу остала велика количина шљива, чији су извоз спречили Аустроугари. Енергетска вредност сувог воћа је висока, а хлеб са сувим шљивама се и данас налази на менију војске у ванредним условима.

Војник који се тако храни – није тром, лакше се креће и има енергију за брдовит терен. За разлику од аустроугарских војника који су имали бољу и обилнију али не и здравију исхрану.

Умешен и печен 1912. један таин и данас опстаје и чува се у пиротском музеју. Био је прво следовање Алексе Здравковића из Пирота, кога је мајка заветовала још када је кренуо у балканске ратове да прво следовање хлеба, односно таина, сачува и да ће га тај таин чувати од куршума.

Алекса је прошао балканске ратове, војевао је у Првом светском рату и вратио се окићен бројним оредењем и сачуваним таином.

Прича о чудесном Алексином хлебу ширила се међу војницима, нарочито после битке код Битоља, када је метак намењен Алекси погодио његову чутурицу. Алекса није добио ни огреботину, али јесте бројне понуде да прода таин, чак и од савезничких војника.

Чињеница да је обавезни део униформе била управо торбица за хлеб, сведочи о томе да је таин заиста био светиња за војнике.

"Када је Гаврило Принцип извршио атентат, прва особа која се огласила о том питању, био је Михајло Пупин. Невероватно је са којом зрелошћу и потребом да заштити српски народ, он говори."

Са таквим ставом и мисијом Пупин је стекао велики број непријатеља. О томе сведочи и тзв. "Досије Пупин", који ФБИ чува у својој архиви. Извештаји говоре о кретању, активностима и потешкоћама које је Пупин имао.

"Био је неустрашив и храбар. Заиста, када видите да је један Константин Думба, амбасадор Аустроугарске, слао редовну документацију институцијама америчке државе, а она се данас чува у тој архиви ФБИ-ја, видите да је то што је Михајло Пупин радио било опасно и по живот", објашњава Александра Нинковић.

Упркос свему, Пупин је наставио да лобира, да прикупља помоћ од Американаца и да и сам, као богат човек, помаже Србији.

"Када је Србија хтела да тражи кредит за наоружање, није имала довољно снаге да заложи себе да би добила тај новац, наступио је Пупин, као једна од најбогатијих личности Америке, и рекао: "Ја ћу да заложим све што имам да се помогне Србији." Када су га упозорили да ће највероватније све изгубити, рекао је: "Ако пропадне Србија, нек пропаднем и ја", додаје Нинковић Ташић.

Речима "Учини то, брате мој, и покажи да си челик Србин, а Бог ће ти стоструко надокнадити", инспирисао је и покретао чак и сиромашне Србе досељенике да и они помогну свом народу.

Пупинови ватрени говори утицали су и на 20.000 америчких добровољаца које је послао да се боре за Србију. 

"Михајло Пупин је у својој организацији послао двадесет пет најбољих студената Универзитета 'Колумбија' на Солунски фронт. Наравно, не на прву линију фронта да се боре, већ на другу, да брину о рањеницима, али и о ратној сирочади. Није их послао саме, многи професори су кренули са њима. Послао је и потпуно опремљене мобилне болнице, хуманитарну помоћ, лекове, медицинске елементе о којима Србија није тада могла ни да сања."

У исто време Пупин је чинио и много тога за Америку, због чега је био посебно омиљен у највишим круговима. То га је штитило од бројних непријатеља. 

"Учествовао је у стварању великих институција – као што је Наса, а требало је да нађу решење за многа научна питања у рату. Био је члан тајне комисије и добио посебну похвалу америчког председника за своје учешће, управо у откривању ултразвучних сигнала и сонара подморница. То је определило Америку да 1917. уђе у рат."

Захваљујући његовом пријатељству са тадашњим америчким председником Вудроом Вилсоном, 1918. се, у част Србије, на Белој кући вијорила српска застава. То пријатељство, као и Пупинов углед, утицали су и на исцртавање граница у корист Краљевине Југославије на мировној конференцији у Паризу 1919. 

"Банат, Блед, делови Истре, многи делови који спадају у државне границе других земаља, не би се ту налазили да није било доприноса Михајла Пупина", закључује Александра Нинковић Ташић.

До краја живота Пупин је наставио да помаже свој народ. Улагао је у институције, удружења, организовао фондове за таленте. Преминуо је 12. марта 1935. у Њујорку.

"Била је прилично висока и снажна двадесетогодишњакиња. Имала је плаву косу, попут чврстог немачког девојчурка. Ипак, њене ватрене црне очи нису криле праву српску жену", пише пуковник Егон Оротел у извештају "Шпијунажа на фронтовима централних сила".

У малом пограничном Кленку на Сави, Зорка је радила као аустроугарска поштанска приправница. Веровали су да је лојална Бечу па су је чак и одликовали, каже новинар и публициста Обрад Ковић, који је открио ову причу.

Крајем августа 1914, када се прва фаза борби ближила крају, Шабац, мост преко Саве и Кленак, где се налазило седиште аустроугарског корпуса, непрекидно је гађала српска артиљерија.

У пошти у Кленку осим аустроугарског заставника, као најхрабрије, остале су само Зорка и њена колегиница Милена. Како телефонска веза преко Саве није добро функционисала, депеше са поверљивим информацијама, попут оних о положају и кретању аустроугарске војске, уручивале су се лично.

Све до моста, који је стално био нападан, носила их је храбра Зорка, која је на томе сама инсистирала. 

Стотине храбрих војника излажу своје животе опасностима, па зашто не бих и ја? – убеђивала је аустроугарског официра ова млада девојка.

Одважна Зорка носила је запечаћена писма до моста, а о једном таквом догађају сведочи и цртеж аустријског официра који је у извештају забележио примопредају.

"Зорка је због заслуга чак награђена сребрним крстом са лентом. Она и Милена су биле прве жене у аустроугарској које су добиле одликовање", додаје Ковић.

Тек неколико месеци касније, откривена је телефонска станица у подруму разрушене куће поред саме поште. Одатле је плавокоса поштанска приправница слала информације својим сународницима на основу података из депеша које је носила.

Тако је српска артиљерија тачно знала где да циља.

"Испоставило се да је она нека врста српске Мате Хари", каже Обрад Ковић.

Након откривања и хапшења, Зорка је обешена заједно са двојицом сународника опужених за шпијунажу. 

У смрт је отишла храбро.

"Кад су је вешали најупечатљивије је било то што је умрла са младеначком занесеношћу, поносна зато што је помогла српској војсци", пише у извештају аустроугарског потпуковника Егона Оротела.

"Реч је о човеку који је био изузетно предан послу, о човеку кога није красила нека посебна комуникативност. Такође, о официру који је веома инсистирао на дисциплини, спровођењу прописа и апслоутном поштовању командне линије", каже Животић.

На почетку Првог светског рата, као најстарији по рангу, Степа је постављен за заступника начелника штаба Војне команде. Водио је мобилизацију, а касније командовао Другом армијом која је имала значајну улогу.

"Друга армија је имала улогу маневарске групације која ће у пресудном моменту, када се буде јасно видео главни правац наступања  аустроугарских снага, интервенисати да ли на дринском или великоморавском правцу",  објашњава Животић.

Генерал Степа Степановић увидео је значај Цера и заузео његове најбитније коте, што је осигурало прву победу српске војске над непријатељем у августу 1914. Србија је тим успехом привукла светску пажњу и стекла наклоност неутралних и савезничких земаља, а победа на Церу овековечена је и у композицији Марш на Дрину Станислава Биничког.

"Оно што је карактеристично за Церску битку јесте исказана снага маневра, да се једном иницијативом и предузимањем смелог напада, та офанзива сломи и да се протера непријатељ", каже Животић.

За заслуге у Церској бици, која је ушла у анале ратовања као ремек-дело војне вештине, генерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе. До краја Првог светског рата, командовао је Другом армијом, која се истакла и у Колубраској бици, а посебно у пробоју Солунског фронта и избацивању Бугарске из рата.

Велике победе и признања нису утицали на Степину скромност. Кажу, био је такав од раног детињства. Степа Степановић је рођен 1856. године. У кућу у Кумодражу доселио се са породицом када је имао само пет година и ту је живео до поласка на Војну академију. Житељи Кумодража причали су да је и касније често долазио и обилазио породицу и пријатеље.

Историчар Саво Скоко овако описује Степановића:

"Иза увек озбиљног, па и натмуреног лица најомиљенијег српског војводе крило се широко људско срце, а иза претеране строгости, која је понекад личила на дрил, очинска брига за своје војнике, полуписмене српске сељаке; штедећи њихову крв, неретко се замерао својим претпостављеним старешинама и суседима."

Савременици истичу да су његова висока интелигенција, оштроумље и брзина са којом је доносио судбоносне одлуке и диктирао борбене заповести изазивали дивљење код његових непосредних сарадника; да парадни дочеци и испраћаји са музиком и банкетима за њега нису постојали ни онда када је био на врхунцу славе.

То најбоље потврђују Степановићеве речи упућене дописнику Пресбироа Врховне команде, који је поводом Церске битке хтео да напише његову биографију за савезничку штампу:

"Немате шта да пишете. Све што се урадило – урадили су официри и војници моје армије. Они су највише допринели да непријатељ буде побеђен и да се земља ослободи. Када баш хоћете нешто да пишете за француске и енглеске новине, ето, то напишите."

Војвода Степа Степановић, један од највећих војсковођа из Првог светског рата, последње године живота провео је скромно као пензионер у Чачку, у коме је и преминуо 27. априла 1929. године.

Историчар, Александар Животић, за Јутарњи програм РТС-а објашњава зашто је српска војска то урадила.

"Постојао је један велики страх да би Аустроугарске снаге које су биле сконцентрисане у ширем реону Земуна могле једноставно да "ушетају" у Београд. Зато је, на брзу руку, донета одлука да се железнички мост минира и подигне у ваздух", каже Животић.

Већ на самом почетку од граната испаљених са аустрогарског брода Бодрога, страдали су делови уз Дунав и Саву: Дорћол, Калемегдан, Железничка станица и Теразије.

"Највише су страдали у тим првим данима стамбени објекти, приватне зграде, куће, затим двор. Погођене су зграде државних надлештва, како се тада говорило, генералштаба, министарства војног , различитих министарстава", истиче Животић.

После аустроугарске офанзиве у октобру 1915. уследила су још већа разарања. У покушају да пређе Саву и Дунав, аутрогарска војска напада чак и артиљеријом најтежег калибра, такозваном Дебелом Бертом. У том периоду страда и Народни музеј, који се тада налазио у згради поред Капетан Мишиног здања.

"Зграда Народног музеја је претрпела знатна оштећења. Погођена је просторија у којој је била Вукова соба, оставштина Вука Караџића и Мине Караџић. Неки предмети су уништени, неки су сачувани. Део где су били велики формати, као слика Руђера Бошковића, као скулптура Ђорђа Јовановића, Симеона Роксандића и Ивана Мештровића, су уништени", каже кустос Народног музеја Петар Петровић.

За време окупације град је на разне начине био пљачкан - подизањем цена, вештачком девалвацијом динара, одузимањем имовине, а било је чак и класичних разбојништава.

"Под плаштом реквизиције за потребе окупационих власти, давањем потврда које нису ништа вределе, из кућа је изношено све оно што је било потребно властима. На другој страни, официри аустроугарске армије су се усељавали у куће како су желели. Из тих кућа су односили оно што су хтели", додаје Животић.

Културна добра, уметничка дела, па чак и целе државне архиве, однети су из земље.

"Свакако треба поменути и слику коју је наш прослављени уметник, академски сликар Павле Паја Јовановић, поклонио Народном музеју 1893, реплику своје чувене слике гуслар. Наравно и друга значајна уметничка дела. Иконе из 18.века, цртеже уметника 19. и почетка 20. века. Они су нестали, њихова судбина је непозната", објашњава Петровић.

И град и народни музеј 1918. били су само бледа слика оног што су представљали пре почетка рата. Обнова је кренула непосредно по завршетку. Уз велике напоре и ратну одшету, тек тридесетих година ,Београд добија изглед модерног европског града.

"Сви савременици сећају се Јоце Јовановића Пижона као једног ретко одмереног човека, достојанственог, господственог држања. Да употребимо један израз тог времена, који су употребљавали и његови пријатељи: он је био неузбудљив. Што ће рећи, није се дао лако поводити за драматичним догађајима, него је чак и у најкритичнијим тренуцима успевао да сачува хладнокрвност."

Дипломатске вештине које је учио од Николе Пашића, Милована Миловановића, али и познавање неколико светских језика, омогућили су му бројне сусрете и преговоре са министрима Аустроугарске.

Разговори са Леоном Билинским, министром финансија, задуженим и за послове Босне и Херцеговине пред атентат у Сарајеву, били су од велике важности.

Историчарка Мира Радојевић објашњава да је Јовановић покушавао два пута да упозори Билинског да може доћи до иницидената у Сарајеву.

"Чињеница је да је пут Франца Фердинанда у Сарајево планиран управо на један од највећих српских празника, а с обзиром на атмосферу која је постајала у Босни и Херцеговини, та одлука није била довољно промишљена. Могао би и неки метак који ће бити испаљен током тих маневара у време њихових одржавања и да не буде ћорак, односно да буде убиствени, јер је ситуација у Босни толико узаврела," објашњава Радојевићева.

После атентата, током јулске кризе, Јован Јовановић одржава редовну телеграфску перписку са Николом Пашићем. У телеграмима и извештајима, описује догађаје у Бечу после атентата. Наводи и какви су ставови аустроугарске владе и тенденција њихове штампе да за атентат окриве Србију.

Јовановић је извештавао Београд и о демонстрацијама које су се дешавале испред српског посланства у Бечу, након што је он истакао српску заставу на пола копља у знак жалости када су довезена тела Франца Фердинанда и његове супруге Софије у Беч. Писао је и о револту који су тада показали грађани Беча које је полиција спречила да направе штету посланства" објашњава историчар Александар Марковић

Јовановић обавештава и о протестима аустријских студената који траже да се Србима забрани упис на Бечки универзитет, али и о стању на берзи и великом паду деоница.

"После ултиматума који је предат 10, односно 23. јула 1914. године, сутрадан он телеграмом извештава:

"Вечерас се војска упућује на југ, јер верује се да се наш спор има само ратом расправити. За случај прекида односа молим пошаљите упутства и за чиновнике новац."

Српски амбасадор у Бечу накнадно ће поднети и извешатај српској влади у коме подробније описује атмосферу у Аустроугарској пред објаву рата.

- До краја јуна чинило се да се целокупно питање сарајевског злочина нормално развија. Међутим, почетком јула догодила се промена што се тиче питања последица сарајевске афере. Није било опипљивих доказа да је дошло до радикалне промене, али је било извесних нејасних индиција и симптома који су указивали на постојање неких скривених намера. Пре свега, бечка и будимпештанска штампа, у складу са инструкцијама које је дало Министарство иностраних послова, престала је објављује извештаје о судској истрази о сарајевском злочину. Штампа је такође почела да целу ствар приказује као питање које се мора решити искључиво између Србије и Аустро-Угарске - у крајњем случају ратом. (Комплетан Јовановићев извештај погледајте овде)

По избијању рата, Јовановић се враћа у Србију и до 1916. године ради као помоћник Николе Пашића у Министраству иностраних послова. Године 1930. се пензионисао и на опште изненађење основао Земљорадничку странку.

"Није имао ништа од оних особина које би га квалификовале као доброг народног трибуна, чак су се и његови пријатељи шалили како он води сељачку странку  а не зна шта су наћве. Десило се нешто неочекивано – један такав човек се страшно допао сељацима."

Јован Јовановић је шест пута биран за народног посланика. Показао се и као изузетно способан политичар. Његов бритки ум, одмереност и вештина преговарања остали су запамћени у српској дипломатији.

Ћутљив младић, члан организације Млада Босна, бескрајно је волео књиге и писао поезију. Двадесет осмог јуна 1914. извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Историчар Миле Бјелајац каже да су активности Гаврила Принципа полицији биле добро познате.

"Гаврило Принцип није био тајна за аустријску полицију, па чак ни за војну канцеларију у Бечу пре 1914. године. Од октобра 1913. године. Гаврило Принцип има свој досије, као и они ђаци који су морали да напусте школе због својих политичких ставова, активности и школских штрајкова."

Због тога одлази из Сарајева и од 1912. наставља гимназију у Београду у коме се углавном дружио са босансикм студентима и члановима Младе Босне.

"Кретали су се у једном уском кругу, чак су имали и узан радијус кретања. Негде на простору између данашње железничке и аутобуске станице Зелени венац, па све до Цариградске улице на Палилули, где је једно време живео, и шетње на Калемегдану. Средиште су биле кафане 'Златна Моруна' и 'Жировни венац'", каже Ковић.

Тамо су делили идеје о уједињењу и полемисали о делима руских анархиста: Ничеа, Маркса и Кауцког.

"Те идеје које су они читали и прихватали, то је њих формирало, никакав Београд, никаква конспирација осмишљена у Београду није њих створила", додаје Бјелајац.

Аутентичних података о Гаврилу Принципу је мало. Неколико његових писама, песама, записи на маргинама књига које је читао и стенографске белешке са суђења, дају само половичан увид у комплексну личност.

"Он је био изграђена личност, био је млад, али нагао. Ми видимо у његовим потезима да он понекад ипак не сагледава до краја све последице онога што ће урадити. И сам Принцип у документима са суђења каже да није очекивао оно што се догодило и да ће то бити искоришћено као повод за напад на Србију и за Први светски рат", објашњава Ковић.

У белешкама Мартина Папенхајма, психијатра који је радио у затвору Терезин, где је Принцип служио казну, деветнаестогодишњи атентатор је приказан као изузетно храбар и оштроуман младић. Историчар Милош Ковић каже да постоје и записи у којима је приказана и његова друга страна, емотивна.

"Гаврило Принцип је често одлазио на гроб Богдана Жерајића. Када се први пут вратио из Србије 1911, на његов гроб је донео прегршт српске слободне земље, како је сам говорио. То је прави романтизам са краја 19. и почетком 20. века. На Жерајићев гроб доводио је и ту своју велику љубав, Јелену".

Према речима историчара Милета Бјелајца, идеју о слободној великој Србији Гаврило Принцип је наследио управо од Богдана Жерајића. Он се 1910. године убио после покушаја једног атентата. Тим чином је постао симбол идеалног борца за слободу и инспирација младобосанцима.

"Пиштољ је био окренут против непријатеља, тиранина. У оно време се говорило о тираноубиству као о највишем чину херојства. Они су свесно жртвовали своје младе животе да би подстакли друге да се та искра слободе запали", закључује Бјелајац.

Уредник Културно-образовног програма РТС-а Миодраг Зупанц оценио је да је серија "Српска штампа 1914-1915" рађена по највишим светским стандардима, да је урађена у рекордно кратком времену и високопрофесионално, у најбољој традицији серијала Би-Би-Сија.

"Посебна вредност серијала је што указује на стање штампе у то време, она доста личи на ову данас, показује необичну живост у 45 дана кризе од убиства Франца Фердинанда до избијања рата", истакао је Зупанц.

Према речима Гаталице, документарни филм није само телевизијски преглед написа, листова и тиража, већ прави мали историјски бревијар људских надања, заблуда и нереалних очекивања, али и већ познате спектакуларистичке вештине тадашњих журналиста.

Политика од 24. јуна 1914. године, одмах после атентата на Фердинанда, објавила је наслове попут "Тријандафил Лазаридис продаје у својој колонијалној трговини Цариградски ратлук са и без бадема", ту су интриге као како се спремају "фина стаклена кола за погреб Фрање Фердинанда која коштају толико и толико".

"У штампи је било веома живо док се у позадини припремао велики ратни сукоб, трговало се, преговарало, било је ироније на високом нивоу, оговарало се, а интрига није био поштеђен ни сам краљ Петар, све је то трајало до септембра 1915. године када, са повлачењем последњих јединица из Србије, престаје да излази и српска штампа", подсетио је Гаталица.

У играним секвенцама серијала "Српска штампа 1914-1915" појављују се глумци Бојан Жировић, Иван Бекјарев, Ирфан Менсур, Андреј Шепетковски, Милош Ђорђевић, Данијел Сич, Небојша Миловановић, Игор Ђорђевић, Мики Крстовић, Милан Цаци Михаиловић, Срђан Јовановић, Лепомир Ивковић и Драган Вучелић.

Кроз причу о српској штампи гледаоце води наратор Жировић, који објашњава фактографију, амбијент, приче о Београду и приче о житељима тог времена. Серија је комбинација документарног и играног, и има четири епизоде под називом "Штампа бруји!", "Штампа грми", "Штампа слави" и "Штампа гасне".

"Млада Босна је једна од многих национално-револуционарних организација, чији је циљ била политичка и национална слобода и они су се борили против колонијалне управе Аустроугарске", наводи Батаковић.

У Босни и Херцеговини, као аустроугарској провинцији, Србима се порицало право на језик, школе и идентитет. Припадници Младе Босне - Владимир Гаћиновић, Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и остали - узоре су проналазили у страним национално-револуционарним организацијама, које су такве проблеме решавале атентатима.

Херојско жртвовање зарад ослобођења од аустроугарске тортуре, за младобосанце било је логично.

Међу члановима Младе Босне било је интелектуалаца који су се школовали у Бечу. Дела Владимира Гаћиновић и нобеловца Иве Андрића, оставила су значајан печат у српској књижевности.
 
"Црна рука јесте створена 1911. од бивших завереника из 1903. који су се мешали у унутрашњу политику Србије, али су њу створили југословенски идеалисти, као што је био Љуба Јовановић Чупа, главни идеолог. Црна рука је тражила да се убрза борба за национално ослобођење српског народа и ту су се они нашли на заједничким таласима са Младом Босном", каже Батаковић.

Већина чланова Црне руке сматрала је да је национални циљ окончан ослобођењем старе Србије и Македоније и да је на следећим генерацијама да ослободе Босну и Херцеговину и створе Југославију.

Црна рука је де факто престала да постоји после Балканских ратова. Остаје само Апис са 20, можда 40 следбеника, који су за свој грош правили планове", каже Батаковић.

Није доказано да је Апис организовао атентат. Према неким наводима, он чак никада није срео Гаврила Принципа, Трифка Грабежа и Чабриновића.

"Они су били тројца ентузијаста, идеалиста, али и аматера који не знају како се спроводи политички атентат. Њих је наоружао Воја Танкосић, један од Аписових људи. Ово што се радило са Младом Босном је само једна у низу акција какве су они спроводили у БиХ", објашњава Батаковић.

Према речима историчара Душана Батаковића, Драгутин Димитријевић Апис, који је руководио обавештајном службом Врховне команде, није желео атентат. Његова намера је била да се заплаши аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. Према неким наводима, Апис је чак послао своје људе да спрече убиство.

"Млада Босна је искористила Црну руку, а не Црна рука Младу Босну. Да је Црна рука, односно та фракција коју је Апис представљао, која је још била активна у политици, хтела да убије Франца Фердинанда, они би сигурно послали тројцу врло искусних четника који су 1904. у Македонији и старој Србији изводили сличне акције", каже Батаковић.

"То како је до тога свега дошло је сплет несрећних околности. А да аутомобил Франца Фердинанда није грешком скренуо у погрешну улицу и стао баш испред Гаврила Принципа, чак и тај атентат не би успео", закључује Батаковић.

Не постоје докази да је идеја о атентату потекла из Београда и да га је српска влада организовала. Знало се да је Србија после Балканских ратова у сваком погледу ослабљена и осиромашена и да би јој требало најмање 20 година да се опорави.

Атентат, а самим тим још једна рат, свакако нису били оно чему је Србија тежила.

Из Беча, преко Будимпеште и Београда телеграм је стигао до Крагујевца, односно до Врховне Команде.

Љиљана Ђорђевић, кустос ПТТ музеја и ауторка изложбе "Јединице везе српске војске у Првом светском рату" за Јутарњи програм РТС-а објашњава, како је телеграм примљен.

"Ружица Петровић Црепић је као изврстан морзиста, особа која је могла на слух да прими телеграм који је писан латиницом, прилмила тај телеграм и на њему се налази и њен параф као доказ тога. После тога, када су прочитали телеграм, када су видели да је у питању објава рата и да је врло вероватно тај телеграм аутентичан, упућен је у Ниш влади", каже Љиљана Ђорђевић.

По закону о ратовању, цивилне поште су биле под војном управом и у почетку служиле искључиво у ратне сврхе. У свим окружним командама организоване су етапне поште и телеграфски уреди, а поштански службеници нису регрутовани као војници већ би остајали на радном месту.

"Телеграми су наравно коришћени највише у ратне сврхе, за пренос нардеби, за пренос информација између двора, министара, дипломата. Пре свега су морали да буду шифровани и наравно везе су морале да буду одржаване константно и да буду сигурне, значи осигуране од уништења, евентуално неке врсте прислушкивања", додаје Љиљана Ђорђевић.

Српска војска је имала телеграфске бежичне станице, а на фронту су се користила пољски индукциони телефони и телеграфи, јер нису могли да се прислушкују. Информације су слали и пилоти, чији су авиони били опремљени предајним Морзеовим апаратима. Поруке од штаба до војних јединица, често су преносили и голубови. 

"Када говоримо о српкој голубијој пошти, она негде опстаје до повлачења преко Албаније и онда се касније поново јавља на Солунском фронту, где кажу да су голубови имали велики допринос и заиста преносили бројне информације. Када говоримо о целом поднебљу, на светском нивоу, кажу да је било употребљено око пола милиона голубова који су одиграли врло значајну улогу", објашњава Слађана Зарић, уредница на РТС-у и ауторка филма о Милунки Савић.

Прва четири месеца окупације цивилна пошта није функционисала. Тежак период без вести трајао је до фебруара 1916. У јуну су војне власти издале наредбу да се поставе поштански сандучићи и писма су почела да стижу. Била су кратка, и најчешће садржала информације о породици, здрављу, новцу, али и погибији.

Да би пошиљка стигла до одредишта било је потребно више месеци, јер је пролазила неколико строгих контрола у различитим земљама, о чему сведоче печати на писмима. Због цензуре, сва писма су морала да буду на латиници, коју је мали број људи знао. Исписана туђим рукописом, често су изазивала сумњу и ставрала неспоразуме.

Тако у једном писму, Ана Госпавић из Ваљева тражи од супруга Јована, резервног поптпоручника Б пука Дринске дивизије, да јој пошаље фотографију, како би се уверила да је он жив. Он јој одговара:

Драга моја Ана,

Здраво сам што теби, Мики и свим нашим желим. Чуди ме од кога сте могли чути за мене како нисам жив, кад сам ти често писао. Слику ти не могу послати, ову коју сада имам не би добила. Моје је здравље одлично, иако сам провео зиму на великој висини а и сада имамо још мало снега. 

Војници нису смели да шаљу фотографије на којима су у униформи, а за овакву преписку инспекције војних пошта издавала су бесплатне дописне карте које нису имале коверте.

Било је дописивања и преко "Беогардских новина" у облику карата и нотица штампаних латиницом. Током рата слао се и новац, који је без обзира на компликован пут, стизао до прималаца.

"У ратним условима, новчане упутнице су исплаћиване у злату, сребру и привремено у драхмама док је влада и Врховна команда била на Крфу, односно у Солуну", каже Љиљана Ђорђевић.

Пошта је транспортована бродовима, возовима, аутомобилима, разносили су је и коњаници и пешаци.

За сваког војника, писмо је представљало радост, а добре вести биле су најбољи подстрек за нове победе.

Етномузиколог Мирјана Дробац за Јутарњи програм РТС-а каже да нема много писаних података о томе ко је компоновао мелодије ових песама.

"За песме 'Ко то каже, ко то лаже Србија је мала', 'Српска се труба са Косова чује', далеко популарније и лепше 'Креће се лађа француска' и 'Тамо далеко' поуздано знамо да је текст написао учитељ Михајло Заставниковић, међутим за ауторе музике је веома дискутабилно и веома проблематично питање", каже Мирјана Дробац.

Звук војне трубе будио је патриотска осећања, одржавао борбени дух, а истовремено по мелодији, знало се ком војном роду марш припада.

"Можемо их класификовати, да су то били маршеви који су били посвећени знаменитим личностима - Марш Краља Петра, али су постојали и маршеви који су били посвећени одређеним родовима војске: Пешадијски марш, тобџијски марш, данас познат као тобџијско коло, ту је био и коњички марш и сви остали родови су имали своје маршеве", каже Мирјана Дробац

"Ој србијо мила мати" била је једна од омиљених песама и пре Првог светског рата. Компоновао ју је Чех Војтех Шистек на стихове песника Луке Сарића.

"Податак да се ова песма певала у Првом светском рату, иако је настала крајем 19. века, потврдио је и амерички новинар Џон Рид, који у својим путописима које је објавио након Првог светског рата, записао да је ову песму чуо када су је певали српски војници", истиче Мирјана Дробац.

У белешкама о народу који "гине и пева" Џон Рид још наводи: "Циганин-виолиниста дивље је свирао, држећи своју виолину с једном струном за врат, издељан грубо у облику коњске главе. Поред њега лежали су војници и певали најновију песму о поразу Аустријанаца: "Дош'о Шваба све до Раље, а од Раље никуд даље".

Ову песму као и многе друге седамдесетих година забележио је и снимио композитор Жарко Петровић на албуму "Солунске песме", због чега је недавно добио и велико признање чувену Солунску звезду.

"Ја сам осетио да су они певали нешто друго. Не народне које смо ми касније певали, а забавна музика тада није ни постојала, него о томе хоће ли се ускоро кући враћати: 'Завичају мили крају', 'Леле дуње ранке', о кокошима, о воловима, о ливадама, шљивама, њивама", објашањава Петровић.

О селу, њиви и жени у првом светском рату, певао је и артиљерац Јеремија Крстић, а ова песма је и данас популарна.

"У збирци ратних песама, 'Солунских песама' од 1912. до 1918. има око 120 песама са речима. Унете су и химни и народна кола", каже Жарко Петровић.

"То су била коло Српкиња, Неда гривна, чувено Баба Мндрино коло", додаје Мирјана Дробац

Певала се и песма Ива Тијародвића "Миловао сам гараве и плаве, а чувена певачица Софка Николић говорила је да је песму "Цојле Манојле" чула од старог солунца.

Ипак, синоним за Први светски рат, најпопуларнија и најизвођенија песма је "Тамо далеко".

Ова незванична химна српског војника објединила је чежњу за завичајем, патњу, ратну страхоту, али и снагу народа који је и касније са поносом пева.

Психотерапеут др Милан Милић за Јутарњи програм РТС-а каже да је било веома важно добро осмислити дан и слободно време, како војници не би пали у депресију.

"Празна глава је ђавоље поље, свашта у њој никне! Од патриотског осећања па све до потребе за игром, забавом и осмишљавањем дана. Свему тому је служило позориште."

Било је важно очувати здрав разум и јаку вољу, па макар и једносатном илузијом. На стотине плаката и програма у рукопису сведочи о учесталости, чак и о свакодневном извођењу војничких представа.

"Највише су играни - 'Ђидо', од националног репертоара имамо и "Ивкову славу", а најинтересантније и најучесталије је играна представа 'Артиљерија рустикана' Бране Цветковића, која је била пародија на 'Кавалерију рустикану'. Све то пред великим бројем публике, чак има и података да су и непријатељи из својих ровова покушавали да их прате", каже Олга Марковић, кустос Музеја позоришне уметности.

Међу војницима је било глумаца, али су најчешће учествовали талентовани аматери, подједнако добри у свим улогама.

"Хумор који је доминирао у тим представама указује на то да су људи имали потребу да превазилазе те тешкоће, тај набој, тај стрес. Хумор је веома ефикасан механизам, одбране људи се њиме регенеришу", додаје др Милић.

Своја позоришта имали су Вардарска дивизија и Девети пешадијски пук на Солунском фронту. Војничко Позориште у Лазуазу у Тунису било је највеће и најорганизованије, а представе је често гледао и француски адмирал Гепрат.

"Имало је и зимску и летњу позорницу, велики број публике, не само српских војника већ и француских, енглеских мисија, њихових супруга, кћери."

Забележено је да је представама присуствовало од 300 до 3.000 гледалаца. Сценографија је прављена од сандука за муницију, костими од шаторских крила и униформи. Позоришту које су српске избеглице оформиле на Корзици, помагали су мештани. Они су у марту 1916. извели представу "Ђидо" под руководством глумца и редитеља Владете Драгутиновића.

"Према нашим сазнањима, то ће бити прва целовечерња представа икада одиграна у иностранству."

Ту представу су српски војници играли и у заробљеничком логору "Ашах" у Аустроугарској и "Руцовић" у Бугарској. Добијали су за то чак и симболичну накнаду. За просечног војника представа је била права атракција.

"То је било махом рурално становништво, морамо бити свесни тога. Ти људи су први пут чули да позориште вероватно постоји у то доба, у то време, а да не говоримо о томе да су први пут и присуствовали нечему таквом."

За неке забава, за неке бег од стварности, а за неке један сасвим нови свет са којим се до тада нису срели - војничке представе успевале су да пажњу са ратне сцене усмере ка лепшој и светлијој позорници.

Прво спомињање пегавог тифуса у неплаћеном делу "Политике" проналази се 1. фебруара 1915. Ту стоји: "У Нишу је умро од тифуса Драгомир Гиле Лазаревић, благајник београдске Трговачке банке. Покојни Гиле је био диван друг и пријатељ, и један од најомиљенијих људи у Београду." Увек помало провокативнија "Правда" исто тако прећуткује пегави тифус, али се прво спомињање болести у делу који није плаћен, проналази 19. јануара 1915. по старом календару, када те новине штампају умрлицу: "Пре неколико дана у Нишу је од тифуса умро познати београдски лекар, др Поморишац. Бог да га прости."

Те прве вести у новинарском делу српске штампе, као јато црних птица, прати све већи број личних умрлица - свака тужнија од тужније. Вероватно најтужнија штампана је дан раније, 31. јануара 1915. у "Политици". Ту стоји: "Наше премило чедо - првенче-јединче Срета 'Бежанко' у најнежнијем детињству нађе себи место међу анђелима. Аранђеловац, јануара 1915. Неутешни родитељи, мати Сојка и отац Др Љуб. С. Стојановић."

Смрт је, дакле, била свуда око живих. Ипак, они живи хтели су да живе, а не само да обрубљују црне барјаке. У "Политици" 28. јануара 1915. по старом календару читамо још један мали пролог који живот пише као да је предложак за неку Шекспирову трагедију, овог пута, можда, са срећним завршетком.

У огласу стоји: "Удовац, стар 42 године, са два одрасла детета и пуном кућом свега и свачега -  чиновник једног министарства - тражи према себи жену, самицу, друга која ће, разумевајући га, на првом месту разумети задатак мајке јој природе, да однегује, сачува и очува, итд... а тиме сама по себи стече сва она права и поштовања, која јој ни сви овоземаљски закони не могу унапред зајемчити. Само озбиљне понуде примам, јер држим да ником није до шале и измотације, но да свак гледа у будуће. Молим сваку без разлике, да добро промисли, па тек ако мисли да може делити и добро и зло, срећу као и несрећу, нека се изволи слободно обратити, са свим својим својствима и притежњама, на моју адресу што пре, јер ме војна служба чека."

Овакав брачни оптимизам није, наравно, имао никаквих епидемиолошких резултата. Срећом, опасна болест је залагањем многих - копнила. Ниш је, заједно с Ваљевом, с пролећа 1915. постао средиште борбе против заразе којој је у првој трећини те године подлегло између тридесет и тридесет и пет хиљада војника и десетине хиљада цивила. Никада до тада Моравска стална војна болница није имала више лекара, болничара и помоћног особља, што је била сасвим нова ситуација у односу на ону с почетка те године. У двадесет и шест зиданих и дрвених барака радило је 37 лекара и лекарских помоћника, 256 болничара и војника-помоћника, а њима су помагале и добровољке, медицинске сестре из земље, али и из иностранства - Русије, британског краљевства и Француске. Дана 1. марта 1915. године у болници су радиле чак 1.064 особе.

Али, жртве пегавца су, иако у мањем броју, и даље падале. Тужну вест о смрти једне велике жене, донела је цела српска штампа. У броју од 19. априла 1915, новинар познат по потпису Рид, нарочито је лепо дао портрет преминуле сликарке Надежде Петровић у "Политици". "Ево једне јуначке и храбре девојке, јединствене Српкиње, ретке жене. Боље рећи, нема је више, нестало је и ње у овој бујици смрти. Пренеражени том страшном поплавом која нам из дана у дан односи силне жртве, отима миле и драгоцене животе, чијим пленом и свако од нас може сваког часа постати, а заузети величајношћу судбоносних догађаја - ми, Надежду, као ни друге наше осетне губитке, нисмо довољно ожалили ни оплакали."

До почетка јуна, болест се, међутим, готово сасвим повукла. Дошло је време да се без страшне сенке смрти прославе важни јунски и јулски датуми од прошле, 1914. године. Петнаестог јуна 1915. по старом календару навршило се годину дана од Принциповог атентата у Сарајеву и "Политика" је тај датум достојно обележила записима пребеглог Србина из Сарајева коме, у стилу ондашњег времена, не спомиње ни име. Ипак да је тај сарајевски Анонимус прави очевидац, говоре његова очигледно непосредна, иако сасвим националистички обојена сећања. Веома упечатљив лик у тим сећањима је један од српских угоститеља који је, као и други српски предузетници у Сарајеву, доживео своју "валпургијску ноћ", али како? Ево овако: "У кафани Трифка Костића испросипано пиће и исцурело чак на улицу, где се разлило у многобројне локве и баре. Добри чика Трифун кад је чуо да су све српске радње уништене, беше неко време забринут што и њему ти незвани гости не долазе и молио се Богу да га не мимоиђу или не забораве, јер вели: 'Куд би, црн, сутра могао људима пред очи изаћи кад прошао мимо осталу браћу?' И молитва му се испунила. Збиља, нису изоставили ни једног Србина у целом Сарајеву."

И остале новине обележиле су 15. јун 1915. по старом календару. И све је деловало некако свечано. Било је то последње лепо лето за читаву једну генерацију људи у Србији. Пегави тифус је минуо, мртви су сахрањени и оплакани, црни креп се више није прошивао. Болест се померила више на север у Срем и на исток у Сарајево, те аустроугарска војска, под командом генерала Мекензена, није могла да искористи најповољнији летњи моменат за нови масивни напад који би временски пао тачно годину након првог. Србија је добила још мало времена: три најлепша месеца која у свом називу немају слово "р"... Ваљало се одморити, предахнути, помало ашиковати.

У Свилајнцу је "као и сваке године" заказан панађур са народним весељем за 13, 14. и 15. јул 1915. по старом календару. На панађуру је ваљало заиграти, а за то се побринула обућарска радња Драгутина Т. Живковића која је у "Правди" дала оглас и нудила "Велики избор женских ципела, плитких, од шевроа и лака".

И српска штампа видела је прилику да последњи пут буде духовита и да запева оне старе подругљиве песме, као цврчак који и не размишља о зимници, јер на зиму више неће остати ништа ни за кога... Било је летње време 1915. и час да се у српској штампи поново проговори и оним старим, предратним тоном прекоплотног оговарања. Још коју недељу, и тог тона задуго више неће бити, али јул је 1915, па вреди у мирним данима још понеког оговарати. "Самоуправа" тако 15. јула 1915. пише: "У локалу овдашњег позоришта 'Трифковић' или боље у хотелу 'Европа' посетилац редовно наилази на чуда и покоре. Нечистоћа какве нема ни у најзабаченијим локалима, послуга какву је тешко замислити по дрскости и неуслужности, омаловажавање грађанства и отворено ругање с публиком од стране самог закупца, чиме се не би могли похвалити ни последњи амалин - све су то одлике које карактеришу овај 'чувени' нишки локал. А ипак то није све. Сваке вечери за време представе, многи пси скупе се у башти, где се представе дају, и по команди пса закупчева, на велико увесељење његово, својим лајањем сметају представи и нервирају публику."

Било је некад и представа у башти, са лајањем чопора паса луталица као хориста. Било некад, после ће се препричавати... Долазила су брзо и неумитно грка времена. Годишњица рата на ово је ваљала да подсети. Српска штампа није на посебан начин обележила 30. јул 1915. по старом календару, и тачно годину дана од почетка битке на Церу, вероватно зато што се у Србији у оно време сматрало да је рат почео раније, још оног кобног 15. јула, са званичном аустроугарском објавом ратног стања према Србији, али је већ од јесени тон ратног извештавања још једном на снази. Нема више понуда љубавних романа, нема оговарања комшијских паса. Колера и тифус минули су у Срему и Семберији и велика аустроугарска војска под командом генерала Мекензена, који је прекомандован са Западног фронта, била је спремна да још једном нападне, старом линијом - широким и масивним упадом преко Дунава, ударајући првим налетом на престоницу Београд...

У последњем броју "Политике" неко још нешто продаје и нуди. Удовица без деце препоручује се за домаћицу код старијег господина; продаје се кромпир и последњи род грожђа; кафана "Жировни венац" у Пожаревцу, власника Јована В. Живановића, даје се под кирију; позивају се претплатници да поруче књигу "Флорентинске ноћи" Хајнриха Хајнеа по цени од један и по динар...

У септембру "Политика" излази само до 11. у том месецу, "Правда" и "Штампа" нешто дуже, до 19. септембра. Новине које излазе у Нишу имају мало више времена. "Самоуправа" се појављује до уторка 22. септембра, а једино званичне "Српске новине" као по правилу остају "најдуговечније" и излазе у Нишу до одсудног часа. Последњи број "Српских новина" 14. октобра 1915. по старом календару на чак девет страна уједно су и последње новине које се штампају у Србији за време Првог светског рата.

То је по много чему био крај - крај једног времена, крај једне генерације новинара, свршетак оног деветнаестовековног надбијачког тона; окончање шале помешане са озбиљним оцрњивањем; стварних вести које су се тако нехајно мешале са лагаријама, оговарањем и извештавањем из непроверених извора. Крфска штампа током 1916. и 1917, па потом обновљена српска штампа у отаџбини након 1. новембра 1918. године и ослобођења Београда, отвориће ново поглавље одговорније, школованије и далеко више институционалније штампе. Само... остаје питање: да неког данашњег новинара времепловом могу вратити унатраг, где би се он упутио - у време бољих услова за рад, или у доба које смо у овим емисијама описали?

Званичне „Српске новине“ на другој страни доносе штури извештај новинског бироа српске Врховне команде: „Непријатељ је ноћас на северном и северозападном фронту на неколико места отпочео офанзиву...“ Рат је тако почео – рат који не пита за дозволу и не тражи крупне новинске наслове да би могао да се распламса. Шта год радила цензура, и како год новине тек миморедно настојале да прикрију ствари, ипак је свима било јасно да је дојучерашње бомбардовање Београда, Смередева и других подунавских српских градова био пример војничке срамежљивости према ономе што следи. Број погинулих већ у прва два дана рата на Дрини и планини Церу видљиво је уозбиљио тон великог дела страница српских новина.

Но, ни то није дуго трајало. „Политика“ престаје да излази 2. августа, а „Правда“ и „Штампа“ 3. августа 1914. Једино званичне „Српске новине“, од важнијих листова, настављају да се штампају у Нишу. Већ 5. августа „Српске новине“ јављају: „Непријатељ на Церу код Шапца до ноге потучен и бежи ка Лозници, Лешници и Шапцу. Три пука потпуно уништена. Заплењено 14 топова и много другог материјала. Наши их гоне.“ Ово је увод у оно што данас знамо: у бриљантну победу у Церској бици и повратак у Београд.

Са првим извидницама, треба веровати, у Београд улазе и журналисти. Одмах после парадних вести, следе оне које осликавају у каквом су се журналистичком рају нашли новинари. Након недељу дана рата, тебало је пописати и описати све неподопштине Аустријанаца и поново призвати у помоћ старог савезника – духовитост. „Политика“ тако већ у првом броју после Церске битке, 8. августа 1914, пише да су Аустријанци имали нарочити „konzervacionsbuch“ са не баш најбољим преводом најосновнијих питања за мештане које су намеравали да поробе. Ево шта пише новинар „Политике“: „На једној страни те књижице исписана су латиницом, али на српском језику, питања, на пример: 'Где ти је кмет?' 'Који је овде био пук?' 'Каква изгледа војска која је овде прошла', итд. На другој страни су исписана иста питања на немачком језику. Аустријанци пошли у Србију и понели сваки свој 'konzervacionsbuch' да се сити наразговарају са нашим сељацима. Нису ни слутили на какве ће бајонете наићи.“

Тих дана наставило се испитивање ратних заробљеника. Први после истражитеља, с њима у везу одмах ступају, наравно, новинари. Свашта се код њих налази, а „Политика“ од 17. августа са згражањем штампа песму „неког Бркића, Хрвата, исписану латиницом и у десетерцу“. Само део те песме, извесног Бркића, наводимо и овде као помало дегутантни пример мултикултуралности по последњој моди из 1914:

Паде краље, паде краљица,
Погуби ји српски убојица.
Погуби нам краљицу и краља
Душу своју са крви окаља
Народ плаче, куне убојицу,
А Србији сав наш народ виче:
Убојице, разбојници клети
Што газите нама престол свети.

Ипак, временом, српска штампа све мање се бави стварима нађеним код аустријских војника, а све више се окреће мирнодопском животу, иако борбе никако нису престале. Када су главне и најпогибељније борбе завршене, 31. августа по старом календару, погинуо је Дарко Рибникар, а 1. септембра 1914. и његов брат Владислав Рибникар, оснивач и главни и одговорни уредник „Политике“. Њихове новине, херојски су и новинарски описале крај двојице главних људи листа. Војни лекар је, бележи новинар, само пришао да утеши потпоручника Дарка Рибникара, јер му је хаубичка граната расцепила плућа надвоје. Лекар му је казао: „Не бојте се“, а Дарко, према писању „Политике“ казао: „Никада се у животу ја, докторе, нисам бојао.“

Ову смрт „Политика“ је забележила 2. септембра. Дан касније осванула је на првој страни и велика чутуља за Владислава. „У недељу поподне пао је Дарко“, стајало је у помену. „У понедељак поподне, у јуришу, с револвером у руци, на челу своје чете, пао је и Владислав Рибникар. Он који је био први међу првима, који је био најхрабрији међу најхрабријима, он који никада није задрхтао, стресао се када је чуо за јуначку смрт свога милога Дарка. И од тог часа нису га могли познати ни они који су га најбоље знали.“

Али, живот је ипак ишао даље. И „Политика“ је наставила да излази и без Рибникара – до данас. А од нечега се и тада, као и сада, морало живети. Не смемо стога остати дужни гледаоцима плодова вазда живог трговачког духа. Чим су се ствари мало уколотечиле, новине су почеле да објављују огласе. „Правда“ је већ 21. августа 1914. по старом календару, штампала оглас: „Књижарница Геце Кона јавља г. г. директорима, професорима и књижевницима у новим крајевима да је књижарница отворена и прима све поруџбине за уџбенике.“ О томе да се већ осећала глад, посредно говори оглас који гласи: „Саламе има код браће С. Илића, Теразије, Београд.“

Да се у Србији не може задуго живети хранећи се и појећи тријумфализмом, и да у многим сферама живота, па и у брачним више ништа неће бити као пре, говори и оглас Радомира Трајковића, шефа станице из Белогаице, штампан у званичним „Српским новинама“ 28. септембра, који је у неколико редова, као у најбољој Шекспировој драми, сажео читаву људску драму: „Моја жена Зора напустила ме је болесног пре месец дана. Одневши са собом све наше покућство, постељне ствари и накит, као и нашег синчића и сада се налази у Нишу у Стрезовој улици 17. Овим позивам моју жену Зору да ми се данас, у току постојећег дана, врати на продужење брачног живота, са свима одметним стварима и дететом, а ако то не учини у остављеном року, више је нећу примити, сматрајући њен недолазак као повод раскинућа брака. У исто време опомињем свакога да јој нико ништа не даје, јер никакво потраживање нећу признати.“ Ствари би се можда поправиле, старе ране залечиле и односи човека и жене у брачну нормалу увели да по првом убрзо није дошло до другог удара прегруписаних снага Аустроугарске на Србију.

По други пут у 1914. години српска штампа престаје да излази. Последњи број „Политике“ пред Колубарску битку излази 16. новембра, „Правда“ и „Штампа“ дан раније. Једино „Српске новине“, као и приликом Церске битке, настављају да се штампају у Нишу. Густи облаци још једном су се надвили над Србијом, али захваљујући, данас већ уџбеничкој стратегији у Колубарској бици и стратешком напуштању престонице на тринаест дана, ђенерал Живојин Мишић поново је однео победу и још једном протерао аустроугарске снаге и из престонице и Србије.

Штампа убрзо поново излази. Први број „Политике“ штампа се 8. децембра, а „Правде“ 10. децембра 1914. по старом календару, а према првим написима, одмах по ослобођењу, стари краљ Петар стигао је аутомобилом до Славије у 9 и 40 ујутро, заједно са првим извидницама, и не чекајући да се прегледа терен пре њега, искочио из аутомобила и подбадајући се штапом кренуо најпре ка цркви да се помоли Богу, па ка оштећеном двору. Они испред, како се вели, једва стигоше да побацају заплењене аустроугарске ратне заставе на улицу да их краљ изгази, а он не само да их је газио већ их је, како се препричавало, и „штапом својим нарочито подбадао“.

За првим војницима, треба претпоставити, одмах улазе новинари. Њихов први задатак био је да крену по кућама за јединицама и утврде шта су то завојевачи радили за мање од две недеље у Београду и који су Београђани нестали. Данас када читамо та имена људи који су махом упокојени у 1914. години, не можемо се отети утиску да је с њиховим именима и занимањима осликана читава једна епоха које више нема. У тринаест новембарских дана, нестали су и: Драгомир Јанковић, таљигаш, Милан Ђорђевић, служитељ, Јоца Будисављевић, надничар, Зарија Ђорђевић, фигурант, Васа Јовановић, носач, Александар Симић, рукавичар, Јован Николић, хлебар, Милорад Драгутиновић, ликерџија, Тодор и Митар, браћа свирачи...

Али дошао је мир. Трамваји су поново прорадили. У пола тако разбибрижних прича, стигла је нова 1915. од које су сви – од првог министра и престолонаследника до абаџије на железничкој станици – много очекивали. Од исте године, с много права, очекивао је и тифус који је већ био на границама београдске општине и први случајеви оболелих већ су се појављивали у доњим градским четвртима. Но, то је нешто што Београђане и остатак Србије тек чека у следећој, 1915. години. Допустимо им да на миру дочакају ново лето управо како пише новинар „Политике“ у чланку Уочи нове године: „Варош плива у мору светлости, почев од полузамрзла Дунава и Саве, па унакрст све до крајњих кућа периферије, проноси се жагор светине. Преко клизавих тротоара, на блиставој светлости, која је падала са уличних светиљки и полузамрзлих окана кафанских прозора и дућана излога, креће се од Калемегдана па до Славије читава поворка веселих шетача и шетачица, домаћина и домаћица, погнутих под теретом хладних јела, флаша, слаткиша и свих ситница којима се дочекује ново, а испраћа старо лето."

"У првом моменту ратни фотографи су били пре свега школовани сликари, којима је накнадно дат задатак да обављају функцију фотографа и да бележе не само ратна збивања и свакодневни војнички живот већ и свакодневицу, околину и атмосферу која их је окруживала", за Јутарњи програм РТС-а објашњава Наташа Томић, кустос у Војном музеју.

Фотографијом против пропаганде!
 
Страдања, победе, ратне стратегије, остали су забележени на снимцима које су направили сликар Владимир Бецић, свештеник Ристо Шуковић, књижевник и новинар Станислав Краков, правник Драгиша Стојадиновић, који је био филмски сниматељ а касније и шеф Кинематографске секције на Солунском фронту.

Риста Марјановић је био званични ратни фотограф, а његови снимци су данас синоним за Први светски рат.

Са искуством још из балканских ратова, одмах по избијању Великог рата, из Париза где је радио у часопису Илустрасион, долази у Србију.

Ристина унука Зорана Војновић каже да је он успео да забележи не само важне битке већ и народ и свакодневни живот Срба.

Риста Марјановић - оштро око Врховне команде
 
"Овековечио је Церску и Колубарску битку, прелазак преко Албаније и Солунски фронт". 
 
Ратни фотографи стварају у немогућим условима, често и са неадекватном опремом.

Тек 1916. године, генерал Петар Бојовић издаје нардебу да се оформи фотографска секција по узору на савезничке, чак се и део ратног кредита издваја за куповину фото-апарата и опремање те секције.
 
Фотографска секција у Солуну
 
Наташа Томић каже да је фотографска секција у Солуну била организована и смештена на горњем спрату једног солунског хотела под називом "Крагујевац".

"У питању су две просторије, једна је служила као мрачна комора, а у другој су се фотографије развијале и ретуширале. Сам рад секције био је врло добро организован", истиче Томићева.

Из ове секције, по наредби Врховне команде, Риста Марјановић са 200 фотографија одлази у свет.

Његове изложбе - 1916. у Лондону, 1917. у Паризу и Њујорку - мењају слику о Србији. Међу њима је било и снимака масакра над српским цивилима, које је Риста сакупио од заробљених Аустроугара.  
 
"Оне су направиле бум јер су Немци мислили да је са српском војском готово. Када су освануле фотографије злочина око Шапца, односно у Поцерини, па онда повлачење и оно што је остало од српске војске на Крфу, нашла сам да је Макензен био бесан и љут и да просто није могао у то да поверује. Онда су савезници урадили своје, па помогли даље", додаје Зорана Војновић.

Чувена фотографија "Извиђач" дело Самсона Чернова
 
У оквиру фотографске секције било је и страних фотографа и дописника, који су радили уз посебну дозволу.

Фотографије "Извиђач Драгутин Марић", "У изгнанству" и "Повлачење преко Албаније" дела су Самсона Чернова, ратног сликара и фотографа руског порекла, који је био активан и у балканским ратовима.

"Његове фотографије су интересантне и можда мало другачије јер је радио панорамске снимке. Приређена је и изложба фотографија Самсона Чернова у Лондону 1916. године", додаје Наташа Томић. 
 
Ратна фотографија и као уметност и као документ сведочи о страшној голготи и епској храбрости народа који се нашао на удару ратног вихора.

У исто време она је и споменик фотографу који је често зарад доброг кадра ризиковао сопствени живот.     

Шта хоћете, ви под чијом руком
Браће наше стењу милиони?
Зар срамотом да се ките, муклом,
Кумановски свети батаљони?
Витезови с косовског гроба?
Ви џелати јегарскога роба.

Овом песмом Драгутина Ј. Илића, од које смо овде цитирали тек једну строфу, дневни лист "Штампа" у уторак 15. јула 1914. по старом календару, у заглављу прве странице је, на поетски начин, одговорио на аустроугарски ултиматум. Данас звучи готово невероватно да једна новина одговара стихом, али треба схватити да је време пре сто година увелико још било време поезије, а не прозе. Песмама се на прелазу XIX у XX век славило, туговало, позивало на буну. Кроз песме се живело - готово као код старих Хелена.

Није стога чудно што је "Штампа" одговорила стихом. "Правда" је на аустроугарски ултиматум одговорила епиграмом; "Политика" кафанском досетком. Био је то други талас реакција на ултиматум који је три дана раније на ступцима српске штампе саопштен таксативно и хладно документаристички. Десет захтева аустроугарске владе српској најкрупнијим словима штампани су у "Правди", а најситнијим у "Политици". Сви листови, међутим, пренели су читаву ноту и све реакције српских званичника коректно и без уредничких или новинарских коментара.

Између два и три дана новинама је било потребно да смисле своје одговоре и они су штампани на првим страницама као да су у том часу најважније вести.

Аустроугарски ултиматум и прекид дипломатских односа - да несрећа буде већа - затекао је Србију у предизборној кампањи и са скупштином распуштеном још 20. маја 1914, по старом календару. Ово је још један податак који имплицитно може говорити у прилог томе да Србија није очекивала рат. Налазећи се у врло неугодном положају - дакле без парламента - влада није хтела сама, на своју руку да ради, јер се, након аустријског ултиматума, имало сачувати достојанство државе и због тога се тражио начин на који би се пресудне одлуке донеле на демократски начин.

Дилему је прекинуо сам престолонаследник и у свом прагматичном стилу наредио аудијенцију за све опозиционе прваке који нису заступљени у влади. Након одвојених разговора с њим, сви опозиционари су пристали да се прикључе раду владе, која од тог тренутка постаје техничка, односно кризна влада. На који начин је Александар приволео грлате опозиционе посланике да дан после ултиматума прекину захукталу кампању која се до тог 11. јула 1914. по старом календару није ни прекидала, остаје не сасвим познато. Један од опозиционара, Љуба Давидовић, задржао се у дужем разговору с Александром и по изласку новинарима казао да "престолонаследник врло хладно посматра ситуацију". Можда управо те две речи "врло хладно" говоре нешто о карактеру тих разговора на Александровом канабету, али како год било, већ у пола три поподне, истог 11. јула, седници владе прикључили су се и самостални радикали, народњаци и напредњаци. Кризне одлуке могле су бити донесене. 

Српска влада пристала је, према речима њеног првог министра Пашића, на све услове до границе толеранције коју може показати једна независна држава, али како је одговор проглашен незадовољавајућим, односи с Аустроугарском су прекинути и Србија је остала сама, са две савезнице: Француском и Русијом, с којима не само да се није граничила, већ је од обе била удаљена више од 1.000 километара.

Али, Србија није била само захуктала у политичкој кампањи, већ и у трговини. На дан кад је 12. јула 1914, по старом календару, објављена аустроугарска нота, у "Политици" се нудио "прашак за печење за сваку кујну". Даље је стајало: "Прашак за печење има, кад се пореди са квасцем, још и ова преимућства: искључено је да пециво не испадне добро; не мора се чекати да тесто нарасте; пецива су растрестита и тако лако сварљива". Има ту још предности новог прашка за печење, али је најзанимљивије да је његов произвођач немачка фирма "Др Еткер" коју је основао Аугуст Еткер 1891. године, исти Аугуст Еткер који ће кроз свега неколико недеља након овог огласа у "Политици", као немачки војник, погинути у Великом рату. Тако се историја поиграла људима, њиховим фирмама и рекламама на четвртој страни "Политике", као прави комедијант случај с крвавим рукама...

Тих дана на ступцима штампе се нудило и: "најидеалније средство за бојење косе 'Перзијан', производ дворске апотеке Кушаковића", крем сапун од козметичара Оја из Беча, али и услуге погребног предузећа "првог реда Петра Ал. Петровића"

Ту негде, као пример оне срамежљиве издржљивости живота коју смо већ спомињали, упорно се на страницама штампе појављује и једна новинска форма, незаобилазна у оно, али и ово време - а то је новинска приповетка која се пре једног столећа звала најчешће новински фељтон. Морамо казати, без много околишења, да је реч о петпарачким причама које су већином писали сами српски новинари, то јест онај део њих који је осим осведочене журналистичке крвожедности имао и нежно срце које је избијало у грудима. Није било мало тако осетљивих новинара. Како у чланцима које су писали нису смели да искажу сентиментализам, нити да над свакодневицом пусте иједну сузу (јер је уредник то могао сматрати болећивошћу која не води изградњи доброг журналисте) - они су се, у своје слободно време, окретали писању новинских фељтона и потписивали се, као и данас, живописним псеудонимима.

И тих дана читамо фељтоне "Посетница" потписан именом Елиса Рубрикус (!), те фељтоне "Дама у Пелцу", од Г. В. Аплотока (љубић са натрухама социјалне тематике), као и "Чари" потписан именом А. Н. Кукрин (такође љубавна прича, али са призорима из вазда романтичног живота уметника - виолинисте виртуоза). Ни "Политика" не заостаје, јер фељтон се морао давати читаоцима и у грка времена, а пошто је у основи био љубавне садржине, биће да га је и цензура радо читала. У броју од 12. јула 1914. тако читамо фељтон "Сенке" из пера Мишела Кордеја.

Али, све има свој крај, па се ни љубавне приче ускоро неће певати, јер, познато је да и новинарске музе нежна срца заћуте кад припуцају топови. Аустроугарска је објавила рат Србији 15. јула по старом односно 28. јула по новом календару, али није одмах напала фронтално. Данас знамо оно што савременици тих дана нису: да је аустроугарска команда дуже од две недеље бомбардовала Београд, да би уверила српску Врховну комадну да ће правац главног напада ићи преко Саве и Дунава. "Политика" пише већ 22. јула 1914. по старом календару да су Аустријанци са својих речних монитора на Дунаву испалили преко 1.500 метака по престоници. У чланку који стоји ситнијим словима у дну, под насловом Не селите се из Београда пише: "Пада у очи да се махом сели сиромашнији и простији свет из великих дворишта у којима се од уста до уста шире и увеличавају страхотне приче. Међутим, сви ти бегунци бивају довољно кажњени чим се макну из Београда, јер где год се појаве дочекује их нечувена скупоћа."

На два дана пред почетак рата, цензури је ипак промакла једна бројка: из Београда је избеглео 90.000 становника. Бројка је исписана у "Политици" од 29. јула, а цензорима је вероватно измакла, јер је објављена у дну странице, на месту где су се некад објављивали љубавни фељтони, у колажном чланку насловљеном Живот у Београду и у оквиру веселе приче о несносној најезди летњих бува.

На дан почетка стварног рата, 30. јула по старом и 12. августа по новом календару, "Политика" извештава да и даље свакодневно излази и да се свако јутро пред сортирницом новина на Теразијама окупља шарено друштво дечака-колпортера који нестрпљиво чекају да нови број новина "разбију по вароши" и време прекраћују играњем крајцара и клиса, па знају, како пише, и "фусбала да потерају" с лоптом направљеном од згужване плаве хартије обмотане колпортерским канапом. Пробајмо данас, након једног столећа, да замислимо ту децу. Неки дерани, прерано ижџикљали, помешани с неком клинчадијом која себе зове колпортерима, јуре малену квргаву плаву папирну лопту за фудбал. Ко су они? Колико ће их преживети 1914. годину? Колико ће њих оболети од тифуса? Ко ће се од њих наредне године повлачити према Нишу, Косову Пољу, и даље кроз крш Албаније? Шта их чека? То је боље да у том часу, на дан почетка рата, нико од њих и не зна.

Наставак следећег петка

ТВ серија "Српска штампа 1914-1918", на основу које је рађен текст, премијерно ће бити емитована у јуну 2014.