Палестина и свет – лична карта (не)признавања

Више не можемо да чекамо, рекао је француски председник Емануел Макрон за говорницом Генералне скупштине Уједињених нација, пре него што је потврдио да је Париз и званично признао палестинску државу.

Макрон је током обраћања осудио напад Хамаса на Израел 7. октобра 2023. године и истакао да жели мир у којем ће две државе, палестинска и израелска, живети једна поред друге.

Француска, а потом и Белгија, придружиле су се низу земаља које су током 2025. признале Палестину. Међу њима су и Уједињено Краљевство, Португалија, Аустралија, Канада, Луксембург и Малта.

Ипак, Макрон је нагласио да је питање признања и даље осетљиво због чега Француска неће отворити амбасаду у Палестини док се не успостави примирје у Појасу Газе и не буду ослобођени сви израелски и други таоци које је Хамас заробио.

С друге стране, Израел и Сједињене Америчке Државе осудили су потезе признања Палестине, називајући их "награђивањем терориста" (Хамас). Премијер Израела Бенјамин Нетанјаху поручио је да "сви који признају палестинску државу треба да знају да се то у стварности неће догодити". 

"Палестинска држава неће бити успостављена западно од реке Јордан", нагласио је Нетанјаху. 

Генеза 

Државу Палестину је званично прогласила Палестинска ослободилачка организација (ПЛО) 15. новембра 1988. године, полажући право на суверенитет над међународно признатим палестинским територијама – Западном обалом (укључујући Источни Јерусалим) и Појасом Газе.

Већ до краја 1988, палестинску државу признало је 78 земаља, међу којима и Србија, тада у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

У настојању да се реши деценијски израелско-палестински сукоб, између Израела и ПЛО-а потписани су споразуми из Осла 1993. и 1995, којима је основана Палестинска управа (ПА) као привремена самоуправа у Појасу Газе и на око 40 одсто територије Западне обале.

После атентата на Јицака Рабина и доласка Бенјамина Нетанјахуа на власт, преговори између Израела и Палестинске управе су застали, због чега су Палестинци тражили међународно признање државе без сагласности Израела.

Године 2011, Палестина је примљена у УНЕСКО, а 2012. добија статус посматрачке државе у ГС УН, уз подршку 138 чланица, и у доба када је председник Генералне скупштине Уједињених нација био српски политичар и дипломата Вук Јеремић. Ограничени статус углавном је последица тога што Сједињене Државе, као стална чланица Савета безбедности УН са правом вета, редовно користе или прете да ће користити вето, како би блокирале пуно чланство Палестине у УН.

У децембру 2014. године, Међународни кривични суд признао је Палестину као државу, али без прејудицирања било каквих будућих судских одлука по том питању.

Две државе

Многе земље подржавају решење засновано на две државе као излаз из сукоба.

Од 19 земаља чланица Г20, 14 их је признало Палестину као државу – Аргентина, Аустралија, Бразил, Канада, Кина, Француска, Индија, Индонезија, Мексико, Русија, Саудијска Арабија, Јужноафричка Република, Турска и Уједињено Краљевство, као и Шпанија, која је стални позвани члан Г20.

Преосталих пет чланица – Немачка, Јапан, Јужна Кореја, САД и Италија – не признају Палестину као државу.

У више градова Италије, 22. септембра одржани су масовни протести против владе премијерке Ђорђе Мелони због одбијања да призна палестинску државу, при чему су највећи нереди забележени у Милану и Риму, током којих је повређено око 60 полицајаца.

Тренутно, Палестину као суверену државу признаје више од 150 чланица Уједињених нација (УН), што је око три четвртине чланица организације.

Палестинска управа званично користи назив "Држава Палестина" у свим званичним контекстима.

Палестина на Балкану – признања и расправе

Од обнове сукоба у Појасу Газе и Израелу у октобру 2023, до краја 2024. године, још 10 земаља признало је Државу Палестину, међу којима је и Словенија, једна од република бивше Југославије и чланица Европске уније.

Србија је Палестину признала још 1988, у време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а званични дипломатски односи са Државом Палестином успостављени су годину дана касније.

Босна и Херцеговина је Палестину признала 1992, док је Црна Гора то учинила после обнове независности, 2006. године.

С друге стране, Хрватска, такође чланица ЕУ, још увек није донела одлуку о признању, али се њен председник Зоран Милановић током лета јавно залагао за такав политички правац, наглашавајући да ће о томе одлучивати Сабор, на предлог Владе.

У међувремену, трећина посланика Сабора упутила је писмо премијеру Андреју Пленковићу у којем, између осталог, тражи да Загреб што пре призна Палестину.

За сада, Палестину не признаје ни Северна Македонија, а спољнополитички одбор Собрања недавно је одбио предлог да се на дневни ред стави декларација о признању.

На Балкану, Палестину формално не признаје још Грчка, мада са Палестином има развијене билатералне дипломатске односе и представништво у Јерусалиму.

Албанија, Бугарска и Румунија су још 1988. признале палестинску државу.