Одлазак заштитника сиромашних – како ће наслеђе папе Фрање утицати на будућност Ватикана

Папа Фрања, 266. папа Католичке цркве, преминуо је у 89. години у својој резиденцији у Ватикану, где се опорављао након што је изашао из болнице у којој је провео више од месец дана због акутног бронхитиса, полимикробне инфекције и обостране упале плућа.

Примљен је 14. фебруара у болницу Ђемели у Риму, у стању које су тада лекари описали као врло озбиљно и тешко. Папа је пре тога два пута пао у својој резиденцији, многобројне обавезе у Светој, јубиларној години све теже је обављао.

Био је фигура која је дубоко утицала на модерну историју цркве. Са својим понтификатом, који је започео 13. марта 2013. године, донео је ветар промена, како у унутрашњој политици цркве, тако и у перцепцији коју свет има о њој.

Kо је заправо био папа Фрањa и како је дошао до тога да постане један од најутицајнијих људи на свету.

Живот пре понтификата

Папа Фрања, чије је име при рођењу било Хорхе Марио Бергољо, рођен је 17. децембра 1936. године у Буенос Ајресу, у Аргентини, од италијанских емиграната Марија Бергоља и Ређине Марије Сивори.

Одрастао је у скромном породичном окружењу, а млади Хорхе је од самог почетка показивао снажну верску посвећеност, под утицајем католичке културе која је била део његовог свакодневног живота.

Његово детињство било је обележено љубављу према породици, али и економским тешкоћама које су у њему развиле осетљивост према најсиромашнијима и онима којима је помоћ најпотребнија.

Бергољо је започео своју религијску каријеру када је имао 21 годину, уласком у Дружбу Исусову (Језуите) 1958. године. У почетку је похађао семинар у Буенос Ајресу, где се издвојио својим духовним и интелектуалним ангажманом.

Постао је свештеник 1969. године и почео да се посвећује формацији младих језуита. Његово религијско образовање довело га је до тога да постане један од најцењенијих теолога Латинске Америке.

Бергољо је током година обављао различите функције унутар цркве. Био је провинцијал језуита у Аргентини од 1973. до 1979. године, у периоду када је земља била под војном диктатуром. Посвећивао се обичним људима и борио се против маргиналности и неправде трудећи се да одржи равнотежу између религије, друштвеног и политичког живота фокусирајући се на добробит најугроженијих.

Постао је помоћни бискуп Буенос Ајреса 1992. године, а 1998. године надбискуп тог града. Папа Јован Павле Други га је унапредио у кардинала 2001. године, препознајући његов велики ангажман у религијском и друштвеном животу.

Током година као кардинал, постао је познат по свом пасторалном приступу, директном и искреном, никада не одустајући од своје визије цркве као "сиромашне, за сиромашне".

Избор за папу после абдикације Бенедикта Шеснаестог

Након историјске абдикације папе Бенедикта Шеснаестог, Хорхе Марио Бергољо марта 2013. године изабран је за папу, узимајући име Фрања у част светог Фрање Асишког, симбола сиромаштва, скромности и љубави према ближњима.

Избор овог имена означио је почетак револуционарног понтификата, јер је Папа Фрања одмах постао синоним за цркву која је инклузивнија, ближа сиромашнима и маргинализованима, удаљена од ригидних црквених церемонијала и посвећена реалним друштвеним проблемима.

Стекао је моменталне симпатије верника када се први пут појавио на славном прозору у Ватикану обративши се верницима на једноставан начин рекавши обично "Добро вече". Осим тога, крст који је носио није више био златан, већ од сребра.

Његов избор да живи у резиденцији Санта Марта, уместо у традиционалној Апостолској палати, навика да пере ноге сиромашнима и мигрантима, и његов континуирани позив на милосрђе и друштвену правду, учинили су га папом који је ближи народу, такозвани "папа последњих" (papa degli ultimi).

Папа Фрања се од почетка посветио унутрашњој реформи цркве, започињући процес обнављања који је обухватио различите области, укључујући борбу против корупције у римској курији, осуду сексуалних злоупотреба од стране клера и ангажман за људска права. Један од његових главних циљева био је и оживљавање међурелигијског дијалога и промоција културе мира и братства на глобалном нивоу.

Током свог понтификата, папа Фрања суочавао се са бројним светским изазовима, укључујући кризе избеглица, оружане сукобе, економске и социјалне неједнакости и климатске промене.

Његова енциклика Laudato si' из 2015. године, посвећена заштити животне средине, имала је значајан утицај на јавност и политику, наглашавајући важност заштите наше планете и усвајања одговорнијег и одрживог начина живота.

Његов пасторални приступ довео је до веће отворености према контроверзним темама као што су прихватање хомосексуалаца и реформа цркве у вези са улогом жена. Иако је остао веран католичкој доктрини, папа Фрања је настојао да учини цркву усклађенијом са изазовима савременог света.

Други кључни аспект његовог понтификата био је његов став према дијалогу са другим религијама, нарочито исламом и јудаизмом. Његова посета Јерусалиму и сусрет са имамом Ел Азхаром постали су симболи отвора и братства међу религијама.

Папа Фрања је за време свог понтификата путовао 47 пута, био је први папа који је посетио Корзику, а у септембру прошле године је посетио Азију и Океанију када је за 12 дана прешао 32.000 километара и то је било његово најдуже путовање.

Међу кључним тренуцима понтификата папе Фрање, један од призора који је тешко заборавити јесте када се појавио потпуно сам на мрачном Тргу Светог Петра, мокар од кише, молећи се Богородици Салус Попули Романи да заустави пандемију ковида.

Био је 27. март 2020. године, а Италија је, као и остатак света, била потпуно блокирана. Папа је тада говорио о "густом мраку који се спустио на наше тргове, улице и градове, који је завладао нашим животима, испуњавајући наше дане заглушујућом тишином и празнином која све паралише".

Папа је тада рекао: "То се осећа у ваздуху, у гестовима и у погледима који говоре више од речи. Одједном смо уплашени и изгубљени". Папа се залагао за мир у Украјини и престанак сукоба у Гази и за време свог понтификата се срео са највећим државним представницима из свих земаља, од Обаме до Путина, Трампа и Ангеле Меркел али и са славним личностима попут Бона Вокса, Грете Тунберг, Марадоне и Роберта Бенињија.

Папин однос према смрти

Папа Фрања није скривао да је често размишљао о смрти. Са 88 година, током последњих година прошао је кроз неколико деликатних операција у Поликлиници Ђемели, а болови у леђима и проблеми са дисањем стављали су његов организам на озбиљан тест.

Иако је увек сматрао папство животном мисијом, поштујући одлуку свог претходника, папе Бенедикта Шестнаестог да се повуче, Фрања је ипак пажљиво организовао све аспекте у вези са својим погребом уносећи у тај последњи чин револуционарне промене.

Неколико месеци након избора, папа Фрања је замолио аргентинског лекара Нелсона Кастра да напише књигу о здрављу папа и њиховим неурозама, што је он и учинио те написао књигу Здравље папа: Медицина, теорије уроте и вера од Леона Тринаестог до Фрање, која садржи дуг интервју са папом из 16. фебруара 2019, у којој Фрања каже: "Не плашим се смрти и замишљам да ће се то десити у Риму".

Ово је био први пут да је један папа јавно проговорио о свом здрављу, и физичком и психолошком. Према аутору, Фрања је то учинио да "се прикаже као и свако друго људско биће", истичући да, иако је непогрешив у доктрини, он је и даље човек који пати као и сви други.

Болести папе

У разговору са Нелсоном Кастри, папа Фрања је детаљно говорио о својим ранијим болестима, не скривајући своју рањивост. Сећао се операције из 1957. године, када му је уклоњен горњи режањ десног плућног крила због три цисте, као и друге операције на жучи док је био провинцијал језуита.

Такође је споменуо проблеме са јетром, који су га натерали да се придржава строге дијете, и срчане проблеме из 2004. године, уз већ у то време присутне болове у леђима због компресије између четвртог и петог пршљена. Оперисао је катаракту 2019. године.

Папа је 2021. године патио и од дивертикуларне стенозе дебелог црева, што је захтевало хируршку ресекцију једног дела црева.

Често је био у инвалидским колицима због потешкоћа у кретању јер је патио и од гоналгије, тј. бола у десном колену. Имао је и ишијас који му је изазивао болове. Последњих месеци је два пута пао у својој резиденцији те се појавио са плавим оком.

"Већ сам потписао документ на коме дајем оставку у случају да моје здравље више не дозвољава да се бавим мојим послом", изјавио је папа у интервјуу за италијанске медије у децембру.

Папа је ишао на психоанализу

Папа Фрања се није устручавао да говори и о свом менталном здрављу. У интервјуу са социологом Домиником Волтоном, објављеном у књизи Политика и друштво (Politique et société, 2017), открио је да је током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века ишао на психоанализу код јеврејске терапеуткиње, док се припремао да постане ректор Универзитета језуита у земљи под владавином Виделине диктатуре.

У том мрачном периоду, Фрања је признао да му је психоанализа помогла да се носи са својим страховима.

Као папа, објаснио је да је одлука да живи у Кући Свете Марте, месту које може да се посматра као дом за старији клер, била вођена психолошким разлозима. Ово представља значајну промену у односу на ранију традицију Цркве, која је историјски одбацивала психоанализу.

Нови погребни обред по жељи папе Фрање

Фрања је поједноставио и папински погребни обред. У интервјуу са новинарком Валентином Алазараки, са ироничним осмехом је рекао: "Поједноставили смо га значајно. Морало је то да се уради, бићу први који ће то испробати!"

Вероватно ће једна од промена бити у трајању погреба, који традиционално траје девет дана.

Гробница у Базилици Санта Марија Мађоре

У другом делу интервјуа, папа Фрања је открио да је одлучио да буде сахрањен изван ватиканских зидина, тачније у Базилици Санта Марија Мађоре, уместо да буде сахрањен у ватиканским гротама испод Базилике Светог Петра, где су сахрањени многе папе, укључујући Бенедикта Шеснаестог.

Фрања је изабрао Санта Марија Мађоре, делимично због своје посебне посвећености према икони Мадоне Салус Попули Романи, којој се редовно обраћао на почетку и крају сваког апостолског путовања. Ова лична веза са Мадоном, којој се молио често током свог понтификата, учинила је ову одлуку за њега посебно значајном.

Папа Фрања је од 2013. године показао да је визионарски духовни лидер, способан да допре до срца и умова људи широм света. Његова фигура постала је референтна тачка за цркву која жели да буде ближа народу, никада не заборављајући своју мисију да промовише љубав, правду и мир.

Његов живот, пре и током понтификата, сведочи о човеку који је своју егзистенцију посветио вери и служби другима, пример за милионе људи широм света. Католички верници дубоко жале овај велики губитак, а ко год дошао после папе Фрање неће имати лак посао.