Серијом панела, округлих столова, радионица и презентација подстакнута је дискусија не само о праву на приватност, законима и другим механизмима заштите, већ и још бројнијим начинима злоупотребе у ери вртоглавог развоја технологије, дигиталног праћења корисника, дигиталне шпијунаже и разних облика надзора које зарад профита или политичке користи раде држава, компаније и медији.

Синергија борбе против дискриминације и заштите података

На првом панелу "Од заштите података до заштите појединаца: Синергија борбе против дискриминације и заштите података", модераторка Ана Тоскић Цветиновић из организације Партнери Србија, Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности Републике Србије и Тобиас Јудин, шеф одељења за међународну сарадњу из Норвешког органа за заштиту података, говорили су о питању заштите приватности осетљивих група, вези између повреда приватности и дискриминације.

Према речима Ане Тоскић Цветиновић, повреде приватности активиста, бранитеља људских права и новинара све су учесталије, како кроз таблоидно медијско извештавање, тако и кроз софтвере за прислушкивање активиста, незаконити дигитални надзор, попут оног који је утврђен у недавном извештају организације Амнести Интернешнл.

"Круг актера који препознају значај заштите права на приватост све је већи. Пословна и ИТ заједница све више стаје у његову заштиту. Сведоци смо колективног буђења, које је неопходно јер све те повреде права на приватност на крају могу да угрозе безбедност људи", поручила је Тоскић Цветиновић.

Да је нераскидива веза између права на заштиту података о личности, права на приватност и права на заштиту од дискриминације, подвукла је и Бранкица Јанковић.

"Право на приватност у сржи је права на равноправност, а повреда тог права увод у дискриминацију", поручила је она и отворила тему системске дискриминације, рекавши да алгоритам социалних карти у Србији према садашњим сазнанима, то ипак није. "Против системске дискриминације се боримо знањем и капацитетима, сарадњом са међународним и организацијама цивилног друштва, медијима, стварањем одговорног друштва у ком владају закони и правда. Не смемо да изоставимо и транспарентност и поверење, као и сарадњу са државним институцијама, јер једино тако можемо да заштитимо најосетљивије групе".

Да нигде у свету није савршено, као и да се најразвијеније земље света боре са изазовима повреде права на приватност нагласио је и Тобиас Јудин, шеф одељења за међународну сарадњу из Норвешког органа за заштиту података.

"Иако нисмо део ЕУ, као и Србија примењујемо општу Уредбу Европске уније о заштити података и приватности података, али смо сведоци многобројних примера повреде ових права против којих се боримо. Подаци о личности морају да буду заштићени, јер злоупотребом могу довести до озбиљних кршења права на заштиту од дискриминације, било да је у питању сексуално определње, верска припадност или нешто треће. Инсистирамо да се у законодавство уведу системи заштите од несвесних предрасуда".

Бриселски ефекат – поглед са периферије

Након презентације др Анђелка Зечевић, са Математичког института САНУ "Да ли велики језички модели треба да прођу обуку о приватности?", одржан је други панел – "Бриселски ефекат - поглед са периферије".

Модераторка Данче Даниловска Бајдевска, програмска директорка, Фондација Метаморфозис из Северне Македоније, Елишка Пиркова, виша аналитичарка јавних политика и руководитељка глобалног тима за слободу изражавања, Access Now из Белгије, Маида Ћулаховић, координаторка за јавне политике и заговарање, "Зашто не?" из БиХ, Феликс Миколаш, правник за заштиту података, NOYB из Аустрије и Здравко Илић, виши стручњак за трговину и услуге, Секретаријат ЦЕФТА из Белгије бавили су се темама како се Европска уредба за заштиту приватности података ГДПР и Европски закон о дигиталним услугама ДСА, могу примењивати изван ЕУ, попут земаља Западног Балкана.

Панелисти су нагласили спремност региона за укључивање у европски дигитални регулаторни простор, али и да је неопходна јача заштита дигиталних права грађана земаља Западног Балкана, који су преплављени лажним садржајем на интернету, говором мржње, нарушавањем приватности, али и готово никакве одговорности оних који крше право на заштиту приватности.

Према речима Миколаша, многи немачки, аустријски, француски портали кроз принцип "pay or okay" корисницима својих сајтова омогућавају избор између добровољног дељења података или плаћања претплате. Сајтови на тај начин траже да прате своје кориснике углавном због персонализованог маркетинга, али се о овом питању расправља у ЕУ.

Са друге стране, ова очигледно неправедна понуда, "или праћење или плаћање", према речима Данила Кривокапића директора ШЕР фондације, у Србији не постоји, али се врло често домаћем онлајн кориснику избор и не даје, а подаци користе без питања. Судећи по последњем истраживању ове Фондације, на пример, од преко 50 упоређиваних медијских портала, само су два испунила све захтеве заштите приватности о личности. Највише користи од тих података на порталима имају велике платформе попут Гугла, Мета, ТикТока које употребљавају податаке о личности корисника за развој нових модела вештачке интелигенције.

Надзор и цензура на Западном Балкану

Све учесталије повреде приватности активиста, бранитеља људских права и новинара, како кроз таблоидно медијско извештавање, тако и кроз незаконити дигитални надзор биле су тема трећег панела – Надзор и цензура на Западном Балкану.

Модераторка Јелена Зорић, новинарка БИРН Србија је рекла да су њене колеге, као и Амнести Интернешнл открили више случајева и примера како се манипулише законом, циљано надзиру они који представљају политичку претњу режиму, а не због тешког криминалитета, док су у исто време мобилни телефони у три случаја терористичких напада у Србији прошле године, прошли без надзора од стране безбедносних снага државе.

Новинар из Димитровграда Славиша Миланов је испричао лично искуство како му је у телефон уграђен шпијунски софтвер, док је задржан у полицији на наводном испитивању. Случај је пријавио НУНСУ, као и организацији за заштиту људских прва Амнести Интернашнл која је у свом извештају потврдила сумњу да се у Србији већ дуго користе шпијунски софтвери и то не само када је законом оправдано, упркос наводима МУП и БИА.

У панелу су осим Јелене Сесар, истраживачице за Балкан и ЕУ, Амнести Интернешнл учествовали су и Милица Тошић, адвокатица и правна саветница, Партнери, новинар БИРН Алекса Тешић и проф. Финула Ни Ејлан, Универзитет у Минесоти (САД).

Иако је значајно да се унапреди свест грађана о начинима заштите података о личности и права на приватност, кључна порука је да надлежне институције не предузимају довољно да заштите права грађана и да је неопходно да најтеже повреде буду санкционисане.

 Јунаци!

Већ се навршио пети месец како је на нашу милу Отаџбину наишао непријатељ. Истрошени у два славна али тешка рата, ми смо га ипак мушки и јуначки дочекали. И пошто смо га једном потукли на Церу и Јадру, ми смо му после толиких других крвавих али славних бојева, сада задали удар тежи од свих досадашњих. Хиљаде заробљеника, стотине топова и силна опрема војна што је од непријатеља задобисмо сведоче о његовом поразу и нашој слави.

Јунаци!

Ја сам поносит да објавим да на земљишту Краљевине Србије нема више непријатеља. Изагнали смо га крваве главе.

У том свечаном тренутку (када се на поноситом српском Београду вије поново победна српска застава) ја хоћу пре свега другог да испуним један дуг захвалности.

У редовима вашим, раме уз раме с вама, ратују у овом трећем рату и браћа наша коју од Турака ослободисмо. Ви сте сведоци њиховог јунаштва и њихове љубави према Отаџбини. Косовци и Вардарци, Жегљиговци и Брегалничани, Батољци и Поречани показали су се достојни своје браће Шумадинаца и Дунаваца, Подринаца и Мораваца, Тимочана и Ужичана. Показали су се достојни потомци јунака Милутинових и Душанових, што некад далеко пронеше славу српског имена и оружја.

Ја хоћу да им дам видан знак признања Отаџбине. Пред овако несумњивим доказом свога великог пожртвовања и пред тако јуначки проливеном својом крвљу за своју Србију; пред таквим стварним доказом вршења своје најтеже грађанске дужности и то са таквим одушевљењем, - Ја објављујем њихово право на све политичке и уставне тековине Ослободитељке Србије. Прва редовна Народна Скупштина по закључењу мира решиће све потребне мере, те да се то потпуно и у живот уведе.

Јунаци!

Гвоздени обруч наших моћних савезника стеже се све више око нашег заједничког непријатеља. Осећајући се пред поразом и страхујући од његових тешких последица он се бори очајно али упорно. Али узалуд. Број његових војника све је мањи, а наши савезници уводе сваког дана све нове војске у борбу. Крај тој џиновској борби већ је данас јасан и ако она још није завршена.

Ми морамо још неко време вршити нашу тешку дужност и стојати уз наше велике и силне савезнике који се боре и за нас, докле они не сможде нашег заједничког непријатеља на њиховим пространим пољима, а тада ће настати мир, и то дуги мир, који ће достојно наградити жртве за нашу Велику Србију - тада ће наша Отаџбина бити много већа, силнија и срећнија но што је икада била.

А за то ће, Витезови, Србија бити вама благодарна.

Врховни Командант Престолонаследник
Александар с. р.

Наша млада и мала војска, чувајући леп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионе и старе војске великих народа, наших савезника, који с нама заједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оценити истом на свршетку ових мучних ратних дана.

Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди усшешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.

У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом с каквом се пре сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде веран израз те решености народне, и она ће, верна својим моћним и јуначким савезницима, с поверењем у будућност чекати час победе.

Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики део народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мере да снабдевање војске и нега рањеника буду све бољи, и ништа се у том погледу неће жалити.

У споразуму с Вама, Господо Посланици, решиће се и мере којима ће се после рата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич:

Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу.

Још не доспјесте да крв оперете с ваших храбрих мишица, а ваш стари краљ приморан је да ве и по трећи пут за непуне двије године дана позове под оружје, да ве и по трећи пут поведе у рат – у свети рат за слободу Српства и Југословенства.

Црногорци!

Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази.

Узмичући пред најездом силнога Османлије, Југословени су се прилагођавали хришћанској Аустрији да се с њом заједно опру најезди са Истока. Они су код ње тражили спас живота, а нашли су гроб своје слободе. Немилосна Аустрија примала их је не као помагаче за заједнички опстанак, већ као измећаре и убоге најамнике да њиховим месом и крвљу њиховом штити искључиво своје себичне интересе. Држала их је као бедем према разјареном Азијату и гурала их немилосрдно на кланице њемачких и италијанских поља.

Хероји битке на Бауцену, гдје је славни шведски краљ погинуо, били су Југословени. Крвљу својом прелили су бојна поља Холандије и залили обале Сјеверног мора, Адрију су јој, залуду, само они очували. Беч, из којег се сада наредбе дају за уништење Српства, очували су бедеми костију словенских.

За све то Аустрија је захвалила Југословенству неправдом, гоњењем, робовањем и пакосним сијањем раздора међу браћом, за што је чак и цркву као средство узимала.

Док су ланци робовања стезали Словенце у земљама Монархије, дотле су носиоци црно-жуте боје чупали и исчупали срце Србиново – дивну Босну и Херцеговину.

Крвљу српском заливени Скадар и Драч отели су нам својим интригама. А кад им све то није помогло – кад су се слободне српске земље, оснажене посљедњим ратовима, хвала буди богу и јунаштву српском, спремале за нови културни живот; када су се словенска браћа нашла заједно у пространој цркви све Југославије, са амвона којег отпочела се приповиједати слога, братство и једнакост – латили су се оружја да своје злобне намјере постигну, да нас униште.

Црногорци!

Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству.

Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог Словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвијећеним савезницима.

Црногорци!

Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад – ко је јунак, на оружје, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну.

На нашој су страни бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима.

 Живјели моји мили Црногорци!
Живјело наше мило Српство!
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!

Цетиње, 25. VII/6. VIII 1914.

Краљ Никола I Петровић

Преписка регента Александра и краља Николе дан уочи избијања рата 

Регент Србије Александар
Његовом величанству краљу Црне Горе – Цетиње
14/27. VII 1914.
(телеграм)

Покушали смо све могуће не би ли могли уштедити српском народу нове жртве и терете, али нисмо успели, јер је Аустро-Угарска тражила да принесемо на жртву драгу независност.

Бог је ваљда тако хтео да српски народ још једном стави свој живот у одбрану целога Српства.

Уверен сам да мој драги деда још јаче може да цени колико је био неоправдан захтев Аустро-Угарске, који је смишљен био да зада смртан удар сјајној будућности српског народа.

Испуњен сам великом радошћу кад сам сазнао, и ако у то нисам ни сумњао, да се Црна Гора солидарисала са Србијом у одбрани српскога народа.

Наредбу за мобилизацију деле српске војске издао сам.

Свемогући Бог и помоћ царске и моћне Русије биће на страни српске правде, а тако исто и јавно мнење цивилизоване Европе.

Шаљем поздрав мојем мудром и драгом деди и храброј црногорској војсци.

Александар 

Краљ Никола Петровић – Цетиње
Његовом краљ. височанству насљеднику Александру – Београд
14/27. VII 1914.
(телеграм)

Понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност народну.

У име Божје, а уз помоћ наше вјековне заштитнице моћне Русије и симпатије цивилизованих народа, наш ће Српски Народ и из овога великог наметнутог му искушења победнички изаћи и обезбедити своју сјајну будућност.

Моји Црногорци већ су спремни на граници, да гину у одбрани наше независности.

Живио, мој мили унуче, на радост твојега драгога оца и моју!
Живјела храбра српска војска! Живјело наше мило Српство! 

Јунаци!

После сјајних успеха нашега оружја 1912. и 1913. године и др-жавних тековина, које нам је признала цела Европа закљученим миром у Букурешту, Ја сам најискреније желео, да се Србија и Моји драги ратници у миру одморе и окрепе од силних ратних напора, уживајући у тековинама својих победа. И зато је Србија била готова, да се на миран начин објасни и споразуме с Аустро-Угарском о свим спорним питањима. Али се, нажалост, одмах увидело, да Аустрија не иде на то, да с нама преговара.

Чак и да смо испунили све њене захтеве, она је била решила, да нас нападне, да нас понизи и да нас убије. Зато су ти срамни захтеви Аустрије морали добити достојан одговор. Ја сам их с презрењем одбио, уверен да ћете сви ви ту срамоту, која је имала пасти на нас, бацити у лице ономе, који је покушао, да њоме умрља сјај и славу вашега оружја. Стога сам вас и позвао у ово ратно доба, да под вашим победоносним заставама, иако још уморни од скорашњих по-беда, станете опет на браник отаџбине.

Саопштење које вам сада чиним, јесте објава рата Аустрији. На оружје, моји дични соколови!

Јунаци!

Ви ћете имати да се борите са једним непријатељем, који никад није имао ни ратне среће нити војничких победа! У овоме светом рату Ја ћу вам бити врховни командант. Ми смо се прошле две године великим делом упознали у бојној ватри. И ја сам се на Куманову, Битољу и на Брегалници са поносом дивио вашој свесној храбрости и вашем беспримерном самопрегоревању. Зато сам и уверен, да ћете и овога пута, на бранику отаџбине и у великом делу ослобођења српског робља умети само да увећате славу и лепи глас српског оружја и вашега јунаштва.

Јунаци!

Поред братске Црне Горе и свих осталих Срба, који ће се против Аустрије борити где се ко буде затекао и чиме буде могао, ви ћете у овој великој борби као своје ратне другове имати са севера нашу моћну и силну браћу Русе, чији је узвишени цар Никола II, на први, глас о аустријском нападу на Србију, одлучно и витешки са целом оружаном Русијом стао на одбрану Српства и Словенства. С друге стране, уз Русе су стали раме уз раме њихови храбри савезници а наши осведочени пријатељи Французи, који су већ отпочели огорчену борбу с аустријским савезником, Немачком.

Јунаци!

На свету нема светије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич:

 У бој за слободу и независност српскога народа!
Живела Србија!
Живела Моја дична војска.

Крагујевац, 22. јула 1914.

Врховни командант војске 
Престолонаследник Александар

Ниш, 3/16. август 1914. године

Господине,
Од 17/30. јуна српско посланство у Бечу било је практично окружено полицијом и жандармима док је особље било под сталним присмотром. Наше кретање и наше комуникације са спољним светом су, као што можете замислити, били крајње отежани; став становништва према посланству и његовом особљу био је готово претећи.

Почетком јула чак и телеграфска комуникација с Вама постала је тешка, док су се ствари развијале таквом брзином да нисам могао да вас извештавам о догађајима који су претходили нашем оружаном конфликту са Аустро-Угарском. Због тога то чиним сада.

До краја јуна чинило се да се целокупно питање сарајевског злочина нормално развија. Међутим, почетком јула догодила се промена што се тиче питања последица сарајевске афере. Није било опипљивих доказа да је дошло до радикалне промене, али је било извесних нејасних индиција и симптома који су указивали на постојање неких скривених намера. Пре свега, бечка и будимпештанска штампа, у складу са инструкцијама које је дало Министарство иностраних послова, престала је објављује извештаје о судској истрази о сарајевском злочину. Штампа је такође почела да целу ствар приказује као питање које се мора решити искључиво између Србије и Аустро-Угарске - у крајњем случају ратом.

Штавише, немачка амбасада је водећим бечким листовима преносила изјаве у том смислу. Изузеци су били: полузванични Фремденблатт, који је уопште узев, умеренији по тону својих чланака; Die Zeit; i Arbeiter Zeitung.

Истовремено са овим новим ставом штампе, дошло је до веома ускомешаног стања на Берзи, које није забележено у току целог периода новијих догађаја на Балкану. И у приватним разговорима и у високим финансијским круговима изјављило се да је "обрачун са Србијом" једини начин да се изађе з опште финансијске и економске кризе која влада у Аустро-Угарској још од анексије Босне и Херцеговине. У тајним инструкцијама наређено је да се злато постепено повуче из циркулације и дошло је до одговарајућег пораста курса размене.

Даља индиција је било неспретно објашњење које је дато о разлозима који су навели министра рата, Кробатина, као и начелника Генералштаба, Хецендорфа, да прекину одсуство и врате се у Беч. Начелник Штаба је стално путовао на југ, исток и север Аустрије, а у то време је имао и разговор с начелником Генералштаба Немачке, грофом Молткеом, у Чешкој, мислим да је то било у Карлсбаду.

Сви резервисти који су позвани на јунске маневре у Босни и Херцеговини били су задржани и након истека утврђеног рока.

Укупан број војника који припадају сталном саставу у Аустро-Угарској а којима је дозвољено да оду на кратко одсуство због жетвених радова и обављања других приватних послова био је много већи него обично; истовремено они чије су дужности биле војно-административног карактера били су позивани у све већем броју.

Још једну индицију представљали су нејасни одговори на неколико интерпелација у мађарском Диету, које је дао мађарски председник владе, гроф Тиса, државник који је по правилу био веома јасан у својим политичким изјавама.

Став Балплаца био је нарочито карактеристичан. Није било уобичајених седмичних пријема код грофа Берхтолда. У Балплацу су одједном престали да расправљају о сарајевском злочину са представницима страних земаља; или, уколико би се расправа ипак отпочела, чинило се да су о тој ствари дате инструкције; односно о њој се говорило свакоме на такав начин да се распрше сва страховања и сумња да Аустро-Угарска припрема неке озбиљне кораке против Србије. Они су признавали да ће се према Београду предузети неки кораци чим резултати судске истраге у довољној мери утврде повезаност Београда са злочином у Сарајеву. Али је истовремено речено да ти кораци неће бити такви да дају разлога за забринутост.

Руски амбасадор који је о томе разговарао више пута са грофом Форгахом, у одсуству грофа Берхтолда, није могао да открије праву природу намера Аустрије. Господин Шебеко ми је рекао да му је гроф Сапари, аустроугарски амбасадор у Петрограду, који је, из породичних разлога, кратко боравио у Бечу, рекао да ће кораци који ће се предузети према Београду бити помирљиве природе.

Према господину Шебеку, гроф Сапари је такође уверавао господина Сазонова да аустроугарска нота која се намерава упутити Србији неће бити таква да пружи разлог за било какво незадовољство Русије. Француском амбасадору, господину Димену, који је, по инструкцијама своје владе, скренуо пажњу Балплаца на компликације које би могле искрснути уколико евентуални захтеви који се намеравају поставити Србији не би били умерени по свом карактеру, главни подсекретар, барон Макио, је рекао да ће аустроугарска влада, ценећи пријатељску и помирљиву акцију француске владе, поставити само такве захтеве у ноти српској влади, које ће Србија моћи да прихвати без тешкоће.

Амбасадорима Тројне Антанте указао сам на чињеницу да би такво уверавање итекако могло да прикрива праву природу намера аустроугарске владе, као и да би се силе Тројне Антанте тада могле наћи пред својеврсним свршеним чином који би Европа била принуђена да прихвати како би избегла општи европски рат.

Штавише, курс који је следио Балплац био је релативно успешан будући да су све моје колеге које сам виђао у том периоду мање или више престале да верују да Аустро-Угарска размишља о било каквом озбиљном кораку који би изазвао компликације Европи. Многи чланови дипломатског кора били су толико чврсто уверени у то да су се у то време припремали да напусте Беч и оду на дуже одсуство у разна бањска места.

Ипак, било је познато да се у Министраству иностраних послова припрема нота која ће свакако садржавати оптужбе против Србије, као и захтеве Аустро-Угарске. Тај задатак је поверен грофу Форгаху, бившем аустроугарском посланику у Србији. Истовремено опште уверење је било да је, кад је реч о страним представницима, немачки амбасадор, господин фон Чирски, једини који је обавештаван о ноти чак до најситнијих детаља, док сам ја имао разлога да верујем да он такође сарађује и у њеној припреми. С обзиром на горе наведено, представници пријатељских сила сложили су се са мном у размишљању да ће се у ноти поставити веома тешки услови за Србију, али да неће бити неприхватљивих захтева. Када је садржај ноте објављен сви су били изненађени, да не кажем запрепашћени.

На исти начин као што је садржај ноте држан у тајности, слична тајновитост је постојала у вези са датумом њеног уручења. На сам дан када је нота уручена у Београду, француски амбасадор је продужио разговор са главним подсекретаром у Министарству иностраних послова - гроф Берхтолд је и том приликом био у Ишлу - о садржају ноте. Ипак барон Макио није рекао господину Димену да ће нота бити предата истог поподнева у Београду, нити да ће бити објављена у штампи наредног дана.

Чим је у бечким листовима ујутро 11/24. јул 1914. године објављен садржај ноте, коју је барон Гизл предао српској влади, пријатеље Србије и мира у Европи преплавило је осећање великог нерасположења. Тек тада је схваћено да би могле уследити озбиљне компликације за Европу, мада се није веровало да аустроугарска влада има намеру да их изазове. Ово осећање потиштености појачавали су тон у коме су написани чланци у бечким листовима, са изузетком листова Дие Зеит и Арбеитер Зеитунг, као и демонстрације на улицама које су јасно показивале да би рат био добродошло решење - рат против Србије, разуме се.

Тога дана, након два или три разговора, схватио сам да је оружани сукоб између Србије и Двојне Морахије неизбежан, чак и уколико би Србија прихватила све захтеве садржане у аустроугарској ноти, од почетка до краја. Став народа на улицама према посланству био је такав да сам очекивао чак физичке нападе на чланове особља.
Француски амбасадор, британски амбасадор као и руски отправник послова, били су мишљења да корак који је предузела Аустро-Угарска треба сматрати не нотом, већ ултиматумом. Они се нису слагали с формом, садржајем, а ни с роком постављеним у ноти; такође су изјавили да је неприхватљива.

За време разговора с њима о предмету ноте истакао сам да ће они делови у којима се у ноти говори о наређењу Краља војсци, о отпуштању официра и владиних званичника, а посебно део у којем се говори о сарадњи аустроугарских званичника у "Сузбијању субверзивног покрета у Србији упереног против територијалног интегритета Монархије", бити неприхватљиви, будући да су неспојиви са достојанством и суверенитетом Србије. Само победнички рат, рекао сам, могао би изнудити прихватање услова који су толико понижавајући за једну независну државу.

У одговору на њихов упит да ли би можда било боље да се прихвате услови и за сада избегне рат, рекао сам да је аустро-угарска нота која је у ствари равна објави рата Србији, формулисана на такав начин да, чак и уколико би Србија безрезервно прихватила све услове, Аустро-Угарска би ипак нашла изговор да њена војска умаршира у Србију у било које време. Аустро-Угарска је саставила такву ноту у уверењу да ће се сукоб ограничити на Србију и Аустро-Угарску.
За господина Димена, за сер М. де Бунсена, као и за руског отправника послова, неочекивани карактер ноте био је разлог не само за изненађење већ и за велику узнемиреност, с обзиром на компликације за које су страховали да би могле уследити. Руски амбасадор, господин Шебеко, пре него што је нота уручена, у више прилика је изјавио својим колегама да Русија не би могла остати равнодушна на било какав корак који би Аустро-Угарска предузела, а који би имао за циљ понижавање Србије. Такође је изразио исто мишљење и у Балплацу. Отуда страховање тројице амбасадора који су одмах предвидели могућност рата између Русије и Аустро-Угарске.

Дан после уручења ноте, принц Кудачев је посетио грофа Берхтолда да би разговарао о тој ствари. У одговору на његову изјаву да је нота, таква каква је, неприхватљива и да Русија не може с равнодушношћу гледати на понижавање Србије, гроф Берхтолд је рекао да је Аустро-Угарска била обавезна да предузме тај корак с обзиром да је угрожено и само њено постојање; да не може да повуче или измени захтеве постављене у ноти, као и да он сматра да се спорна ствар односи само на Србију и Аустро-Угарску и да ниједна друга сила нема основа за мешање.

Одговор грофа Берхтолда није остављао никаквих сумњи у погледу намера Аустро-Угарске да казни Србију силом оружја без пристанка Европе. Из разговора које сам у то време имао са амбасадорима Тројне Антанте - који су како мени тако и особљу посланства у току целог тог тешког периода указивали сваку могућу љубазност и пажњу - чинило се сасвим јасно да је Аустро-Угарска добила уверавање, и да се осећала убеђеном, да ће српско-аустроугарски сукоб бити локализован, јер иначе не би одлучила да упути ноту која је без сумње значила рат. Такође је било јасно да је Аустро-Угарска била уверена у тај утисак нарочито - а можда и једино - од стране господина фон Чирског, немачког амбасадора у Бечу.

Господин фон Чирски је био једини који је мислио и чак јавно изјављивао да ће Русија остати мирна док Аустро-Угарска не заврши своју казнену експедицију против Србије. Изјавио је да ће руски министар иностраних послова лако ставити под контролу панслависте као што је то учинио претходне године, као и да Русија није расположена да у овом тренутку отпочиње расправу о многим спорним питањима у Европи и Азији која су за њу главна брига. Према господину фон Чирском неопходно је Србији дати лекцију. Русија нема права да се меша. Што се тиче Немачке, рекао је, она је у најпотпунијем смислу речи свесна шта чини када Аустро-Угарској пружа подршку у овој ствари.

Ове изјаве годподина фон Чирског навеле су многе на мишљење да Немачка жели да изазове рат у Европи на основу тога да је боље водити рат с Русијом пре него што ова заврши своју реорганизацију војске, тј. пре пролећа 1917. године. О овом становишту се раније слободно расправљало и чак писало у Бечу. "Што се ствар дуже одлаже, шансе за успех Тројног савеза ће бити све мање." С друге стране, до мене у Бечу стизале су гласине из најауторитативнијих дипломатских извора у Берлину у смислу да Вилхелмштрасе не одобрава политику Аустрије у овом питању, као и да је господин фон Чирски прекорачио своје инструкције.

Руски амбасадор, господин Шебеко, по свом повратку из Петрограда, учинио је све што је било у његовој моћи да у Балплацу добије продужење кратког рока који је постављен српској влади за одговор на аустроугарску ноту, као и да нађе начин који би могао довести до размене мишљења између Беча и Петрограда поводом питања у целини, али до 13/26. јула, када смо се састали, његови напори нису уродили плодом. Из разговора које сам тада водио с њим схватио сам да се на аустроугарску ноту, по њеном садржају и форми, гледа као на изазов Русији, а не Србији, и да Русија неће дозволти понижење Србије, чак и по цену рата.

На дан мог одласка из Беча, господин Шебеко ми је рекао да, упркос многим великим тешкоћама које треба превазићи, има изгледа да се дође до решења којим би се могао избећи оружани сукоб путем разговора између руске владе и грофа Сапарија. Међутим, у Бечу је преовладало осећање потиштености чим су почели да се шире извештаји да ће аустро-српски конфликт довести до рата између Русије и Двојне Монархије.

Мојим јуначким и драгим Србима!

На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустро-Угарска нам је објавила рат. Сад сви имамо да будемо сложни и јунаци.

Невоље наше Краљевине и нашега народа са Аустријом нису почеле од јуче. Кад је год Бечу требало, давана су најсвечанија обећања да ће се са Србима и Хрватима праведно поступати, па је ипак све то остало неиспуњено. Залуду су српски и хрватски граничари и толики други наши јунаци лили крв по целој Европи и за славу и корист бечког двора, залуду су биле жртве које је Србија за владе Мога деде поднела кад је помагала да се спасава царски престо од незадовољних и побуњених његових народа, залуду је Србија увек радила све што је могла да живи у пријатељству са суседном царевином - све то није ништа помогло.

И Србија као држава и наш народ, где год био, свакад и свуда су сумњичени, и зато су увек запостављени другим народима. Пре 36 година заузела је Аустрија српску Босну и Херцеговину, које су устале биле да се ослободе, а пре шест година коначно их присвојила бесправно, убећавши им уставне слободе које, онакве какве су дане, нису ни у колико народ задовољиле. Све је то створило дубоко незадовољство у народа, нарочито у бујне и неразмишљене омладине, па је напослетку изазвало отпоре, па и сарајевски атентат.

Србија је тај кобни догађај искрено ожалила, осудила и изјавила готовост да ће предати суду сваког саучесника: али је брзо са запрепашћењем видела да Аустријанци за њ бацају одговорност не на своју рђаву управу или на поједине кривце самог дела, него на Краљевину Србију. Без обзира што је оно убиство извршио само један човек, њен поданик, уз припомоћ неколико другова, и то у њиховој земљи, пред очима свих њених власти, Аустрија је зато окривила наше чиновнике и официре, српску Владу, и напослетку целу Краљевину Србију и све Србе где год их има.

Такво оптуживање једне независне државе за туђе кривице, јединствено је у историји Европе, где онака злочиначка дела на жалост нису ретка. У смислу окривљења поднела је аустро-угарска влада 10. овог месеца Мојој Влади необичну представку с тешким оптужбама и захтевима, тражећи од Србије задовољење и остављајући јој рок од 48 сати за одговор.

Моја је Влада, одговарајући жељама народа и потреби мира, коју осећа не само Србија, већ и цела Европа, хтела избећи по сваку цену сукоб, и зато је изашла у сусрет аустро-угарској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава.

Кад је о томе извештен аустро-угарски посланик, изјавио је одмах, да његова влада није задовољна одговором и прекинуо је дипломатске односе са Мојом Владом. Тада су све пријатељске нам државе - на челу им братска нам Русија - покушале склонити аустро-угарску владу да пристане на мирно решење спора. На жалост, бечки државници осташе глухи према саветима мудрости и интересима човечанства. Они нам објавише јуче рат, не презајући да тиме изазову и недогледне последице једног заплета.

И ако тешка срца и свестан свих тешкоћа и опасности, баш у часу кад су се српски ратници спремали да прибрају довреле плодове свога труда, Ја сам принуђен позвати све Моје драге и храбре Србе под српску тробојку с уверењем да ће се они и у овој прилици показати достојни својих славних предака, онакви какви су били лане и преклане. С вером у Свевишњега Господа Бога, с надом у симпатије просвећеног света и у коначну победу наше правде, с поверењем у помоћ својих великих сродника и поузданих пријатеља, примамо, заједно са нашом јуначком браћом Србима, Црне Горе, борбу која нам је обесно наметнута.

У нашој славној прошлости, старијој и новијој, има доста сведочанства да Србин, кад је сложан, може победити и много већег противника. Посведочимо још једанпут да се Србин уме жртвовати за своју Отаџбину и обилићским пожртвовањем одбранити је пред многобројним, охолим непријатељем.

Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе.

16. (29) јула 1914. год.
у Нишу.

Александар с. р.  

"Радујем се што си се вратио у Немачку у овом озбиљном тренутку. Усрдно Те молим да ми помогнеш. Срамни рат, објављен слабој држави, срџба мог народа тим поводом, коју у целини делим, изазвала је у Русији нечувени утисак. Предвиђам да ускоро нећу моћи да се супротставим притиску који се на мене врши и да ћу морати да предузмем мере које ће довести до рата. Како би се избегла катастрофа, каква ће бити европски рат, молим Те у име нашег старог пријатељства да учиниш све што можеш да би задржао свог савезника од корака који би отишли предалеко."

Одговор цара Вилхелма под истим датумом:

"Са најдубљим жаљењем сазнајем за утисак који је у Твојој земљи изазвао наступ Аустрије против Србије. Злонамерна агитација, коју је Србија водила током многих година, завршила се гнусним злочином чија је жртва постао Надвојвода Франц Фердинанд. Душевно стање, које је Србе довело до убиства њиховог сопственог Краља и његове супруге, још увек влада у тој земљи. Не сумњам да ћеш се Ти сагласити са мном да општи интереси, Твоји и моји, као и интереси свих монарха, захтевају да сва лица која су морално одговорна за то подло убиство добију заслужену казну. У овом случају политика не игра никакву улогу.

С друге стране, потпуно разумем колико је Теби и Твојој влади тешко да се супротставите снази јавног мнења. Због тога, узимајући у обзир срдачно и топло пријатељство, које нас одавно везује чврстим везама, употребићу сав свој утицај да Аустријанце подстакнем да делају отворено у циљу постизања задовољавајућег споразума с Тобом. Чврсто се надам да ћеш ми Ти помоћи у мојим напорима да изгладим тешкоће које би још могле да искрсну."

Следећег дана, цар Николај II је телеграфисао цару Вилхелму:

"Захваљујем на помирљивом и пријатељском телеграму. Међутим, званична саопштења које је моме министру данас учинио Твој посла-ник била су сачињена у савршено другачијем тону. Молим Те да разјасниш ову противуречност. Да би се спречило крвопролиће било би исправније да се српско-аустријско питање преда Хашкој конференцији. Уздам се у Твоју мудрост и пријатељство."

Тог истог дана, 29. јула, цар Вилхелм је одговорио цару Николају II:

"Примио сам Твој телеграм и делим Твоју жељу да се сачува мир, али, како сам Ти већ казао у свом првом телеграму, ја на наступање Аустрије против Србије не могу да гледам као на "срамни рат". Аустрија из искуства зна да се уопште не може поуздати у српска обећања дата на папиру.
По мом мишљењу, на потезе Аустрије се мора гледати као на тежњу да се добије потпуна гаранција да ће се српска обећања претворити у реалну чињеницу. Ово моје мишљење се заснива на изјави аустријског кабинета да Аустрија не тежи никаквим територијалним освајањима на рачун Србије.

Зато сматрам да је у потпуности могуће да Русија остане посматрач аустро-српског конфликта, не увлачећи Европу у најужаснији рат какав још није виђен. Сматрам да је непосредни споразум Твоје владе са Бечом могућ и, како сам Ти већ телеграфисао, моја влада наставља да улаже напоре како би се то постигло.

Наравно, војне припреме Русије које би Аустрија могла да протумачи као прет-њу, убрзале би катастрофу коју обојица желимо да избегнемо и нанеле штету мом посредништву, које сам радо прихватио као одговор на Твоје позивање на моје пријатељство и помоћ."

Цар Николај II цару Вилхелму, 30. јула:

"Од срца Ти захваљујем на брзом одговору. Вечерас шаљем Тати-шчева са упутствима. Војне мере, које су сада ступиле на снагу, биле су донете пре пет дана, као заштитна мера због припрема Аустрије. Од свег срца се надам да ове мере ниуколико неће ометати Твоје посредништво које високо ценим. Потребан је снажан притисак с Твоје стране да Аустрија постигне споразум с нама."

Писмо цара Николаја II цару Вилхелму, истог датума:

"Шаљем Ти Татишчева с овим писмом. Он ће бити у стању да Ти пружи детаљнија објашњења него што ја могу овим редовима. Ми-шљење Русије је следеће: убиство Надвојводе Франца Фердинанда и његове Супруге јесте - гнусан злочин који су извршили поједници Срби. Али, где су докази да српска влада има удела у тим злочинима? Авај! На основу многих чињеница познато нам је да се често не може с поверењем односити према резултатима истраге и закључцима суда, поготово ако се у предмет умешају политичке побуде (афера Фридјунга и Прохаске од пре две-три године).

Уместо да Европу обавести и да јој омогући да се упозна, а другим странама пружи време да проуче све материјале истраге, Аустрија је Србији дала рок од 48 сати и онда јој објавила рат.

Читава Русија и многи ван њених граница сматрају да је српски одговор задовољавајући: немогуће је очекивати да независна држава може поћи још даље у удовољавању захтевима друге владе. Казнене експедиције се предузимају само у сопственој држави или у колонијама. Због тога је тај рат изазвао тако дубоко негодовање у мојој земљи и овде ће бити тешко да се смири ратоборно расположење. Што дуже Аустрија буде настављала своја агресивна дејства, то ће стање постајати озбиљније. Обраћам се Теби, њеном савезнику, као посреднику у очувању мира."

Тридесетог јула цар Вилхелм је телеграфисао цару Николају II:

"Веома сам захвалан на телеграму. Не може бити ни говора о томе да речи мог посланика могу бити у супротности са садржајем мог телеграма. Грофу Пурталесу је било наложено да Твојој Влади скрене пажњу на опасност и озбиљне последице које проистичу из мобилизације. То сам исто и ја рекао Теби у свом телеграму. Аустрија је мобилисала само против Србије, и то само један део војске. Ако сада Русија мобилише против Аустрије, како се то види из Твог и са-општења Твоје Владе, онда се моја посредничка улога, коју си ми љубазно поверио и коју сам ја на Твоју изричиту молбу прихватио, излаже опасности или чак постаје потпуно немогућа. Сва тежина одлуке пада искључиво на Тебе и Ти сносиш одговорност за мир или за рат."

Цар Николај II је телеграфисао цару Вилхелму 31. јула:

"Срдачно Ти захваљујем на Твом посредовању које почиње да улива наду у мирно решење кризе. Из техничких разлога није могуће зауставити наше војне припреме, које су за нас биле неизбежне с обзиром на аустријску мобилизацију. Далеко смо од тога да желимо рат. Док трају преговори о српском питању, моја војска неће предузети никаква изазивачка дејства, о томе Ти свечано дајем реч. Поверавам се Божјој милости и надам се успеху Твог посредовања у Бечу у корист наших држава и европског мира."

Овај телеграм се мимоишао са телеграмом цара Вилхелма од истог датума, следеће садржине:

"У одговору на Твоје обраћање мом пријатељству и на Твоју молбу за помоћ, приступио сам посредничким акцијама између Твоје и аустроугарске владе. За време трајања ових акција, Твоја војска је била мобилисана против Аустро-Угарске, моје савезнице, због чега је, како сам Те већ обавестио, моје посредовање скоро изгубило реални значај. Па ипак, наставио сам да делујем.

Сада сам добио поуздану информацију о озбиљним војним припремама на мојој источној граници. Одговорност за безбедност мог Царства приморава ме да предузмем прелиминарне мере заштите. У мојим напорима да сачувам општи мир, дошао сам до крајњих граница. Одговорност за катастрофу која прети целом цивилизованом свету неће пасти на мене. У овом тренутку, Ти си још у могућности да то спречиш. Нико не прети моћи и части Русије, и она слободно може да сачека резултате мог посредовања.

Моје пријатељство према Теби и Твојој држави, што ми је на свом самртном одру завештао још мој деда, увек ми је било свето, и ја сам у више наврата поштено подржавао Русију у тренуцима њених озбиљних тешкоћа, а посебно за време претходног рата. Ти још увек можеш сачувати европски мир, уколико Русија пристане да обустави предузете војне мере које угрожавају Немачку и Аустро-Угарску."

Цар Николај II је 1. августа телеграфисао цару Вилхелму:

"Примио сам Твој телеграм. Схватам да Ти мораш да мобилишеш Твоју војску. Желим да од Тебе имам исте гаранције које сам ја дао Теби, тј. да ове мере не значе рат и да ћемо наставити преговоре у корист наших држава и целог света, који нам је свима толико драг. Наше дуго, осведочено пријатељство, с Божјом помоћи, успеће да спречи крвопролиће. С нестрпљењем и надом очекујем Твој одговор."

Истог дана, 1. августа, цар Вилхелм је телеграфисао цару Николају II:

"Хвала Ти на телеграму. Јуче сам Твојој Влади указао на једини пут којим се рат може избећи. Без обзира на то што сам тражио одговор до данас у подне, до сада од мог Посланика нисам добио телеграм са одговором Твоје Владе. Због тога сам био принуђен да мобилишем своју војску. Хитан, потврдан, јасан и недвосмислен одговор Твоје Владе - једини је пут којим се могу избећи небројене невоље. Док не добијем Твој одговор, авај, не могу суштински да разматрам Твој телеграм. У сваком случају морам да Те молим да неодложно издаш наредбу Твојој војсци да се безусловно уздржи и од најмање повреде наше границе."

(После овог телеграма Немачка је, 1. августа,  и званично објавила рат Русији - прим. ред.)

Беч, 28. јул 1914. године

(телеграфским путем)

Будући да влада Краљевине Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту од 10/23. јула 1914. године коју је уручио аустроугарски посланик у Београду, Царска и Краљевска Влада је принуђена да се сама побрине за очување својих права и интереса и да, у том циљу, прибегне оружаној сили.*

Према томе, Аустро-Угарска сматра да се од сада налази у стању рата са Србијом.

Министар иностраних послова Аустро-Угарске Гроф Бертолд

* У оригиналном нацрту објаве рата Србији од 27. јула, а која је идентична тексту телеграма, који се чува у Државном архиву Аустрије,  налазила се и (полу)реченица која је прецртана плавом оловком и није послата у Београд. Реченица гласи:
", а нарочито с обзиром на то да су српске трупе већ напале један одред Царске и Краљевске војске у близини Ковина."

Синоћ је аустроугарска влада предала српској влади ноту која се односи на злочин у Сарајеву. Србија, свесна своје међународне обавезе, од тренутла када је ужасни злочин почињен, изјављивала је да га осуђује и да је спремна да отвори истрагу у Србији уколико се на суђењу које су организовале аустроугарске власти докаже саучесништво неких њених поданика.

Међутим, захтев садржан у аустроугарској ноти за Србију је непотребно понижавајући и неспојив с њеним достојанством као независне државе.

На пример, од нас се захтева да беспоговорно дамо изјаву владе у "Службеном гласнику", као и да Суверен да налог војсци, којом треба да престанемо са духом непријатељства према Аустрији и да сами себе окривимо за криминалну слабост у погледу издајничке интриге. Даље се од нас тражи да дозволимо аустроугарским званичницима да дођу у Србију и да учествују с нашим званичницима на суђењу и да надгледају испуњавање осталих услова постављених у ноти. Од нас се тражи да прихватимо те захтеве у целини у року од четрдесет-осам сати; у противном ће аустроугарско Посланство напустити Београд.

Спремни смо да прихватимо оне аустроугарске услове који су у складу с положајем једне независне државе, као и оне које нам Ви, Величанство, евентуално будете саветовали да их прихватимо, а сва лица чије саучесништво у злочину буде доказано биће строго кажњена с наше стране. Неки од захтева нису могли бити испуњени без промена у нашем законодавству, за шта би било потребно време.

Дат нам је сувише кратак рок. Можда ћемо по истеку тог рока бити нападнути од стране аустроугарске војске која се концентрише на нашој граници. Нисмо у стању да се одбранимо и молимо Вас, Величанство, да нам притекнете у помоћ што је могуће пре. Много цењена добра воља коју сте, Величанство, толико пута показали према нама улива нам чврсту веру да и овог пута наш апел Вашем племенитом словенском срцу неће остати без одјека.

У овом критичном тренутку изражавам осећања српског народа молећи Вас, Величанство, да се заинтересујете за судбину Краљевине Србије.

Његово Царско Величанство Цар Русије
Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Србије
Петроград, 14/27. јул 1914. године
(Телеграфским путем)

Када сте ми се обратили, Височанство, у време нарочитог стреса, нисте погрешили у погледу осећања која гајим према Вама нити у погледу мојих срдачних симпатија према српском народу.

Садашња ситуација најозбиљније заокупља моју пажњу а моја влада улаже крајњи напор да изглади садашње тешкоће. Не сумњам ни најмање да Ви, Височанство, као и српска краљевска влада, желите да тај задатак олакшате не занемарујући ниједан корак који би могао водити решењу и тако спречити ужасе новог рата и очувати достојанство Србије.

Све док постоји и најмања нада да се избегне крвопролиће, сви наши напори биће усмерени ка том циљу; али упркос нашој жаркој жељи нисмо имали успеха. Можете бити уверени, Височанство, да Русија ни у ком случају неће престати да се интересује за судбину Србије.

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар
Његовом Царском Величанству Цару Русије
Ниш, 17/30. јул 1914. године
(Телеграфским путем)

Дубоко дирнут телеграмом који сте, Величанство, изволели да ми јуче упутите, хитам да Вам захвалим из свег срца. Можете бити уверени, Величанство, да су срдачне симпатије које Ви, Величанство, осећате према мојој земљи посебно цењене и да испуњајау наша срца уверењем да је будућност Србије сигурна, сада када је предмет љубазне бриге Вашег Величанства.

Ови болни тренуци могу само ојачати споне дубоке привржености које повезују Србију и Свету Словенску Русију, а осећања вечне захвалности која гајимо због помоћи и заштите коју нам указујете, Величаство, заувек ће имати своје место у срцима свих Срба.

Српском народу!

Пре два дана поднела је аустро-угарска влада српској влади представку с извесним захтевима и оставила је рок, да се на то одговори, до вечерас у 6 сахата, стављајући у изглед прекидање дипломатских односа, ако не би добила задовољење. Српска је влада, знајући да одговара жељама вашим и потреби мира, коју осећа не само Србија, него - уверени смо - и цела Европа, изашла у сусрет царској и краљевској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава.

Уздајући се у помоћ Божију, у своју правду, као и у пријатељство великих држава, које - уверени смо - желе исто тако, да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно; али, како је аустро-угарски посланик вечерас изјавио у име своје владе, да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље.

Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвати под заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове.

Председник министарског савета, министар инострани дела Ник. П. Пашић.

Министар финанција Др. Л. Пачу.
Министар унутрашњих дела Стој. М. Протић.
Министар грађевина Ј. П. Јовановић.
Министар просвете и црквених послова !. Јовановић.
Министар правде М. С. Ђуричић.
Министар народне привреде Др. В. Јанковић.
Министар војни, пуковник Душан П. Стефановић.

Влада Краљевине Србије је примила документ Царске и Краљевске Владе од 23. овог месеца и уверена је да ће њен одговор отклонити сваки неспоразум који прети да уништи пријатељске и добросуседске односе између Аустријске Монархије и Краљевине Србије.

Краљевској влади је познато да нигде није било поновних протеста против велике суседне монархије као што су они који су пре извесног времена били изражени у Скупштини, као и у изјави и акцијама одговорних државних представника у то време, а који су окончани српском изјавом од 31. марта 1909. године; надаље да, од тог времена ни разне корпорације у Краљевини ни званичници нису покушали да промене политичко и правосудно стање које је створено у Босни и Херцеговини.

Краљевска влада изјављује да Ц. и К. (Царска и Краљевска) Влада није уложила никакве протесте у том смислу сем у случају једног уџбеника, у вези са чим је Ц. и К. Влада примила потпуно задовољавајуће објашњење. За време балканске кризе Србија је у бројним случајевима дала доказе о својој мирољубивој и умереној политици и само захваљујући Србији и жртвама које је поднела у интересу мира у Европи тај мир је и очуван.

Краљевска Влада не може бити одговорна за изјаве приватног карактера, као што су, на пример, новински чланци и мирољубив рад друштава, изјаве које су сасвим уобичајена појава у другим земљама, и које обично нису под контролом државе. Ово, утолико пре, будући да је Краљевска Влада показала велику предусретљивост у решавању читавог низа питања која су настала између Србије и Аустро-Угарске, чиме је успела да реши већи број тих питања, у прилог напретка обе земље.

Краљевска Влада је стога била болно изненађена тврдњама да су држављани Србије учествовали у припремама за злочин у Сарајеву. Влада је очекивала да ће бити позвана да учествује у истрази о том злочину, и била је спремна, да би доказала своју потпуну коректност, да предузме мере против свих лица у вези с којима евентуално прими обавештење.
У складу са жељама Ц. и К. Владе, Краљевска Влада је спремна да преда суду, без обзира на положај и чин, сваког српског држављанина за чије учешће у злочину у Сарајеву буде примила доказ. Она се посебно обавезује да на првој страни званичног гласила од 26. јула објави следећу изјаву:

Влада Краљевине Србије осуђује сваку пропаганду која би била уперена против Аустро-Угарске, тј. такве активности у целини, чији је циљ одвајање извесних територија од Аустроугарске Монархије, и искрено жали тужне последице ових злочиначких махинација ....
Краљевска Влада жали што су, према ноти Ц. и К. Владе, извесни српски официри и званичнци учествовали у пропаганди која је управо поменута, и што је то угрозило пријатељске односе у погледу чијег неговања се Краљевска Влада свечано обавезала изјавом од 31. марта 1909. године....

Краљевска Влада се надаље обавезује:

1. Да у току следећег редовног заседања Скупштине, у прописе о штампи унесе клаузулу о томе да ће распиривање мржње или непоштовања према Монархији бити најстроже кажњено, као и свака публикација чија је општа тенденција уперена против територијалног интегритета Аустро-Угарске.
С обзиром на предстојећу ревизију устава, она се обавезује да ће извршити измену и допуну члана 22, уставног закона, којом се дозвољава конфискација таквих публикација будући да је то сада немогуће према јасној дефиницији члана 12. устава.

2. Влада не поседује никакве доказе, а нота Ц. и К. владе их не пружа, да су друштво "Народна Одбрана" и друга слична друштва до сада извршила било какве злочиначке радње овакве врсте преко било ког свог члана. Без обзира на то, Краљевска Влада ће прихватити захтев Ц. и К. Владе и распустити друштво "Народна Одбрана", као и свако друштво које би било против Аустро-Угарске.

3. Влада Краљевине Србије се обавезује да без одлагања уклони из јавног упутства у Србији све што би могло допринети пропаганди упереној против Аустро-Угарске под условом да Ц. и К. Влада достави стварне доказе ове пропаганде.

4. Краљевска Влада је такође спремна да отпусти официре и званичнике из војске односно државне службе у односу на које судска истрага докаже да су криви за радње против територијалног интегритета Монархије; она очекује да јој Ц. и К. Влада саопшти, у циљу отпочињања истраге, имена тих официра и званичника, као и чињенице које им се стављају на терет.

5. Краљевска Влада признаје да јој није јасан смисао и домет оног захтева Ц. и К. Владе који се односи на обавезу Владе Краљевине Србије да дозволи сарадњу званичника Ц. и К. Владе на српској територији, али изјављује да је спремна да прихвати сваку сарадњу која није у супротности с међународним правом и с кривичним правом, као ни са пријатељским и добросуседским односима.

6. Краљевска Влада сматра својом дужношћу и као нормално да отпочне истрагу против свих лица која су учествовала у злочину од 28. јуна а која се налазе на њеној територији. Што се тиче сарадње посебно одређених званичника Ц. и К. Владе у овој истрази, то се не може прихватити будући да представља кршење устава и кривичног поступка. Међутим, у неким случајевима резултат истраге би могао бити саопштен аустроугарским званичницима.
7. Краљевска Влада је дала налог да се на дан пријема ове ноте, увече, ухапски мајор Војислав Танкосић. Међутим, што се тиче Милана Цигановића, који је држављанин Аустроугарске Монархије и који је до 28. јуна био запослен у Одељењу железнице, до сада није било могуће пронаћи га, због чега је издат налог за његово хапшење.
Моли се Ц. и К. Влада да стави до знања, чим то буде могуће, а у циљу спровођења истраге, постојећи основ за сумњу и доказе о кривици, који буду резултат истраге у Сарајеву.

8. Српска Влада ће проширити и завести строже мере од постојећих у циљу сузбијања кријумчарења оружја и експлозива.
Подразумева се да ће Влада одмах предузети мере и строго казнити службена лица пограничне службе на линији Шабац-Лозница који су прекршили своју дужност и дозволили починиоцима злочина да пређу границу.

9. Краљевска Влада је спремна да да објашњења о изјавама које су њени званичници у Србији и у иностранству дали у интервјуима након злочина и који су, према тврдњама Ц. и К. владе, били непријатељски према Монархији. Чим Ц. и К. Влада детаљно истакне где су те изјаве дате и успе да докаже да су те изјаве стварно дали односни функционери, Краљевска Влада ће се лично постарати да се прикупе потребни докази.

10. Краљевска Влада ће обавестити Ц. и К. Владу, уколико то већ није учињено овом нотом, о предузетим мерама о којима је реч чим буде дат налог се предузме нека од тих мера и чим она буде спроведена.

Влада Краљевине Србије верује да је у заједничком интересу да се не доноси исхитрено решење ове ствари и стога, у случају да Ц. и К. Влада не буде сматрала да је задовољна овим одговором, спремна је као и увек да прихвати мирно решење, било да одлуку о овом питању донесе Међународни суд у Хагу или препуштањем одлуке Великим Силама које су учествовале у изради изјаве коју је српска Влада дала 18/31. марта 1909. године.

Београд, 10/23. јул 1914. године

Господине,
Част ми је, Екселенцијо, да Вам доставим приложену ноту коју сам примио од моје владе, упућену влади Краљевине Србије.
(Уручено лично у 6.00 часова поподне)

Текст Ноте:

Беч, 22. јула 1914. године
Екселенцијо, предаћете следећу Ноту Краљевској Влади у четвртак поподне, 23. јула:

Дана 31. марта 1909. године, посланик Краљевине Србије на Бечком Двору дао је, у име своје Владе, следећу изјаву Царској и Краљевској Влади:
"Србија признаје да њена права нису погођена стањем које је створено у Босни, и изјављује да ће се сходно томе прилагодити одлукама које постигну Силе у вези са чланом 25. Берлинског уговора. Прихватајући савет Великих Сила, Србија се обавезује да ће одустати од става протеста и противљења који је усвојила у погледу анексије од октобра прошле године, и надаље се обавезује да ће изменити тенденцију своје садашње политике према Аустро-Угарској, као и да ће односе са њом у будуће заснивати на пријатељству и добросуседству".

Развој у последњих неколико година, а нарочито болни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји субверзивни покрет, чији је циљ одвајање извесних делова територије од Аустроугарске Монархије. Тај покрет, који је настао пред очима српске Владе, касније је дошао до изражаја у низу покушаја атентата и у убиствима изван територије Краљевине.

Уместо да испуни званичне обавезе садржане у изјави од 31. марта 1909. године, Влада Краљевине Србије није учинила ништа да сузбије овај покрет. Толерисала је злочиначке активности разних савеза и удружења уперене против Монархије, неконтролисане изјаве у штампи, глорификацију починалаца атентата, учешће официра и званичника у субверзивним интригама; толерисала је нездраву пропаганду у јавној настави; и најзад, толерисала је сваку манифестацију која је могла да одведе народ Србије у мржњу према Монархији и непоштовање њених институција.

Ова толеранција за коју кривицу сноси Влада Краљевине Србије још увек је била очигледна у тренутку када су догађаји од двадесет-осмог јуна показали целом свету ужасне последице такве толеранције.

Из изјава и признања злочиначких починилаца атентата од двадесет-осмог јуна јасно произлази да је убиство у Сарајеву замишљено у Београду, да су убице добиле оружје и бомбе којима су их опремили српски официри и званичници који припадају Народној Одбрани и, коначно, да је слање злочинаца и њиховог оружја у Босну организаовано и извршено под руководством српских пограничних органа.

Резултати истраге више не дозвољавају Царској и Краљевској Влади да очува став стрпљиве толеранције који је годинама показивала према овој агитацији чији је центар у Београду и која се отуда шири на територије Монархије. Уместо тога, ови резултати намећу Царској и Краљевској Влади обавезу да стане на крај овим интригама које представљају сталну претњу миру у Монархији.

Да би се постигао овај циљ, Царска и Краљевска Влада сматра да је принуђена да од српске Владе захтева да јој пружи званично уверавање да ће осудити пропаганду уперену против Аустро-Угарске, односно, да осуди читав низ покушаја чији је крајњи циљ да се од Монархије одвоје територије које јој припадају; и да се обавеже да ће свим средствима која јој стоје на располагању сузбијати ову злочиначку и терористичку пропаганду. Да би овим уверавањима дала свечани карактер, Влада Краљевине Србије ће на првој страни свог служеног гласила од 26/13. јула објавити следећу изјаву:

- Влада Краљевине Србије осуђује пропаганду уперену против Аустро-Угарске, односно, читав низ покушаја чији је крајњи циљ да се од Монархије одвоје територије које јој припадају, и најискреније жали због ужасних последица тих злочиначких активности.

Влада Краљевине Србије изражава жаљење због тога што су српски официри и званичници учествовали у горе поменутој пропаганди и на тај начин довели у опасност пријатељске и добросуседске односе, за чије је неговање Краљевска Влада дала најсвечаније обећање у својим изјавама од 31. марта 1909. године.

Краљевска Влада, која не одобрава и одбацује сваку идеју и сваки покушај мешања у судбину становништва било којег дела Аустро-Угарске, сматра својом дужношћу да најенергичније скрене пажњу официрима, званичницима и целокупном становништву Краљевине на чињеницу да ће у будуће поступати с највећом строгошћу против таквих лица која буду окривљена за било које такве активности, за чије спречавање и сузбијање Влада неће штедети напора."
На ову изјаву ће се истовремено скренути пажња и Краљевској војсци путем наредбе Његовог Величанства Краља, као и њеним објављивањем у службеном гласилу војске.

Влада Краљевине Србије ће надаље обећати следеће:

1. Да ће забранити сваку публикацију која распирује мржњу и непоштовање према Монархији, а чија је општа тенденција уперена против територијалног интегритета Монархије;

2. Да ће одмах распустити Народну Одбрану и конфисковати сва њена средства пропаганде, као и да ће на исти начин поступити против осталих савеза и удружења у Србији који се баве пропагандом против Аустро-Угарске; Краљевска влада ће предузети мере које су неопходне да би се обезбедило да распуштена удружења не буду у могућности да наставе своје активности под другим именом или у другим видовима;

3. Да без одлагања искључи из јавне наставе у Србији све што служи или би могло послужити потхрањивању пропаганде против Аустро-Угарске, било да је везано за наставно особље или за методе наставе;

4. Да уклони из војне или административне службе уопште све официре и службена лица која сносе кривицу за вођење пропаганде против Аустро-Угарске, а чија имена Царска и Краљевска Влада задржава право да саопшти Краљевској Влади приликом достављања материјалних доказа које сада поседује;

5. Да се сагласи да органи Царске и Краљевске Владе сарађују у Србији на сузбијању субверзивног покрета упереног против интегритета Монархије;

6. Да покрене судску истрагу против сваког учесника у завери од двадсет-осмог јуна који би могао бити пронађен на територији Србије; органи Царске и Краљевске Владе одређени у ову сврху учествоваће у поступцима који буду покренути у том циљу;

7. Да ће с највећом хитношћу ухапсити мајора Војислава Танкосића и неког Милана Цигановића, српског званичника, који су компромитовани резултатима истраге;

8. Да ће ефикасним мерама спречити учешће српских власти у кријумчарењу оружја и експлозива преко границе; да ће отпустити из службе и строго казнити припаднике Пограничне службе у Шапцу и Лозници који су помогли починиоцима злочина у Сарајеву да пређу границу;

9. Да ће дати објашњење Царској и Краљевској Влади које се односи на неоправдане изјаве високих српских функционера у Србији и иностранству, који, без обзира на свој службени положај, нису оклевали да се изразе на начин који је непријатељски према Аустро-Угарској након атентата од двадесет-осмог јуна;

10. Да без одлагања обавести Царску и Краљевску Владу о спровођењу мера предвиђених у напред наведеним тачкама.

Царска и Краљевска Влада очекује одговор Краљевске Владе до суботе, двадесет-петог јула, најкасније у 6.00 сати поподне.

Уз ову ноту приложен је подсетник који се односи на резултате истраге о Сарајеву, у мери у којој се они односе на званичнике чија су имена наведена у тачкама 7.и 8.(горе).

Подсетник:

Кривична истрага која је предузета у суду у Сарајеву против Гаврила Принципа и његових другова због убиства почињеног на дан 28. јуна ове године, укључујући и кривицу саучесника, довела је до сада до следећих закључака:

1. План да се убије надвојвода Франц Фердинанд за време његовог боравка у Сарајеву сковали су у Београду Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, извесни Милан Цигановић и Трифко Грабеж, уз помоћ мајора Воје Танкосића.

2. Шест бомби и четири пиштоља типа Браунинг, укључујући и муницију - које су злочинци употребили као оруђе - набавили су и дали Принципу, Чабриновићу и Грабежу у Београду извесни Милан Цигановић и мајор Воја Танкосић.

3. Бомбе су ручне гранате које потичу из складишта оружја српске војске у Крагујевцу.

4. Да би се обезбедио успех атентата, Цигановић је обучио Принципа, Чабриновића и Грабежа како се користе гранате а Принципу и Грабежу давао часове из гађања пиштољем типа Браунинг у шуми у близини стрелишта у Топчидеру.

5. Да би се Принципу, Чабриновићу и Грабежу омогућио прелаз преко босанско-херцеговачке границе као и да прокријумчаре оружје Цигановић је организовао читав тајни систем превоза. Улазак злочинаца и њхиовог оружја у Босну-Херцеговину омогућили су главни погранични званичници у Шапцу (Раде Поповић) и Лозници, као и царински службеник Будивој Грбић из Лознице, уз учешће више других лица.

Приликом предаје ове ноте, молим Вас, Екселенцијо, да усмено додате такође да - у случају да да се безусловно позитиван одговор Краљевске Владе не добије у међувремену - по истеку рока од 48 сати који се помиње у овој ноти, а који се рачуна од дана и сата када Ви то објавите, обавезни сте да напустите Царску и Краљевску амбасаду у Београду, заједно с својим особљем.

Непосредно после сарајевског злочина аустроугарска штампа је почела да оптужује Србију за овај гнусни злочин који је, по мишљењу те штампе, непосредан резултат великосрпске идеје. Аустријска штампа је даље тврдила да ту идеју шире и пропагирају разна удружења, као што су Народна одбрана, Коло српских сестара итд., које српска влада толерише.

Пошто је сазнала за убиство, српска краљевска породица, као и српска влада, упутиле су изразе саучешћа и истовремено оштро осудиле почињени злочин и изразиле своје запрепашћење. Све свечаности заказане у Београду за тај дан одмах су отказане.

Ипак, штампа суседне Монархије и даље сматра Србију одговорном за сарајевски злочин. Штавише, аустроугарска штампа почела је у вези с тим да шири разне лажне извештаје, у намери да јавно мњење доведе у заблуду, што је навело београдску штампу да одговори у циљу самоодбране, а понекад и на активно непријатељство у смислу огорчења изазваног неистинитим представљањем онога што се догодило.

Видећи да аустроугарска штампа намерно увлачи београдску штампу у непријатну и деликатну контроверзу српска влада је похитала да упозори штампу у Београду и да јој препоручи да остане мирна и да се ограничи на једноставне демантије и сузбијање неистинитих и погрешних извештаја. Акција српске владе је остала без одјека кад је реч о неким мање важним листовима, нарочито с обзиром на чињеницу да су се у иностранству свакодневно шириле нове измишљене приче у намери да послуже политичким циљевима не само против Србије већ и против Срба у Аустро-Угарској.

Српска влада није била у могућности да предупреди ове полемике између српске и аустријске штампе, свесна да српски закон, као и одредбе самог устава, гарантују потпуну независност штампе и забрањују све мере контроле и заплене листова. Полемику је даље отежал то што су часописи у Бечу и Будимпешти селектирали оне делове из таквих српских листова који практично немају никакав утицај на јавно мњење, још више појачавали њихов тон и, пошто су их на такав начин искористили за манипулације, достављали их страној штампи са очигледном намером да узнемире јавно мњење у другим европским земљама и да представе Србију као кривца.

Они који су пратили ток ове полемике знају да су београдски листови само деловали у самоодбрани, ограничавајући своје активности на демантије и на одбацивање неистинитости усмерене ка довођењу јавног мњења у заблуду, уз истовремено настојање да убеде стране владе (које, будући да су биле преокупиране другим и озбиљнијим пословима, нису имале времена да се саме удубљују у ово питање) у намеру аустроугарске штампе да узнемири јавно мњење у својој земљи и у иностранству.

Српска влада је одмах изразила спремност да изведе пред лице правде све своје поданике за које би се евентуално доказало да су имали било какву улогу у сарајевском злочину. Српска влада је даље изјавила да је припремила строжи закон против злоупотребе експлозива. Нацрт новог закона у том смислу већ је био поднет Државном савету али није могао бити поднет Скупштини јер није заседала у то време. Коначно, српска влада је изјавила да је спремна, као и увек до сада, да поштује све обавезе добросуседства на које је обавезује њен положај као европске државе.

У току целог овог периода, од дана извршења злочина до данас, аустроугарска влада се ниједном није обратила српској влади за помоћ у овој ствари. Она није тражила да било који саучесник буде подвргнут истрази нити да они буду предати ради извођења пред суд. Само у једном случају аустријска влада је затражила информацију о кретању извесних студената који су били протерани из Семинара за учитеље у Пакрацу и прешли у Србију ради наставка студија. Све расположиве информације о томе су достављене. Међутим, кампања против Србије у аустријској штампи је настављена без прекида на јавно мњење се деловало каоко би се окренуло против ње како у Аустрији тако и у другим европским земљама.

Ствари су отишле толико далеко да су истакнутији лидери политичких странака у Аустро-Угарској почели да постављају питања у парламенту у вези са злочином, на која је одговорио мађарски председник владе. Очигледно је из расправа у вези с тим да Аустрија размишља о акцији, али није јасно у ком смислу. Није речено да ли ће мере које се намеравају предузети - нарочито војне мере - зависити од одговора и помирљивог става српске владе. Али наговештава се оружани сукоб у случају да српска влада не буде у стању да категорички да задовољавајући одговор.

Поводом изненадне смрти руског посланика, господина де Хартвига, у резиденцији аустријског посланика, полемика у штампи је постала још оштрија; ипак, овај тужни догађај није изазвао нереде, чак ни за време сахране господина Хартвига. С друге стране, аустроугарско посланство је било толико узнемирено извесним неистинитим извештајима да су аустријски поданици почели да се скривају, при чему су неки од њих тражили уточиште у београдским и земунским хотелима, као и у самој згради Посланства.

На дан краљевог рођендана, у 5.00 часова поподне, који је протекао у најбољем реду, обавештен сам од стране аустријског посланика, преко вицеконзула господина Помграца, да се врше припреме за напад те ноћи на аустријско Посланство и на аустроугарске поданике у Београду. Замолио ме је да предузмем неопходне мере за заштиту аустроугарских поданика и Посланства, наводећи истовремено да Србију сматра одговорном за све што би се могло догодити. Одговорио сам да одговорна српска влада нема сазнања о било каквим припремама те врсте, али да ћу у сваком случају одмах обавестити министра унутрашњих послова и истовремено затражити да предузме мере коју би мгле бити неопходне.

Следећег дана се показало да је аустријско Посланство било доведено у заблуду лажним гласинама, јер није било никаквог напада нити су у том циљу вршене било какве припреме. Без обзира на то, аустроугарска штампа је искористила овај инцидент да докаже колико је јавно мњење у Србији узнемирено и докле је спремна да иде. Ишла је и даље и покушала устврди да је стварно постојала намера да се нешто догоди, будући да је сам господин Пашић изјавио да је чуо за такве гласине. Све ово јасно указује на намеру да се јавно мњење окрене против Србије кад год се за то укаже прилика.

Када се узме у обзир све што је речено у мађарском парламенту, може се рећи да има разлога за страховање да се припремају неки кораци против нас који могу имати непријатно дејство на односе између Србије и Аустро-Угарске. Постоје и други разлози за такву бојазан јер је потпуно јасно да истрага која се спроводи неће бити ограничена само на починиоце и њихове могуће саучеснике у злочину, већ ће се највероватније проширити на Србију и на великосрпску идеју.

Својим ставом и мерама које је предузела, српска влада је непобитно доказала да ради на томе да обузда реметилачке елементе у интересу мира и одржавања добрих односа са свим суседима. Влада је посебну пажњу посветила побољшању и јачању односа са Аустроугарском Монархијом, који су у последње време затегнути као резултат балканских ратова и питања која су из њих проистекла. У том циљу српска влада је приступила решавању питања оријенталне железнице, нових железничких веза, као и транзита аустроугарске робе преко Србије, која се транспортује према Цариграду, Софији, Солуну и Атини.

Српска влада сматра да њени витални интереси захтевају да се на Балкану чврсто и трајно успоставе мир и спокој. И управо из тог разлога страхује да узнемирено јавно мњење у Аустро-Угарској не наведе аустроугарску владу да учини демарш којим би се могло понизити достојанство Србије као државе као и да постави захтеве који се не би могли прихватити.
Стога ми је част да вас замолим да пренесете влади код које сте акредитовани нашу жељу да одржавамо пријатељске односе са Аустро-Угарском, као и да сузбијемо сваки покушај уперен против мира и јавне безбедности суседне Монархије.

Исто тако изаћи ћемо усусрет жељама Аустроугарске Царевине у случају да се од нас затражи да било које евентуалне саучеснике у злочину који се налазе у Србији изведемо на суђење у нашим независним судовима, разуме се уколико таквих саучесника има. Али никада нећемо моћи да прихватимо захтеве који би били уперени против достојанства Србије и који би били неприхватљви било којој земљи која поштује и чува своју независност.

Надахнути жељом за успостављањем и одржавањем добросуседских односа, молимо пријатељске владе да приме к знању ове изјаве и да делују у правцу помирења уколико се укаже прилика или потреба.

Повео сам са собом само најстарију кћер, а осталу дјецу нисам хтио повести, јер сам некако слутио да би се могло што догодити. Становао сам у Ћемалуша-улици, те дошавши на Корзо закренуо сам код нове палаче Окр. Суда на тзв. "кеј" (обалу уз ријеку Миљацку). На Корзу је шетао свијет као обично; а по кеју, куда је имао стићи Престолонасљедник, готово да и није било људи.

Објашњавао сам си то тиме, да је недјеља, и баш око 10 сати, када су католици у црквама, док су Срби славили Видовдан; а знао сам да и једни и други, као ни муслимани, немају нарочита интереса да судјелују код свечаног дочека Фрање Фердинанда, јер у њима није било развијено неко особито династичко страхопоштовање.

Чудно ми је било, да нема постројене војске; док сам опазио како, у повећој удаљености, стоје редари, па сам помислио, да и сами редари пријече свијету приступ на кеј, да би могли лакше проводити контролу. Касније сам се увјерио, колико је та моја мисао била смијешна, будући да су на том скоро празном кеју на шест мјеста атентатори дочекали Престалонасљедника, а полиција није ниједнога сјетила!...

Кад сам дошао с ћерком на неколико стотина корака до Беледије, те стајао на тротоару с противне стране Миљацке, опазили смо гдје пројурише крај нас два аутомобила према Беледији: у првом су се возили полицајни органи, а у другом Начелник и Комесар града Сарајева. Кад смо се уставили, стигао је и трећи aутомобил, који је баш пред нама стао: у њему су сједили Престолонасљедник Фердинанд, у свечаној генералској униформи, са шеширом урешеним зеленим перјем, и крај њега Надвојвоткиња Софија; а њима насупрот поглавица Босне и Херцеговине Потјорек, у истој таквој генералској униформи, дочим је код шофера сједио гроф Харрах, у парадној униформи коњичког часника.

Чим се аутомобил зауставио, устао је Престолонасљедник и погледао правцем према кеју, откуда је дошао, - и он и сви у аутомобилу били су силно узбуђени. Приступио сам ближе, према цести, и погледао и ја доље низ кеј, па не знам да ли сам у тај час, или час прије, чуо детонацију, којој у тај трен нисам приписивао нарочите важности, мислећи да то пуцају топови у почаст доласка Престолонасљедника.

Међутим, опазио сам доље насред кеја, на цести, као неки облак дима, и тад ми је постало јасно, да се нешто догодило. У то су пристигли и остали аутомобили, који су пратили ауто Престолонасљедника, па су сви кренули према Беледији. Одмах сам упутио ћерку покрајним улицама кући; а ја сам, опазивши гдје људи гледају на противну обалу Миљацке, прешао преко цесте и видио, како редари с оне стране Миљацке, опкољени масом свијета, некога воде и бране од народа, који га је хтио линчовати. Пошао сам према Беледији, па су крај мене редари провели атентатора, који је - како сам ту чуо од људи - бацио бомбу на аутомобил Престоланасљедника.

Мало иза тога враћали су се аутомобили са Престалонасљедником из Беледије према кеју, истим редом. Упало ми је у очи, да гроф Харах не сједи уз шафера, већ стоји на стопалу изван аутомобила с лијевог краја и заклања својим тијелом Фрању Фердинанда, до којега је сједила с десна његова жена.

У згради Беледије налазили су се уреди Градског Поглаварства, Повјереника за град Сарајево са вишим чиновницима полиције, Државног Одвјетништва, и Окружног Суда, Велика дворница Поглаварства служила је уједно и као саборница за Земаљски Сабор.

Моја уредовна соба била је приземно, преко пута од зграде полицииске страже; а у тој полицијској згради приземно, одмах с лијева од улаза, била је лијечничка амбуланта полиције. Полицијски лијечник био је тада Др. Сатлер, с 'којим сам ранијих година служио у Бос. Петровцу, па је он био и мој кућни лијечник.

Атентатора су одвели у предсобље те лијечничке амбуланте. Био сам припуштен унутра, да га видим, и ту сам дознао да се зове Чабриновић, по занимању типограф, који је као социјаиист имао петгодишњи изгон из Сарајева.

Он, Чабриновић, сједио је на клупи уза зид, те живим и немирним црним очима гледао некако пркосно, а усне му се смјешкале подругљивим смијешком. Био је бијеле пути, а лица црвенкасто обложена; имао је црне мале брчиће, - био је повисок, чврст младић. На глави је носио шпортску капу, па сам по свему томе у први мах помислио, да је он атентат починио из анархистичких начела.

Кад сам изашао пред Полицију, срео сам ту свог шефа, предсједника Окружног Суда Илницког, који ми је саопћио, да ћу ја ту истрагу провести, те да се одмах спремим за посао. Али, још док смо стајали овако у разговору, пролетио је крај нас један олицајац и саопћио нам, да је тај час извршен поновно атентат, те да је Престолонасљедник рањен. И одиста, погледавши према кеју, опазили смо, гдје полиција опет некога води и растјерује народ, који је штаповима ударао по оном којега је водила.

Кад је та поворка дошла до нас, видило се да полиција води гологлава младића крваве главе. И њега одведоше у амбуланту Полиције, и ту му Др. Сатлер одмах испрао и превио ране. Младић је за то вријеме више пута повраћао. То је био Принцип. А били су присутни, уз осталу публику, и Предсједник Окр. Суда, те Држ. надодвјетник Холандер, који ме упутише да одмах приступим преслушавању ога младића.

Пошто су се сви, осим перовође, на мој захтјев удаљили, изјавио ми је лијечник, да ране по спољним знацима нису опасне, али да нису искључене компликације. Из тога разлога провео сам преслушавање укратко, зашавши одмах ин медиас рес.

Услијед злостављања био је овај младић као сатрвен, и нападно тешко изговарао је ријечи. Мислио сам, да он тешко говори услијед боли од задобивених рана; али се касније установило да је тому био други разлог. Младић је био малог раста, слабуњав, одужег жуто-блиједа лица, па је тешко било и замислити да би се он, тако ситан, тих, и скроман, могао одлучити на овакав атентат.

А тек његове очи те свијетло-плаве, сјајне очи нису нипошто биле дивље, злочиначке очи, већ очи живе и продирне, иначе мирне, а из њих је провиривала прирођена интелигенција, као и нека сређеност и крајња енергија. Кад сам му рекао да сам судац-истражитељ, и упитао га да ли се осјећа довољно снажним, односно способним, за преслушавање, он је - с почетка слабим, а онда све сигурнијим  јачим гласом, - одговарао јасно на постављена му питања.

Звао се Гаврило Принцип, син Петра, родом из Облаја код Грахова, котар Ливно, 19 година стар, православне вјере, неожењен, и до тада некажњен. Свршио је прије мјесец дана 8. разред гимназије у Београду, а онда се вратио у Босну, те задње вријеме становао у Сарајеву код Стоје Илић, у Опркањ-улици број 3.

Раније, прошао је у Сарајеву кроз три разреда трговачке школе, па је у Тузли положио испит за 4. гимназију, и онда прешао у Београд, гдје се задржавао годишње по четири до пет мјесеца, док би иначе боравио у Хаџићима крај Сарајева, код свог храта, све док није свршио гимназију. Још прије двије године наканио је био, из нацијоналистичких осјећаја, починити атентат на коју истакнуту личност, која репрезентира власт у Аустрији; а прије мјесец дана дошао је из Београда у Сарајево, пошто је у Београду добио од једног комите, којему не зна имена, бровинг-пиштољ, у сврху да изведе атентат на престолонасљедника Фердинанда - "јер је у њему инкарнирана највећа власт, од које власти ми Југославени осјећамо страшан притисаке".

То исто јутро, око 9 сати, дошао је на кеј и шетао са гимназијалцима Шпирићем и Шваром (сином Држ. одвјетника), само да не би упао у очи. За појасом је имао револвер, набијен са седам метака. Тако шетајући, чуо је за атентат бомбом на Престоланасљедника, - "па сам се чудио ко је тај атентат могао извршити јер сам ја већ онда наканио био да извршим атентат ..."

У узбуђењу, није ни опазио Престолонасљедника, кад су аутомобили пројурили поред њега према Беледији. А иза тога, шетао се Латинском Ћупријом и незнајући заправо шта се догодило.

Кад се налазио преко пута Латинске Ћуприје, на углу дућана Шилера, чуо је вику ,.Живио«. У аутомобилу је препознао Фердинанда, по сликама што су их у те дане доносиле новине и али кад је опазио да крај њега сједи једна дама, стао је за час предомишљати се би ли пуцао или не - "У томе ме је спопало неко чудно чувство, и ја сам са тротоара нанишанио на Надвојводу, што ми је било утолико лакше јер је аутомобил, крај заокрета, полаганије ишао. Шта сам у тај час мислио, не знам и само знам, да сам циљао у њега. Држим да сам пуцао два пута, а можда сам и више, будући да сам био врло узрујани а да ли сам погодио жртву или нисам, не знам казати, јер су ме у тај час почели људи тући ..."

Даље је исказао, да га нико на тај чин није наговарао, а ни ским је био у споразуму, нити је икоме рекао да ће починити атентат; те да у задње вријеме није био чланом никакова друштва. Људи међу којима се је кретао држали су га, каже, слабићем и овјеком који је - услијед силне литературе - упропаштен... "То сам ја, у ствари, симулирао, као да сам стаб човјек, акопрем такав нисам био ..."

Морао сам прекинути преслушавање, јер ми је саопћено, да одмах кренем у Конак (резиденција поглавице земље), гдје се налази рањени Престолонасљедник. У предсобљу Полиције нашао сам суца Дра. Марчеца, гдје преслушава другог атентатора, Чабриновића. Прочитао сам још, на брзу руку, тај записник и установио, да је и Чабриновић прије мјесец дана дошао из Београда:  он је добио био бомбу од једног комите, којега - рече зову "Циго", а извршио је атентат из анархистичких начела. И он се већ прије двије године одлучио био на извођење какова било атентата: прочитао је све социјалистичке и анархистичке књиге преведене на наш језик, и оне су га у том духу одгојиле. Познаје - рече - Принципа, али није ни у каковој вези са његовим атентатом, осим што им је можда веза била - заједничка идеја.

Пред Полицијом чекао ме фијакер на којем сам се одвезао у Конак. Путем у противном правцу срео сам, опет у фијакеру, замјеника Држ. одвјетника Штарка, који ми је довикнуо да је Престолонасљедник мртав.

Лео Пфефер Истрага у Сарајевском атентату, Нова Европа, Загреб 1938. 

Фелдцојгмајстер (генерал-потпуковник) Поћорек

Сарајево 28. 5. 1913. године

Ваша екселенцијо,

Писмо од 22. овог месеца на коме Вам најлепше захваљујем, истом ми је прекјуче стигло због железничкога прекида од више дана.

Потпуно се слажем са мишљењем Ваше екселенције, да се ми ако не дође ипак већ сада до оружана сукоба - морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремимо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама.

Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овог мирног - боље рећи припремног - периода створимо сношљив одношај са Србијом.

Али би била кобна заблуда, ако би се веровало, да бисмо - чак и по цену највеће предусретљивости у области спољашње и унутрашње политике - могли постићи, да од Србије начинимо поуздана пријатеља. Ако се - као што је по свој прилици случај - садашњи положај не искористи за то, да се Србија начини безопасном на тај начин, што би се сјединила са монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим, да ће се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страни наших осталих непријатеља. А исто се тако мора рачунати с тим, да ће Србија време до тога рата, упркос свему противном уверавању и сличном, интензивно искористити за то да припреми за себе земљиште за будући рат у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и јужној Угарској.

Код те подземне радње наши ће властити поступци у круговима наше српске интелигенције и полуинтелигенције моћи успети само код једнога малог дела, а зацело не на одлучан начин. Ми треба да будемо задовољни, ако нам пође за руком да још великим делом пасивном се показујући масу нашега српског сеоског становништва и даље одржимо у његову летаргичном стању, и ако нам даље пође за руком, ако одвратимо хрватску и муслиманску интелигенцију и полуинтелигенцију од прелаза у српски табор, тј. од уједињења свих Јужних Словена од заједничких тежњи, који на антидинастичкој основи.

По моме нахођењу овај би био правилник за поступање владе према домаћим Србима за најскорија времена.

Наклоњено поступати са сељаштвом и колико је то могућно потпомагати његове економске интересе, с највећом опрезношћу а где је нужно и с безобзирном строгошћу с интелигенцијом и полуинтелигенцијом, према којој се уосталом може и треба бити попустљив, али никако изнад оне мере која би могла изазвати неповерење и незадовољство у Хрвата и муслимана. Јер највиши принцип мора бити и остати, да се на ове последње ослања, дакле да се у читавој земљи уопште и у скупштини влада са Хрватима и муслиманима, а српска опозиција да се прими као нешто што се не да избећи.

Та гледишта мораћемо одржати у свима примењеним поступцима у појединостима, и стога бих на означене програмне тачке у писму Ваше екселенције, које се односе на "облигатно кметско откупљивање", рекао, да се изношење тога питања мора за сада задржавати. Већ је наговештавање тога питања од стране Ваше екселенцијем у последњој сесији делегација, јако озловољило муслимане и за време јако умањило шансе за примање предлога за железнице.

Ваша екселенција зна, да бих и ја био за "облигатно кметско откупљивање", чим би се спољашња криза дефинитивно изравнала. Али док се то изравнавање само "одгађа", морам одлучно саветовати да се одустане од тога корака. Ми уосталом дотле нећемо имати ни новаца за то, јер ће наше војно припремање, грађење железница, инвестиције итд. нашу финансијску способност исцрпити до крајњих граница.

Не бих се могао сложити ни са "стварањем једнога филозофскога и правног факултета" у најскоријем времену. И без обзира на велике финансијске издатке, натоварили бисмо на себе осим недисциплинованих средњошколаца још и аналогне великошколце. Пре свега треба утерати у ред наше средњошколце истребљивањем професора који терају политику, стварањем конвиката итд. Ја притом мислим и на униформирање средњошколаца по галицијанском узору, али још немам о том одлучан суд.

Остале програмне тачке Ваше екселенције, тј. "суделовање Босне и Херцеговине у делегацијама", "уређење језичкога питања", "попуњавање виших чиновничких места домаћима", "развитак Балканскога института" могу само с највећом радошћу примити. Наравно да ће се притом морати савлађивати највеће тешкоће, а специјално при попуњавању виших чиновничких места већ стога, што је уопште мало потпуно пореских домаћих елемената, а унапређивање би одвећ великога процента самих собом већином интелигентнијих српских елемената имало као неизоставну последицу незадовољство Хрвата и муслимана.

О молби укинутих српских друштава да се обнове, водиће се рачун под условом да се потпуно одржава закон. Свакојако ће се притом водити рачун и о досадашњим искуствима и понекада морати тражити и поједине измене статута. Да ће се у томе сувише далеко ићи искључено је већ стога, што би се сви, које би то погодило, жалили министарству.

Тражени од Ваше екселенције списак садашњих или већ завршених политичких државних процеса у најкраћем ћу року поднети. Али ја сумњам веома, да ћу бити у положају да предлажем на помиловање или аболиције нешто сам слично учинио прве године свога боравка овде, да бих рашчистио последње остатке анексије. Али успех је био директно негативан, јер у овој се земљи благост - увек тумачи као слабост.

Упркос свих тешкоћа положаја, као што се из претходнога види и снова предвиђаних, ипак ћемо ми владати њиме; али то само под досада неспоменутом претпоставком, која је у томе, да се у Босни и Херцеговини, у Далмацији, у Хрватској, у јужној Угарској, додуше свугде по условљеним, према нарочитим приликама, модификацијама у појединостима, поступа ипак по истим принципима. Пре свега је нужно слагање у томе; а затим је најнужније постављање нормалнога стања у Хрватској; јер ако би Загреб почео нагињати Београду - уместо да послужи као противтежа за Београд, опасност би била еминентна.

С одличним поштовањем,
Вашој екселенцији

Најоданији
Поћорек ФЦМ