недеља, 27.07.2014, 07:30 -> 09:25
Први дан рата
Објава рата Србији стигла је из Беча 28. јула отвореним телеграмом, и самим тим чином Аустроугарска је показала на који и какав начин ће водити рат против Србије - с много мржње и противно међународном праву и традиционалним обичајима рата.
Ултиматум који је аустроугарски посланик барон Гизл 23. јула 1914. уручио представницима српске владе јасно је говорио о намери да се Србија понизи и принуди на максимално попуштање како би удовољила експанзионистичким стремљењима Беча.
Осећајући кобну замку, српска влада је по савету своје савезнице и заштитнице Русије била максимално попустљива. Међутим, попустљивост српске владе није могла бити бескрајна и бесконачна и могла је ићи само до оне границе која није била у супротности с основним начелом очувања државног суверенитета.
Пристајући на све тачке упућеног ултиматума сем оне која се директно тицала упућивања аустроугарских чиновника који би у Србији имали право да самостално спроводе истрагу, српска влада је била свесна опасности од рата.
Аустроугарско отворено незадовољство српским одговором и убрзан прекид дипломатских односа сведочили су да је одлука о отпочињању рата против Србије одавно сазрела у самом Бечу, да је ултиматум срочен тако да буде одбијен, а брзина самог аустроугарског прекида дипломатских односа да се Србија налази пред новим ратним сукобом - четвртим за непуне две године.
Пошто је Аустроугарска 25. јула 1914. прекинула дипломатске односе са Србијом, регент Александар и влада одмах су донели одлуку о мобилизацији целокупне српске војске, која је започела наредног дана. Неизвесност и зебња које су трајале од Сарајевског атентата претиле су да се претворе у ратне патње и страдања.
Излепљени плакати, насловне стране новина, црквена звона, запаљене ватре и гласови добошара означили су почетак српске мобилизације и наслутили скори почетак рата. Мала и сиромашна, дуговима и кредитима оптерећена, неразвијена аграрна Србија се усред жетве нашла пред новим ратом.
Истог дана, влада и сва министарства су напустили Београд - престоницу која се налазила на самој граници и отишли у Ниш, нову ратну престоницу Краљевине Србије. Истовремено, Главни ђенералштаб који је формирао Штаб Врховне команде, прешао је у Крагујевац. Упркос огромном замору, неизлеченим ранама из претходних ратова, недостатку основне војне опреме, мобилизација је текла уз изузетно расположење и огроман одзив војних обвезника.
Рат који је претио Србији ни у ком случају није био жељен, али је у српском друштву доживљаван као праведна борба, као окршај који ће одредити судбину српског народа, осигурати опстанак српске државе и обезбедити јој равноправно место унутар европске заједнице народа.
Аустроугарска објава рата је стигла на апсолутно неочекиван начин који се косио с тада важећим нормама међународног права. Објава рата је 28. јула стигла отвореним телеграмом писаним француским језиком као званичим језиком дипломатије тог доба, упућеним преко Букурешта. Самим тим чином, Аустроугарска је показала на који и какав начин ће водити рат против Србије - с много мржње и противно међународном праву и традиционалним обичајима рата.
Већ тим чином она је прекршила Конвенцију о отварању непријатељстава започевши рат након слања ултиматума уместо званичног образложења, и самом објавом рата отвореним телеграмом без претходног упозорења.
Сама српска влада је спремно дочекала аустроугарску објаву рата. Председник владе Никола Пашић је, примајући телеграм о почетку рата, према сведочењу савременика, рекао да је реч о очекиваном потезу, да је "наша ствар праведна" и да је тиме Аустроугарска себи потписала смртну пресуду. Његова реакција је јасно говорила о самом расположењу и одлучности да се земља брани и одбрани без обзира на силину притисака и претњи.
На другој страни, већ прво ратно вече је српској престоници донело прва страдања и разарања.
Како војска још није била у потпуности мобилисана, а Врховна команда није донела одлуку да ли ће Београд уопште бранити с обзиром на његов специфичан географски и стратегијски положај, одлука о одбрани самог града је пренета на команданта Дунавске дивизије пуковника Миливоја Анђелковића Кајафу, који је одлучио да град брани.
Првог ратног дана град су штитили импровизовани одреди састављени од жандарма, финанса, добровољаца-ђака и комита.
Гранате испаљене са монитора "Бодрог" аустроугарске Дунавске флотиле означиле су на симболичан начин почетак борбених дејстава.
Насумично испаљене гранате су падале од обала Дунава, преко Калемегдана и Кнез Михаилове улице до Теразија, сејући страх међу цивилним становништвом које је пред гранатама и надолазећом опасношћу почело да напушта Београд или се склања на периферију града.
Страхујући од могућег аустроугарског упада у Београд, команда Дунавске дивизије је донела одлуку да минира и сруши савски железнички мост како би спречила аустроугарске снаге да најлакшом комуникацијом - копненим путем упадну у град. Исте ноћи, током спорадичних окршаја око моста су пале и прве жртве.
Те ноћи је као добровољац страдао ученик Трговачке академије и чиновник Железничке дирекције шеснаестогодишњи добровољац у чети војводе Јована Стојковића Бабунског - Душан Ђоновић, док је на аустроугарској страни страдао пешадинац Иштван Балохи.
На тај начин, симболично су започела борбена дејства у Србији 1914. Ипак, у питању је била аустроугарска демонстрација престижа, снаге и војне моћи светске силе и српска одлучност да се престони град и држава штите од нападача.
Аустроугарска ратна машинерија ће кренути у агресију на Србију две недеље касније сударивши се с непоколебљивом српском одлучношћу и вером у победу.
* Аутор је доцент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду.