Заоштравање односа Кине и Јапана - међусобне претње оружаном силом

Тај израз 2015. године је унет у законску регулативу која се односи на употребу оружане силе ван граница Јапана и представља важан критеријум за давање дозволе јапанским оружаним снагама да интервенишу ван територије своје земље - то практично значи да је Такаићи послала поруку да би оружана интервенција Пекинга на и око Тајвана представљала повод за ангажовање јапанске армије. 

Обострана претња оружаном силом

Та њена изјава отуд је изазвала бурну реакцију владе у Пекингу, која је осим протеста јапанском амбасадору, предузела низ економских санкција, као што су забрана увоза јапанских морских плодова, отказивање концерата и изложби јапанских уметника у Кини и, нарочито битно, налог путничким агенцијама и државним авио превозницима да откажу групне туре и летове за Јапан. 

Медији у Земљи излазећег сунца тако су јавили да је до краја новембра укупно отказано близу пола милиона посета кинеских туриста, док је само у прва два дана децембра отказано више од 900 летова и чак 156.000 авионских карата на релацији Кина-Јапан.

Истовремено, кинеско Министарство иностраних послова, као и бројни кинески политиколози и други коментатори, јавно су упутили упозорење јапанској влади да се ставом који је изразила премијерка Такаићи на груб начин меша у унутрашња питања и оглушује о обавезе које је прихватила предајом на крају Дугог светског рата и нормализацијом односа са Кином 1972. године. 

Односно, истиче кинеска страна, Јапан је 1945. године приликом капитулације прихватио одредбе декларација из Каира и Потсдама, које предвиђају повратак територија које је окупирао, укључујући ту и Тајван, који се од 1895. пуних педесет година налазио под јапанском влашћу. Такође, у тексту Заједничке изјаве о успостављању дипломатских односа између Народне Републике Кине и Јапана из септембра 1972. године стоји да Токио признаје владу у Пекингу као јединог законитог представника Кине и поштује став те владе да је Тајван неотуђиви део територије Народне Републике Кине.

Штавише, поводом изјаве премијерке Такаићи, коју схвата као претњу употребом силе, кинеска влада је упутила писма на адресе страних дипломатских представништава у којима их подсећа на члан 53 Повеље Уједињених нација, који се односи на тзв. непријатељске државе.

Тај члан повеље, која је донета у јуну 1945. године док је у Пацифику и на Далеком истоку још увек трајао сукоб савезника (САД, Кине, Велике Британије и Аустралије) и Јапана, оставља могућност државама победницама у Другом светском рату и оснивачима УН, међу којима је и Кина да, без одобрења Савета безбедности, употребе оружану силу против "непријатељских држава" ако оне "обнове политику агресије". Други став тог члана као "непријатељску државу" дефинише "сваку државу која је током Другог светског рата била непријатељ неке од потписница повеље", што се практично односи и на Јапан (који, иначе, није био један од оснивача УН и тој организацији је приступио тек крајем 1956.).

Кинеска влада тиме је ставила на знање Токију и међународној заједници да је Тајван неотуђиви део њене територије и да јој низ међународних споразума и сама повеља Уједињених нација дају за право да употреби оружану силу против Јапана и без одобрења Савета безбедности уколико се он дрзне да војно интервенише на делу међународно признате кинеске територије (у овом случају, Тајвану).

Јапанска страна, међутим, указује на резолуцију Скупштине Уједињених нација из деведесетих којом је члан 53 Повеље проглашен застарелим, а као релевантан документ којим се регулишу њене послератне обавезе узима Мировни споразум из Сан Франциска, који је ступио на снагу 1952. године и који је закључен између Јапана и 49 других земаља. 

Пекинг, међутим, узвраћа да се, упркос поменутој резолуцији, члан 53. и даље налази у Повељи УН и да је стога, правно, на снази и да је споразум из Сан Франциска у овом случају небитан јер Кина није била међу његовим потписницама.

Војно трвење

Ова дипломатско-политичка препирка прелила се и у војну раван. Наиме, јапански пилоти су прошле недеље пријавили да су их кинески авиони у два наврата озрачили радаром, што је влада у Токију осудила као провокацију, упутивши протест Пекингу.

С друге стране, кинеске власти тврде да је њихов носач авиона вршио вежбе у међународним водама, те да су јапанске летелице у више наврата улазиле у простор који је Народноослободилачка војска Кине унапред најавила као место одржавања вежби, чиме су угрозили безбедност кинеских авијатичара.

И у вези са том чињеницом дошло је до јавне препирке кроз медије између армије две земље. Кинеске власти објавиле су аудио снимак у којем њихов носач обавештава јапански војни брод на кинеском и енглеском језику да намерава да одржи вежбе полетања и слетања и јапански официр потврђује да је примио поруку. С друге стране, Јапанско министарство одбране тврди да кинеска страна није поднела писмено обавештење и није прецизирала тачно место одржавања вежбе, због чега је јапанско ваздухопловство било присиљено да извиди ситуацију.

Оно што је битно приметити је да је носач "Лиаонинг" ради одржавања вежбе прошао кроз међународни коридор између јапанских острва Окинава и Мијакођима, односно, да је тренинг кинеских пилота одржан у простору само неколико стотина километара далеко од Тајвана са једне, и најјачег војног упоришта на територији Јапана, Окинави, с друге стране. Избор те локације се, наравно, може протумачити као реакција, односно, порука у односу на изјаву јапанске премијерке Санае Такаићи, али и наставак припрема за војну блокаду или евентуалну војну интервенцију на Тајвану.

Јапански медији јављају и да је у ваздушни простор између поменута два јапанска острва потом долетела заједничка патрола кинеског и руског ратног ваздухопловства, која се састојала од осам летелица, од чега су четири били бомбардери (од тога два руска). Као одговор на то, тврди лист "Никкеи", јапанске и америчке снаге су спровеле заједничку патролу над Јапанским морем, ближе обали азијског континента, у којој су ловци Земље излазећег сунца пружали заштиту америчким бомбардерима "Б-52".

Реакције у Јапану

Објава да ће Јапан евентуалну војну блокаду Тајвана схватити као опасност по сопствени опстанак у самој Земљи излазећег сунца у медијима и на друштвеним мрежама углавном је дочекана са одобравањем, као добродошли израз потребе да се Јапан одлучније заложи за своје интересе у међународним односима и "покаже зубе" Пекингу, за којег се у острвској царевини верује да је агресиван и има територијалне амбиције према јужним јапанским острвима. 

Још један аргумент у прилог њеном поступку је то да Јапан мора да на убедљив начин покаже Сједињеним Америчким Државама да је озбиљан у намери да им помогне у случају да оне зарате с неким субјектом на Далеком истоку. Ово зато да би Јапан сам могао да буде сигуран да ће му Вашингтом оружјем притећи у помоћ ако буде потребно. 

Доста је и критика. Пуно најстаријих грађана, који се сећају рата и послератне глади и друштвене пометње, протестују против премијерке Такаићи, оптужујући је да је окренула леђа деценијској пацифистичкој политици и да жели да државу поново увуче у рат. 

Опозициони политичари упозоравају да је НР Кина одустала од захтева за ратне репарације, које би биле огромне јер је четрнаестогодишња јапанска окупација матице ту земљу коштала бар око 20 милион живота, управо зато што је Јапан почетком седамдесетих, у време када је тим острвом још увек управљао осведочени непријатељ комуниста Чанг Кајшек, пристао да призна Тајван делом Кине. 

Такође, поједини јапански интелектуалци трезвено тврде да ће права опасност по опстанак државе наступити тек ако Јапан уђе у рат са Кином око Тајвана, а не ако Пекинг просто овлада Тајваном без мешања Јапана.

Зебња у Токију

Јасно је да би се, ако би Пекинг овладао Тајваном, војнополитички положај Јапана битно погоршао. Кинеска армија би избила на само сто или две стотине километара од неколико мањих и слабо насељених јапанских острва, као што су Јонагуњи, Ишигакиђима и Мијакођима. Тајван је физички врло близу и сићушним острвима Сенкаку (Диаоју), која се налазе на огромним лежиштима нафте и гаса и које контролише Токио, а својом територијом сматра Пекинг. 

Кинези, када им то одговара, као рецимо управо сада током препирке око мешања Јапана у тајванско питање, подсећају и на то да статус ланца острва Рјукју, који има 1,46 милиона становника и који је до позног 19. века био краљевство у вазалном односу према кинеском двору, на крају Другог светског рата остало недефинисано. Због тога у Токију страхују да би, потенцијално, у будућности Кина могла да усмери своје територијалне амбиције и на тај архипелаг, чије је највеће острво Окинава, на којој се, иначе, налази чак 70 одсто свих америчких војних база у Јапану.

Даље, ако би Пекинг завладао Тајваном, он би с тог острва могао (у неком евентуалном будућем конфликту с Токијом) да, по потреби, с лакоћом пресече поморске руте снабдевања Јапана енергентима и минералима са Блиског истока, из Индонезије и Аустралије. Он би чак могао и да озбиљно угрози морске и ваздушне путеве између Јапана и северноамеричког континента и тако острвску царевину готово у потпуности изолује и економски исцрпи. 

Зато је брига у Токију за судбину Тајвана оправдана и жеља да се одржи статус кво (де факто независност Тајвана од матице Кине) разумљива. 

То ипак не оправдава (индиректну) претњу оружјем Пекингу. Јер, без обзира на то како се рационализовала и објашњавала изјава премијерке Такаићи, несумњиво је да она представља мешање у унутрашња питања Кине, па и провокацију. Поготово стога што сам Токио званично признаје да постоји само једна Кина и стога што је документ који је пратио нормализацију односа две земље и с чијим садржајем се јапанска влада сагласила 1972. садржи и клаузулу да Пекинг сматра Тајван неотуђивим делом територије НР Кине.

За чије добро?

Разне су теорије у вези са њеном мотивацијом, односно тога зашто је одступила од дотадашње праксе јапанских лидера који су практиковали једну врсту стратешке амбивалентности - они би, на пример, говорили да је "ванредно стање на Тајвану ванредно стање и за Јапан", чиме су алудирали да би се њихова земља можда умешала у евентуални сукоб на Тајвану, али истовремено остављали и простор за другачија тумачења - рецимо, да би блокада или пад Тајвана представљали економски ударац за Јапан. Они су тим речима практично присиљавали стратеге у Пекингу да нагађају да ли би Токио заиста ушао у конфликт или не, а њихов пажљив избор вербалних израза истовремено је кинеској влади омогућавао да пред својим грађанима и међународном заједницом сачува углед.

Изјава премијерке Такаићи, међутим, не оставља простора за сумњу у вези намера њене владе и, гледано из Пекинга, представља омаловажавање Кине и немалу увреду, јер, ето, бившег агресора и окупатора који је побио (десетине) милионе Кинеза и отцепио Тајван од Кине на читавих педесет година како прети војном интервенцијом нуклеарној сили са десет пута већом популацијом. 

Највећи број домаћих и страних аналитичара се слаже у оцени да је сврха изјаве премијерке Такаићи била одвраћање Пекинга од евентуалне војне интервенције на Тајвану. 

Има пуно оних који верују да је премијерка била мотивисана својом десничарском, националистичком идеологијом, која између осталог подразумева и историјски ревизионизам, односно, негирање (тежине) јапанских злочина почињених у Кини тридесетих и четрдесетих година прошлог века. Има и мишљења да је она њоме хтела и да одобровољи десно крило своје Либерално-демократске партије, чије су истакнуте фигуре одиграле важнију улогу у њеном избору за шефа странке и председника владе.

Говори се и о томе да је она поменуту изјаву свесно дала да би се додворила америчкој влади или зато што је председник Трамп од ње током састанка недељу дана раније тражио да заузме чврст став у односу на Пекинг. 

Тешко саморањавање?

Шта год да је разлог, јасно је да је та изјава непотребно проузроковала велику економску штету Јапану, која ће се мерити десетинама милијарди долара. 

Такође, упркос томе што Јапан све више издваја за одбрану и има робусну армију, држава од пандемије новог корона вируса наовамо пролази кроз економске тешкоће, као што су до сада незабележена инфлација, осетни пад животног стандарда, драстично слабљење валуте и дубок поремећај у економским односима са САД, док су од раније присутни проблеми изразитог старења становништва и недостатка војног особља. У таквим условима изјава премијерке Такаићи о Тајвану чини се сувишном и посебно контрапродуктивном. 

Она је такође изазвала неверицу међу политичким коментаторима у Азијско-пацифичком региону, који се питају да ли је могуће да Токио не види шта се дешава Украјини и да жели да се и сам нађе у улози заменика, који ће се попут предоброг вазала, и по цену фаталног саморањавања, тући са надмоћним противником за другога.