петак, 22.11.2024, 18:46 -> 18:46
"Летећи погребни ковчег“ за спас државе – прича о летелици направљеној специјално за самоубилачке нападе камиказа
Кампања самоубилачких напада јапанских камиказа плански спровођена од краја октобра 1944. до пред крај Другог светског рата јединствена је у историји човечанства јер представља најдужу континуирану, организовану самоубилачку акцију неке регуларне армије. Осамдесетогодишњица од почетка реализације те ратне тактике у Јапану је наново покренула дебате о њеној природи и карактеру и намерама људи који су у њој учествовали.
Услед приближавања важних председничких избора у САД у међународним размерама медијски незапажено је прошла 80. годишњица првог (планског, организованог) напада јапанских камиказа, пилота који су свесно и колективно хрлили у смрт обрушавајући се на непријатељско бродовље.
Та годишњица је, међутим, покренула лавину нових извештаја и коментара у самом Јапану. Док су телевизијске станице углавном у вестима неутрално саопштавале чињенице о првом атаку камиказа - да се он десио 25. октобра у близини филипинског острва Лејте уз учешће пет летелица - листови, часописи и веб сајтови су донели дуже чланке, који се угрубо могу сврстати у две категорије: оне који се баве, чини се, вечним питањем како је могло доћи до тога да Царска војска усвоји нехумани приступ ратовању у којем су младићи масовно жртвовани (и при том се дотичу и проблема да ли су они у смрт заиста ишли самосвесно или су били жртве идеолошке манипулације), и оне који фокус стављају на личне судбине - размишљања и осећања пилота и њихових породица.
Историјско и културолошко залеђе феномена камиказа
Крајем 1944. године јапанским стратезима је било јасно да је њихова армија немоћна да заустави продирање огромне америчке армаде (подржане британским и аустралијским бродовима) ка Филипинима, Тајвану и Јапанском архипелагу и да је за преокрет потребан радикалан захват, попут увођења неког новог, моћног оружја или усвајања потпуно другачијег, неконвенционалног приступа ратовању. Јапан више није имао довољно носача авиона, подморница и летелица којима би покрио бескрајно пространство Тихог океана, нити је, упркос Тројном пакту, имао савезника који би могао да му пружи преко неопходну материјалну помоћ или му се придружи у борбама.
Мада су јапански војни институти, компаније и универзитети вредно радили на усавршавању постојећег и конструисању новог оружја, понестајало је ресурса и времена за њихов темељан и пажљив развој.
Отуд се међу официрима царске морнарице родила (очајничка) идеја да би једини реалан начин на који би се у таквим тешким условима надмоћном непријатељу који је, чинило се, ратне бродове производио брзо и масовно као да су возни вагони, могла нанети значајнија штета био да се сами пилоти искористе као инструменти за навођење авионских бомби и торпеда - да се људско месо стопи са гвожђем.
Да је таква идеја уопште била зачета (и потом прихваћена и спроведена) управо у јапанској војсци несумњиво је плод историјског и културолошког миљеа, односно, самурајске прошлости и система вредности који је и даље био негован у тадашњој Царској армији, па и цивилном образовном систему. Тај, по појединца строг и захтеван поглед на живот наглашавао је војничку и људску част, лојалност, храброст и пожртвованост, гнушао се предаје и борбу до последњег даха схватао као једини избор достојан ратника, те налагао самоубиство као частан излаз када би се он нашао притеран уза зид.
"Трешњин цвет" за уништење америчке флоте
Напади камиказе пилота на савезничко бродовље у Пацифику вршени су ловцима-бомбардерима, обично опремљеним авионском бомбом од 250 кг, али ни њихов директан погодак, који је сам по себи било јако тешко остварити, углавном није био довољан за потапање већих и боље оклопљених пловила, попут бојних бродова и носача авиона.
То је било јасно од самог почетка, па је јапанска морнарица, упоредо са отпочињањем камиказе операција на Филипинима, приступила изради ока, ваздухоплова веће брзине и убојне моћи специјализованог за самоубилачке акције.
Оне су у јапанској армији формално биле познате као "специјални напади". То није био једини еуфемизам којим је улепшаван карактер сурове камиказе тактике коју су и њени идејни творци називали нељудском и неправедном јер пилотима није остављала ни мрвицу шансе да преживе. Наиме, тој новој направи, која је била замишљена као велика бомба са крилима и практично представљала погребни ковчег за летаче, дато је романтично, чак нежно име: "трешњин цвет". Штавише, уместо изворног јапанског изговора усвојено је кинеско читање идеограма које је гласило ока, што је називу те смртоносне машине давало формалнију, књижевну и донекле узвишену ноту.
Да су млади пилоти добили задатак да оду у насилну смрт у машини таквог имена није случајно јер је њено откачињање и понирање асоцирало на опадање бехара, а трешњин цвет у јапанској култури представља симбол пролазности и кратког живота.
Развој и техничке карактеристике
Оке су склапали технички заводи у саставу морнаричког ваздухопловства у обалском граду Јокосука, у којем су се угнездили велика ратна лука и штаб Царске морнарице, и у месту Касумигаури у префектури Ибараки. Сам концепт, међутим, добрим делом је потицао од копнене војске која је, као и морнарица, имала ваздухопловну компоненту и од раније (по немачком узору) радила на конструисању беспилотне летелице накрцане експлозивом коју би носили бомбардери и која би се, по ослобађању, усмеравала на мету бежичним уређајем - за оно време револуционарно оружје које би се данас звало "вођена ракета ваздух-земља".
Када су у морнарици чули за тај пројекат и за чињеницу да развој уређаја за навођење иде врло споро, одмах су дошли на идеју да за своје потребе направе слично оружје које би, међутим, на мету наводио пилот у његовој утроби. Тако је настала ока.
Структурно гледано, "трешњин цвет" је у суштини био експлозивна направа од 1.200 килограма којој су додати узана кабина са рудиментарним командама, дрвена крила и три мала ракетна мотора, чија је сврха била да генеришу велико убрзање и тако повећају силину удара и вероватноћу да ће летелица избећи оловну олују бродске противавионске артиљерије.
Ракетна технологија је крајем Другог светског рата била у повоју и постојала је потреба да оруђе буде технолошки једноставно како би било лако за масовну поризводњу, па конструктори првој варијанти "трешњиног цвета", познатој као "модел 11" (која је, испоставиће се на крају, била и једина која је употребљена у борби), нису могли да обезбеде значајнији долет. Зато су је, причвршћену за сопствену утробу, у борбу морали да носе бомбардери. Избор је пао на "Мицубиши ГМ4", апарат који је иначе био наоружан бомбама тежине 60 до 800 килограма и имао седмочлану посаду.
Од почетка трагичари
Основна испитивања оке завршена су крајем октобра 1944. Управо у то време на Филипинима, који су били под јапанском окупацијом, историју је на контроверзан, храбар али тужан начин, почела да пише Јединица за специјалне нападе Божански ветар (јап. "камиказе"), по којој ће (у иностранству) назив добити сви јапански пилоти самоубице - пет њених добровољаца у авионима "Мицубиши зеро" окончали су своје животе нападом на америчке бродове у близини острва Лејте, потопивши један лаки носач авиона.
Потом, почетком новембра, у префектури Ибараки је оформљена прва јединица наоружана окама - она је сликовито названа "Божански гром". Та формација није одмах упућена у борбе, јер је оруђе још увек било у фази усавршавања, па јој је први задатак био да настави његово тестирање.
Ипак, пошто су америчке снаге претиле да заузму Филипине и друга пацифичка острва, није било времена за даљи поступан и безбедан рад на унапређењу машине, па је одмах одобрен почетак њене производње. Већ крајем новембра људство јединице и 50 тек склопљених ока су укрцани на брод како би били пребачени у војну луку Куре, недалеко од Хирошиме. Одатле су касније требали да буду послати на Тајван и потом Филипине, где се очекивало да ступе у борбу.
Но, јединицу "Божански гром" одмах је задесила права катастрофа, пошто је дивовски брод "Шинано" у који је била укрцана потопљен на путу за Куре. Још 30 машина тог типа је нестало под таласима када су пар недеља касније америчке подморнице уништиле и нови носач "Унрју", који се из Куреа био запутио на Филипине.
И прва борбена акција јединце "Божански гром," спроведена 21. марта 1945. године, може се описати само као потпуни дебакл, јер су свих 15 бомбардера који су понели оке са јапанског острва Кјушу били немилосрдно изрешетани још пре него што су отпустили те летеће бомбе. Том приликом, кажу историчари, укључујући ту и посаде три бомбардера без ока и десет летача из ловачке пратње, живот је изгубило чак 160 јапанских авијатичара.
Велике жртве, а скроман учинак
Упркос свему томе, армија није одустала од коришћења оке. У њу су полагане велике наде јер је носила довољно експлозива да потопи носач авиона - управо је она, веровало се, моћно оружје које може да преокрене тешку ситуацију на ратишту.
У пролеће 1945. основна сврха употребе оке, као и других, класичних летелица за самобилачке нападе, била је да се успори напредовање непријатеља ка Окинави и да му се нанесу што већи губици како би одустао од покушаја да изврши инвазију на главна јапанска острва (Кјушу, Шикоку, Хоншу и Хокаидо).
Пилоти ока, међутим, успели су да потопе само један и оштете још шест непријатељских бродова, и то углавном оних лакших и слабије наоружаних, јер су Американци, као тактику за откривање и заустављање камиказа, испред већих борбених група постављали истурене линије за осматрање и рано упозоравање састављене од извиђачких бродова опремљених радарима. Управо су та мања пловила, подржана ловачком авијацијом, апсорбовала насртаје ока, јер спори бомбардери који су их носили нису могли да се пробију иза њихових леђа, дубље у америчку позадину где су се крили носачи авиона и бојни бродови.
У ваздушним акцијама ока усмрћена су укупно 193 америчка војника, а за остварење тог резултата животе је дало 438 Јапанаца, углавном чланова посаде бомбардера, али и 55 пилота ока.
Много бољи учинак, сматра се, могао је бити остварен да су те крилате бомбе биле лансиране са копна и коришћене за ударе на циљеве у приобаљу и да је у борбу могао бити уведен нови, унапређени "модел 22", који је имао млазни мотор и пет пута већи долет од прве оке.
Бура у срцу
Настрадали пилоти "трешњиног цвета", испоставиће се, били су само мали део од укупно 3.913 пилота камиказа који су погинули у рату.
Не само што су хитање у сусрет смрти и сам моменат погибије били стравични, већ ни постигнути резултати нису одговарали претрпљеним жртвама, па се многи новинари, академици, али и обични грађани у Јапану и данас питају каква је била свест, односно, размишљање оних који су у окама и другим летелицама одлазили на пут без повратка.
Пилоти ока су углавном били добровољци, који су се за најтежи задатак јавили када су им официри у касарни предочили да се ситуација на ратишту не одвија повољно по њихову земљу, да непријатељ напредује и да је у припреми ново моћно оружје које би могло да преокрене ток рата, али које захтева највећу жртву. Пред сам крај рата примани су и шеснаестогодишњи и седамнестогодишњи добровољци из средње војне школе.
Квар на летелици, повреда током обуке или отказивање акције због лошег времена пред сам крај рата најчешћи су разлози зашто су у животу остајали припадници тзв. јединица за специјалне нападе, укључујући ту и оне који су летели на окама. Захваљујући речима тих малобројних сведока позната је сва сложеност и мучна испреплетаност осећања пилота камиказа, мисли које су се ројиле у њиховим главама: понос што су чланови јединица за које се веровало да могу да спасу домовину од окупације; руминације о тренутку погибије - о томе како им се тело кида и мрви и раздире их несносни бол; страх и збуњеност када би изненада били прозвани за самоубилачку акцију; жеља да у опроштајном писму, усред паралишуће туге, искажу храброст и вољенима пренесу љубав и захвалност; стрепња за будућност породице коју остављају за собом; хладнокрвно разматрање како технички најбоље извести акцију; осећај празнине када на импровизани олтар у касарни стављају капе погинулих другова. И вечни осећај кривице што су сплетом околности остали живи.
Захвалност погинулим борцима
У Јапану отуд данас највећи број грађана на пилоте који су у раној младости поднели најтежу могућу жртву гледају са сажаљењем, али и поштовањем и захвалношћу, као на једну врсту трагичних јунака чију је моралну чистоту, пожртвованост и храброст злоупотребила држава (односно, милитаристичка клика).
Када високи званичници попут премијера данас говоре како је послератни економски просперитет Јапана изграђен на жртви погинулих у рату или да његови становници сада уживају у миру захваљући онима који су дали своје животе у рату, они не декламују флоскуле, већ у доброј мери верно изражавају културу захвалности и поштовања за људски труд и жртву коју гаје обични Јапанци, укључујући ту и оне који ни на који начин не оправдавају освајања која је предузела њихова држава.
Камиказе као богови
Ипак, однос према камиказе пилотима није сасвим једнозачан. Има оних, реч је о ултрадесничарима, који те војнике виде као људске громаде и хероје који су остварили највиши идеал - дати живот за цара и отаждбину на бојном пољу. Они и данас у својим књигама, блоговима и видео клиповима величају оданост камиказа цару и домовини и о њима говоре као о поносу нације.
Током рата у јапанској војсци и јавности циркулисао је религиозни дискурс да душе оних који положе живот за цара и отаџбину након извршења задатка постају божанства која са оног света, из невидљиве духовног сфере, настављају да штите земљу од непријатеља и несрећа.
Свештеници светилишта Јасукуњи, богомоље домаће многобожачке религије шинто коју је у престоници Токију подигла држава да би одала почаст и неговала сећање на оне који су за њу дали живот, ритуално су призивали душе мртвих војника у свој храм како би њиховим ожалошћеним породицама и целом јапанском народу пружили физички оријентир, материјални олтар пред којим могу да им изразе захвалност и обожавају их као натприродна бића.
Веровање да душа ратника који је умро часном смрћу бранећи суверена, народ и отаџбину постаје бесмртна и наставља да бди над земљом и породицом, те одлази у тај храм, чини се, била је прихваћена и међу камиказама, јер су се они приликом поласка на последњу дужност опраштали једни од других речима: "Видимо се у Јасукуњију".
То светилиште, које је током рата функционисало као језгро култа жртвовања за цара и државу, и данас представља једну врста Меке за екстремну десницу јер све погинуле припаднике војске која се упустила у освајање Азије и Пацифика и даље слави као божанства.
Младићи изманипулисани пропагандом?
Многи историчари и социолози религије сматрају да је милитаристистички, ултранационалистички режим током рата злоупотребио самурајске вредности и то анимистичко веровање у загробни живот за индоктринацију становништва, гушење индивидуалних слобода и стварање тоталитарног система у којем је живот јединке био лако потрошна роба која се стихијски расипала за мегаломанске циљеве.
И заиста, неке од порука које су пилоти јединица за специјалне ударе оставили за собом садрже оде цару и ватрене националистичке изливе у којима се изражава жеља за вечно трајање јапанског царства, те велича лепота ратничке смрти.
Као противтежа том ентузијазму стоје сведочанства о грдњи и другој врсти присиле које су доживљавали они авијатичари који би се из неког разлога вратили живи.
Када се тај друштвени контекст има у виду, разумљиво је зашто многи, углавном левичарски настројени, интелектуалци у Јапану данас камиказе виде као фанатике и/или изманипулисане младиће, који су, задојени шовинистичком идеологијом и религиозним жаром, хитали у смрт верујући да је то њихов својевољни часни избор, при том не схватајући да им је државна пропаганда испрала мозак.
Хвале вредни хероји и узори патриотизма, обични момци које су сурове историјске и друштвене околности присилиле на трагичан чин жртвовања у раној младости или заведени, празноглави роботи и фанатици - то су три основна схватања природе пилота камиказа и питање које се већ деценијама провлачи кроз јапанске медије и друштво.