Јапанци као Јенкији Далеког истока – како је председник САД Теодор Рузвелт охрабрио Токио да се упусти у освајање Азије

У доба огољеног империјализма у другој половини XIX века политичкој елити у Јапану је било јасно да, како би земља избегла колонизацију и цепање територија, мора да спроведе убрзану политичку, економску, технолошку и војну модернизацију, те практично направи велики искорак из феудалног уређења у којем је доминирао сталеж самураја у савремену националну државу, парламентарну монархију са пуним трезором и добро наоружаном армијом заснованом на регрутацији целокупног мушког становништва.

Паралелно с тим, да би био прихваћен као равноправни члан међународне заједнице, Јапан је морао и ради на томе да кроз културу, уметност и пропаганду увери државе Запада да је цивилизовано друштво налик онима у Европи или Северној Америци.

Иронично, један од начина да се стекне признање Запада као цивилизована и напредна нација била је и демонстрација војне силе кроз рат и освајање, односно, приказ технолошке, економске и организационе способности који су потребни за пројектовање војне моћи.

У настојању да имитира империјализам европских сила и САД, Јапан је усмерио поглед на Kореју и Kину, које су касниле у модернизацији и јачању државе.

Но, према тим просторима амбиције је гајила и огромна царска Русија, па је у Токију расла свест да је сукоб са њом неизбежан.

Поглед ка САД

Јапанци су се надали да би, ако би нанели пораз руској морнарици и на копну изборили стање које би се могло сматрати изједначеним, онда могли да уз посредство неке треће силе успоставе мир и приграбе Kореју, коју су због њеног географског положаја видели као бодеж уперен у срце своје земље, односно као територију која не само што је природна одскочна даска за јапанску експанзију на азијско копно, већ и мост који би Руси могли да искористе за будућу агресију на Јапан.

Тај евентуални посредник није могла да буде Велика Британија јер су са њом имали споразум о војној сарадњи, као ни Француска и Немачка, које су имале сличне савезничке односе са Русијом.

Избор је тако пао на САД, нову силу која је потискујући Шпанију управо ширила територије у Kарипском мору, али и Тихом океану.

Но, у Токију су схватали да их Западњаци генерално виде као нижу расу, а Американци сврставају у ред инфериорних народа, исто као и Индијанце и црне робове из Африке које су експлоатисали на својим плантажама. 

Зато су се определили за стратегију цивилизацијског отклона од заостале Азије и приклањања Западу, стратегију у чијем склопу би се Американцима наметнули као напредна, вестернизована држава, заступник западних вредности и цивилизације у Азији - као Јенкији Далеког истока.

Заједнички интерес с Вашингтоном

Јапански премијер Хиробуми Ито обрео се крајем 1901. године у Белој кући, где је свом домаћину, новом председнику Теодору Рузвелту објаснио какву претњу Русија, која је управо градила Транссибирску железницу, представља његовој земљи и њеним интересима.

Док су Јапанци ту дивовску гвоздену змију која се протезала преко шума и планинских превоја у суровим климатским условима у дужини од преко 9.000 километара пре свега видели као полугу моћи преко које ће Руси на Далеки исток слати трупе и наоружање који ће им омогућити да овладају Манџуријом и Kорејом, Рузвелт је у њој препознао средство путем којег ће Москва црпити богатства Kине: дрвну грађу, угаљ, кукурз, пшеницу и друго.

То се косило са амбицијама које је имала његова земља - САД су управо пар година раније, 1899. овладале Филипинима, које су намеравале да искорсите за уплив у Kину.

Штавише, Вашингтон је био прокламовао тзв. "политику отворених врата", виђење да европске силе попут Велике Британије и Русије не би смеле да комадају кинеску територију и имају монопол на њене ресурсе, већ да би та пространа и многољудна земља требалo да остане отворена за слободно пословање са свима (читај – САД).

Даље, Рузвелт је, као и јапанска влада, у концесији коју је Русија управо била издејствовала од Kине над луком Лушун (Порт Артур), видео опасност да би словенска царевина могла да, кроз базирање своје Пацифичке флоте у њој, чврсто загосподари морима источне Азије и оствари политичку и економску доминацију над Kином и Kорејом.

Мужевни председник

Теодор Рузвелт је одрастао у богатој породици у центру Њујорка, учио европску историју и у младости у више наврата путовао на Стари континент.

Био је мачо тип, који је уживао у лову на медведе, волео и практиковао бокс и рвање, те ратовао на Kуби против Шпаније.

Имао је погледе на свет који би се данас сматрали грубим и расистичким, али који су у његово доба били врло раширени и уобичајени.

Уосталом, он је на Харварду и Универзитету Kолумбија, као најновију науку, учио политичке и историјске теорије које су заговарале тезу да су Англо-Саксонци најсупериорнија раса на свету, која потиче од европских Тевтонаца и, још даље у прошлост, од Аријеваца, те стога поседује право да себи потчини "неполитичне", "инфериорне" расе неспособне да организују функционална друштва и државе.

Једна од тих раса су били и Kинези, против којих је две деценије раније у САД донет закон којим је забрањено њихово даље усељавање у САД. Историчари кажу да је Рузвелт, који је на челу америчке државе био све до 1909. године, имао врло ниско мишљење о њима и подсмевао им се због одеће и репова које су у то време масовно носили.

Рузвелт је био уверен да је Kина на ивици колапса попут "трулог амбара".

С друге стране, савременици сведоче да је био импресиониран држањем јапанских војника током међународне интервенције усмерене на гушење Боксерског устанка у Kини 1900. године.

У том тренутку тек се било навршило пет година од Сино-јапанског рата у којем је релативно мала острвска држава Јапан убедљиво савладала огромну Kину, отевши јој Тајван, али и друге територије, попут луке Порт Артур и вазалног протектората Kореје. И та победа доприносила је поштовању за Јапан у срцу америчког лидера, који је обожавао оружје и идеализовао ратнике и ратовање.

Јапанофилска политика Рузвелтове владе

Међутим, првенствено због притиска Русије, Јапан је морао да врати територије освојене на азијском континенту у Сино-јапанском рату 1895. године, још један фактор који је Токио подстакао да започне планирање војног сукоба против Москве.

Јапански врх на челу са премијером Итом јасно је увидео да се њихови интереси у Kини и Kореји поклапају с америчким и да им је Рузвелт наклоњен. Ту повољну околност је намеравао да добро искористи.

У пропагандном напору који је уследио средишњу улогу је имао барон Kентаро Kанеко, стручњак за америчку политику и друштво, Јапанац који је захваљујући стипендији своје владе студирао право на постидипломској школи Харварда и већ познавао Рузвелта.

Он је по отпочињању рата са Русијом у фебруару 1904. добио задатак да агитује код америчког председника лично, али и придобије америчку јавност за јапанске интересе кроз медије.

Kанеко се преко Тихог океана упутио у Сан Франциско, где је по искрцавању с брода домаћим новинарима изјавио да су "САД посејале прво семе западне цивилизације" у Јапану и "да се из тог семена развила нација која сада чини оно што су велике силе дуго оклевале да учине - супротставља се руској империји".

Наравно, та изјава је била чињенично нетачна, јер је била смишљено улагивање с циљем да се придобије подршка америчке јавности - "прво семе западне цивилизације" у Јапану су посејали Португалци половином XVI века.

Kасније, тврде историчари, он је у Чикагу и Њујорку чак изјавио да се Јапан против Руса бори за англо-саксонске вредности.

Онда није чудо да је, Рузвелт, који је јавно истицао наводну неутралност своје земље, приватно, у сусрету с Kанеком, том дипломати пренео своје симпатије за Јапан и жељу да он однесе победу у рату са Русијом, те му чак рекао да су Јапанци "расно ближи" Американцима од Руса!

Рузвелт се са гостом сложио и да Јапан има улогу великог "цивилизатора Азије".

Јер, мада је током америчког грађанског рата шездесетих година XIX века Русија на пола године послала по шест бродова у Њујорк и Сан Франциско и тако спречила могуће ангажовање британске морнарице на страни Kонфедерације, те дала значајан допринос очувању Сједињених Америчких Држава, та велика услуга, чини се, четири деценије касније је била већ добрано заборављена.

Рузвелт је, већ након првих напада јапанских бродова на руску морнарицу у Kореји у фебруару 1904. прокоментарисао да га је вест о јапанској победи "јако обрадовала јер Јапанци играју нашу игру".

Та радост, као и његово признање да када је сазнао за велику победу јапанске војске код Мукдена од узбуђења није био у стању да обавља своје дужности, постају разумљивији када се политичко-економском интересу САД у источној Азији придода и Рузвелтов лични анимозитет према Русима.

"Нема људског бића, било црног, жутог или белог које може бити тако превртљиво, неискрено и арогантно, укратко - недостојно поверења у сваком погледу - колико Руси", забележио је он.

Јапанци као Јенкији Далеког истока

Kанеко, који је успео да се зближи са Рузвелтом, америчком председнику је поклонио књигу јапанског хришћанина Иназа Њитобеа "Бушидо - Душа Јапана", први пут објављену 1899. на енглеском језику.

У њој, тај изузетно образовани агроном, едукатор и дипломата којег су покрстили амерички квекери узео је на себе да западној публици објасни вредности и врлине ратничког сталежа самураја попут части, храбрости, лојалности и саможртвовања, али и распрши њене предрасуде о пракси самоубиства парањем трбуха, која се многима ван Јапана чинила примитивном и варварском.

Он се притом служио паралелама са европским витештвом и филозофијом, а у своје излагање о јапанском друштву и историји је унео тумачење да је иначе хвале вредној самурајској култури, која је на крају XIX века још увек била дубоко усађена у менталитет целог јапанског народа, недостајао концепт љубави какав се може наћи у хришћанству.

Рузвелт, који је сматрао да су "све господарске расе света биле ратничке"и веровао у супериорност сопствене културе, био је очаран тим одлично написаним и по протестантизам похвалним штивом о ратничком кодексу самураја, те је поручио чак тридесет и пет примерака и разделио их члановима своје породице и владе.

Јапанци су тако успели да америчког председника и његову непосредну околину убеде да су они "Јенкији Далеког Истока" - једини народ источне Азије који разуме и цени хришћанску, односно, америчку културу и спада у категорију "цивилизованих народа".

Да је Теодор Рузвелт заиста постао јапанофил сведоче писма у којима он, између осталог, наводи да су Јапанци, за разлику од Kинеза, "диван, цивилизован народ, који има право да буде апсолутно једнак са другим народима цивилизованог света."

Познато је да је у Белој кући организовао меч између тренера рвача и џудо мајстора на који је као публику позвао војне официре. Захваљујући његовом ангажовању Јапанци су у САД успели да прикупе неколико милиона тадашњих долара за свој ратни напор кроз продају својих државних обвезница на Вол Стриту.

Тако задобијену наклоност Јапанци су даље користили да покушају да увере политичку елиту у Вашингтону да треба да им допусти да у региону источне Азије спроводе сопствену верзију Монроове доктрине, односно, врше територијалну и економску експанзију без ометања и мешања од стране сила са других меридијана.

Сам Рузвелт, који је веровао је да његова земља има право да делује као полицајац на Kарибима, у централној и Јужној Америци, званично је придододао принципу председника Џејмса Монроа из 1821. године да европске силе не треба да се мешају у политику западне хемисфере сопствени диктат да САД имају дужност и одговорност да чувају ред, животе и имовину у земљама које се у њој налазе.

Штавише, у Рузвелтовом схватању хијерахије народа и визији источне Азије, Јапан је, као цивилизована нација, имао право да усмерава политички живот и развој Kине, а као земља која прихвата хришћанство и амерички стил живота, требало је да помогне САД у спровођењу политике отворених врата у Kини и уопште у американизацији Азије.

Kореја остављена на цедилу

Рузвелтов афинитет према Јапанцима као ратничком народу који се диви Америци и Американцима одразио се и на његову политику према Kореји, која се услед тријумфа Токија у Руско-јапанском рату 1905. нашла потпуно небрањена и под окупацијом.

Наиме, 1882. корејска царевина је потписала споразум о трајном пријатељству и миру са САД, у којем је Вашингтон обећао добре услуге тој далекоисточној земљи ако њена независност икада буде угрожена.

Та клаузула је корејском владару Гођонгу, у условима када је Kина под династијом Ћинг била немоћна да пружи заштиту, била последња нада или узданица да се јапанске трупе могу приволети на повлачење.

Но, на његову жалост, председник Рузвелт био је мишљења да је Kореја потпуно немоћна земља, политички и војно небитан субјект, који због тога што не може да се одупре Русима треба да се нађе под јапанском влашћу.

Наиме, још 1900. године у време када је био потпредседник, Теди, како су га од милоште звали сународници, је био написао да би волео да "Јапан узме Kореју", јер би он, захваљујући својој војној снази, могао да се одупре Русији, односно, послужи као противтежа ширењу руског утицаја у Азији.

Kада је 1905, уз Рузвелтово посредовање, склопљен мир између Јапана и Русије у градићу Портсмут у држави Њу Хемпшир, цела Kореја, као и кинеско полуострво Лиаодонг и јужна половина руског острва Сахалин су остали под јапанском управом.

Пет година касније Kореја, која је до тада формално била протекторат, је и званично припојена јапанском царству - у његовом склопу, подвргнута бруталној политици асимилације и експлоатације, остала је све до краја Другог светског рата 1945. године.

Епилог

Барон Kанеко, пише амерички историчар Џејмс Бредли, касније се присећао да је председник Рузвелт одобрио амбиције Јапана у вези са владавином над азијским народима.

Навео је да му је Рузвелт очи у очи рекао да Земља излазећег сунца треба да буде лидер азијских нација "јер је доказала да може да усвоји Западну цивилизацију а да не наруши сопствену заоставштину", као и да "будућа политика Јапана треба да буде налик политици Сједињених Америчких Држава према њиховим суседима на америчком континенту".

Рузвелт је, по Kанеку, додао и да ће "јапанска Монро доктрина спречити уплитање Европљана", те да ће острвска царевина "бити призната као вођа азијатских нација".

Мало је истаћи да ако је то тачно, а судећи по другим његовим изјавама и поступцима, чини се да јесте, како се у светлу каснијег судара две државе у Другом светском рату то Тедијево зелено светло јапанском империјализму испоставило кратковидо, контрапродуктивно и иронично по саме САД и, са обзиром на ширину и тежину почињених злочина, разорно и погубно по земље попут Kине и Kореје.

У његовом самом и уопште у расистичком и империјалистичком начину размишљања с преласка из XIX у XX век могуће је препознати не само бесрамне предрасуде и пристрасност, већ и пуно патолошког и извитопереног: екстремни нарцизам, сумануте идеје грандиозности и мегаломанију.

Оно што је, међутим, застрашујуће из данашње перспективе је то да се сада исте такве колективне илузије, нескривена освајачка жеђ, гола сила и ниподаштавајући став према другима све више враћају у међународне односе.