Шта онда значи српски успех за општу ствар? Најпре, Срби су први задали ударац Аустро-угарској превласти и, удружено са Белгијом на другом крају Европе, пружили су живи доказ колико осећај привржености својој нацији може постићи, упркос свему.

Затим, Срби су задржали огромну војну силу која би иначе вероватно скренула ка Западу или ка Галицијском фронту. Према мађарској званичној процени, која, будући да је непријатељска, тешко да је погрешна, губици Аустро-Угарске пели су се до 148 000 (38. 438 убијених, 92.955 рањених и 12. 208 заробљеника).

Изанад свега, Србија је формирала бедем између Централних Сила и Турске, и тиме представљала неумитну грешку у свим плановима који су ковани од Берлина до Багдада, од Беча и Будимпеште до Солуна.

Сада би требало да кажем нешто о српској војсци. Код њих су војска и народ једно, на начин који је нама, на нашем острву, сасвим стран. Сенка страшног злочина почињеног пре дванаест година је угрозила репутацију војске, а оно што су странци потпуно превидели је брзо распламсавање сасвим новог духа у њеним редовима, све док сјајне победе над Турцима у балканским ратовима, и не мање инзванредне победе над Бугарима, не пружише јасан доказ о томе.

Шкот радо у Србину препознаје своју набуситу, ратну природу коју су његови преци усвојили и развили под моћном владавином Валса и Бруса. Пре две године, имао сам прилике да посматрам изблиза српску војску, будући да сам провео два месеца путујући по српској Македонији у ноћи Балканског рата.

Тада сам упознао многе официре, често се забављао у мензи са њима, и посетио пуно њихових гарнизона и кампова. Нико ко је био сведок тако савршеног односа између официра и људства не може а да не буде одушевљен том чудовишном мешавином дисциплине и другарства.

Неки би можда помислили да је то природно у војсци у којој капетан често заповеда свом брату или рођаку, но има много других сличних војски где ово није случај. Свакако је српска војска задојена духом демократије у најбољем смислу те речи. Као што је уобичајено да се трупама обраћа са "јунаци", тако и официри своје људе дозивају за битку називајући их "браћом".

А на крају дана, пријатно је било видети официре како играју коло, познати национални плес Срба, и схватити да ова невероватна фамилијарност ничим не угрожава строгу дисциплину која је тако битна у свакој војсци.

Они који војску цене на основу марша или униформе, неће се најпохвалније изразити о српској војсци (мада, треба нагласити да је путна опрема српског војника једна од најбољих у Европи), но као борбена машинерија, обогаћена искуством последња два рата, не може се оспорити њен огроман значај, поготово имајући у виду да је то војска земље која има само четири милиона становника.

Једна од главних брига српског војника је да не буде рањен у главу, и неки од њих су, у раним данима рата, будући да су приметили како земља смањује ефекат пожара и ватре, мазали своје капе дебелим слојем блата, покушавајући да примене исти принцип!

У бици код Бакарног гумна (новембар 1912. године - прим. ред) српска пешадија је морала да напредује преко отвореног поља, са сасвим мало заклона, насупрот утврђеним турским позицијима. На једном од брда изнад бојног поља штрчао је уништени замак Марка Краљевића, најпознатијег јунака српских легенди, чије име је и даље присутно у поезији нације.

Турске позиције су збрисане, и наредног дана су у пољској болници официри посетили и хвалили рањенике, и од више њих добили одговор: "Уз помоћ Марка Краљевића, није нам било тешко", а испоставило се да је неколико њих имало визију Марка како јурца испред њих на свом коњу Шарцу и бодри их за победу. Није било начина да их човек убеди да тај призор нису заправо видели.

Пробајмо да резимирамо, у грубим потезима само, српски карактер. Србин је весео, срдачан, отворен, гостопримљив, веома пријатељски настројен према странцима, причљив, да не кажем брбљив; после дугог и сасвим непотребног разматрања шта треба урадити, он је спреман да хитро тај посао и обави. Лако га је подстаћи, но склон је променљивим расположењима и чак ударима депресије. Његова невероватна способност да се са седмог неба сурва у најдубљи пакао и одмах затим оде назад, склоност веома очигледна у овом рату, навела је површне посматраче да Србина назову Французом Балкана.

Свакако није могућ већи контраст између Србина и његовог првог комшије Бугарина, који је истрајан и упоран, резервисан и сумњичав, далеко мање склон имагинацији и са далеко слабијом способношћу да разуме свет. Ова фундаментална разлика у психологији је прави узрок неспоразума ова два балканска суседа.

Српски сељак је велики џентлмен, у правом значењу ове често погрешно употребљаване речи. Изванредна су сведочанства сестара и доктора који су отишли у Србију, не знајући ништа о њој нити о њеним обичајима. Нису сви јединствени у похвалама образованог сталежа, али сви као један хвале сељака. Главни доктор велике болнице испуњене мешавином аустријских и српских заробљеника ми рече, док ме је спроводио кроз одељења: "Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!"

Из говора "Српски дух" који је Роберт Ситон Вотсон одржао у Краљевском колеџу у Лондону 10. марта 1915. године.

Белешка о аутору
Роберт Ситон Вотсон (1879 - 1951) је био уредник недељника "Нова Европа" који је излазио од 1916. до 1920. године. У часопису су излагане идеје о томе како треба уредити Европу после рата, тј. после распада Аустро-Угарске. Један је од оснивача Српског потпорног фонда, најзначајнијег просрпског удружења у Великој Британији током Првог светског рата.

Они не носе униформе, ови војнички патријарси и у маршу пружају слику у исто време смешну и дирљиву. И једна од многих ствари коју су Срби имали да поднесу била је да гледају како на стотине њихових деда умире у прљавим ритама, неумивени, на умору од глади, модри од студи, окупани кишом; многи од њих у боловима од реуме, грчева, неуралгије; склапајући своје очи баш онда када и њихова отаџбина броји задње дане.

Чиче су мене прво и дочекале у Србији. Никад нећу заборавити шта сам осећао када сам у Ђевђелији, граду на граници Грчке и Србије, погледао из воза и видио мог првог чичу. Питао сам се да ли је то тип српског војника, јер није изгледао ниједан млађи до седамдесет година, упркос његовог широког осмејка када је видио Американце.

Било је то средином лета, топло као у јужној Италији, али је тај човек био одевен као што се ми одевамо у време мраза. На својим плећима носио је вунени огртач од кавене тканине. О огртач прикачена је кукуљача, коју је набијао на главу за време кише, и која је целом његовом оделу давала калуђерски изглед.

Испод огртача носио је кожух без рукава од јагњеће коже, са дебелом вуном окренутом унутра. И то у месецу јулу. Испод кожуха била је кошуља од платна, тканог код куће. И носио је чакшире, тесно приљубљене уз кукове и колена, али се позади ширише као кеса. На ногама је имао дебеле вунене чарапе, које су ишле преко чакшира чак до колена, окићене шарама сјајних боја. На ногама су му били опанци, пола ципеле, пола сандале. Његов лак скок при устајању нагони човека да заборави на његове године.

И тај човек, чији се сав живот састоји у томе да чува ову усијану железничку траку док његови синови и унуци умиру на граници, опет се весело осмехује.

И гледајући га тако у оном праху и жези, дођоше ми на ум стихови Ланиерови:
На што ће ми ова паучина на мени/ Кад је нада мном већ паук сплео мрежу своју?

Али ти ми стихови дођоше на ум зато што тада нисам познавао Србију. Дуго и дуго још неће паук сплести своју мрежу над овим чичама. Близу милион Немаца, Аустријанаца и Бугара искусили су то неколико месеци доцније, али откос, хвала Богу, није падао само на једној страни!

Колико се наш воз више пружао у Србију, утолико је расло наше познанство са чичама. Код сваког малог моста било их је по четири, два на свакој страни, где су живели у малим шатрама од шипражја. На станицама излазиле су читаве чете чича, у чудноватим групама, с пушкама разног калибра обешеним о њихова кошчата рамена (...)

У Србији чича је увек уживао најдубље поштовање и љубав, и с пуним правом. Али после овог рата они ће бити десет пута више поштовани и љубљени у својој отаџбини. Млади војници, одморни и потпуно опремљени и наоружани, чекали су их у непријатељским шанчевима на Дрини и ови старци нису се надали да ће их моћи зауставити.

Добро су знали куда иду, нису се одавали маштаријама. Ја сам имао неколико хиљада цигарета и делио сам их међу чиче и из њихових речи, којима су ми се захваљивали, ја сам схватио колико се надају да ће се једном вратити натраг. Кад сам једном проседом старцу дао сто цигарета, рече он преко тумача: "Ово ће бити доста за живота!"

Али ни он ни остали не беху ни забринути ни весели. Неко мора да пође, избор је пао на њих и то окончава причу. Збрисани су као што се трупе могу збрисати, изгинули су скоро до последњег човека. И током страшних идућих десет недеља, гдегод су ступали у борбу ови људи последњег позива, јуначки су се одликовали.

Многа прича се прича, али јуначка одбрана Чачка је најзначајнија. Чачак се налази на ускотрачној ужичкој железници, једној споредној грани источне железнице. Недалеко на југ налази се Краљево. Када су Бугари при првом свом удару, захваљујући свом надмоћном броју, дошли близу Ниша, престоница је пресељена у Чачак, за који се држало, да је привремено осигуран. Али Немци, као и обично, не дођоше са стране са које су били очекивани. Преко најтежих путева они навалише одједном на нову престоницу са северозапада, нагонећи владу да се сели на југ, прво у Краљево, онда у Рашку, Митровицу, Призрен па Скадар.

Чиче су браниле Чачак. Три пута су Немци отели град од њих, али су га чиче сваки пут повратиле. Тек онда када их је четири петине било онеспособљено за борбу, могли су Немци коначно задржати Чачак.

Са пушкама свих могућих калибара, и сувише стари за праве војнике, искључени из три позива, чиче из Чачка сукобиле су се са војском, какву је само Немачка била у стању да отправи, потпуно опремљеном, сјајно снабдевеном и која је све јасније увиђала да се пред њом ломи цела једна држава. Али чича зна не само како да се цео дан одржи на сувом хлебу од пола фунте, него зна и како да се заклони за дрво и камен. Кад је видео, да се Србија налази у самртним мукама, он је желео само једно - да и он умре с њом.

Ја држим да су чиче протужиле за својом отаџбином више но ма ко други. Већина од њих провела је свој живот у слободи њеној. Они не могу, попут школованих Срба, да виде сјајну звезду Србије иза црног облака, који се надвио над њом (...)

Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из последњег позива на врху једне црногорске планине. Било је то оних дана када нису имали никакве хране, када су гледали како на њихове очи падају стотине њихових другова; мртви од глади, студи, изнурености; када не оста ниједне стопе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилици заувек, у најбољем случају за читаве године; када их је притисла беда коју човек није у стању да издржи...

И на моје највеће изненађење, чиче су ишле путем и певале!

Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014. 

Белешка о аутору
Фортијер Џонс (1893 - 1940) је амерички новинар који 1915. године извештавао из Србије и са српском војском је прешао преко Албаније. О својим ратним данима у Србији објавио је у Њујорку 1916. године, књигу "Са Србијом у изгнанство - доживљаји једног Американца са неуништивом армијом". Књигу је посветио "српским чичама".
 

И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика.

У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.

Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.

Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа; забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј. Јовановића Змаја, мађарских поданика, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској; та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику.

Бугари иду чак и даље него Аустријанци у тој борби против националног језика; спаљују српске књиге и рукописе, не штедећи чак ни црквене и судске књиге и списе.

Бугарски министар за трговину унео је малу измену у те вандалске мере наређујући да се убудуће српске књиге и српски рукописи допремају у народну штампарију у Софији да би тамо били претварани у папирну кашу.

Бугари су са неразумним бесом разрушили и историјске споменике Србије које је и турска освајачка власт поштовала.

У црквама и манастирима су уклоњени сви натписи у којима се помињу српски владари. Бугари су отишли дотле да терају Србе да завршно -ић у својим презименима замењују са -ов, што је одлика бугарских презимена.

Извор: Guillaume Apollinaire - „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature" , Paris, Mercure de France, "Echos", 16. octobre 1917. (Превод са француског: Вера Илијин)

Белешка о аутору

Гијом Аполинер (Рим 26. август 1880. - Париз 9. новембар 1918), је легендарни и контроверзни француско-италијански писац и драматург, пољског порекла. Право име му је Вилхелм Аполинарис де Костровицки.

Похађао је елитне школе на Азурној обали. Учесник је свих покрета авангарде, пошто се се након завршетка школовања упутио у Париз, где постаје угледни члан боемске заједнице на Монпарнасу.

Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол" и постхумно објављени „Калиграми") , а такође и као аутор романа „Једанаест хиљада буздована" и „Искуства младог Дон Жуана".

Учествовао је у Првом светском рату и рањен је у главу.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.

Петнаестог новембра 1914. године, Богољуб Васиљевић је са својим командиром и још неколико војника био у патроли на левој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у сукобу са непријатељем који је надирао ка Колубари, тешко рањен његов командир. Војници су хтели да га изнесу из окршаја, али нису успели. Непријатељ је тукао све жешћом ватром и могли су сви да изгину...

Тако су командира вукли неколико метара, па су га оставили у једном лугу и вратили се на десну обалу Колубаре.

Кад је за ово сазнао командант сектора, пуковник Милојко Лешјанин, позвао је поднаредника Васиљевића и наредио му да се одмах врати и види шта се догодило са рањеним командиром.

Васиљевић је одмах извршио наређење. Узео је пешкир, везао га на пушку и прешао преко Колубаре међу Аустријанце. Рекао је да је "парламентарац". Кад је дошао до места где су оставили рањеног командира, сазнао је да је заробљен и да су га Аустријанци пренели у Стублине, у пољску болницу.

Богољуб Васиљевић је потом наишао на Аустријанце. Као "парламентарцу" везали су му очи и одвели у Стублине вишем аустријском официру, који је командовао тим сектором...

Преко тумача Васиљевић је објаснио да је дошао да тражи краћи прекид ватре, како би се са обе стране покупили тешки рањеници и сахранили изгинули војници.

"Нема потребе да се за то бринете!", рекао је грубим гласом надмени аустријски официр. "Спасавајте, ви који сте још живи, своје главе, јер ћемо у року од пет дана бити у Нишу, тамо где је сада ваша влада."

Богољуб Васиљевић, пркосан, храбар ратник, одмерио је аустријског команданта од главе до пете и рекао:

"Бићете у Нишу свакако, али као – заробљеник!"

Аустријски официр је прогутао ову увреду и разговор се на томе завршио.

Везаних очију, праћен стражом, Васиљевић се вратио на десну обалу Колубаре. Обавестио је команданта каква је судбина задесила њиховог командира. Прећутао је шта је рекао аустријском команданту...

Није прошло ни месец дана, а у великом окршају на Космају Поћорекова војска је била страховито потучена. Међу заробљеницима који су пали у руке српских ратника нашао се и онај виши официр са Колубаре. Одведен је у Ниш, у заробљенички логор...

Кад је сазнао где се налази, јавио се на рапорт и нашим официрима испричао сусрет са поднаредником "парламентарцем". Рекао је да је био запањен његовим држањем и то у време кад је изгледало да је Србија изгубила рат. Изразио је своје мишљење да овај војник заслужује да буде одликован.

Убрзо су проверени наводи аустријског вишег официра. Сазнало се да је реч о Богољубу Васиљевићу. Одмах је одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

Али, судбина се поиграла са овим високим одликовањем, као што ће се поиграти и са животом Богољуба Васиљевића. Требало је да му ово одликовање буде уручено на свечан начин у Београду. Међутим, то никако није одговарало Богољубовом непосредном старешини, па га је овај послао кући на одсуство.

Тако је свечаност прошла без Васиљевића, а дани који су следили нису обећавали ништа лепо, па се заборавило на свечаности. Дошла је и 1915. година и повлачење преко Албаније. Васиљевић никад није сазнао да је одликован.

На Солунском фронту Васиљевић се одликовао храброшћу. Одликован је Златном Обилићевом медаљом за храброст.

После рата живео је скромно у свом родном селу Баричу. Умро је 1923.

Осам година касније, учитељ Радослав Ђорђевић рекао је свом ђаку Андрији Аци Васиљевићу да каже мајци Макрени да дође у општину и узме неко одликовање.

"Сећам се тога као да је јуче било", прича нам Богољубов син Аца. "Био сам у четвртом разреду основне школе. Ишао сам са мајком и у општини су нам уручили Карађорђеву звезду са мачевима. Касније, кад сам одрастао, сазнао сам каква је до тада била њена судбина и зашто је мој отац није понео на грудима."

Одликовање је, међутим, пало у руке Немцима у последњем рату. Бежећи од бомбардовања, 1941. године, породица Богољуба Васиљевића је напустила кућу. Кад се после неколико дана вратила, део куће је био срушен. Ствари су биле испретуране, многе су Немци однели. Међу њима и Карађорђеву звезду. Остала је само повеља о њој која се и данас чува.

Из књиге Солунци говоре – Овако је било, Културни центар, Горњи Милановац, 1979. 

У поподневним сатима, један монитор на коме је истакнута бела преговарачка застава приближава се српским положајима код Београда.

Заповедник аустро-мађарских снага земунског региона, генерал-мајор Густав Гоља (Gustav Goglia) у пет сати после подне, шаље једног преговарача-курира са следећим писмом-ултиматумом:

Главном команданту у Београду,

Како бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града.

Командант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву.

Густав Гоља, генерал-мајор

Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Калемегдану уместо српског истакне бели барјак.

Генерал Михајло Живковић, један "тврдокожац", није се много мучио да да дугачак одговор:

"Иди у п... материну", избацио је бесним тоном.

Што се мене тиче, нећу се трудити да преводим на француски реч по реч тај одговор, колико кратак, толико енергичан, којим је он саветовао аустријском генералу да се "врати у утробу своје мајке".

Затим, када је непријатељски преговарач, страшно забезекнут овим одговором, стигао до мађарске обале, генерал Живковић, који је наставио да сипа друге псовке – српски језик је њима обилно опскрбљен – наредио је артиљерији да одмах отвори страховиту ватру, записао је Барби.

Михајло Живковић Гвоздени рођен је 1856. године у Београду. По очевој и мајчиној линији био је потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

Завршио је највише војне школе у Србији, а усавршавао се у Русији. Био је министар војни Краљевине Србије 1908. и 1909. године.

Септембра 1912, постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операцијама 1913. године био је командант трупа на Албанском фронту.

У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације остаје све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. године.

Јуна 1916, постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана Прва дивизија, преузео је послове на формирању Друге дивизије.

По избијању револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. На путу се разболео и морао да остане у Паризу. Пензионисан је 1. јуна 1918. године. Преминуо је 28. априла 1930. године.

Приређено према књизи Анрија Барбија Са српском војском, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986. године.  

Белешка о аутору:
Анри Барби (Henry Barby) је француски новинар, ратни дописник париског Журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата. Своје ратне репортаже, чланке и документе објавио је у неколико књига: "Српске победе" (Les Victoires serbes, 1913), "Брегалница" (Brégalniza La Guerre serbo-bulgare, 1914), "Српска епопеја (Агонија једног народа)" (L'Epopée serbe, L'Agonie d'un peuple, 1916) и "Са српском војском" (Avec l'Armée serbe, 1918).

На висоравни међу врховима, беле куће једног села биле су упола сакривене у мору бујног шљивовог цвета. Прозори на кућама су били разјапљени, а врата су се бесциљно клатила тамо-амо.

Иза неког зида који нисмо могли да видимо, женски глас је пиштаво, с хистеричним подврисцима, завијао монотону запевку, нарицаљку за мртвима. Капетан је притегао дизгане и гласно повикао – најзад је танка, мршава жена полако дошла кроз воћњак.

– Имаш ли ракије, сестро?
– Имам. – Отишла је и вратила се са земљаним ћупом и високом чашом да из ње пијемо.
– Које је ово место?
– Ово је Богато село ракиџија.
– Где је народ?
– Помрли су, од пегаве грознице (тифуса).

Оболи смо коње даље кроз златну тишину, пуну тешког мириса шљива и зујања пчела. Нарицање иза нас је утихло. Овде се завршавао путељак и даље је остала само планинска стаза којом не пролази нико осим ловаца и чопора коза с високог Гучева, али која је сада била избраздана и опустошена ногама хиљада војника и теретом који је вучен преко стења и жбуња.

– Овуда се војска испела на Гучево – рекао је капетан – а ови трагови су од топова које смо изнели горе. – Показао је на високе Еминове воде, које су се биле наднеле над нас. – Овде коњи нису вредели ништа, а волови су падали од умора. Стога смо их извукли људском снагом: по сто двадесет људи на топ.

Стаза је вијугала узбрдо, дуж падине и преко потока који смо прегазили. Овде је стаза престајала; на другој страни се врх, пун дубоких ожиљака, дизао скоро вертикално неких сто седамдесет метара. Сјахали смо, узели у поводац задихане брдске коње који су посртали, и газили у цик-цак с једног на друго погодно место међу камење које се одроњавало.

– Требало им је три дана да овамо извуку топове – једва је изговорио задихани капетан.
Одмарајући се и пешачећи, а на равном и јашући на кратким растојањима, пели смо се кроз шуму гребеном који се дизао можда још преко триста метара више, по терену посејаном месинганим топовским чаурама, кожним уздама, комадима српских униформи и точковима разбијених топовских кара. Свуда по шуми биле су напуштене колибе покривене лишћем и грањем, и земунице, у којима је српска војска живела два месеца у снегу.

Нешто више одатле, приметили смо да су нижи делови дрвећа покривени лишћем, али да су му врхови као мртви; полако, како смо се пели, осушени делови су се спуштали све ниже, док половина шуме није пружала увис мршаве, поломљене шилже, јер је ужасни град шрапнела и метака покидао врхове дрвећа, а онда је наишло дрвеће потпуно огољено од грана. Прешли смо два реда дубоких ровова и избили на голи врх Гучева, који је такође некад био под шумом, али где сада није остало ничега осим крњетака пањева окованих блиставим комадом олова.

На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило двадесетак метара. Овде-онде оба рова спајала би се у огромне јаме, дванаестак метара у круг и петнаестак дубоке, на местима где их је непријатељ подровао и динамитом бацио у ваздух.

Терен између ровова био је преривен у неправилне гомиле земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових малих гомила стрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још висиле хрпе меса; беле кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама. Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад.

Чопори полудивљих паса шмугнули су на ивицу шуме; и на том растојању могли смо да видимо како се два пса отимају око нечега што је лежало полузакопано на тлу. Без речи, капетан је извукао револвер и опалио. Један пас се затетурао и пао трзајући се, а онда остао лежећи – други је, завијајући, побегао међу дрвеће. Истог часа се у одговор са свих страна из дубина шуме зачуло вучје, језиво завијање, и лагано трнуло дуж ивице бојишта, километрима далеко.

Ходали смо по мртвима, тако много их је било – понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе које су водиле дубоко унутра и по којима је врило од сивих црва. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље, коју је делимично спрала киша – а многи нису уопште били сахрањени.

Гомиле Аустријанаца лежале су онако како су пале у очајничком јуришу, натрпане по земљи у положајима пуног покрета. Међу њима су били Срби. На једном месту полупоједени скелети једног Аустријанца и једног Србина били су сплетени, руку и ногу обавијених један око другог у самртничком грчу који ни сада није могао да буде раздвојен. Иза аустријских линија била је барикада од бодљикаве жице, значајна за дух људи прикованих у овој самртној замци – јер то су били већином Срби из аустријских словенских провинција, упереним револверима натерани да се боре против своје браће.

Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани –- десет хиљада њих, рекао је капетан. Одавде смо могли да видимо шездесет километара у круг – зелене планине Босне преко сребрне Дрине, мала бела села и равне путеве, површине њива, зелене и жуте од младог жита и смеђе од орања, и куле и светле куће аустријског Зворника како светлуцају међу дрвећем на завијутку реке; на југ, у дугој линији, као у покрету, толико су изгледали живи, дизали су се и ломили удаљени висови Гучева, дуж којих је вијугао, докле је око допирало, двоструки ред ровова и злокобни простор међу њима...

Јахали смо кроз воћњаке отежале од бехара, кроз велике шуме храстова, бреза и расцветалих кестенова, под високим шумовитим врховима, чије су се падине ломиле у стотине таласавих планинских ливада што су се пресијавале на сунцу као свила. Одасвуд су из гротла текли извори, а бистри поточићи се рушили низ клисуре загушене зеленилом, са Гучева, које су Турци звали "Планином вода" – са Гучева, натопљеног сагњилим мртвима.

Сав овај део Србије напајао се изворима са Гучева; на другој страни, они су текли у Дрину, отуда у Саву и Дунав кроз крајеве у којима су милиони пили ову воду, њоме се прали и у њој рибарили. За Црно море текао је отров Гучева...

Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.

Белешка о аутору
Џон Рид (1887–1920) је амерички публициста и писац, аутор познатог сведочанства о Октобарској револуцији "Десет дана који су потресли свет". Аутор је и књиге "Рат у Србији 1915". Рид је као дописник њујоршког листа The Metropolitan Magazine боравио у Србији од априла до октобра 1915. године.

На преврнутом орману у циглани и на малом столу испред ње, радили су лекари који целе ноћи нису ни ока склопили – ампутирали су ноге и руке, трепанирали лобање, намештали сломљене вилице, вадили куршуме из слепоочница или из утроба. Непрекидно су доношени нови рањеници; пошто више није било носила, доносили су их на пушкама, гранама или шаторским крилима.

Попут лешинара, отварао сам све ранце болничких пацијената тражећи неку кошуљу. Није морала да буде чиста, само да је сува. Коначно сам нашао једну пожутелу војничку кошуљу и обукао је. Била је сувише кратка; кошуља ми је сада, додуше, била сува, али су ми се зато мокре чојане чакшире прилепиле за тело. У циглани, где сам хтео да ми превију руку која је све више крварила, владала је још већа гужва него претходног дана. Овде сам видео и нашег команданта регименте, био је угануо ногу; пуковник је лежао уклештен између обичних војника, само што су му дали једно ћебе.

Око пет часова ујутру комора је добила наређење да се друмом повуче назад. Већина кола је већ кренула са рањеницима, а за једно место на оно мало преосталих кола која су управо кретала пацијенти су просјачили на такав начин да се човеку цепало срце. Ко је како-тако био у стању да се сам вуче, учинио је то. Јер, сваком је било јасно да ће, ако не успе сада да се извуче одавде, пасти у заробљеништво.

Лекари су остали уз болеснике неспособне за транспорт. Са стрмог обронка Рајиног гроба, где се судећи по одјецима управо водила борба, стуштили су се војници. Срби су опколили наше лево крило, и да је на левом крилу, на Тодоровом рту, такође било све изгубљено, то смо још од ноћас веома добро знали. И са Велике главе су се трупе у гомилама сјуриле надоле, прво официрска послуга са пртљагом својих господара, потом све остало - топови, штабни официри, компаније.

Почело је опште бежање, које је и нас повукло. Једна потучена армија - не, једна разуздана руља јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, тобџије су мамузале и шибале своје, официри и војници гурали су се и провлачили између колона кола или су бауљали по јендецима поред пута, групе у којима су били заступљени сви родови, они са црвеним зарукављем и оковратницима на блузама, са тамнозеленим и папагајски зеленим, и са светлосивим, домобрани, војска, тобџије, војници санитета, инжењерија.

Са свих узвишења и кроз живице топови су се безобзирно сручили на друм закрчен запрежним колима и гурали се усред колоне возила, не хајући за псовке возара и подофицира, наредбе официра, који су се наравно увек бринули само о свом сопственом оруђу и колима.

Газило се преко људи, укрштали су се точкови кухиња и лафета, кола и топова, коњи су се пропињали и међусобно уједали, готово подивљали од шибања и драња возара; често се није могло ни напред ни назад. /.../

Осим ових застоја које је проузроковала наша сопствена обезглављеност, било је и других за које су се Срби побринули. Они су артиљеријским зрнима засипали цео друм којим је бежала наша армија избеглица. У току дана испаљено је на нас око две хиљаде шрапнела који су се готово сви распрсли тачно изнад друма или само који корак даље.

Понекад су гранате треснуле само у кола са товаром и поразбијале бурад, сандуке, кофере и преграде, некад су уз звекет удариле у казане пољских кухиња или у топовске цеви и кола са муницијом, а понекад су пак биле погођене групе војника који су уз крике, стењање, дозивање у помоћ или помирени са судбином остали да леже у локвама сопствене крви. Они који су придолазили, саплитали су се преко њих.

Коњи закачени парчадима граната падали су онако упрегнути, пресеченог грла, изрешетаног трупа, сломљених ногу. Погођеним животињама натовареним муницијом и водом њихови водичи, истовремено и њихови власници (још док су били у цивилу), откопчавали су колане, а испод њих су се виделе старе нагњечене ране пуне гноја, мува и црва, пошто лењи мазгари у Славонији и Босни својим животињама не скидају седла све док не угину.

Погођене коње који су вукли комору или амбулантна кола возари су једноставно остављали на цедилу и гледали да потраже спас у бекству. Чему се мучити испрезањем коња и уклањањем кола са пута? И тако их нису могли спасити! А они који су пристизали морали су, псујући, некако да уклоне или избегну препреку, што је био огроман посао и што је опет стварало нове застоје. Више од две стотине животиња које су већ угинуле или су тужно и полако угибале, пошто нико није имао времена да им из самилости хицем у главу оконча муке, оивичавале су наш пут.

Бежали смо преко брисаног простора и није било никаквог заклона од шрапнела. Нисмо могли учинити ништа друго до - погнуто бежати даље - стрепећи од нове експлозије изнад наших глава. Када би се лет шрапнела завршио у жутом облачићу на више од тридесет корака од нас, када би се зујање претворило у тресак, ми бисмо се опет са олакшањем и одахнувши дигли и наставили с трчањем.

Белешка о аутору
Егон Ервин Киш (1885 -1948), чешки писац и новинар. Сматра се оцем модерног новинарства. Био је мајстор репортаже, познат по надимку "летећи репортер", како је гласио наслов једне његове књиге. Путовао је по Русији, Америци, Кини, Мексику, Немачкој и другим западноевропским земљама. Био је и у Србији 1914. и у књизи "Запиши то, Киш" описао је војни поход Аустроугарске на Србију у Првом светском рату и херојски отпор српске армије. Његове репортаже су спој вешто одабраних чињеница и проницљивог тумачења из угла ангажованог посматрача. Дела: књиге репортажа "Запиши то, Киш", "Летећи репортер", "Цареви, попови, бољшевици", "Рај Америка", "Тајна Кина", "Открића у Мексику", "Сајам сензација", "Пустоловине на пет континената".

Када би аустроугарска артиљерија занемела на дан или два, преостали Београђани би одмах излазили на пиво код „Цара" или „Гранда", да би одједном поново били засути разорним гранатама и шрапнелима који, како се говорило, „као да долазе ниодгде". Тада би се београдски свет наново разбежао, град би се умртвио и опет би изгледало као да у њему нема живе душе. Мноштво грађана се иселило из центра и привремено се населило на локацијама ван домета артиљерије, на Топчидерском брду, Цариградском друму и Чубури.

Војници и жандари су чували напуштене куће и дућане, штитећи их од лопова и пљачкаша, али су и ови чувари бежали под салвама граната које су долазиле преко река. И у оваквим црним данима, у којима је преостало грађанство једва провиривало из подрума на улицу, Београђани су још једном доказивали луцидност, певушећи својим суграђанкама стихове: „Сад ће Шваба - дум-дум-дум, беж'те цуре у подрум!"

У августу 1914. у окруженом и бомбардованом Београду, по сведочењу италијанског песника и дописника Барилија, десила се једна необична ствар. Он бележи: „Аустријска војна команда у Срему је планирала да Београд освоји до 18. августа, јер је на овај дан рођендан цара Фрање Јосифа, а Београд им се чинио као савршен војни дар за монарха.

У Земуну је планирана брза инвазија, после које је требало да уследи и победничко славље. За потребе планираног славља прибављена је значајна количина квалитетног шампањца. Напослетку, трупе су упућене преко Саве и Дунава, на изненадно освајање града. Међутим, необична мирноћа Београда је изазвала колебање и повратак војске у Земун. Исправно, јер су Срби већ чекали у заседи..."

После извесног времена Барили бележи како српска војска, ваљда изгубивши нерве, у маниру десанта, форсира Дунав и Саву и осваја Земун. Одушевљени дописник додаје да је српска војска, пошто је попила сав шампањац, вратила назад у Београд. Бомбардовање је појачано, и наступиле су нове, опсежније припреме аустроугарске војске. Све јединице које су одређене да заузму Београд добиле су план града.

Крајем лета 1914. године, по наређењу команданта аустријске посаде у Земуну генерала Гоглије, стигао је под стару београдску тврђаву, један аустроугарски ратни чамац бомбардер - монитор, под белом заставом. Из пловила је избачено писмо за команданта Београда генерала Михајла Живковића, у коме је аустроугарски генерал тражио предају тврђаве, тј. да се са београдских бедема скине српска застава и истакне бели барјак. Команданту Београда и посади обећано је да ће бити достојанствено примљени на земунском пристаништу и да ће им у знак почасти бити остављене сабље.

Као одговор на „позив" аустријског официра, мајор Јоксим Гајић, командант градског одсека, наредио да сви топови почну са дејством, а да се уместо једне на градским бедемима истакну још три заставе. После оваквог одговора, Гајић телефоном извештава команданта одбране Београда о целом догађају и у исто време моли за одобрење Врховне команде да му се дозволи да додатно „покаже непријатељу како Срби предају град".

Врховна команда је молбу одобрила, и Срби по други пут, на Крстовдан 1914. године, у ноћном препаду освајају Земун. У овој акцији су трупе генерала Гоглије биле потпуно разбијене и једини им је спас био у бекству.

Из књиге Александра Диклића Београд, вечити град, Издавач: РТС, 2014. године

Поводом стогодишњице Великог рата, Танјуг је пренео Гардијанову листу талената који су, најчешће прерано, сасечени у апокалиптичним догађајима са почетка 20. века.

Франц Марк (1880-1916), један од главних представника немачког експресионизма и оснивач авангардне уметничке групе "Плави јахач", умео је да јарким бојама и оштрим линијама сажме узаврелост тек зачетог 20. века и да природу сагледа очима визионара. Погинуо је у бици код Вердена у 36. години, а модерна уметност је изгубила једног уметничког дива у настанку.

Најталентованији уметник футуристичког покрета Умберто Бочиони (1882-1916) стварао је интензивно драматичне приказе, као што је скулптура "Јединствени облици континуитета у простору", моћно подсећање на технолошка достигнућа новог века.

Футуризам је у рату видео прочишћење и надолазак нове енергије. Када је рат избио, Бочиони се добровољно пријавио. Рањен је 1915, а погинуо неколико месеци касније, током оправка, при паду с коња.

Анри Годије-Бжеска (1891-1915) био је талентовани француски уметник који је живео и радио у Великој Британији, где је делио радикални модернизам са пријатељима Езром Паундом и Џејкобом Епстајном.

По избијању рата придружио се француској војсци. Погинуо је на фронту у 24. години, оставивши за собом мало али изузетно дело.

Ужасно висока стопа смртности прве светске оружане катаклизме још више је погоршана пандемијом грипа - шпанском грозницом која је косила ослабљено европско становништво након рата.

Међу њеним жртава био је генијални Бечлија Егон Шиле (1890-1918).

То је био крај једне од најпровокативнијих и најстраственијих личности модерне уметности. Остали су нам Шилеови десператни аутопортрети и еротски цртежи који као да жуде за животном радошћу и болом.

Архитектура 21. века је препуна подсећања на фантастичне цртеже које је створио Антонио Сант Елија (1888-1916), омиљени архитекта футуризма. У Италији, која је још увек била под снажним утицајем римских ископина и ренесансних палата, Сант Елија је измаштао научнофантастичне градове огромних небодера, тврђава од стакла и бетона.

Његове визије остале су само цртежи на папиру када је у 28. години убијен у бици код Монфалконеа.

Немачки експресиониста Аугуст Маке (1887-1914) делио је иста интересовања као и француски фовисти - секс, путовања и титраве боје. Макеова уметност је сензуална и хедонистичка, нимало мрачна. Његова уметничка животна радост га није, међутим, спасла од сурове судбине. Погинуо је у првим данима рата, у 27. години.

Рововски рат није био опасан само због граната и непрекидне артиљеријске паљбе, већ и због крајње нехигијенских услова.

Кубистички вајар Ремон Дишан-Вијон (1876-1918) се за разлику од свог славног брата Марсела Дишана, који је избегао ратне страхоте тако што је емигрирао у Америку, добровољно пријавио у војску. Пре него што је постао уметник, завршио је медицину, тако да је служио као лекар на западном фрону. Заразио се тифусом и умро у 41. години.

Најсимболичнија и најоплаканија смрт у уметничкој заједници Париза током рата била је смрт легендарног колико и контроверзног песника, писца и драматурга Гијома Аполинера (1880-1918).

Омиљени пријатељ Пабла Пикаса и угледни члан заједнице боема Монпарнаса, рањен је у главу на фронту 1916. Умро је две године касније, два дана пре краја рата, у 38. години, од напада шпанске грознице.

Његов одлазак означио је крај најузбудљивијих година модерне уметности.

Гардијановој листи уметника који су нестали у ратном вихору Танјуг је додао и неколико имена са наших простора.

"Плава гробница" српске културе 

Владислав Петковић Дис (1880-1917), један од најталентованијих песника српске књижевности и један од оснивача српске модерне, утопио се у Јонском мору недалеко од Крфа када је брод на којем се налазио торпедовала немачка подморница.

Његова лирика је самосвојна, веома сензибилна, окренута унутрашњем животу, машти, песимистична, а његова песма "Можда спава" спада у најизразитија лирска остварења симболизма у српској поезији.

Милутин Ускоковић (1884-1915) извршио је самоубиство потпуно сломљен трагичним повлачењем српске војске и народа пред аустро-немачким окупатором у јесен 1915.

Важио је за аутора у чијим су делима присутни и романтизам и модерно схватање света. Покушао је да створи београдски друштвени роман, узимајући за тематику сударе личности с градском средином.

Милутин Бојић (1892-1917), аутор чувене поеме "Плава гробница", трајног поетског споменика трагедије српске војске у Првом светском рату, умро је у Солуну од туберкулозе, у 25. години.

Даница Јовановић (1886-1914) стрељана је на Петроварадинској тврђави, на самом почетку рата. Имала је 28 година. Припадала је генерацији српских сликара модерниста, чији је стваралачки рад започео почетком 20. века.

Надежда Петровић (1873-1915) умрла је од пегавог тифуса у Ваљеву, где се налазила као добровољна болничарка.

Њено сликарство, којим доминирају велике површине и ужареноцрвена боја, увешће српску уметност у токове савремене европске уметности.

Кина притом готово да уопште није учествовала у војним сукобима. У то време њу су потресали унутрашњи проблеми, након што је 1911/12. свргнута монархија и проглашена република. Та Република Кина тражила је да је признају велике европске националне државе, објашњава историчар Су Гоћи.

Без обзира на то што је Кина 1917. године чак и објавила рат Централним силама, ниједан кинески војник није опалио ни метак. Формалним уласком у рат, Кина се више надала помоћи европских и америчких савезника у борби за заштиту својих територија од Јапана. Јапанци су већ у новембру 1917. године преузели немачку колонију Цејачоу, а око бацили и на друге кинеске области.

Помагачи иза фронта

У Европи је убрзо било јасно да ће рат потрајати дуго и да ће однети многе жртве. Како би се помогло војницима, све зараћене стране почеле су да доводе радну снагу из иностранства, чији је задатак био да из позадине преузме материјалне и логистичке задатке.

Радних колонија највише је било у белгијској Фландрији и северној Француској. Оне су постајале све веће и биле све строже организоване. Крајем рата у колонијама је било ангажовано више од 700.000 људи, а већина их је насилно доведена из колонија моћних сила - Велике Британије и Француске. Међу њима је било и 140.000 добровољаца из Кине.

Обе европске земље су у мају 1916. године са Републиком Кином потписале одговарајући споразум.

"Већина тих Кинеза били су сиромашни сељаци, који нису знали да читају, ни пишу. Скоро сви су били млади - између 20 и 40 година - и ништа друго осим тешког физичког рада нису познавали", каже историчар Су.

Надали су се бољим животним условима и пристојнијој заради, и зато су се пријављивали у британске регрутне центре. "Поједине је можда привукла жеља за авантуром и жеља да упознају западну цивилизацију, али већина их се пријављивала због тешке беде", објашњава Су.

Са поља у ратни пакао

Европљани су им обећали поштен третман, али оно што их је у Француској дочекало било је равно паклу: били су увучени у најкрвавији рат који је свет икада задесио. Многи Кинези морали су да копају ровове или обављају друге послове тик до линије фронта, док су око њих падале бомбе. Други су били ангажовани у производњи оружја, на бродоградилиштима и фабрикама за производњу авиона. Одржавали су путеве и железничку пругу, секли шуме, радили у рудницима и тиме дали огроман допринос да се ратна привреда у Француској одржи у периоду између 1916. и 1918. године.

"Око 40.000 Кинеза који су радили за Французе још су некако издржавали, али они који су радили за Британце били су третирани као затвореници у радним логорима", прича Су. Шест дана седмично, десет сати дневно, ти радници су тешко радили за дневницу од само једног до три франка. Иако су били цивили, били су под надзором британске војске. Расизам и културолошки неспоразуми били су чести. У логорима је било и премало преводилаца.

"Британски команданти сваког јутра су викали на Кинезе и урлали "Let's go! Go!" Кинеским ушима то је звучало као лавеж паса. Осећали су се понижено и често је долазило до побуне." Мало пре завршетка рата у северној Француској било је најмање 17 британских радних логора у којима је живело око 96.000 Кинеза.

Рад и после рата

По завршетку рата логори су веома споро били затварани. У марту 1919. године у Француској и Белгији било је још око 80.000 Кинеза. Помагали су обнову ратом разрушених подручја, сахрањивали страдале војнике који су за време рата на бојним пољима само делимично били прекривени земљом. Кинези су били ангажовани и у чишћењу минских поља.

Процењује се да их је између 1916. и 1919. године умрло око 3.000. "Трагично је то да их је већина умрла када је рат био завршен. Многи зато што им нико није рекао како да рукују са неексплодираним бомбама", каже историчар из Хонгконга. Други су умрли од последица шпанског грипа. Преживели су полако почели да се враћају у Кину. У Француској их је 1921. године живело још око 3.000, на ободима Париза, где су касније основали и прву кинеску четврт у Европи.

„У Првом светском рату Кинези су остварили велики допринос како би се британским и француским војницима чувала леђа", резимира историчар Су. "Али, они су били драгоцени и за Републику Кину, јер шаљући их у Европу, Кина је од стране Француске и Велике Британије била призната као мање-више равноправан партнер."

Споредна белешка историје

Кинези који данас и даље живе у Француској негују сећање на своје претке. Једном годишње се окупљају и сећају како су кинески радници живели. У Кини су брзо пали у заборав. Уопште, Први светски рат нема битно место у кинеској историји. У фокусу су друга историјска збивања, као што је Маов "Дуги марш" или Културна револуција, која је однела много више жртава него Први светски рат.

"Кинеска влада до данас се није присетила ангажмана радника у Француској, док у Европи кинески радници нису ништа друго осим споредне историјске белешке", закључује Су Гоћи. Само поједина гробља у северној Француској сведоче данас о судбини тих људи."

У Француској, на првом састанку кабинета у Сарајеву (по биографу председника Поенкареа), убиства "једва да су била поменута."

Британски амбасадор у Италији јавио је Лондону: "Чудновато је овде посматрати ефекат оног одвратног убиства у Сарајеву. Док су власти и штампа наизглед јединствени у осудама злочина... очигледно је да народ у целини елиминацију покојног надвојводе доживљава скоро као прст судбине."

Париз није имао времена ни да обрати пажњу. Био је сав обузет једним скандалом, и то дивним скандалом. У њему је било свега: секса, насиља, међународне интриге, љубави и страсти, као и љубоморе и злочина на високим местима. То је била озлоглашена афера Кајо. /.../

Ако је постојала иједна земља у Европи у којој је убиство у Сарајеву морало бити дубоко доживљено, то је требало да буде домовина Франца Фердинанда - Аустрија. Људи би требало да плачу по улицама. Међутим, 3. А. Б. Земан пише да у Бечу "тај догађај скоро да није изазвао никакав утисак. У недељу и понедељак бечка публика је слушала музику и пила вино... као да се ништа није догодило."

Писац Штефан Цвајг је у поподневним часовима 28. јуна седео у Бечу на клупи у парку. Читао је неку књигу, али му је пажњу привукла изненадна тишина: до тада се из даљине чула музика неког оркестра; онда је музика престала. Људи су се окупљали око музичког подијума, слушајући неко обавештење. Цвајг им се придружио. Публици је давано саопштење о убиствима у Сарајеву.

То су све били Аустријанци који су слушали о смрти свог будућег вође. Па ипак, како је Цвајг касније забележио, "Није било неког посебног шока ни огорчења на њиховим лицима, јер престолонаследник уопште није био омиљен... Никада га нису видели да се смеје, ниједна фотографија га није показивала опуштеног. Није имао смисла за музику, ни за хумор, а и жена му је била подједнако непријазна. Обоје су били окружени неком леденом атмосфером; знало се да немају пријатеље. Моје скоро мистично предосећање да ће од овог човека са вратом булдога и хладним, укоченим погледом, доћи нека несрећа, није било ниуколико лично него је то исто осећао и цео народ; зато вест о његовом убиству и није изазвала дубоко саосећање."

И заиста, у свим европским престоницама реакција на убиство наследника хабсбуршког престола била је мирна, до равнодушности.

У суштини, мало је ко у Аустроугарској, изузев можда Берхтолда, био жалостан због уклањања Франца Фердинанда са сцене. Истина, вође Двојне монархије су жалили због убистава владара, али ако је већ неко краљевске крви требало да буде жртвован, сви би били за то да то буде надвојвода.

Престолонаследник је свакако, после цара, био најважнија личност хабсбуршке царевине. Његовим убиством, надобудни српски терористи су бацили јавни изазов самом опстанку царства. Ако би Беч пропустио да реагује, самим тим би претрпео пораз: такав аргумент могао се износити у то време, и био је изношен, а потом су га до данас понављали многи историчари.

Ипак, то није био разлог због којег је Аустроугарска желела да уништи Србију. То није ни могао бити разлог, јер ако оставимо по страни Франца Фердинанда, хабсбуршке вође су желеле да униште Србију знатно пре убиства. Да их нису зауставили, они би рат започели не 1914, него 1912. или 1913. У томе су их спречили европско јавно мњење, као и страх од Русије, и изостанак подршке од стране Немачке.

Ова убиства нису Бечу пружила разлог него изговор за кретање у акцију. Она су Аустријанцима пружила основу за уништење Србије - изговор који би Европа уважила, у који би поверовала, и са којим би чак могла и да саосећа. То је било оправдање које би могло да наведе Немачку да их подржи и да спречи Русију да им се супротстави. У прошлости су Франц Фердинанд и Вилхелм Други били препрека на путу покретања крсташког рата против Србије. Ова убиства су, мада на различите начине, уклонила обојицу: надвојвода је био убијен, а Кајзер понесен жељом за осветом и обузет непромишљеним бесом.

Током балканских ратова 1912. и 1913, Аустрија је добила скоро хистеричан страх од Србије. Кајзер је одбацивао те страхове, што је изазивало велико огорчење Беча. И ето, сада је Вилхелм услед сарајевског догађаја и своје непостојане ћуди најзад променио мишљење.
У том погледу, и са тачке гледишта Беча, Гаврило Принцип је починио савршени злочин.

Дејвид Фромкин: Последње лето Европе - Ко је Започео Велики рат 1914, Жагор, Београд 2006. (Превео са енглеског Јован Качаки).
Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.

Белешка о аутору
Дејвид Фромнкин је професор историје међународних односа на Бостонском универзитету. Аутор је више запажених историјских и историјско-публицистичких дела. Живи у Њујорку. Најпознатији је по својој књизи "Мир којим се окончава сваки мир: пад Отоманског царства и стварање модерног Средњег истока" (1989).
У књизи "Последње лето Европе" (2004) Фромкин истражује Европу уочи Првог светског рата и узроке који су довели до њега, враћајући се тако на извор свих криза нашег времена. Као и претходне његове књиге, и ова је изазвала интересовање шире публике у свету и преведена је до сада на француски, немачки, италијански, холандски, шведски, турски и српски.

Не треба доказивати патриотизам и оданост војске која је прошла кроз оно кроз шта је српска војска прошла. Али, допустите ми да дам наредну илустрацију духа који надахњује сеоске жене. Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. "Претпостављам, ако си затворен, то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесет три хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту."

Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света. Можда је истина да су пре недавне катастрофе и ужасних губитака, неки међу њима потценили кораке које још морају да предузму како би постали "велика, модерна нација". Али, уколико су шире искуство и умањење њиховог броја учинили да на будућност гледају трезвеније, они ни у ком случају нису умањили своје националне аспирације.

Знајући да ће, као и у прошлости, морати да се за неко време после успостављања мира ослоне на подршку својих савезника, они, ипак, гледају напред, у дан када ће политички и финансијски бити независни.

/.../ И последње питање. Да ли ће се Срби икада опоравити од пустошења које их је задесило? Хиљаде и хиљаде људи малог народа, и мушкараца и жена, нестало је. Међу онима који су храбри, али жалостиви остали на слободи, и међу онима који су по затворима, дух многих могао би бити сломљен пре него што куцне час слободе. Биће, без сумње, тешко подићи национални живот.

Да ли ће уморни ратни хероји који су преживели све ћуди судбине, који су живели аскетски током дугих година несигурности, победа и несреће, да ли ће они бити у стању да поврате готово заборављену вештину мира?

Они који познају српског сељака, кичму нације, не сумњају у његову способност да поврати "године које су појели скакавци". А и дух образоване класе који је предводио српско освешћење током деценије пре рата, није умро. "Онај који је отргнуо свој живот од смрти обавезан је да га проведе у раду", пише М. Продановић.

За дуги низ година, Србија не сме имати бескорисних мушкараца, нити протраћених дана. Такав ће, верујем, бити српски дух.

Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са ропством, већ су се опирали, непрестано према светлости. Сажаљевати их, била би то увреда. Веровали су у нас до краја и прихватили да је боље да изгубе све него да се предају. Боље је да се запитамо како се десило да буду препуштени судбини и да разјаснимо хоће ли због одсуства саосећања и помоћи Велике Британије пропасти њихова тежња за националном слободом.

R. G. D. Lafan: The Serbs: The Guardians of the Gate, Oxford, The Clarendon Press, 1918. (Превод са енглеског: Сања Ћосић).
Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.

Белешка о аутору
Роберт Лафан (1897-1972) је британски историчар, правник и дипломата. Радио је, између осталог, у Британском посланству у Београду, а у Кембриџу је дуги низ година био капелан Краљичиног колеџа. После Другог светског рата, као изванредан познавалац међународног права, био је члан југословенско-италијанске комисије за утврђивање граница.

"У том рату, за само неколико месеци, погинуло је више америчких војника него за десет година рата у Вијетнаму", написао је вашингтонски новинар Мајкл Мосетиг недавно на Фејсбуку и извукао отрежњујући биланс: "Ми знамо који рат је заборављен. Који рат је између Грађанског рата и Другог светског рата измакао нашем историјском памћењу?"

У рат је отишло и 350.000 Афроамериканаца

Кенет Кларк жели да промени то својом изложбом у Чикагу: "Желимо да догађаје од пре сто година узмемо као повод да људима испричамо што више о Великом рату", каже он за Дојче веле. Кларк у овој комеморативној години шаље јавности следећу поруку: "То је догађај који је променио историју, који је вредан ваше пажње. Јер, познавање историје значи да се она неће поновити." У његовом музеју, одмах по уласку се наилази на малу збирку пропагандних постера. Уз помоћ њих, америчка влада је регрутовала младиће за рат. На крају је у њега пошло више од милион америчких војника, 350.000 њих су били Афроамериканци.

Немачка подморница у језеру Мичиген

Има једна ратна атракција која је спектакуларна и готово заборављена, а налази се недалеко од Кларкове изложбе на дну језера Мичиген. То је једна заплењена немачка подморница која је после рата тамо довучена и показивана посетиоцима, да би напослетку - уз славље - била потопљена. "Добро је конзервисана у хладној води", каже Кларк, "и само чека да је неко извуче одатле."

Симон Лијанг из Чикага зна за ту подморницу. Тај 21-годишњак студира историју. Први светски рат је за њега био једно од првих разочарања на студијама. Желео је да напише есеј о томе, али је убрзо морао да одустане од тога, јер у САД није могао да нађе довољно поузданих информација о рату: "За нас младе тешко је да разумемо тај рат. Школе чине шта могу, али и у образовном систему има рупа."

На свету не постоје само САД

При томе је баш Први светски рат донео Американцима нови поглед на свет: "На свету не постоје само Сједињене Америчке Државе", констатовали су многи трљајући очи, каже Лијанг: "Одавде се наше видно поље ширило до онога што зовемо глобалном привредом и тако се створила и потреба да разумемо свет као целину."

Историчар и добитник Пулицерове награде Дејвид Кенеди констатује да је америчка политика више пута мењала смер. Улазак САД у рат 1917, непуне три године по његовом избијању, катапултирао је ту земљу на светску позорницу. Након што су немачке подморнице 1915. потопиле "Лузитанију" на чијим палубама је било 128 Американаца, а после тога су и други амерички трговачки бродови постали жртве "неограниченог" рата немачких подморница, председник Вудро Вилсон је одустао од почетне неутралности - 6. априла 1917. САД су објавиле рат Немачкој.

Поновни пад у изолацију

Након што су средње силе биле побеђене, САД су опет брзо доспеле у изолацију - овај пут чак дубљу и дуготрајнију него пре рата. Историчар Кенеди разлоге за то види у Вилсоновом растућем разочарању због непомирљивог држања европских савезника спрам Немачке, те у Вилсоновој пропалој иницијативи о формирању Лиге нација, неке врсте претече Уједињених нација. Но, са тим се није сагласио амерички Конгрес. Кенедијев биланс: "Тада још нисмо били спремни за већу улогу у свету."

Хот-дог уместо франкфуртске кобасице

И у самим САД су видици понекад били тесни. Многим Американцима немачког порекла је после уласка у рат учињена "грозна" неправда, каже историчар Кенеди. Стриц Георга Глоцбаха, Џорџ, тада је био добровољац. Није му преостало ништа друго: "Ко год се није борио, није заслуживао да буде грађанин. Али они нису хтели да пуцају на своје рођаке у Немачкој" преноси Глоцбах, који живи у градићу Њу Улм недалеко од Минеаполиса на северу САД. Отворене протесте и отпор служењу војске пратио је надзор - "Комитет за јавну безбедност" је послао своје агенте у Њу Улм и они су тамо шпијунирали мисе и кафанске трачеве - подједнако.

Немачке речи су уклоњене из назива улица и - из јеловника. Тако је франкфуртска кобасица постала хот-дог. "Мој отац је имао конфекцијску радњу", каже Глоцбах, "када је почео рат, трговина са свима који нису били Немци готово је замрла." Ко год је имао немачко име, био је испитиван - "Била су то тешка времена..."

И много жртава у сопственим редовима - много мртвих америчких војника - за Американце је представљало ново болно искуство. Последњи рат пре тога је вођен против Мексика и од њега је пре почетка Првог светског рата било прошло више од 60 година. Тада је пало 12.000 америчких војника. У Првом светском рату их је погинуло десет пута више.

Борба под енглеском и француском командом

У Националном музеју Првог светског рата у Канзас Ситију, музејски водич Роберт Дадли нам показује многобројне експонате који доказују колико је америчка армија заправо била неспремна за акције у Европи. Некадашњи пуковник и вијетнамски ветеран каже да су америчке јединице после слетања у октобру 1917. најпре били стационирани у "мирним" секторима. "До марта 1918. нисмо учествовали у жестоким борбама. Тек када је почела Лудендорфова офанзива, ушли смо у борбу заједно са француским и британским јединицама и то у почетку под њиховом командом."

Сећање на све пале борце

Улазак САД у рат је дао одлучујући допринос победи, сматра Дадли. Али, сећање на рат сто година касније би, каже, требало да буде обележено друкчијим духом: "Сви војници су учествовали у рату да би бранили своју земљу. Комеморације не би требало да послуже за слављење победе већ за сећање на војнике који су се у рату борили за своју домовину."

Више од 150.000 људи годишње посети музеј у Канзас Ситију. Тамо није изложена само америчка перспектива, већ и друга виђења рата. Представници музеја раде заједно са Комисијом за стогодишњицу избијања Првог светског рата на организацији свечаности и комеморација. Једно је сигурно: главне свечаности ће се одржавати тек 2017, сто година након уласка САД у Први светски рат.

Изгледа да је Мађарска земља у којој су најживља сећања и последице Првог светског рата. Након Тријанонског споразума Мађарска је изгубила две трећине територије... Данас је земља "облепљена" спомен-плочама, "Тријанонска трагедија" се дискретно провлачи кроз реторику владајуће елите. Како гледате на то?

- Томе се не радујем, али је данашњи однос према Тријанонском уговору у Мађарској логична последица послератне политике суседних држава. Словачка, Србија и Румунија су после 1920. имале националистичку политику, баш онакву какву је Мађарска водила од 1867. године. То је политика која је пре 96 година и довела земљу до таквог мировног диктата.

Да ли је Тријанонски мир био толико неправедан? Да ли би тадашње западне победнице заиста требало да се извињавају Мађарској, како траже поједини политичари владајуће конзервативне странке Фидес?

- Тријанон јесте био неправедан мировни уговор, најнеправеднији од свих који су склопљени после Првог светског рата. Било би лепо када би се победнице извиниле - пре свих Француска која је прогурала то лудило упркос оклевању савезника. Други су се индиректно извинили. САД су из протеста напустиле мировне преговоре. Треба рећи да извињење данас не би решило ниједан од проблема. Право на самоопредељење мађарске мањине и даље би било запостављано, Мађари у Словачкој и Румунији остали би грађани другог реда, јер устави тих земаља говоре о националним државама у којима су мањине попут привремених гостију. Последњи догађаји у Словачкој и Румунији управо показују да већина покушава да сузбије мађарску мањину, рецимо прекрајањем изборних јединица или јединица локалне самоуправе, тако да ни у једној јединици мањински народ нема већину.

Да ли су и обични грађани у Мађарској и даље заинтересовани за последице Првог рата или такав утисак настаје тек због реторике власти?

- То је тешко проценити. У сваком случају, влада Виктора Орбана не покушава да се обрати свим бирачима, него циља гласаче десничарске странке Јобик. За ту групу су теме попут Велике Мађарске и Тријанона веома важне. Верујем да Јобик чак и у Будимпешти има 30 одсто потенцијалних бирача. Ипак, многи не гласају за њих јер им Фидес спретније нуди потпуно исте теме и исту реторику. Сигурно је да је питање Тријанонског уговора ефектније међу градским становништвом. У руралним пределима, рецимо на истоку Мађарске, тиме се не могу добити гласови.

Колико је јавност свесна разлога који су довели до Тријанона, рецимо агресивне мађаризације која је спровођена од 1867. године?

- Историографија у Мађарској је већ деценијама сложна што се тиче узрока и те позиције су компатибилне са позицијама историчара у рецимо Француској или Немачкој. Али у Мађарској постоји и нека врста научног подземља коју последњих година власт све више подржава. Ови псеудонаучници, међутим, немају ништа заједничко са озбиљним историчарима, осим што се наводно баве истом професијом.

Шта бисте ви, као историчар, поручили мађарској јавности када је у питању однос према Првом светском рату и Тријанонском уговору?

- То није питање за једног историчара јер увелико гази у терен политичара. Свакако би било боље када би мађарска политика смањила дозу демагогије када се говори о Тријанону. Добро би било и када би немачке институције, на пример фондација "Конрад Аденауер", прекинуле контакте са мађарским институцијама које гаје демагошки приступ историји. Ту пре свега мислим на будимпештански музеј "Кућа терора" у којем су приказани комунистички и фашистички злочини. У том музеју се све што се може подвести под антикомунизам паушално глорификује, док се о антифашизму и не говори. Масовним убицама из Другог светског рата одаје се почаст као невиним жртвама. Уопште, жртве и починиоци из времена диктатура представљени су као две потпуно одвојене групе - прелаз између тих категорија није дочаран. Нажалост, многе жртве су истовремено биле и џелати, и обратно.

Какво је у мађарској историографији званично тумачење повода за почетак Првог светског рата? Да ли се узима у разматрање књига Кристофера Кларка "Месечари"?

- Званично тумачење, односно поглед који нуди већина историчара, једнако је комплексно као тумачење Кристофера Кларка, чија књига ове године излази и на мађарском језику. Нажалост, дискусија о тој књизи - која је на неки начин типично немачка дебата - не стиже до Мађарске. Мање се у Мађарској дебатује о директним поводима за рат, на послетку мађарска елита није тај рат ни желела, то је недвосмислено доказано. Дискусије и даље трају о мађарској политици према мањинама пре рата јер је та политика један од разлога за онакав Тријанонски споразум.

Шта млади људи у школама и на универзитетима уче о Великом рату?

- На то питање је тешко уопштено одговорити јер су до сада школе имале велики простор у самосталном избору уџбеника и наставног материјала. Од следеће године ће постојати јединствени уџбеници, али је тешко проценити куда ће тако централизована настава водити. У Немачкој се више нико не заноси ревизијом граница према истоку или када су у питању Алзас-Лорена у Француској.

Да ли у Мађарској постоји реална опасност да се са суседним земљама уђе у конфликте око граница?

- Поређење са Алзасом-Лореном показује колико су разлике драстичне. Те две области су припадале Немачком царству тек неколико деценија и тамошње немачко становништво је током историје стекло јасан регионални и локални идентитет. Насупрот томе, области које су Тријанонским споразумом одсечене припадале су Мађарској хиљаду година, и тамошње мађарско становништво није имало тако јак регионални идентитет. Иако данас ревизија граница делује потпуно нереално, између Мађарске и комшијских земаља - посебно Словачке, Србије и Румуније - постоје конфликти због захтева мађарске мањине за аутономијом. Мађарска подржава ту аутономију, док је Словачка, Србија и Румунија одбијају. Због тога однос Мађарске са суседима може да се погорша.

Кристијан Унвари (рођен 1969. у Будимпешти) један је од најпознатијих историчара у Мађарској. Бави се пре свега историјом земље у 20. веку и објављује есеје који изазивају много пажње, рецимо о односу мађарског друштва према Холокаусту или комунистичким тајним службама. Више његових књига спада у бестселере у Мађарској, међу њима су "Опсада Будимпеште" (1998) и "Биланс Хортијевог режима. Дискриминација, социјална политика и антисемитизам у Мађарској" (2012).

Танос Веремис, професор новије историје на универзитету у Атини каже: "Била је то велика грешка Немачке, то што се наоружала и кренула у сукоб. Немачка је тада била земља у економском полету, могла је да доминира Европом без упуштања у сукобе. Пре је Енглеска имала интерес да дође до директне конфронтације, и у ретроспективи, тај рат је Енглеској заиста много више користио него Немачкој".

Политиколог из Атине Веремис сматра да је тиме одговорено на питање о одговорности Србије: Гаврило Принцип је убио престолонаследника Аустроугарске и тако покренуо рат, међутим атентат у Сарајеву није био прави разлог за рат већ само његов окидач.

Мелетис Мелетопулос, политиколог из Атине, доцент на Академији ратне маринце, сматра да је рат избио због геополитичких интереса. Савезници су хтели да спрече Немачку да колонизује ослабљено Османлијско царство и на тај начин преузму контролу над источним Средоземљем и нафтним резервама на Блиском истоку. Ширењем немачког утицаја, британска империја била би ослабљена, ако не и потпуно "уклоњена", сматра тај политиколог који је докторирао у Женеви.

Светски рат - наставак Балканских ратова

Паклу светског рата претходили су Балкански ратови (1912-1913), који су запечатили распад Османлијског царства на југоистоку Европе. Ти ратови су Грчког донели планински регион Епир, источне делове Тракије, као и велики део региона Македоније, а потом је дошао и Крит. Грчка је, дакле, за само неколико година успела да удвостручи своју територију. Заслуге за то приписане су либералном премијеру Елефтериосу Венизелосу, који је сарађивао са Великом Британијом и Француском, али и конзервативном краљу Константину, који је био окренут Немачкој, између осталог и из породичних разлога - монарх је био ожењен пруском принцезом Софијом, сестром последњег немачког краља Вилхелма Другог.

На почетку су Константин и Венизелос ишли истим путем, међутим развој догађаја после Сарајевског атентата довео их је пред дилему на коју су различито реаговали: Венизелос је био за брзи улазак у рат на страни савезника, док је монарх био за неутралност, која би користила Немачкој. Тај конфликт довео је до поделе у земљи која је умало личила на грађански рат и који је у историји Грчке познат као "Велика шизма". Он и данас узнемирава духове. Притом су Венизелос и Константин у суштини имали исти циљ: да обезбеде све територије добијене балканским ратовима, посебно Македонију.

Венизелос је исправно приметио да би неутралност за Грчку била катастрофална, оцењује професор Веремис и то образлаже овако: "Ако Енглеска добије рат, Србија би добила Македонију. Ако победи Немачка, Македонију би добила Бугарска. Дакле за Грке је било боље да играју ту партију покера и да се одлуче за једну страну - најбоље за Енглезе, који су као велика поморска сила имали добре шансе да победе.

"Велика шизма" оставила је дубоке трагове у грчком друштву. Деценијама су политичком сценом владали насиље и освета. Под притиском западних сила, краљ Константин је свргнут, али је и Венизелос више пута морао да се повлачи, све док 1935. није дефинитивно отишао у егзил, у Париз, у којем је годину дана касније усамљен и умро.

Зар тај харизматични политичар није могао да предвиди шизму? Танос Веремис, сматра да је могао, али да није имао алтернативу: „Морао је да се одлучи између поделе нације и националне катастрофе због губитка Македоније."

Мелетис Мелетопулос сматра пак да Венизелосу није толико било стало до територије. Више му је било стало до подршке коју би после рата могао да добије за остварење такозване „Велике идеје": поново уједињене „Велике Грчке" настале на рачун Османлијског царства које се распадало. Венизелос је рачунао на турску Егејску обалу, Истанбул који се у Грчкој и даље зове Константинопољ, по византијском цару Константину.

Историјски пораз на турском тлу

„Венизелос је веровао да је препознао прилику која се указује једном у хиљаду година, прилику да се врати у Малу Азију, у Константинопољ", сматра Мелетопулос. Предуслов за то било је да се Грчка у Првом светском рату бори на страни Енглеске и Француске. Као што је познато, тај рачун му је пропао, и то не због Немачке, већ због Британије, јер Енглеска уопште није била заинтересована да Грчка постане регионална сила, сматра Мелетопулос.

Тек последњих деценија се на "Повратак у Константинопољ" гледа као на националистичку мегаломанију. Спорни су међутим разлози којима се тумачи тотални пораз грчке војске на турском тлу 1922. године. Чињенице су следеће: после рата, Венизелос је од савезника добио мандат да изгради заштитну зону око луке Смирне, данашњег Измира, у којој је живело десетине хиљада Грка. Мандат је био толико проширен да је Грчка у лето 1921. продрла на 100 километара од Анкаре. Предвођена Кемалом Ататурком, турска војска не само да се одбранила, већ је Грке потиснула са Егеја. На обе стране било је злочина.

Дебата о узроцима и последицама тог историјског пораза и данас узбуђује Грке - више него било који догађај у Првом светском рату. Неки главну одговорност сваљују на Венизелоса или његове политичке противнике, други говоре о завери из иностранства. Углавном се не помиње да је Грчка двадесетих година била уморна од рата, каже Мелетопулос и наводи пример из своје породице: "Брат од стрица мог деде је десет година био војник у месту Трипи на Пелопонезу. Код куће је оставио трудну жену и када се вратио, није могао да препозна своје сопствено дете."

Већ 1920. године Венизелос је изгубио парламентарне изборе, мада је тада био на врхунцу моћи, каже Мелетопулос и закључује: "Тако је то. Кад ти је дете десет година на фронту, хоћеш да ти се врати. Онда је свеједно шта се догађа у Конији у Турској."

Чекало се скоро пола века на неочекивано откриће пожутелих докумената у којим се открива породична тајна и живот Сиднија Луиса – са 12 година најмлађег британског војника у Првом светском рату.

Поводом обележавања 100 година од Великог рата, војник Луис – неустрашиви дечак с југа Енглеске, послат у ровове крваве битке за Сому напокон добија постхумно признање, као и дивљење сина, који је открио истину о оцу неколико деценија после његове смрти, 1969. године.

Сидни Луис је у августу 1915. године на распусту. Рат бесни већ годину дана, а Велика Британија очајно тражи мушкарце како би формирала војску коју су тада чинили добровољци. Упркос годинама, 12-годишњи Сидни се пријављује за фронт.

„Младићи у то време били су опседнути патриотизмом. Ту је било и доста притисака породице, пријатеља и друштва уопште“, изјавио је Ентони Ричардс, шеф архива лондонског музеја рата - "War Imperial Museum".

Сиднијеви родитељи допуштају младићу да се пријави у рат под изговором да ће „имати једна уста мање да хране и да ће дечаку пријати свеж ваздух“, боље него да ради у руднику, рекао је историчар Ричард ван Емден и додао да је било око 250.000 малолетних британских војника у Великом рату.

Породице су тада биле убеђене да ће им деца остати у Британији до 19. године када су званично могли да буду послати да ратују у иностранству.

„Несхватљиво је ипак како је дечак од 12 година приступио британској војсци, пошто то званично може с 18 година“, рекао је Ван Емден, аутор књиге „Дечаци - војници Великог рата“ (Boys Soldiers of the Great War).

„Сигурно је да је Сидни изгледао старије а искористио је и попустљивост регрутне јединице“, додао је историчар, који поседује фотографију на којој Луис изгледа високо и крупно за своје године.

Луис успева да оде у Кингстон, а његова мајка не зна „где је нестао“, испричао је Колин Луис, његов син јединац који је од оца наследио импозантну фигуру.

Тек је на лето 1916. године откривена обмана, када је један војник на одсуству обавестио његову мајку да је Луис на Соми у Француској, у једној митраљеској јединици.

Запањена мајка је одмах упутила писмо министарству рата да јој врате сина.

Она је заједно с писмом послала и Сиднијев извод из матичне књиге рођених. Одмах је добила одговор, 24. августа 1916. године.

Војска, у видно непријатној ситуацији, одговара да су предузете мере и да ће се дечак врло брзо вратити кући.

Луисов син Колин је тек пре десетак година открио та документа, када је преминуо његов стриц који је чувао породичне папире.

„Мој отац је већ помињао да је био у Првом светском рату, али сам мислио да претерује јер је тада био сувише млад. Никада нисмо касније о томе причали. То је скоро била породична тајна“, рекао је сада 80-годишњи Колин Луис.

Музеј у Лондону је потврдио крајем прошле године аутентичност писама и саопштио да је Сидни Луис најмлађи британски војник у Првом светском рату.

Колин Луис је за ову годину испланирао свој начин одавања поште оцу. Он и његова деца, унуци и праунуци посетиће Сому, где је Сидни ратовао читавих шест недеља.

Сећање на битку на Соми највише се везује за њен први дан, 1. јул 1916. године, када је из строја британске армије избачено 57.470 војника.

До данас је то дан с највећим губицима у историји британске војске.

„Жао ми је што не могу да му честитам и кажем: Веома сам поносан на тебе. Био си врло храбар човек, односно дечак“, рекао је Колин Луис.

"После Првог светског рата почиње да дува ветар демократије, али ће тај ветар бити одузет Европи у коју долази диктатура ослоњена на манипулацију масама. Из рата настаје тоталитаризам који је уништио моралне вредности и укаљао идеале", оценио је француски историчар Жан-Ив ле Наур.

Амерички историчар немачког порекла Џорџ Мос изјавио је да је банализовање насиља Првог светског рата олакшало појаву фашизма и нацизма.

Француски историчар Антоан Прост међутим мисли мало другачије. "Ако искуство масовних погибија доводи до нацизма у пониженој Немачкој, то искуство у Француској буди дубоко одбијање рата", написао је историчар у предговору књиге о Првом светском рату ветерана Пјера Ренувена.

У Француској, победничкој земљи, "мржња према рату је почела већ у новембру 1918. године. Мир утиче на цело француско друштво, и екстремне левице и екстремне деснице", оценио је Ле Наур.

На демографском плану, рат је оставио више од три милиона удовица, али смрт неколико милиона мушкараца није утицала да те жене остану саме.

Удовице се поново удају за много старије или много млађе мушкарце који потичу из разноликих средина, што узрокује знатно мешање друштвених сталежа.

Жене које нису биле у рату али су свуда замењивале мушкарце на фронту, постепено добијају право гласа - у Великој Британији, Немачкој и САД. У Француској ће жене до 1945. чекати да добију право гласа, иако је постојала полна равноправност у областима студирања, посла и обичаја.

Октобарска револуција оживљава друштвене тензије 

Страдања доживљена за време рата и огромна нада коју је у радничком свету пробудила Октобарска револуција постепено оживљавају друштвене тензије.

Шире се штрајкови, револуционарне побуне у Немачкој и Мађарској, долази до експлозије синдикалних активности. Инфлација вртоглаво расте у свим земљама, осим у Великој Британији.

Прост наводи да је "буржоазија приморана да ради" и у победничким и у пораженим земљама.

У таквој уништеној Европи, где влада велика и стална траума, сви ће жалити за идеализованим предратним периодом званим "Ла бел епок". 

Ле Наур подсећа да је наступио период "лудих година", који ће донети слободу и лакомисленост.

"Треба се забављати, искористити сваки тренутак у животу и плесати по лешевима, а то није нека радост", сматра француски историчар.

Жене скраћују косу и сукње, а роман "Мушкарача" Виктора Маргерита скандализује читаоце због слободног понашања главне јунакиње. 

У Париз и Берлин стижу нови музички правци, посебно џез који су донели амерички војници.

Рат је оставио трајан печат на европске уметнике - писце, песнике, сликаре и музичаре, све погођени страхотама рата.

Неколико десетина писаца не устручава се да на натуралистички начин описује страх од смрти, који такође прожима дело сликара, посебно Немца Ота Дикса.

Уметнички покрет дадаизам шири се по целој Европи. Дадаизам пркоси конвенцијама, свему се подсмева и показује веома провокативан антимилитаризам.

У том светлу се рађа надреализам, који доводи у питање моралне, естетске и политичке вредности. У Француској уметници Андре Бретон, Пол Елијар и Луј Арагон, који су учествовали у рату, изазивају велики скандал одбијајући "комеморације које експлоатишу мртве".

"Албанци су имали срећу јер је политичка конјунктура била наклоњена самосталној Албанији, али и несрећу да иста конјунктура није била за припајање свих области у којима већински живе Албанци", каже за Дојче веле Михаел Шмит-Неке, немачки историчар и албанолог.

"Компромис је било успостављање Албаније као кнежевине 'уз признање шест великих сила', али у уским границама које држава и данас има. Даљи компромис је био постављање немачког принца Вилхелма цу Вида (фотографија горе) као албанског кнеза јер он својим пореклом, рођачким везама и конфесијом није наишао на одбијање ниједне стране."

Земља "бачена вуковима"

Сарајевски атентат и избијање Великог рата практично су окончали такву албанску независност и државност. Немачки кнез је 3. септембра 1914. напустио Албанију.

"Његовим одласком Албанија је поново била тамо где је била пре Лондонске конференције - на међународно-правној ничијој земљи", коментарише Шмит-Неке.

Албанија убрзо постаје бојиште политичких и војних интереса на којем се сударају готово све земље које улазе у рат - Србија, Црна Гора, Грчка, Италија, Аустроугарска, Француска и Бугарска. Тако у албанским уџбеницима стоји да је тајни Лондонски споразум из 1915. донео "небројене патње народу Албаније"; подела земље између Србије, Црне Горе и Грчке претворила је Албанију у "валуту за поткусуривање империјалистичких сила и шовинистичких суседа".

Атентат на Франца Фердинанда у албанским школама се помиње само узгредно као дело "српског националисте" Гаврила Принципа који је дао повод за Први светски рат. Ипак, као узрок за рат се наводи криза капитализма и заоштравање односа империјалистичких сила чији се интереси сударају у покушају да се свет другачије подели.

Иако се кривица за рат приписује и Централним силама, ни Антанта није поштеђена: "Тајним споразумом 1915. империјалистичке силе Антанте одлучиле су да укину независност Албаније и да распарчају земљу", стоји у књигама из којих уче школарци. Историчари и стручна јавност у Тирани радо се враћају цитату британског балканолога Идит Дарам, која пише: "Новопечена држава Албанија бачена је вуковима како би се спасле старије државе."

Опште место је и реченица из историјског уџбеника, где се каже да је, након што се сазнало за тајни споразум у Лондону, "ослободилачки покрет албанског народа против окупаторских сила ради слободе и обезбеђивања независности добио на масовности". Међутим, тај покрет није баш лако сместити на ову или ону страну, каже историчар Шмит-Неке. Након одласка немачког кнеза настаје политички вакуум у којем "нема централног играча који би одржао Албанију у комаду. Роман најпознатијег албанског писца Исмаила Кадареа 'Наопака година' представља читав хаос трагикомично, убрзо ни Албанци ни странци не могу да прокљуве ко је с ким у савезу и ко се за шта бори", додаје овај познавалац албанске историје.

Злочинци су увек други

Историчар Шкелзен Гаши анализирао је уџбенике историје са Косова из Албаније и Србије. Утврдио је да текстови на албанском уопште не осликавају исцепканост и различите политичке позиције у Албанији оног времена. Уместо тога, говори се о хомогеном националном покрету са јасним циљевима.

Писци албанских и косовских уџбеника користе општа места, пишу о оружаном отпору против окупатора. Тај отпор предводио је Идриз Сефери, у бугарској зони окупације, односно Азем Бејта у аустроугарској зони. Али нигде ни речи о заједничким борбама Азема Бејте и локалних Срба против аустроугарских трупа. Историчар Гаши је још приметио да у истим уџбеницима нема ни речи о албанским злочинима над Србима. Злочинци су увек други, сопствени народ је увек страдалник.

Али колико су догађаји из Првог рата и ранији, из балканских ратова, мењали слику Албанаца о комшијским народима?

"Дешавања су свакако поларизовала људе и додатно погоршала међусобне односе, пре свега између Срба и Албанаца, као и односе са Грцима", прича Шмит-Неке. "Званична политика је окренула леђа свебалканској сарадњи - из које је била искључена Бугарска - и под краљем Зогом се потпуно везала за Италију. То је Албанију још једном стајало независности."

По ступању Османлијског царства у рат на страни Немачке и Аустроугарске, позиција Софије драстично се променила - сада је Бугарска лежала у центру збивања. Дипломатски притисак је растао и малтене се сводио на "ко да више". А више је нуђено из Берлина - Бугарска би одмах добила цео српски део Македоније као и велики део централне Србије и кориговање граница према Османлијској империји. Вођена идејом о националном уједињењу Бугара, влада премијера Радославова у септембру 1915. приступа пакту са Централним силама, а 14. октобра објављује рат Србији.

О Бугарској пре, током и после рата, разговарали смо са историчарем Димитаром Стојановићем, одговорним уредником магазина Леуропео на бугарском језику.

Дојче веле: Која је званична бугарска верзија о догађајима који су довели до почетка Великог рата?

Званичне верзије се често мењају на темељу политичких и националних потреба. Због тога ја радије говорим о објективној него о званичној верзији. Први светски рат је резултат перманентног својства људске природе - незаситости. Имати више него други и тако у недоглед. Таква врста глади не мирује, она гута све што јој је на путу. Због тога се не може разликовати ко је више, а ко мање крив. Криви су апсолутно сви. Тек много касније историја, та прорачуната блудница, леже у кревет само са победницима", каже Димитар Стојановић.

Дојче веле: Има ли данас различитих мишљења или нових верзија?

И за најмањи камичак европске територије наћи ћете пет оних који тврде да је то њихово власништво. Због тога постоје константне разлике у мишљењима око свега, не само око овог питања.

Дојче веле: Мишљења се углавном сукобљавају у вези с почетком рата, односно кривицом. Може ли Немачка да се означи изворним кривцем?

Апсурдно је кретати од појединачне кривице када је реч о Првом светском рату. То важи и за Немачку, коју многи виде као генералног кривца за сва зла 20. века. Управо такви стереотипи су довели до још суморнијег Другог рата - он је директна последица потресног недостатка праведности након Првог рата. Једино је извесно да победници пишу историју. Када је већ тако, победници би требало да преузму и одговорност за историјске последице.

Дојче веле: Да ли и некадашњи немачки савезници - попут Бугарске - покушавају да сву кривицу припишу Немцима?

Свакако постоје такви покушаји да се побегне од сопствене одговорности за одлуке које су донете самостално. Када одабереш неку страну у конфликту, онда мораш имати на уму да је то можда и губитничка страна. Ако то не учиниш, онда ниси зрео за читаву игру. Бугарска, рецимо, у Првом светском рату бира немачку страну из прагматичних разлога који имају везе са националним амбицијама. Управо зато се кривица у Бугарској не приписује Берлину него овдашњим државницима који су направили стратешки погрешан избор и одвели земљу у националну катастрофу. Државе другог блока, које су из рата изашле као победнице, падају у још жешћу самообману - још су склоније да припишу кривицу другима, побеђенима, као да се то разуме само по себи.

Дојче веле: Како се овде тумачи улога Србије и пуцања Гаврила Принципа у Сарајеву?

Србија је била само пијун на глобалној шаховској табли, на којој су и много јачи играчи. Пијуни су и Бугарска и Грчка, као и друге мале европске државе. Намерно кажем европске, јер Први светски рат је, упркос свему, углавном европски рат. Мени делује неозбиљно када се Србији приписује посебна улога, чак и у контексту Сарајевског атентата. Рат би без сумње избио и неким другим поводом.

Дојче веле: Видите ли двосмерну везу између крвавог распада Југославије и догађаја који су довели до почетка Великог рата?

Дефинитивно. Али не бих волео да одговарам буквално јер осећам дубоко гађење према стереотипима. Балканске земље - посебно Србија - као "европско буре барута". Румунски Цигани. Бугарске проститутке. Турски гастарбајтери. Без обзира на то да ли је реч о прошлости или садашњости, када се у оптицају нађу стереотипи, ту сваки сувисли разговор губи смисао. И још важније - губи се смисао неопходног дијалога о нашој заједничкој европској будућности.

Дојче веле: Да ли таква дебата води разјашњавању немачке улоге у Првом рату и ревизији историје?

Изванредно је важна свака дебата, сваки дијалог о историјско-националним питањима која нас раздвајају. Свака таква дебата је терапија у којој се разарају међусобне предрасуде. Једном именован, сваки страх постаје мањи. А што се тиче историје - она се сада, у овом тренутку, преправља.

Дојче веле: Објективна паневропска историја... Да ли је тако нешто уопште могуће?

Заједничка и, посебно, објективна европска историја јесте утопија у духу Фуријеа. Јер под обландом нашег крхког међусобног разумевања крију се десетине још незацељених рана које смо током времена нанели једни другима. Али то никако не значи да не треба свакодневно заједнички радити. Колико год да је моје принципијелно неслагање са Марксом, са једним делом његовог учења сам сагласан: једном ће увећани квантитет сигурно прерасти у квалитет. Тада ће и један пројекат попут Европске уније имати сигурну садашњост и предвидиву будућност. А то је од животног значаја за све нас.

Мирела Иванова / Дојче веле

На оснивање Републике Турске, наследнице Османског царства, није се морало дуго чекати: било је то 29. октобра 1923. Мустафа Кемал Ататурк, један од најзначајнијих лидера „Младотурака", постао је "отац Турака" и ушао у историју као оснивач Републике.

Историчар Булент Билмез, председавајући независне фондације за историју "Тарих Вакфи" са седиштем у Истамбулу, говори за Дојче веле о турском тумачењу Првог светског рата, питању кривице, наслеђа, обухватајући садашњост и прошлост.

Дојче Веле: Какво је турско тумачење Првог светског рата? Какву улогу тај рат има у турској историографији?

Булент Билмез: "Тешко је говорити о турском тумачењу Првог светског рата, јер постоје различита становишта. Доминантно је увек било оно, званично и кемалистичко, али увек је било и алтернативних перспектива, често потиснутих. У званичној историографији, Први светски рат је у сенци такозваног националног рата за независност, који је избио непосредно после Првог светског рата и трајао је од 1919. до 1923. Он је у центру турске историографије, јер је из њега настала Турска Република."

Галипољска операција

"Рат за независност не баца сенку само на Први светски рат, већ на скоро све што се десило и пре и после тога. Главни лик револуционарног рата је Мустафа Кемал, који тада још није носио презиме Ататурк. Први светски рат, сам по себи, не игра велику улогу, али неки моменти су у званичној историографији преувеличани, као на пример Галипољска операција. Следеће године је стогодишњица Галипоља и у целој Турској се припрема велико славље.

Сећање на ту битку за Турке је веома важно: непријатељи су били заустављени. Дакле, то је био одбрамбени рат. Борбе на Галипољу сада се користи и као уједињујући елемент - рецимо када је реч о мировним преговорима са Курдима. Важно је нагласити да смо се 'сви заједно борили за исти циљ', Турци, Курди, Черкези, Лази итд. То се стално истиче као херојство.

Још једна битка из Првог светског рата, такође се често помиње у званичној историографији: битка на Сарикамишу. Османлије је предводио Енвер паша, вођа Младотурака, један од главних ривала Кемала Ататурка. Лоше опремљена војска под Енвер пашом, била је приморана да се бори са Русима, да пређе планинску област по изузетно хладној зими. Хиљаде их је умрло током те операције. Битка је изгубљена. Причу о тој катастрофи, кемалисти често користе да покажу колико је окрутан и лош вођа био ривал Мустафе Кемала."

Левичарска и конзервативно-исламска перспектива

"Као што сам рекао, било је и алтернативних виђења те теме: левичарско и конзервативно-исламско. Левичари се у принципу слажу са кемалистима. За њих је улазак Османлија у рат био неизбежан. Они такође кажу да су Османлије биле веома важан савезник, како би уопште увећале значај Османлијског царства. Понекад се улазак у рат третира као грешка. Али, овде треба напоменути да се одговорност за улазак у рат пребацује на Енвер пашу јер, он је командовао првом офанзивом против Руса и претрпео пораз.

Познато је да Турска није учествовала у Другом светском рату. Када кемалисти причају о Првом светском рату, увек на уму имају пораз. Они су зато стално понављали да је мудро не улазити у Други светски рат и да је такву одлуку требало донети и у Првом светском рату. Левичари увек истичу да је погрешно било учествовати у рату на страни Немачке и Аустроугарске. Турска, Османско царство, по њоховом мишљењу је била земља трећег света, која је требало да поделе велике силе. Уласком у рат, то царство је од полу-колоније постало немачка колонија.

Конзервативно-исламска перспектива је такође веома занимљива. За њих је Османлијско царство од великог значаја, али непријатељство према Енвер паши је у складу са осталим гледиштима. Крај рата је у званичној исторографији објашњен на следећи начин: 'Нисмо ми изгубили рат, већ наши савезници.' Царска војска је морала да прихвати пораз, јер су пријатељи изгубили - то је веома чест аргумент. Ово је делимично слично са немачким гледањем на тај део историје, када се каже да је војсци 'забоден нож у леђа'."

Криве су Немачка и Аустроугарска

Дојче Веле :Ко је кривац за рат по турској историографији? Да ли је то Гаврило Принцип?

Билмез: "Име Гаврила Принципа се у званичној историографији не помиње често. Он је познат као Србин или српски националиста. Многи га знају као члана терористичке организације 'Црна рука' која је имала за циљ анексију Босне. Његов чин се заиста сматра непосредним поводом за рат, али сам рат се види као неминовност, као резултат ривалства између светских сила. Званичан став у турској гласи да су све велике силе одговорне за рат.

Постојала је обавеза да се сарађује са савезницима и то је довело до домино-ефекта. Ваш савезник некоме објављује рат, ви морате да станете уз њега. На то се гледа и као на иронију судбине, јер савезник има и задатак да помогне да се избегне или заустави рат, али у овом случају то је довело до ширења рата. Дакле, на крају, кривицу сносе Аустроугарска или Немачка, јер нису зауставиле рат."

Дојче Веле: Да ли тренутно у земљи има политичких и друштвених струја које 1914. и њене последице, идеолошки искоришћавају?

Билмез: „У протеклих десет година, конзервативна исламска влада покушала је да демонтира кемалистичке приче. Бивша исламска перспектива постаје све доминантнија, кристалише се јасна идентификација са Османским царством. Османски ратови се све више називају 'нашим ратовима'. Али Турска је друга земља друга држава. Османлијско царство постојало је пре Турске; садашња влада, политичари новинари новинари, исламски историчари - сви покушавају да тај рат, посебно Галипољску битку, идеализују у смислу 'ми смо заједно, као браћа и сестре', али овога пута пре свега као муслимани."

Глорификовање пораза

„Та врста глорификације и идеализација битке представља предност за садашњу владу, јер тако могу да се избегну сукоби. И претходне власти су то чиниле, али је код њих у центру пажње био Мустафа Кемал, док су данас то обични људи и патриоте. То је нека врст исламског патриотизма. Садашња влада чак глори фикује и сећање на другу велику битку, ону код Сарикамиша - она се користи као везивни елемент. Та битка, мада је то била катастрофа и пораз, представља се као нешто позитивно. Управо та катастрофа сада би требало да нам донесе заједништво: 'заједно смо патили, заједно смо умирали, морамо дакле да се држимо заједно'."

Дојче Веле: Шта су последице и наслеђе Првог светског рата? Турска Република? Кемализам?

Билмез: „У званичним документима и књигама често се може прочитати да је Први светски рат за Османско царство завршен Уговором из Лозане (1923). Уведени су нови прописи. Влада у Анкари била је у стању да се на основу тих нових прописа, одупре. Настао је анти-империјалистички покрет. Али то је такође имало и неке везе са комплексом инфериорности: 'велике силе су бациле свет на на колена, а наш јунак, Мустафа Кемал, одупро се свима.'

Тако је, по званичном мишљењу, окончан Први светски рат за Османско царство и Турску - захваљујући Лозани и Мустафи Кемалу. Али, ако укључите међународно право, истина је заправо другачија. Лозана је била један од међународних споразума за реорганизацију региона, а после Првог светског рата више се није радило само о великим силама.

Превасходно се радило о борби са Грцима и унутрашњим непријатељима: Јерменима, Курдима, владом у Истамбулу, итд. То су били непријатељи владе у Анкари. Све то је занемарено у званичној историографији и једини аргумент који важи, гласи: 'Први светски рат за Турску је заправо окончао наш херој Мустафа Кемал'."

Век етничког чишћења

Дојче Веле: Током Првог светског рата било је протеривања народа, Јермена и Грка. Да ли је то било неопходно да би се створила независна Турска држава?

Бимез: У погледу протеривања народа био је то легалан злочин јер је постојао уговором запечаћен споразум између држава да се размени становништво. Пошто је на тај начин то било легално, често се на то не гледа као на злочин против човечности. Међутим, било је и илегалних злочина, као што је рецимо геноцид над Јерменима. Иначе, етничко чишћење је био уобичајен метод између 1850. и 195 - то је сто година, век етничког чишћења.

То је било апсолутно непотребно. За жртве - то је злочин, али то је губитак чак и за оне који су остали. Земља без народа са којима се заједно живело вековима, такође је сиромашнија. То је губитак за све. Само, за власти је то имало позитиван аспект: на тај начин створена је држава којом се лакше управља."

Дојче Веле: Шта ђаци у Турској уче из уџбеника историје?

Билмез: „Даћу вам један пример: познато је да је Османском војском, великим делом, командовала немачка војска. Међутим, улога Немачке је у настави историје апсолутно запостављена. Имена немачких команданата не помињу се често у уџбеницима, али зато има свуда Мустафе Кемала - и у текстовима и по фотографијама. Мустафа Кемал је увек присутан, чак и у Првом светском рату. Наша фондација ради на пројектима и анализама уџбеника, узимајући у обзир и аспекте људских права. Наставници и аутори уџбеника нам кажу да су добили инструкције од турског Министарства просвете да Ататурково име стално провлаче кроз лекције, без обзира на тему.

Када сам то чуо, схватио сам колико је тешко направити алтернативни уџбеник. То може да се промени током анти-кемалистичке кампање актуелне власти, али не на отворен и цивилизован начин. У наредним годинама, учење историје се може променити тако да се Мустафа Кемал не помиње чак ни онда када је заправо од великог значаја. То је проблем ове земље - одлазак из једне у другу крајност."

О геноциду над Јерменима није ништа написано у званичној историографији. О томе се говори као о протеривању Јермена или као о неопходној мери због рата. Такође, често се говори да су Јермени убијени због терористичких напада које су вршили, дакле то се представља као узајамно убијање. Али, у џжбеницима о Јерменима није ништа написано."

На Балкану је само све почело - и то је све

Дојче Веле: Какву улогу данас игра Балкан за Турску? Постоји ли веза са Првим светским ратом?

Билмез: "Османско царство је 'испустило' Балкан још пре Првог светског рата. Данашња политика према Балкану има везе са спољном политиком актуелне конзервативне исламске владе, која придаје посебан значај Османској империји и њеним некадашњим територијама. Али то нема никакве везе са Првим светским ратом."

Дојче Веле: Да ли постоји веза између Првог светског рата и негативног имиџа Срба 90-их година?

Билмез: "Не постоје негативна слика о Србима. Имиџ из 90-тих нема никакве везе са Првим светским ратом. Србија и Балкан уопште нису у фокусу турске историографије Првог светског рата. Да, Балкан је додуше важан разлог за избијање рата, ту је све почело, али то је све. Турска није део тога."

Аутор интервјуа др Сенада Соколу