Савезницима су биле потребне додатне снаге које би јачањем притиска на Солунском фронту ослабиле немачке снаге на Западном фронту. Срби су, опет, нестрпљиво ишчекивали да се нађу што ближе својој земљи и да учествују у коначним биткама за њено ослобођење.

Ратник Божидар Миладиновић сећао се дана када се вратио на Крф после лечења у Бизерти: "На Крф кад смо се, ојачани, вратили из Бизерте, гледао сам један дефиле наших војника. Нисам могао да поверујем да су то они који су се онако јадно, голи и боси, вукли кроз врлети и касније у прихватилиштима. Сад су то били прави војници, усправни, сигурног корака, блиставог оружја.

Ту је била и наша војна музика. Музика! Ко је то могао да очекује, ко се томе надао кад се говорило да наша војска више не постоји, да је сломљена, уништена, да постоје само неки 'бедни остаци' који лутају без наде за спас.

Ту сам први пут видео неке генерале: седели су у првом реду заједно са француским, грчким, енглеским и италијанским официрима. Тај моменат носим у срцу и никада нећу моћи да га заборавим. Вратила ми се вера у победу, у скори повратак у домовину.

Тада сам помислио да је ова војска неуништива. Срце ми је заиграло од радости и сузе су ми наврле. Људи око мене били су раздрагани, весели, смејали су се. Неки су ме гледали с чуђењем: откуда да у овом тренутку, кад се мери снага и лепота ових младића, један њихов саборац плаче?! А ја сам плакао од радости, од онога што сам видео, био сам срећан, сигуран да више нико неће моћи да нас задржи кад кренемо у домовину."

Укрцавање трупа почело је 13. априла 1916. и трајало је све до 21. маја 1916. године. Српске новине известиле су са испраћаја српских војника са Крфа: "Крфљани и Крфљанке маја 1916. године плакали су и благосиљали српске војнике: Кали ора, стратиоти сервико (У добар час, српски војници). Нека вас Бог поживи, добри Срби, и увек помогне вама и вашој војсци да се вратите својим кућама и породицама, које вас тако жељно очекују. И данас и увек ми ћемо се за вас молити Богу као једнаки хришћани са вама."

Грчки новинар М. Ландис испратио је српску војску речима: "Идите, децо! Ето, тим изразом наши славни преци су се опраштали од своје јуначке деце кад би ови полазили у славу. И тај израз више него ма где, доликује да се један упути вама – племенита децо храбре и славне Србије. Идите, децо! Цео Крф вас обожава и прати на пут ка срећи ваше домовине!"

У Солун је превезено 6.025 официра и 124.090 војника и подофицира. Превожење је обављено савезничким бродовима, обилажењем грчког копна до полуострва Халкидики. Ниједан брод није био потопљен. Уз опорављене војнике из Бизерте и Први комбиновани пук, 30. маја 1916. године српска војска је имала укупно 144.000 војника. На Крфу је, поред службеника који су радили у државној управи, остало око 800 официра и 8.000 болесника у болницама.

За време егзодуса, усред масовних страдања, преовладавало је осећање слома и пораза. Било је трагања за кривцима у сопственим редовима, међусобних оптуживања и обрачуна. Пробој Солунског фронта, ослобођење и уједињење српског народа и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дали су, међутим, албанском страдању и крфском препороду накнадни, дубљи историјски смисао. То је учинила и Видовданска, Косовска идеја, обновљена још уочи Првог светског рата, снажно присутна и у култури Краљевине СХС, захваљујући песмама Милана Ракића, скулптурама Ивана Мештровића, прози Николаја Велимировића, Исидоре Секулић, Милоша Ђурића. Повлачење преко Албаније и препород на Крфу сагледавани су као израз косовског опредељења српског народа. Називани су "распећем" и "васкрсом", или "голготом и васкрсом Србије".

Историчари већ цео један век покушавају да разумеју и протумаче оно што се догодило 1915. и 1916. године. Невероватно, али истинито - о голготи и васкрсу Србије није снимљен ниједан играни филм. Фотографи и документаристи су, међутим, достојно одужили свој дуг. Коначно, књижевност је, можда, учинила највише за уобличавање сећања и знања о 1915. и 1916. години. Довољно је само сетити се оних писаца који су у овим догађајима учествовали и о њима непосредно сведочили, попут Бранислава Нушића, Стевана Јаковљевића, Растка Петровића, Драгише Васића, Станислава Кракова. У колективном сећању, које чини темељ српског националног идентитета, голгота и васкрс Србије, као средишњи део ратова од 1912. до 1918, имају кључно место, заједно са Немањићима, Косовском битком, Карађорђевим устанком, Другим светским ратом, Јасеновцем, „Олујом" и „Милосрдним анђелом".
Српски историчари се узалуд труде да о голготи и васкрсу Србије 1915-1916. пишу хладно и објективно. Није реч само о томе да ће се срце свакоме стегнути када види фотографије дечака са шајкачама, у подераним опанцима, са плетеним торбицама о рамену, како, без родитеља, са српском војском, пешаче преко Косова поља и умиру, напуштени и заборављени, у завејаним беспућима албанских планина, у далеком Фијеру или на обалама Војуше. Или о томе да ће свако ко дође на Видо - „острво смрти", ту посету, без икакве сумње, памтити до краја живота.

Прича о 1915. и 1916. години има, наиме, све одлике епског, нечега што подстиче и покреће дубинске, јуначке и страдалничке слојеве у збуњеној души данашњег човека. У октобру 1915, Срби су се тукли са војскама три царства - Немачке, Аустроугарске и Бугарске (чак се и Бугарска, наиме, 1908. године, прогласила за царство). Немци, најопаснији непријатељ, који је пробио српске редове на Сави и Дунаву, на главном правцу наступања, у долини Мораве, чудили су се силини отпора српске Треће армије, под командом генерала Павла Јуришића Штурма. Трупама Одбране Београда, под командом генерала Михаила Живковића Гвозденог, усред борбе помагали су грађани српске престонице - деца, жене и старци. Непријатељ их је, заробљене, стрељао. Војвода Степа Степановић је, са својом Другом армијом, држао фронт према својим старим знанцима, Бугарима. Тек када је Бугарска, пошто је сачекала да Немци пробију српски фронт на северу, ударила у леђа Србије, српска војска је кренула у повлачење које ће се окончати на Крфу. Чак и после бугарског напада 14. октобра, Прва српска армија војводе Живојина Мишића остала је непоражена. Она је све до тада успешно држала фронт према Аустроугарима. На драматичним састанцима српских војвода и генерала у Пећи, 29. и 30. новембра, војвода Мишић ће тражити да српска војска изађе на Косово поље и ту прими одсудну битку са непријатељем, уместо да се повлачи у Црну Гору и Албанију. За време егзодуса, све до Скадра и Љеша, Мишићева Прва армија штитиће одступницу српске војске и цивила и водити непрекидне борбе у одступању. Врховно старешинство над свима имало је неколико стараца, сређених животних искустава и чврстих уверења - краљ Петар Карађорђевић, председник владе Никола Пашић и начелник Генералштаба војвода Радомир Путник. Краљ Петар и регент, млади Александар Карађорђевић, који је уочи рата стао на очево место, налазили су се у првим борбеним редовима, да би охрабрили своје војнике. Дубина неразумевања између Срба и освајача видела се и по томе што су присуство Карађорђевића на борбеним положајима тумачили као припрему за предају.

Потпуно неразумевање владало је, међутим, и између Срба и њихових савезника. Русија, Британија и Француска су, у септембру 1915, спречиле Србију да нападне Бугарску и да тако на време спречи њен ударац у леђа српске војске. Заузврат су Србима обећавали да ће им из Солуна притећи у помоћ. На томе се заснивао српски ратни план када је почео напад непријатеља. Српска војска, међутим, није успела да се споји са савезницима, који су 5. октобра почели да се искрцавају у Солуну. Те француске и британске трупе биле су преслабе да би одбраниле долину Вардара од Бугара, и да би се пробиле кроз њихове редове. За епску причу потребан је и мотив издаје.

Срби су 1915. веровали да су их савезници издали и препустили судбини. У једном тренутку, средином новембра 1915, српски краљ, регент, влада, народни посланици, сва српска војска и избеглице слегли су се на Косову пољу. Многи су се тада питали да ли ће ту, на Косову, пропасти и обновљена српска држава, баш као некада средњовековно српско царство? Да ли је све што се догађало још од 1804. био само сан о слободи, пре повратка у туђинско, вековно ропство? Чак и расуло које је Србе коначно захватило у Призрену и Пећи имало је у себи нечег епског. У Пећи су, пре покрета ка црногорским планинама, усред масовних дезертирања, уништавања муниције, спаљивања докумената и огромних ватри и експлозија, српски артиљерци плакали док су "сахрањивали" своје топове који су им чували главе још од 1912. године. Они који тада нису побегли, кренули су ка снежним висовима који су се као зидине уздизали изнад Пећи и Призрена, били су решени да се не предају, да се боре до краја.

У планинским, снежним беспућима Црне Горе и Албаније, мраз, глад, ране, болести и умор десетковали су српске колоне. Главнини војске и изблеглица, који су прошли кроз Црну Гору, тамошње српско становништво неретко је давало последње резерве хране; људи су, међутим, у општој немаштини и несрећи, морали да мисле и на своју децу и породице. У Албанији је Србе чекало непријатељско и равнодушно становништво. У пљачкашким нападима Албанаца нарочито су страдале трупе Нових области, које су се повлачиле путем којим су 1912. године Срби већ улазили у Албанију, преко Пуке и Орошија ка Љешу и Скадру. Највише су страдали комора и цивилно становништво, деца и жене, које су Албанци беспоштедно отимали и одводили. Један официр је описао како је са својим војницима кренуо за нападачима, да би ушао у њихово село и ослободио велики број заробљене деце, жена, па и војника.

Пошто су, у првој половини децембра 1915. избили на албанску обалу, у Скадар, Љеш и Драч, Срби су поново морали да се суоче са спорошћу и равнодушношћу савезника. Руски цар, сада предалеко да би могао да помогне, захтевао је од Париза, Лондона и Рима да Србима хитно притекну у помоћ. Французи су помогли највише и најбрже. Британци су били равнодушни, иако су њихови инжињерци много тога учинили да олакшају положај и кретање Срба. Италијани, забринути да ће им Срби угрозити поседе у Валони и Драчу, били су непријатељски расположени. Спорадичне евакуације из Светог Јована Медовског и пречеста потапања бродова који су доносили храну, показали су да је ова лука била превише опасна за евакуацију целе српске војске и цивила. Окршаји британских, француских и италијанских флота са ратним бродовима и подморницама Аустроугарске у Јадрану били су скоро свакодневни; највећа битка одиграла се код Драча, 29. децембра 1915. године.
Сабијени на обалама Албаније, Срби су сваког часа, продором Бугара са истока и Аустроугара са севера, могли да буду ухваћени у кљешта и коначно уништени. Пошто је пала Црна Гора, 12. јануара 1916, трупама Аустроугарске отворен је пут ка Скадру и Албанији. Српска војска је морала да крене на нови марш, ка Драчу и Валони. Покрет кроз непрегледне воде и мочваре, под кишом и ветровима, био је још убитачнији од преласка залеђених планина.

Права, масовна евакуација српске војске из Драча и Валоне почела је тек крајем јануара и трајала је до 19. фебруара. Последњи делови српске Коњичке дивизије на Крф ће бити пребачени тек 5. прила 1916. Била је то највећа поморска операција овог типа у Првом светском рату. И доцније, она ће по својим размерама, бити упоредива само са евакуацијом Британаца и Француза из Денкерка 1940. године.

Упркос непријатељству и међусобним сумњичењима, мора се рећи да је главни терет масивне и ризичне операције спасавања Срба са албанских обала поднела италијанска ратна флота. На Крфу ће их сачекати италијанске, руске и британске мисије, али ће им главну помоћ пружити Французи. Они ће Србе хранити, снабдети наоружањем и реорганизовати њихову војску. Француска ће примити највећи део српских цивилних избеглица и школовати највише српске избегличке деце. Француска ратна флота пребациће српску војску, почевши од 18. априла, са Крфа на Солунски фронт.

Убедљива већина српских војника никада раније није видела море. Његове модре дубине, око Вида и Крфа ће, међутим, примити посмртне остатке преко 5.000 ових јунака. Такав завршетак њиховог ратног пута превазишао је чак и епску машту.

Егзодус из 1915. и 1916. однео је животе 77. 455 српских војника и преко 140.000 цивила. Када се томе придодају умрли у епидемијама, од последица глади, болести и исцрпљености, у непријатељској најезди и концентрационим логорима, онда је, према неким прорачунима, 1915. и почетком 1916. године умрло око четири петине од укупног броја становника Србије страдалих у Првом светском рату - чак око 1.050.000 људи, жена и деце.

Видо је упамћено као "острво смрти", али Крф је за Србе био "острво васкрса". Место и значење Крфа у историји Срба као да још није довољно јасно препознато. Ту је, 1916. године, васкрсла Србија. Сред вековних маслинових шума, под благим медитеранским сунцем, окрепљена крфским вином и добротом Крфљана, овде је оживела српска вера, препорођена српска војска и обновљена српска држава. Одатле ће Срби кренути у победу и славу, ка својим кућама, ка отаџбини.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Аутор РТС пројекта „Срби на Крфу" је Слађана Зарић.

Српски војници су остварили контакте са локалним становништвом у селима где су се логори налазили, али и у самом граду Крфу. Кажу да су крфске кафане постајале пуне онога тренутка када је српским војницима исплаћена прва плата. Тада су у граду почеле да се отварају радње, касапнице, кафане, ћевабџинице, бурегџинице и кујне. Остало је записано да се на све стране „кува, пије и једе толико да су се Грци чудили шта је ово". 

У грчком селу Хломос, у једној од сеоских кућа, отворен је и клуб српских официра из кога су се ориле тада веома популарне песме „Тамо далеко", „Имам жену много лепу", „Да су мени очи твоје"... Грци, али и Енглези и Французи који су тада боравили на Крфу, у својим мемоарима записали су да су Срби народ који пева.

Српски војници били су распоређени по логорима који су били претежно организовани дуж источне стране острва. Били су у Гувији, Мораитици, Като Коракијани, Агиос Матеосу... Заједно са припадницима савезничких мисија радили су на изградњи инфраструктуре на острву.

Са Енглезима, припадницима Британске јадранске мисије, правили су пут ка Мораитици и решавали проблем транспорта воде у војничке кампове који су се налазили у јужном делу острва. Градили су докове, постављали телефонске линије, поправљали мостове и свакодневни живот на Крфу чинили организованијим и квалитетнијим. И данас, у крфском селу Потамос постоји мост који су изградили српски и енглески војници. Поред српских војника, којих је било око 140.000, на Крфу се тада налазило и 5.000 Француза, 330 Енглеза и 200 припадника италијанске војске.

У ратним извештајима британских официра налазе се и захтеви који су српски војници свакодневно упућивали савезничкој команди. Међу њима је један стално присутан. Срби, који традиционално воле да једу много хлеба, приговарали су савезницима да је дневна порција меса од 400 грама сувише велика и да би требало да се смањи, а да се повећа порција хлеба. Наиме, савезници нису имали одговарајући калуп за печење хлеба. Имали су калуп од 750 грама што је као дневно следовање Србима било мало.

Зато су конкретније поставили захтев пред савезнике

„1 човек - 1 хлеб - 1 кило!"

Тај захтев су свакодневно понављали. После бројних протеста, захтев Срба је услишен, на Крф су стигли нови калупи за печење хлеба и српски војници добили су веће следовање.

У савезничким белешкама су и бројне догодовштине везане за прославе слава српских јединица. Један од најзанимљивијих записа, оставио је генерал Пијерон де Мондезир који је забележио „виц" који су српски војници тих дана причали. У тој досетки српског војника крије се оправдање за све страхоте које су у Албанији преживели, али и бескрајна нада и вера у боље сутра и победу. Ево шта је француски генерал, командант савезничке мисије на Крфу тада забележио:

„Господ Бог осети једнога дана потребу да се одмори, и рече Светом Петру да нареди мир и тишину на земљи. Он је већ почео да свлачи обућу леве ноге, кад се зачу ларма.

- Шта је то, упита Господ.
- То су Срби - одговори Свети Петар.
- Шта хоће?
- Они су у рату са Турцима.
-- Ко је у праву?
- Па Срби, Господе. Уосталом, ви добро знате да су Турци безверници.
- Добро. Заштити Србе и нека ме оставе на миру!
Срби су потукли Турке... Бог постиже да се потпуно изује. Зачу се нова ларма.
- Шта је?
- Срби, Господе.
- Опет! Па шта хоће?
- У рату су са Бугарима.
- Па Бугари нису безверници. Ко је у праву?
- Срби, Господе. Бугари хоће да им узму Македонију коју су они крвљу освојили.
- Добро. Заштити Србе, али нека ме једанпут оставе на миру!
Срби су потукли Бугаре и Бог се скоро потпуно свукао, кад се зачу још жешћа ларма него ли пре.
- Шта је? Казуј брзо, Свети Петре, јер ми се много спава.
- Господе, опет Срби. У рату су с Аустријанцима, Немцима, Бугарима и Турцима. Али, Срби су у праву.
- То je могућно, али напослетку много ме гњаве! Пошљи их до ђавола за сада, па ћеш ми о томе говорити кад се будем пробудио.
Српска војска је ишчезла са ратне позорнице. Она лута по Албанији и Крфу, па долази ускоро у Солун. Али Бог почиње да се буди. Српска војска ће ступити у борбу и поново ће бити победничка, захваљујући Божјој милости.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацији филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Реорганизација војске извeдена је по француском плану Инструкције за организацију нових формација српске војске, објављенoм 19. фебруара 1916. године. Oболелог војводу Путника на положају начелника Штаба врховне команде заменио је Петар Бојовић. Другом армијом командовао је пуковник Милош Васић, Другом војвода Степа Степановић, а Трећом генерал Павле Јуришић Штурм.

Нигде логори српске војске нису били тако уређени као на Крфу. На чистини између маслињака подигнути су шатори који су украшени цвећем и зеленилом. Ситним шљунком и камењем различитих нијанси исписани су називи јединица и обележја српске војске и државе. Логори српске војске личили су на градове подигнуте на пешчаној обали.

Српски официри убрзо су повратили снагу и победнички дух стечен после Церске и Колубарске битке. Знали су да је војсци, после искушења кроз која је прошла, потребан одмор, али и дисциплина. Све време боравка на Крфу савезничкој управи није пријевљен ниједан озбиљан инцидент. Из извештаја француског потпуковника Монијала, члана мисије генерала Мондезира сазнајемо:
 „Први дани оскудице пружили су прилику да се још једном покаже изванредна дисциплина српског војника. У овој огромној гомили људи и у још мало или никако оформљеним јединицама, улогореним под непрекидним обилним кишама у маслињацима, ниједна жалба за неко посечено или оштећено дрво није приспела француској мисији".

Упоредо са опоравком војске, образована је и српска држава у изгнанству. Наредбом Врховне команде о повлачењу "држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, док је год ту владалац, влада и војска, па ма колика њена јачина била". Иако без територије, готово сви нивои државне управе радили су на Крфу до краја Великог рата.

Централно место организације био је крфски театра. Општинско позориште је постало седиште српске скупштине и владе. На острву су формирани судови, школе, болнице, позоришта, затвори.

Крфска митрополија је уступила три цркве за обављање верских обреда, цркву Светог Николе, Свете Тројице и Светог архангела Михаила. Из кафана, пиљарница, бакалница и са брода „Србија" чули су се звуци песме „Тамо далеко". Најпопуларнија песма на српском језику настала међу војницима на Виду, временом је добијала све радосније тонове. Песму носталгије прихватали су и странци иако нису разумели све речи. Слутили су да се иза мелодије може крити само жал за напуштеном отаџбином, породицом, огњиштем. Неретко се служба у цркви Светог Спиридона завршавала песмом „Тамо далеко" која је тако прерастала у молитву...

Уз помоћ познатог крфског штампара Ланцаса отворена је штампарија коју су Французи снабдевали најсавременијим штампарским материјалом. У њој су као званично гласило српске владе штампане „Српске новине" три пута недељно у тиражу од 10 000 примерака. У листу су поред извештаја и вести са фронта први пут објављене Бојићева „Плава гробница", Дучићева „Аве Сербија", Ростанова „Краљ Петрова четири вола" и друга вредна дела.

За време краткотрајног боравка на Крфу, Срби су показали виталност и способност опстанка под најтежим историјским и животним околностима, а Краљевина Србија стекла је углед и међународни положај какав никада није имала у својој историји.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске, а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Аутор РТС пројекта „Срби на Крфу" је Слађана Зарић.

Тупи звуци ледених киша који су данима без престанка спајали небо са шаторским крилима, камењем и морском пучином пратили су егзодус једне генерације. Преминули борци су у почетку сахрањивани у плитким каменим гробницама у близини обале. Тако је настало прво гробље на Виду са 1.200 српских војника и цивила.

Касније, када више није било могуће сахрањивати на тај начин, беживотна тела из барки француског санитетског брода Свети Фрања Асишки препуштана су дубинама Јонског мора. Тако је настала „плава гробница", вероватно најпотреснији тренутак целокупне српске историје.

Доктор Владимир Станојевић, начелник болнице Моравске дивизије добио је налог да на острву Видо изврши реорганизацију санитета. О стању које је затекао записао је:
„Ту, у том јаду, прикупљен као у жижи одигравао се у минијатури цео трагизам наше земље. Ту су у предсмртном бунцању и стењању дрхтали и треперили сви најнежнији болни фибри човечије душе. Ту су уз бунцања и стењања о селу и кући нестајали, један за другим, сви које је страшна судбина бацила у овај пакао."

У предвечерје Другог светског рата Љубомир Давидовић је описао сцену када је као министар просвете и црквених дела обишао Видо:
„Првих дана, само првих дана, болесници су лежали по земљи на свежој слами. Обилазили смо их сваког дана. Страх од глади био је већи од страха од смрти. Глад је косила Албанијом, бојали су је се и на Крфу. Требовање за хлеб,за таин, било је највећа драгоценост. Узимали су по тим требовањима иако га нису могли ни смели јести. Органи за варење били су пропали. Лечили су их давањем воде у којој је куван пиринач."

На острву су се попут муњa шириле гласине да је масовно страдањe резултат инфекције. Доктор Станојевић је оповргао те сумње и као узрок смрти навео такозвани „ратни пролив." Смањена отпорност измученог организма, нервно растројство и неквалитетна пијаћа вода и исхрана водили су наглом губитку течности из организма, што је узроковало смрт. Одсуство температуре код већине пацијената, налаз на обдукцијама и податак да нико од санитетског особља није оболео су чињенице које су по свему судећи давале за право шефу српског санитета.

Највеће српско гробље изван Србије истог тренутка је добило свој поетски споменик. Подигао га је тада тек двадесетчетворогодишњи песник Милутин Бојић. И сам потпуно скрхан после преласка Албаније посматрао је како се тела његових вршњака полажу из француских барки. „Плава гробница", патриотска поема лишена сваке мржње и осветољубивости, остала је до данас најуверљивије сведочанство трагедије једне генерације.

У недостатку квалитетне медицинске и техничке опреме српски санитет је испољио на Виду изузетан смисао за импровизацију. Французи су били задивљени довитљивошћу српског персонала у борби са несрећом. Импровизоване су пољске болнице, кухиње, огњишта. Крајем фебруара, труд и пожртвовање изнад граница људских моћи донео је резултат, помор на Виду је заустављен.

Будући да није вођена прецизна евиденција о броју жртава, није могуће утврдити колико је српских бораца окончало свој пут на дну Јонског мора. На основу неких записаних података и сведочења, извесно је да је преко 5. 000 војника и цивила сахрањено на начин незабележен у светској историји ратовања.

Пред крај Великог рата митрополит Димитрије одржао је над војничким гробљем опело. Том приликом прорекао је:
„Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим, збориште срећнијих нараштаја."
Милутин Бојић је своју збирку назвао „Песме бола и поноса."
Данас, стотину година касније, десетине хиљаде ходочасника посећује острво са готово истим прожимањем та два наизглед супротстављена осећања, бола и поноса.
Грчка реч за бол је - понос.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске, а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији. 

Аутор РТС пројекта „Срби на Крфу" је Слађана Зарић.

Без одговарајуће војне опреме регрути су најчешће сурове албанске планина прелазили у опанцима и сељачким гуњевима. Многи нису имали ни војничке шаторе ни пушке. Није било времена ни за праву војну обуку.

Проблем је био и њихово снабдевање, односно, боље рећи, неснабдевање храном. Ови дечаци нису били у надлежности Врховног штаба Војске Краљeвине Србије, већ су били под ингеренцијом Министарства војног. Команданти неискусних трупа били су ратни војни инвалиди. У таквом стању и под таквим околностима је више од 33.000 српских војника кренуло пешице из Србије ка Албанији.

Првобитно је била идеја да се они из Призрена преко Дебра повуку ка Струги и даље преко Охридског језера ка Солуну. Мања група регрута успела је да прође овим путем пре него што су бугарске трупе пресекле пут и заузеле Стругу. Остали су морали да промене правац повлачења и да из Дебра наставе ка Елбасану, Тирани и Драчу.

Страдање ових дечака почело је већ на Косову. Постоје записи из Косовске Митровице који описују тежак и бедан положај ових дечака. Гладни, промрзли и збуњени лутали су улицама тог града у потрази за парчетом хлеба. Забележено је и да су многи од њих седели на митровачким улицама и плакали.

У већ истрошеним опанцима регрути су из Призрена пртили пут кроз снежне превоје албанских Проклетија. Језиви су призори који описују њихово умирање: завејани и промрзли остали су да леже у снегу, умирали су и последњом снагом изговарали једну једину реч: „хлеб". Најстрашнији су записи који описују како ови изгладнели дечаци једу живо месо угинулих животиња.

„Већ смо наилазили на лешеве наших регрута у снегу крај пута... Ако би неки војник оставио коња да угине, одмах би се сјатила око њега група регрута и настало би масакрирање коња. Први би узимали оно што је најбоље, а остали оно што остане. Често се могло видети како регрут мало уз ватру пече ребро, а онда га данима носи у руци и глође." (књига „Голгота и Васкрс Србије").

Са регрутима, путем од Призрена до Тиране, повлачили су се и аустроугарски заробљеници које је српска војска заробила током битака 1914. године, и они су поведени заједно са војском у повлачење. Имали су исту судбину као и српски регрути. Били су препуштени сами себи. Као и српски дечаци, јели су месо угинулих животиња, покушавали да негде пронађу парче проје и место крај ватре не би ли преживели.

Истим правцем повлачили су се и припадници Тимочке војске, који су тих дана водили и жестоке битке са Бугарима. Са севера је српску војску у Албанији нападала аустроугарска војска, а са истока, српске положаје у повлачењу су угрожавали Бугари.

Подаци говоре да су од 33.143 српска дечака, колико их је кренуло из Србије, у Тирану стигла њих 15.844. Велики број ових дечака остао је да лежи у завејаним албанским планинама, један број је дезертирао. Њихово умирање наставило се и током повлачења кроз мочварне пределе Албаније.

Регрути су у Албанију стигли међу првима, они су у Тирани били већ почетком децембра. У то време у Скадар, на северу Албаније, почињу да стижу прве трупе које су се повлачиле преко Црне Горе. Из Тиране, регрути и аустроугарски заробљеници, настављају ка Драчу и Валони. Ту настаје нова, можда још страшнија етапа њиховог страдања.

Италијанска војска је зауставила српске регруте у граду Фијеру и није им дозвољавала даље кретање ка Валони. Валона, коју су Италијани заузели још 1914. године, била је њихова главна интересна сфера у Албанији и сматрали су да присуство српске војске може да угрози њихове позиције.

Као образложење наводили су да су српски војници болесни од колере и да могу да пренесу заразу и на њихове војнике. Медицински записи из овог града говоре да колере међу регрутима није било.

И тако су српски дечаци, гладни и исцрпљени остали у албанском граду Фијеру да чекају дозволу за наставак пута. У том чекању, масовно су умирали. Лекари су у напуштеном конаку Омер-паше у Фијеру направили импровизовану болницу за ове дечаке.

Била је то, како наводе, болница без лекова, без хране и без кревета, било је то „живо гробље српске младежи".

Наводи се да је дневно умирало од 30 до 40 српских дечака. Умирали су у Омер-пашином конаку, умирали су у логорима око града Фијера, умирали су на реци Војуши, која се налази у непосредној близини.

Командант италијанских трупа у Албанији, генерал Емилио Бертоти чак је запретио да ће пуцати на српске регруте уколико покушају да пређу реку Војушу и тако уђу у италијанску зону формирану око града Валоне.

За то време, док су српски дечаци чекали у Фијеру и околини, аустроугарски заробљеници су транспортовани из Валоне у Италију. Око 22.000 заробљеника је крајем децембра 1915. године првим бродовима из Валоне превезено за Бриндизи.

Италијани су касније променили свој став и одиграли најзначајнију улогу у транспорту српских војника са албанске обале на грчко острво Крф. Међутим, цену њиховог превирања животом су платили српски дечаци.

Регрути су први превезени на Крф. Они су 18. јануара 1916. стигли на острво Видо. Били су толико исцрпљени и у тако лошем физичком стању да су и даље умирали. Подаци говоре да је више од хиљаду дечака умрло на Виду.

Од 33.000 регрута, крај Албанске голготе на Крфу је дочекало само њих 4.000. Много регрута је остало вечно да лежи у албанским планинама, мочварама, рекама, плавој гробници острва Видо... Три генерације српске младости исписало је тако трагичну историју Албанске голготе.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу", који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске, а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

У кући господина Тома Трубриџа, уређеној са сведеном, енглеском отменошћу, у елитном лондонском Челзију, о Србима и династији Карађорђевић говори се са посебним поштовањем. Уколико ту сретнете синовца и имењака господина Тома Трубриџа, сер Тома Трубриџа, који је носилац племићке титуле баронета и чувар главних породичних реликвија која је британској ратној морнарици дала четири адмирала, можда ћете имати прилику каква ће вам се и у Београду ретко указати да на једном месту видите највиша и најславнија српска ратна одликовања.

Припадала су адмиралу сер Ернесту Чарлсу Томасу Трубриџу, деди Тома Трубриџа и прадеди сер Тома Трубриџа, ратном другу Срба у Првом светском рату.Када избројите то ордење и када спознате њихов ранг, можда ћете осетити чуђење и стид, јер се о том човеку у Србији не зна готово ништа.

Англосаксонска историографија одавно је уочила значај мисије адмирала Трубриџа код Срба (1915-1918) за општу историју Великог рата. У српској литератури, међутим, помињан је само узгредно, све до посебног огледа који му је посветио Драгољуб Р. Живојиновић (2005). Од тада, у српској историографији и публицистици се уочава постепени пораст интересовања за овог британског адмирала.

Ернест Трубриџ је у Београд стигао по казни, у фебруару 1915. године. Као командант ексадрона крстарица на Средоземљу, у августу 1914, на основу нејасног наређења Винстона Черчила, тада Првог лорда Адмиралитета, Трубриџ је, без борбе, у источно Средоземље пропустио немачки бојни брод Гебен, који је потом, заједно са бродом Бреслау, изненадним нападом на црноморску обалу Русије, охрабрио Турке да уђу у рат на страни Централних сила.

На војном суду је ослобођен оптужнице, али му команда на мору више није враћена. Уместо тога, послат је у Београд, да би спречавао немачко дотурање помоћи Турској преко Дунава и Црног мора, док се она бранила од инвазије Британије и Француске на Галипољу. Остатак рата Трубриџ ће провести међу Србима; овај светски сукоб он ће, зато, упознати у његовој најстрашнијој форми.

Са око 50 британских официра, морнара и војника, осам топова, подводним минама и торпедним чамцем, по имену „Страх Дунава", Трубриџ је, на челу „Британске поморске мисије у Србији", успешно обављао своје задатке. Претпостављенима у Лондону је безуспешно објашњавао да је Дунав био кључ балканског чвора.

Одатле је, удруженим снагама са Србима, требало напасти Аустроугарску. У противном, Србија ће се, као главна комуникација са Турском, брзо наћи под новим ударом Централних сила. Британска влада је, међутим, одлучила да нападне Турску. Немци и Аустроугари су се, чим је Галипољска операција Савезника пропала, и пошто су на Источном фронту Русима задали тежак ударац, окренули ка Србији.

Сигурни да ће Бугари покушати да искористе немачки и аустријски напад да би им пресекли одступницу ка савезницима у Солуну, Срби су крајем септембра 1915. скоро сву тешку артиљерију и главнину снага из Београда пребацили на исток. Савезници им, међутим, нису дозволили превентивни напад на Бугарску.

У међувремену, савезничко артиљеријска оружје, три руска, два француска и осам британских топова, под уједињеном командом адмирала Трубриџа, постали су главнина артиљеријских снага Трупа одбране Београда. Под Трубриџовом командом налазило се и 567 српских официра и војника, који су ушли у састав савезничких артиљеријских, минерских и торпедних јединица.

Трубриџови људи јуначки су бранили Београд, када је, 5. октобра 1915. почела артиљеријска припрема напада. Три дана касније, пошто су у жестоким борбама уништени сви руски, француски и два британска топа, адмиралу Трубриџу је наређено да се повуче на Торлак. Одатле ће се, са српском војском, повлачити преко Ћуприје, Крушевца, Краљева и Рашке, ка Косову и Метохији. Потом ће, за шест дана, од 25. до 30. новембра 1915, пешице прећи Албанију, завејаним врлетима које су од Призрена, преко Пуке, водиле ка Скадру.

Када су напуштени Дунав и Сава, Трубриџ је своје минере упутио ка Битољу и Солуну, али је артиљерцима, под командом храброг поручника Чарлса Лестера Кера, наредио да остану на првим борбеним линијама.У саставу српске војске, они су се тукли с Немцима и Аустроугарима све док у Пећи није наређено да се, пре успона на црногорске планине, уништи сва српска тешка артиљерија.Тако су британски артиљерци, преко Црне Горе, промрзли, гладни и изнурени, са Србима стигли до Скадра.

Рукописи дневника адмирала Трубриџа, показују колико му је тешко падало то што га надређени нису на време послушали и нарочито то што Британци и Французи, искрцани у Солуну, нису помогли Србима. Најгоре је било то што је, пред огорченим Србима, који су за пораз оптуживали савезнике, морао да брани оно што је интимно осуђивао.

Трубриџ је очекивао да ће, суочени са истовременим нападом три државе и са нелојалношћу савезника, Срби потписати капитулацију. Међутим, од њих је морао да тражи да се не предају и да се уздају у савезничку помоћ. За разлику од темпераментних Француза, уздржани енглески адмирал није улазио у свађе и сукобе са српским официрима.

Србима је, међутим, одговарао на страницама свог дневника, које откривају културне и класне предрасуде енглеског племића према овој самовољној, неукротивој сељачкој нацији. Највише му је сметало безгранично самопоуздање Срба, који су га, усред пораза и повлачења, уверавали да би они, да су се искрцали на Галипољу, освојили то малено полуострво за непуних недељу дана.

Трубриџу су искуство и уздржаност као и храброст његових артиљераца, ипак омогућили да сачува поштовање Срба. Средином децембра 1915. прихватио је молбу регента Александра Карађорђевића да преузме команду над луком у Медови. Од 20. децембра 1915. до 19. јануара 1916, он је бринуо о допремању савезничке помоћи српској војсци, чија се главнина налазила у Скадру и околини, и о првим евакуацијама избеглица, болесних војника и савезничких мисија.

Адмирал Трубриџ се упорно супротстављао захтевима Срба, којима се придружио и француски генерал Пијарон де Мондезир, да се што пре почне са евакуацијом српске војске из Медове. У првој седмици јануара 1916. то је довело до озбиљних несугласица. Трубриџ је доказивао да би то значило сигурну пропаст Срба и да се марш, упркос изнурености, морао наставити кроз албанске мочваре до безбеднијих лука, Драча и Валоне.

Захваљујући близини Котора, одакле су аустроугарски авиони стизали до Медове за само пола сата, а подморнице за сат времена, плитке воде ове луке већ су биле препуне потопљених савезничких бродова. Чамци су са обале, на којој није било услова за укрцавање преко 120.000 српских војника, морали дуго да путују према предалеко усидреним бродовима.

После неколико дана, Мондезир је прихватио Трубриџове аргументе. Већ у Првом балканском рату српски војници давили су се у водама Медове; српска војска је сада, после пада Црне Горе и надирања Аустроугара према Скадру, остала без икаквог избора. Започео је нов марш ка југу. Тада је и Трубриџ напустио Медову, да би се, преко Италије, вратио у Британију.

Чарлс Фрајер, писац најпотпуније студије на енглеском језику о ратном путу Срба у 1915. години, тврди да је Трубриџ, спречивши евакуацију из Медове, спасао српску војску од сигурног уништења.

Адмирал Трубриџ ће се међу Србе вратити већ у септембру 1916, када ће прихватити позив регента Александра да постане његов лични саветник. После пораза и страдања, Трубриџ је дочекао да са Србима подели победу и радост. Са њима је 1918. ушао у ослобођени Београд и присуствовао проглашењу Краљевине СХС. Трубриџ ће, после тога, бити главнокомандујући савезничких снага на Дунаву и председник Међународне дунавске комисије.

Смрт је адмирала Трубриџа стигла изненада, на одмору у Бијарицу, почетком 1926. године. Његова надгробна плоча у овом монденском француском одмаралишту била је већ увелико начета ветровима са Атлантика када ју је, пре двадесет година, пронашао Чарлс Фрајер. Срби би добро учинили уколико би, после једног века, на себе коначно преузели бригу о гробу адмирала Ернеста Трубриџа.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Аутор РТС пројекта „Срби на Крфу" је Слађана Зарић.

Српски војници умирали су на улицама, испред албанских кућа, у логорима око града где су боравили. Сведоци кажу да је капела у коју су доношени мртви српски војници свакодневно била пуна до таванице. Дневно је умирало од 30 до 40 људи. Остали су бројни записи који илуструју изгладнеле и изнурене војнике како у дроњцима седе по улицама Скадра и како једва успевају да изговоре само једну реч, само да кажу "хлеб".

По послератним записима свештеночувара српског војничког гробља у Скадру Лазара Матијевића, процењује се да је у околини Скадра умрло око 5.000 српских војника и цивила. То су жртве из балканских ратова и страдалници повлачења из 1915. и 1916. године. Краљевина Југославија је планирала да изгради спомен-костурницу у Скадру у знак сећања на умрле јунаке.

Идејно решење је урадио чувени руски архитекта Краснов, одређена су чак и финансијска средства те давне 1938/1939. године, али је новац потрошени за спомен маузолеј на острву Видо. Тако, у Скадру данас нема никаквог знамења које нас подсећа на страдање српског народа и државе.

А тих дана у Скадру и околини било је веома тешко. Више није било наде за избављење. Све оно што су чекали, спас којем су се надали, све оно што их је водило напред док су пролазили снежне планине и клисуре, сада је нестало. Постојали су само глад и умирање.

У Скадру није било хране јер савезници нису могли да транспортују терет до најсеверније албанске луке Свети Јован Медовски. Проблем је био што је лука исувише плитка, а непријатељ исувише близу. Од Котора, главне поморске базе Аустроугарске, до луке Свети Јован Медовски, хидроавионима је било потребно пола сата, непријатељска подморница стизала је за сат времена.

Сваки транспорт у Медови трајао је сатима јер је обала пешчана и плитка. Велики брод је морао да се усидри стотинама метара даље од обале, а то је давало довољно времена непријатељским хидроавионима и подморницама да дејствују. Сваки други брод који је дошао у ову луку био је потопљен. У броду Бриндизи, који је потонуо у непосредној близини Медове, страдало је око 400 црногорских добровољаца који су дошли из Америке како би се придружили и помогли српској војсци.

Тих дана, средином децембра, дувао је тако јак ветар да су промрзли српски војници и избеглице луку Сан Ђовани ди Медуа називали „Свети Јоване ти не Дувај". Данима су седели на плажи погледа упртог ка пучини, на хоризонту су тражили брод који је би био њихово спасење. Када су се ујутру будили, крај запаљених ватри на плажи остајали су да леже мртви војници. Сахрањивали су их тако што су тела полагали у море. Својеврсна „Плава гробница" настајала је тих дана и у водама медовског залива.

После бројних потапања бродова, савезници су средином децембра обуставили сваки довоз хране у Свети Јован Медовски. Српски војници добијали су једва по 200 грама проје дневно. За избеглице хране није ни било. Српска влада и регент били су очајни. Свакодневно су заседали у згради скадарске општине и са савезницима покушавали да пронађу решење за спас српске војске и народа. Није било јединственог става где евакуисати а потом и реорганизовати српску војску. Српска влада је инсистирала да транспорти крену из луке Свети Јован Медовски, савезници су тврдили да то није безбедно.

Регент Александар Карађорђевић на крају пише писмо руском цару и моли га за помоћ. После неколико енергичних дипломатских иницијатива руског цара Николаја Романова и министра спољних послова царске Русије Сергеја Сазонова, ситуација у Скадру и Медови лагано се побољшава.

Енглези шаљу помоћ у храни. Убрзо затим крећу и прве евакуација из Медове. У Бизерту, француску луку на северу Туниса, бродовима је транспортовано 1.400 најболеснијих српских војника. После молбе руског цара француска формира специјалну мисију на чијем челу је генерал Пијарон де Мондезир. Он долази на албанско приморје како би утврдио бројчано, али и опште стање српске војске.

Французи брзо доносе и одлуку да српска војска буде евакуисана на грчко острво Крф. Међутим, до избављења на Крфу, српска војска још страда. Пад Црне Горе и напредовање Аустроугара са севера, убрзало је евакуацију из Скадра и Светог Јована Медовског. Бродовима се није могло. Српски војници кренули су пешке ка новој сигурнијој луци, ка Драчу и Валони. Пред њима су били блато и мочваре, нових 240 километара пешке, нови пут страдања и умирања.

Текст је део документарног филма "Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацији филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта "Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Иако болестан и исцрпљен, одлучио је да остане уз своје војнике. Одбио је да бродом буде превезен у савезничку поморску базу у италијанском граду Бриндизи. Дирљива је сцена која описује сусрет деде и унука, црногорског краља Николе и српског регента Александра до кога је дошло у раним јутарњим сатима 21. јануара 1916. године у луци Свети Јован Медовски која се налази на 50-ак километара од Скадра.

Краљ Никола, иако у врло лошим односима са краљем Петром, за регента Александра био је веома везан. Сведоци кажу да је плакао када га је видео изнуреног и бледог. Звао га је „Сандро" а регент њега „Ђедо".

Деда је унука молио да крене са њим у Италију, рекао му је да је италијански краљ обезбедио замак у Италији и да је боље да тамо оде, опорави се и да се касније придружи српској војсци. Регент Александар је одбио да напусти своје војнике. Пошто му Италијани нису обезбедили превоз бродом до Драча, већ само до Бриндизија , регент је одлучио да, иако болестан, настави повлачење. Кажу да је стално понављао да је судбина његових војника и његова судбина. 

Ту се су Ђедо и Сандро растали. Краљ Никола је отишао у Италију и касније у Француску, а регент је са својим војницима наставио пут пешице до Драча. Кажу, да су се тада Александар и Никола последњи пут видели.

Регент Александар кренуо је из Скадра на пут дуг око 100 км. Тих дана, почетком јануара 1916. године падале су силне кише, реке су се излиле и цео предео је био мочваран. Свуда је били блато и глиб. Многи су умирали заробљени у блату. За гладне и исцрпљене српске војнике била је ово најтежа фаза повлачења.

Ту судбину делио је и њихов командант - регент Александар Карађорђевић. Забележена је сцена у којој српски војници приликом преласка реке Мат носе изнемоглог и болесног регента Александра на леђима. Потпуковник Панта Драшкић у својим мемоарима је касније написао:  

„Ја сам као најјачи узео Престолонаследника на леђа да га преко овога места пренесем... Услед ране од операције он није могао да легне потрбушке, но се извитоперио на десни кук. То је било и мени и њему незгодно. Мене је жуљило и заносио ме је њихањем, а њега је та усуканост болела. Почео је да виче: „Пустите ме" - и да отима руке које сам ја чврсто држао. Било ми је дозлабога тешко, а блату никад краја, а у ово блато нисам никако смео пустити Престолонаследника. Кад сам стигао на крај био сам збиља на крају снаге".

И стари краљ Петар делио је судбину свога народа. Он је пешке прошао сурове и тешко проходне планинске висове на путу из Призрена за Љеш. Остале су фотографије на којима видимо старог краља како на планинском вису Ћафа Малит разговара са француским новинаром.

Kраљ Петар је из Скадра наставио даље за Драч. На том путу видео је страдање српских регрута, младића старости од 17 до 19 година којима италијански војници нису дали да наставе даље повлачење ка југу Албаније. Италијани су област Валоне, коју су заузели још 1914. године, сматрали својом интересном сфером и присуство српских војника доживљавали су као опасност.

Француски генерал Пијерон де Мондезир каже да му је стари краљ у Валони, где је италијанским бродом пребачен из Драча, причао да се Италијани према њему понашају као према заробљенику, да му не долазе никакве вести, да не напушта кућу где је смештен. Тражио је да га ословљавају генерал Топола. Мондезир наводи и да му је Његова екселенција генерал Топола рекао и да су Италијани од регента Александра тражили да потпише документ којим ће потврдити да српска војска нема намеру да окупира Албанију посебно Валону.

Стари краљ Петар је међу првима пребачен из Валоне у Италију. Кад је стигао у Бриндизи није желео ни сам ким од Италијана да се сретне. После неколико дана проведених у Бриндизију краљ Петар отишао је у Грчку. Тамо је генерал Топола, како је желео да га ословљавају , болестан и стар дочекао крај рата

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Они који су из Пећи кренули ка Чакору прво су прошли кроз стрму и залеђену Руговску клисуру. Дувала је мећава и стаза се скоро уопште није видела. Снег је изравнао тло, сакрио рупе и ивице понора. Један погрешан корак водио је у смрт.

Сведоци описују да су дуж Руговске клисуре и Чакора наилазили на људске лешеве. Умирали су од хладноће, глади, исцрпљености... Један српски војник тада је записао: „Ко је имао здраве цокуле и нешто пара он је прешао, који нема цокуле он пропада. Имало је војника којима се одлепила, као на ципели, кожа од табана и тај је морао да умре. Многима су промрзле уши које су касније у Скадру морали да одсеку."

И док се један део војске повлачио преко „планине смрти", већи део војске је из Пећи ишао преко планине Жљеб, па даље до Берана и Андријевице. Овим правцем се заједно са Трећом армијом и трупама Одбране Београда повлачио и велики број избеглица - бежанија како су је тада звали. 

Изгладнели, промрзли и исцрпљени српски војници стигли су у Црну Гору. Очекивали су да ће ту наићи на магацине с храном. Ничега није било. Сиромашно црногорско становништво у овим брдовитим крајевима није имало довољно хране ни за себе. Оно мало хране што се нашло, продавало се по огромној цени.

И аустроугарски шпијуни, који су се налази на територији Црне Горе, учинили су своје: говорили су народу и подстрекивали политичаре како је српска војска дошла да по наређењу савезника окупира Црну Гору. Било је довољно само погледати у каквом је стању српска војска и схватити колико су такве приче биле неразумне.

Била је то војска у ритама, промрзла, гладна и изнемогла. Колико год да су биле нереалне, те приче су створиле лошу политичку атмосферу између српског и црногорског руководства. Неповерење је делимично постојало и у народу.

Са друге стране, упркос пољуљаном поверењу међу властима две државе, црногорска војска је тих дана пружила огромну помоћ српској војсци. Црногорци су месецима водили борбе у кањону реке Таре и покушавали да одрже фронт дужине 145 километара.

Бранили су са једне стране своју отаџбину од напада аустроугарске војске, а са друге стране чинили су одступницу српској војсци у повлачењу. Многи српски генерали истицали су да је значај црногорске одбране био пресудан за српско повлачење и за спас и опстанак српске војске. Да није било црногорског отпора, непријатељ би брже напредовао и опколио српску војску у планинама Црне Горе, што је и био план Врховне војне команде Аустроугарске.

Трупе Одбране Београда, Друга, Трећа армија и делови Прве армије из Андријевице су кренули ка Подгорици. На томе путу били су и каравани дипломатског кора, групе народних посланика, велики број чиновника, француске болнице, руске и енглеске санитетске мисије... Колона је, кажу, била толико дугачка да када је чело стигло у Подгорицу, зачеље је још увек било на положајима око Андријевице.

Сви су рачунали да ће у Подгорици наћи храну. Међутим, у Подгорици је хлеб био драгоценост која се плаћала онолико колико је ко тражио. Ништа у граду није могло да се купи, продавнице су биле затворене. Батаљон је добијао по џак брашна, а следовање је износило 200 грама по човеку.

Владала је општа глад. Почеле су и велике кише. Тужни су описи српских војника у Подгорици. Били су изгладнели, бедни, уморни. Спавали су под ведрим небом на голој и мокрој земљи.

У Подгорици је владала и велика забринутост, најгоре слутње и најчудније измишљотине чуле су се са свих страна... До српских војника и избеглица данима нису стизале никакве вести. Од тренутка од када су напустили Пећ, за те две недеље повлачења, нису добили ниједну новост. Нису знали шта се дешава са краљем и регентом који су из Призрена кренули у Скадар. Питали су се да ли је стари краљ жив? Да ли је регент успео да се пробије кроз албанске планине? Да старог војводу Путника нису можда напала и убила непријатељска албанска племена? Докле је стигао непријатељ?

Слутња и неизвесност још више је отежавала иначе тешко стање српских војника и избеглица тих дана у Црној Гори.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Записи из тог времена говоре да су се сви који су се тада нашли у Призрену осећали као у мишоловци. Збуњени, хаотични, без јасне визије куда кренути и где наћи излаз. Ка Дебру се више није могло, било је питање да ли ићи у Пећ или кренути ка Љуми и албанским планинама.

Влада је још у Рашкој донела одлуку да нема предаје и да никакав сепаратни мир са непријатељем не долази у обзир. Процењивало се да ће Краљевина Србија свој инетерес и ратни циљ остварити једино ако остане уз савезнике. Извештаји са терена говорили су да је српска војска у тако лошем стању да не може да уђе у било какву битку са неперијатељем. Било је јасно да до српске контра-офанзиве неће доћи. Савезници нису успели да се пробију са југа Македоније. Једини излаз било је повлачење и напуштање земље.

Врховна команда донела је одлуку. Српска војска се у Призрену дели. Један део кренуо је ка Ђаковици и придружио се бројнијим трупама које су из Косовске Митровице кренуле ка Пећи. Други крећу ка Љум Кули и преко планинских врхова и села Пуке иду у Скадар. Трупе које су већ на путу ка Дебру и Струги промениће свој правац повлачења, одлучено је тада. Уместо ка Битољу и Солуну, из Струге ће се поново вратити у Албанију и из Елбасана кренути даље ка Тирани и Драчу.

Призрен је, дан пре него што ће ући непријатељ, напустио и стари краљ Петар. Краљ је отишао из земље, али државна знамења нису смела да напусте краљевину. Легенда каже да су круна и друге реликвије остале у Призрену. Биле су сакриване у згради Призренске богословије и ту су дочекале победоносни крај рата и повратак краља.

Са српским избеглицама из Призрена ка Пећи, кренуле су и многобројне стране дипломате, представници војних и медицинских мисија. Многи од њих сећају се ноћи проведене у манастиру Високи Дечани. Јутарњу литургију у једном од најлепших косовско-метохијских манастира, доживели су као тренутак мира и спокоја у општем хаосу и паници који су тих дана владали.

На челу колоне која је улазила у Пећ био је ћивот српског краља Стефана Првовенчаног који су носили студенички монаси. Посмртни остаци Стефана Првовенчаног су неколико дана били у Пећкој патријаршији, смештени поред моштију српских партријараха. Потом су српски војници заједно са студеничким монасима понели српског краља у повлачење преко Руговске клисуре.

Ратни хаос који је почео у Призрену, у Пећи је доживео врхунац. Ту се, кажу, видела сва трагичност ситуације у којој се српска држава нашла. Спаљивана је документација, коморе, закопавани су топови. Кроз високу и тешко проходну клисуру реке Бистрице могла је да крене само брдска артиљерија.

Записи говоре да су се српски војници и официри са тугом и сузама у очима растајали од оружја са којим су током балканских ратова тако славно војевали. Наредба је гласила да се закопају топови, да се понесу затварачи и нишанске справе и да се место где је оружје закопано некако забележи и запамти. У записима стоји и да су војници у своја недра стављали грумен српске земље пре него што су напустили отаџбину.

Не зна се тачан број војника и цивила који су тих дана напустили отаџбину, Краљевину Србију. Постоје подаци који говоре да се око 350.000 до 400.000 људи у једном тренутку нашло у ширем подручју Косова. Велики број војника је дезертирао, многе избеглице су се вратиле кућама. Ипак, претпоставља се да је две трећине војника остало верно краљу и отаџбини и да су наставили повлачење кроз црногорске и албанске планине.

Војници, чиновници, посланици, сељаци, стране дипломате и медицински радници напуштали су последњих дана новембра 1915. године Краљевину Србију. На пут у неизвесност кренули су различитим правцима.

Из Пећи ка Црној Гори и Албанији креће највећи део војске и избеглица. Једни су у Андријевицу дошли преко Руговске клисуре. Други су до овог црногорског града дошли преко планине Жљеб и Берана. Туда се повлачила Прва, Друга, Трећа армија и трупе Одбране Београда. Пут до Скадра био је дугачак око 300 км и војницима је у просеку било потребно 20 дана да га пређу.

Стари краљ, регент, српска влада и трупе Нових области кренули су из Призрена ка Албанији. Они су преко Љуме ишли албанским планинама ка приморју, Скадру и Љешу. Ово је био најкраћи пут, дуг 115 км. Регент га је прешао за два дана, влади је било потребно четири, а Врховна команда овај пут прешла је за 11 дана. Војници су током повлачења носили старог и болесног војводу Радомира Путника, начелника Генералштаба српске војске.

Трећи пут је био пут највећег страдања. Њиме су ишли регрути, аустроугарски заробљеници и Тимочка војска. Они су из Призрена кренули ка албанском граду Пишкопеји, па су потом из Струге због бугарског напредовања отишли у Елбасан, Тирану, Драч и Кавају. Ове трупе су прве дошле у Албанију. Они су у Тирани били већ почетком децембра. За то време војници Прве, Друге и Треће Армије тек су пролазили Андријевицу и Подгорицу.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Извештаји говоре да се тада ту нашло око 220.000 војника и официра и скоро 200.000 цивила. Круг око њих се стезао. Непријатељске снаге биле су на фронту Сјеница – Нови Пазар – Лепосавић – Подујево – Ново Брдо – Качаник – Тетово.

Дневници и записи из тог времена говоре о тешком тренутку кроз који су војници пролазили. Сви су се сећали победоносног времена 1912. године када су напокон после вековне окупације ослободили Косово. Војници су тада кући носили грумен свете косовске земље како би га показали жени и деци. Сада, само три године касније, повлачили су се гладни и исцрпљени и размишљали да ли ће се и сада, као и 1389. године, на овој земљи догодити пропаст српске државе. Колоне су тих дана пролазиле поред Газиместана, места славне Косовске битке.

На Косову и Метохији завладала је глад. Оскудица хране, која је почела да се осећа већ у Рашкој, у Косовској Митровици је ескалирала. У варош која је бројала око 10.000 становника дошле су колоне од 200.000 до 300.000 људи. Папирни новац у Митровици више није имао никакву вредност. Албански трговци су храну продавали само за сребрне динаре. За парче хлеба тражили су 14 сребрњака. За те паре у предратној Србији могао је да се купи цео во.

Потресне су слике које нам у Митровици описују стање регрута, младића од 17 до 19 година који су поведени у повлачење без адекватне војне обуке и без икакве опреме. Гладни, уплашени и збуњени ходали су улицама и тражили по парче хлеба, неки празилук, лист купуса. Многи су били боси, јер су опанке у којима су кренули пропале после дугог пешачења. Забележена је сцена у којој Митровчанин групи тих дечака дели вунене чарапе. Пошто их нема довољно, сваком даје по једну чарапу... Тих дечака, регрута, било је 33.000. Албанску голготу преживело је само 4.000. Судбина регрута је једна од најтамнијих прича Албанске голготе.

Глад, која је почела у Рашкој и Митровици, пратила је српску војску током целог повлачења кроз Косово и Метохију, Црну Гору и Албанију. Трагичне сцене, које се често у књигама и филмовима описују као страдања у Албанији, десиле су се већ током повлачења кроз Косово. Ту, на путу између Приштине и Призрена, мајке су од глади и хладноће умирале са маленим дететом у наручју, ту је дечак изгубио разум јер није ништа јео више од два дана, ту је старац тражио од војника да га убије пиштољем јер није могао више да се креће.

Француски новинар Анри Барби је већ у том периоду повлачења говорио да ниједна слика која показује одступање Француза из Русије не даје ни приближну слику очаја као ова која представља повлачење Срба... А страдање Срба је ту, на Косову, тек почело, оно ће се наставити у црногорским планинама, албанским врховима и непрегледним мочварама.

"Целог овог ужасног дана ја сам гледао како умиру људска бића... Ја сам их видео, ослабљене, како покушавају да се дигну, па онда сасвим падају... А снег је увек падао, покривајући мртве и оне на умору", писао је тада Барби.

Српска војска је кренула из Косовске Митровице ка Приштини. Један део је отишао ка Метохији и Пећи на даљи пут преко црногорских планина до Албаније. Други су преко Призрена планирали да иду ка Битољу и Солуну. Бугарске снаге су заузеле Стругу и поквариле српске планове. Ту се тих дана напуштала земља. Изласком из Призрена српски војници су одлазили из Србије. Пећ и Ђаковица су тада припадали Краљевини Црној Гори.

Многи су сматрали да заклетва коју су дали краљу више не важи. Одлазили су из земље и сматрали су да више ништа није обавезујуће. Присећали су се и злочина које су Аустроугари и Бугари починили претходних година. Плашили су се за најближе које су оставили код куће. А владала је и паника и збуњеност. Многи су дезертирали. Ни данас, сто година касније, није могуће утврдити тачан број дезертера. У списима из ондашњег времена наводи се да је српска војска остала без трећине војника. Спомиње се да је само током једне ноћи пук код Призрена остао без половине својих војника.

Војнике који су дезертирали, хапсили су непријатељи. Многи су одмах интернирани у логоре за ратне заробљенике. Сведоци говоре да су на путу између Новог Пазара и Призрена аустро-немачке снаге заробиле око 50.000 српских војника. Већина њих је због лоших услова у логорима умрла. Тако су њихова имена остала забележена на бројним војничким гробљима широм Аустроугарске. Дезертери су умирали у Маутхаузену, Болдогасоњу, Јиндриховицама, Нађмеђеру, Араду...

Текст је део документарног филма "Срби на Крфу", који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Становници Рашке виђали су тих дана регента Александра Карађорђевића, премијера Николу Пашића и све виђеније српске интелектуалце како нерасположени пролазе улицама града. Постоје сачувани записи који говоре о томе како је Пашић био веома забринут и како је француском новинару Анрију Барбију изнео најцрњу слутњу да ће Рашка можда постати гробница српског народа. Барби наводи и да је Пашић тада, приликом сусрета на мосту преко Ибра, заплакао.

Ситуација у којој се нашла Србија крајем октобра 1915. године била је веома злослутна. Заузети су били Скопље и Куманово. Пао је Београд. Освојени су Ниш и Врање. Непријатељ је заузео и Крагујевац. Напредовао је долином Ибра ка Рашкој. Сведоци кажу да су се тих дана у Рашкој чули топови и са севера и са југа, што је значило да су аустроугарско-немачке али и бугарске снаге у близини.

Рашка је носила посебну симболику, то је додатно оптерећивало и емотивно чинило још тежом ситуацију у којој су се нашле српска војска и држава. Ту, на тој територији, настала је средњовековна српска држава. Сви су се питали да ли ће на тој светој земљи на којој је настала Србија, сада нестати. Како француски новинар Барби наводи, Пашић је стално понављао да је "Рашка земља где смо рођени".

Други сведоци тих драматичних догађаја наводе како су тих дана код премијера Пашића проналазили оптимизам и како им је он говорио да се спас за Србију ближи јер му је јављено да ће руска војска од три стотине хиљада људи напасти Бугарску и тако смањити притисак на Србију.

Од Руса није било ни трага, а малобројни савезници који су почетком новембра кренули у пробој код Струмице, поражени су од стране бугарских снага. Постало је јасно да оптимизму у Рашкој више нема места. 

Влада, која је у Рашкој боравила 13 дана, заседала је скоро сваки дан. Укупно је одржано чак 11 седница. Најзначајније две седнице одржане су 4. новембра 1915. године. На тим, сада већ можемо рећи историјским седницама, одлучено је да нема предаје, да Србија неће капитулирати и да никакав сепаратни мир са Аустроугарском не долази у обзир. Одлучено је да се "безусловно мора остати уз наше досадашње савезнике, пошто једино та политика обезбеђује не само извршење националног задатка, но и саму независност и опстанак земље". На седници владе на којој су присуствовали регент Александар као главнокомандујући српске војске и војвода Путник, начелник Генералштаба, заузет је јединствен став да се иде у борбу и повлачење до коначне победе. Тада је одлучено и да ће се војска, ако буде требало, привремено повући и са територије Краљевине Србије.

Занимљиво је да су се тих дана у Рашкој нашле и врло значајне државне драгоцености. У једној кући у центру вароши била је смештена државна благајна. У једној од кутија било је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији ћирилични споменик словенске писмености из XII века. Наиме, после династичког преврата 1903. године Јеванђељу се изгубио сваки траг. Претпостављало се да је тада уништено. Пронађено је ту, у Рашкој, приликом евакуације и та значајна књига дата је тада на чување службеницима Државне благајне, који се од ње током повлачења кроз Албанију ни у сну нису одвајали. Занимљиво је да два чиновника који су Мирослављево јеванђеље чували, нису знали која им је драгоценост поверена на даноноћно чување.

Нису Срби у повлачење понели само Мирослављево јеванђеље. Студенички монаси су понели и ћивот првог српскога краља Стефана Првовенчаног. То није био први пут да се мошти првога српског краља носе у збег. Преношене су током Кочине крајине и Првог српског устанка. Сада су их студенички монаси понели из Ибарске клисуре, носили преко Косова и Метохије до Црне Горе. Ћивот Стефана Првовенчаног однесен је у манастир Острог и ту је остао током Првог светског рата да би касније био враћен у манастир Студеницу.

Остале су забележене речи француског посланика Огиста Бопа, који сведочи да су српски војници носили мошти светога првог краља преко залеђене и тешко проходне Руговске клисуре.

"Свети остаци краља Стевана Првовенчаног иду на челу ове опште сеобе... Војници наизменце носе на својим раменима тешки ћивот, прати их неколико монаха, који иду лагано са запаљеном воштаницом у једној руци ослањајући се на дугачак штап у другој и појући тужно српске црквене молитвене песме..."

Текст је део документарног филма "Срби на Крфу", који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта "Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Записи из тог времена говоре да је француски посланик тих дана обавестио Владу Краљевине Србије да француске трупе полазе из Солуна под командом генерала Бајуа и да ће железницом преко Скопља стићи до Ниша. Планирано је и да нова савезничка база буде Скопље.

Вест о доласку савезника, грађани Србије примили су са одушевљењем. Владала је велика радост. Био је то последњи трачак наде да ће Србија бити спасена. Започете су припреме за дочек савезничких трупа. Почетком октобра су градови дуж железничке пруге били окићени славолуцима. Савезничке трупе свечано су ишчекиване у Ђевђелији, Струмици, Велесу, Скопљу, Лесковцу, Нишу... У нишким школама девојке су везле француске заставе, ђаци су учили да певају Марсељезу, куће и улице биле су окићене енглеским, француским и руским заставама и цвећем. Људи су се данима окупљали на железничким станицама како би поздравили своје спасиоце, који, како се говорило, тек што нису стигли.

Сведоци говоре да су тих првих дана октобра 1915. године добошари у Нишу најављивали долазак Француза и Енглеза. Навече би разочаране грађане добошари поново обавештавали како због кише савезници нису стигли, али како, ето ка Србији сигурно крећу већ сутра. Знало се да савезничке трупе у Солуну нису велике, али њихов долазак будио је наду да ће за првим пуком доћи и остали Енглези и Французи.

Почеле су чак да круже приче како у помоћ стижу и Руси. Причало се како су козаци већ прешли Дунав и како, наступају долином Тимока.

А онда, уследило је разочарање. Уместо савезника, у Србију су стигли Бугари. Славолуци су Бугарима пожелели „добродошлицу". Бугарски војници су у ноћи између 13. и 14. октобра напали Србију без објаве рата. Напад је истовремено почео дуж целе источне границе Краљевине, од Дунава до Дојранског језера. Бугари су 19. октобра избили на Вардар, заузели Велес и тако пресекли железничку комуникацију са савезницима и Солуном. Освојени су и Врање и Лесковац. Српска влада и Војска били су принуђени да напусте Ниш.

Аустроугарско-немачке трупе надирале су са севера, Бугари су нападали са истока и југа. Постојала је опасност од опкољавања. Српска Врховна команда наредила је да се војска повуче са река и да се тражи нова заштита у централним и западним планинским деловима земље. 

Врховна команда се из Крагујевца повлачила ка Крушевцу. Влада је стигла у Краљево, град који је планинским венцима заштићен од напада непријатеља.

У Краљево су заједно са војском, дошле и бројне избеглице. Војници и цивили, спавали су у локалним гостионицама, кућама, на улицама, оближњим ливадама и пољима. У граду који је имао око 5 000 становника нашло се више од 100.000 људи. Храна је постајала све већи проблем. Парче црног хлеба сваким даном је вредело све више.

Савезничке снаге кренуле су из Солуна како би помогле српској војсци. Запоселе су делове око реке Вардар на југу Македоније. Међутим, малобројне француско-енглеске трупе нису могле озбиљније да се супротставе бугарској војсци и да напредују ка Србији. Премијер српске владе Никола Пашић био је у сталном контакту са генералом Морисом Сарајем, командантом Источне војске у Солуну. Српска влада се још увек надала да ће савезници појачати снаге и да ће кренути у одлучну офанзиву ка српским положајима. Генерал Сарај је 28. октобра 1915. године јавио премијеру Пашићу да из Париза и Лондона не стижу наредбе и појачање.

Непријатељ је био у непосредној близини Краљева. Донета је одлука да се град напусти и да се крене у ново повлачење.

Страни савезнички посланици спаљивали су документа, печате, приватна писма и званичну преписку. Све им је тада у Краљеву, како су наводили, личило на коначни слом Србије. Занимљиво је да су бројне стране дипломате и војни изасланици који су били са српском владом и војском, очекивали да ће Србија тада склопити сепаратни мир са Аустроугарском. Сматрали су да су савезници Србију оставили на цедилу, да су јој препустили да се сама бори и да ће једини излаз српска влада наћи у капитулацији и предаји.

Међутим, Срби су тада размишљали другачије.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Са севера и запада надирале су удружене аустроугарско-немачке трупе, са истока су нападали Бугари. Отпор који је пружила малобројна српска војска није могао да заустави напредовање непријатеља. Британске и француске снаге кренуле су из Солуна како би пружиле помоћ српској војсци. Влада и Врховна команда одучиле су да крену у повлачење ка југу. Идеја је била да се уз борбу повлаче и да тако дају колико-толико времена савезницима да напредују. Међутим, недовољне савезничке снаге нису могле да пробију редове бугарске војска, која је већ заузела већи део Македоније.

Врховна команда наредила је опште повлачење. Влада и регент отишли су из Ниша, краљ и Врховна команда напустили су Крагујевац. Иде се из Краљева, Прокупља, Рашке и Косовске Митровице. У страху од непријатељског терора, са војском се повлаче и бројне избеглице, бежанија како су их тада звали. Злочини у Мачви 1914. године сувише су били свежи.

Колона, коју је чинило између 300.000 до 400.000 људи пролазила је кроз блатњаве путеве јужне Србије и Косова и Метохије. Био је новембар, киша је непрестано падала и бивало је јако хладно. На Косову је завладала глад. Није било довољно хране за тако велики број људи. Оно мало хране што се нашло у косовским градовима албански трговци су продавали по баснословним ценама.

Покушаји да се савладају Бугари и пробије пут преко Качаника ка Скопљу и Солуну, нису успели. Српска војска је опкољена са свих страна. Војводе и генерали су закључили да је војска у тако лошем стању да офанзива не би дала никакве резултате и да би водила у катастрофални пораз. Одлучено је да нема предаје, настављено је повлачење. Једини пут водио је преко тешко проходних црногорских и албанских планина.

Многи су напуштали домовину, сматрали су да је заклетва коју су дали краљу и отаџбини престала да буде обавезујућа. Не постоје прецизни подаци колико је српских војника тада напустило јединице. У историјским изворима се спомиње да је један коњички пук код Призрена у току ноћи остао без половине свог људства. Дезертере су непријатељски војници хватали и масовно интернирали у логоре. Ипак, већина српских војника, остала је верна краљу и отаџбини.

Српска војска и избеглице повлачили су се у три правца. Први су из Призрена кренули ка Скадру. Преко Љум Куле и села Пуке до Скадра повлачили су се регент Александар, краљ Петар, Влада и Врховна команда. Тим правцем су се повлачили и војници Нових области. То је био најкраћи, али и најтежи пут који је водио преко тешко проходних албанских планина. Пут је био дугачак 115 км и регент Александар га је са гардом прешао за само два и по дана, српској влади је требало четири док је официрима Врховне команде који су пратили носиљку старога војводе Путника за прелазак пута било потребно 11 дана.

Осим глади, снега и огромне хладноће, војници који су пролазили овим путем били су изложени и нападима албанских племена. На хиљаде и хиљаде њих остало је заувек да лежи у албанским планинама. Умирали су од глади, исцрпљености, смрзавања или су били убијени у неком од напада Албанаца.

Други правац повлачења, био је знатно дужи. Он је водио од Пећи, преко Рожаја или планине Жљеб, до Андријевице, Подгорице па даље до Скадра. Овим путем се повлачила Прва, Друга и Трећа армија као и трупе Одбране Београда. Пут од око 300 километара српски војници и избеглице прешли су пешице у трајању од 19 до 30 дана. Са српским војницима и избеглицама, овим путем повлачили су се углавном и представници савезничких цивилних и војних мисија. Највећи број Срба умро је од исцрпљености и глади. Планина Чакор остала је упамћена као планина смрти и страдања. Температура се кретала до минис двадесет, снег је био дубок и до два метра, а нигде склоништа, нигде хране.

Трећи правац повлачења је можда и правац највећег страдања и умирања. Тим путем повлачили су се српски регрути, аустроугарски заробљеници и војници Тимочке војске. Од око 33.000 српских регрута колико их је кренуло из Србије, албанску Голготу је преживело само четири хиљаде ових младића. Претпоставља се да су остали умрли на путу током повлачења. Неки су и дезертирали. Војска је кренули из Призрена ка Љуми и даље кроз албанске планине ка Дебру и Струги. Првобитни план је био да се поред Охридског језера пробију до Грчке и Солуна. Пошто су Бугари заузели Стругу, регрути, војници и аустроугарски заробљеници су наставили повлачење преко Елбасана, Тиране и Драча до Валоне. Они су први евакуисани на Крф и због врло лошег здравственог стања у коме су били, масовно су умирали и на острву Видо. Били су то дечаци старости од 17 до 19 година, регрути који нису прошли праву војничку обуку и који су поведени како би једног дана попунили редове већ ослабљене српске војске.

За све време повлачења, српски војници су очекивали да ће спас пронаћи када дођу до албанске обале, када изађу на море. Надали су се да ће наићи на савезничке бродове и пуне магацине хране. Ситуација је била сасвим другачија. Албанска лука Свети Јован Медовски била је плитка за упловљавање великих транспортних бродова, а непијатељ је био сувише близу. Сваки други брод који је упловио у ову најсевернију албанску луку био је потопљен. Аустроугарским хидроавионима из Котора до Медове било је потребно само пола сата, подморница је стизала за сат времена. То је угрожавало масовну евакуацију али и транспорт преко потребне хране.

Умирање српске војске и цивила наставило се у Скадру, Медови и у Љешу. Изнемогли и гладни умирали су на скадарским улицама, у војничким логорима који су подизани у околини града. Умирали су на пешчаној плажи Светог Јована Медовског где су данима чекали савезничке бродове.

Влада и регент су свакодневно заседали у згради скадарске општине и заједно са савезницима покушавали да нађу спас и спрече пропаст српске војске. Првобитно је била идеја да се српска војска реорганизује на обалама Албаније. Италијани су се плашили да ће то угрозити њихове стратешке циљеве и интересе који су се везивали за Драч, а посебно за Валону коју су окупирали још 1914. године. Размишљало се и о Тунису и северу Африке који је био под контролом Француске. Прве евакуације су кренуле. Најболеснији српски војници су почетком јануара 1916. године бродовима из медовске луке превезени у Бизерту. На крају је донета одлука да српска војска буде евакуисана на грчко острво Крф. Драч и Валона изабрани су за главне луке евакуације.

Аустроугарске трупе, које су половином јануара освојиле Црну Гору, напредовале су ка Албанији и Скадру. Српска војска и савезници морали су да се евакуишу из Скадра, Љеша и Медове. Почиње ново повлачење, нових 250 километара пешачења, ново масовно умирање српских цивила и војске.

Киша је почетком јануара 1916. године непрекидно падала у Албанији. Излиле су се реке и подручје које је иначе мочварно постало је непроходно. Блато и глиб били су на све стране. Не зна се колико се српских војника удавило у рекама које су им пресецале пут, колико их је остало заглибљено у блату, колико је умрло од исцрпљености прелазећи последње километре. Неки су на острво Крф евекусиани из Драча, неки су спас нашли на бродовима који су кренули на Крф из Валоне. Иза њих, у Србији, Црној Гори и Албанији остали су лешеви српских војника и цивила, жртава једног од најтрагичнијих периода српске историје - Албанске голготе.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Филм су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.