петак, 14.10.2022, 06:00 -> 06:11
Покушаји економског раздвајања Тајвана од матице Кине
Због раста трошкова пословања у Кини, последица њене политике закључавања градова ради искорењивања коронавируса и погоршања односа између Тајпеја и Пекинга, тајвански привредници све више траже алтернативна тржишта, односно, настоје да умање своје присуство у матици Кини и економску зависност од ње.
Десетог октобра на Тајвану је обележена годишњица оснивања Републике Кине, како то пацифичко острво са 23 милиона становника званично себе назива.
То је дан када је у кинеском граду Вучангу 1911. почео устанак против монархије који је предводио доктор Сун Јат Сен и који је довео до обарања династије Ћинг и формирања републике првог јануара 1912. године.
Тајван, дакле, себе види као наследника и настављача капиталистичке републике чији су темељи ударени у матици Кини пре 111 година, будући да су у међувремену, 1949. године, власт у њој преузели комунисти, док се руководство Националне народне партије и њене присталице, које су били за капиталистички политичко-економски систем, масовно пребегли на Тајван.
Председница Цај Ингвен је у обраћању окупљеним званичницима и грађанима рекла да Тајван нема намеру да одбаци демократију и оптужила власти у Пекингу за претње војном силом, ескалацију настојања да пригуши суверенитет Тајвана, те за угрожавање мира и стабилности у Тајванском мореузу и региону.
Она је истовремено позвала Пекинг "да се изнађе рационалан начин за одржање мира и стабилности у Тајванском мореузу који би био прихватљив за обе стране и био заснован на равноправности и узајамном уважавању."
Шездесетшестогодишња Цаи дошла је на функцију 2016. године, а 2020. године је освојила други четворогодишњи мандат.
Интересантно је да је Национална народна партија, која је четрдесетих година прошлог века водила огорчени рат против комуниста који је изгубила, због чега је морала да потражи уточиште на Тајвану, последњих година заговорник политике зближавања са матицом Кином, док је Демократска прогресивна партија та коју одликује жеља за пуном независношћу.
Слабљење економских веза са матицом Кином
Влада Демократске прогресивне партије председнице Цај Ингвен протеклих година је настојала да продуби де факто независност од Пекинга кроз интензивније наоружавање, јачање економских, политичких и војних односа са САД, али и привредно раздвајање од матице Кине.
Овај последњи елемент део је њене политике о којем се врло мало зна и говори ван саме Источне Азије.
Наиме, упоредо с вестима о обележавању годишњице почетка револуције којом је оборен последњи кинески цар на Тајвану, медији у Источној Азији објавили су и резултате анкете спроведене на узорку од преко 500 тајванских предузећа, који казују да је четвртина компанија које послују на тлу матице Кине већ изместила део својих капацитета из најмногољудније земље света, док још једна трећина разматра да учини исто.
Око 63 посто тајванских привредних субјеката који су изместили део свог пословања из Кине определило се да своја средства за производњу пресели у државе Југоисточне Азије, као што су Вијетнам и Тајланд, док се око 50 посто одлучило и да део својих поседа и особља врате на Тајван.
Тај тренд се приписује политици коју је формулисала тајванска влада под председницом Цај Ингвен, чији је званични назив "Нова политика усмерења ка југу" а циљ да умањи зависност тајванске привреде од радне снаге и тржишта у матици Кини. Она подразумева охрабривање тајванских компанија да пребаце фабрике у земље АСЕАНА и Јужне Азије, нове инвестиције у те регионе и Аустралију и Нови Зеланд, те успостављање заједничких ланаца снабдевања са њима.
Тајван, острво са око 23 милиона становника, је, илустрације ради, у првих седам месеци ове године у 18 земаља Југа уложио 2,2 милијарде долара, односно, око 44 одсто укупних инвестиција у иностранство.
Тој политици која напоре за економски развој усмерава на географски Југ, међутим, последњих година погодују и прилике у самој Кини, чињеница да је радна снага тамо поскупела, те да је инсистирање на затварању градова ради обуздавања новог корона вируса значајно пореметило снабдевање и рад свих предузећа уопште.
Наравно, и видно заоштравање политичких односа са Пекингом и економске санкције које је он недавно почео да уводи не би ли казнио власти у Тајпеју за њихово деловање усмерено на јачање де факто независности наводе тајванске привреднике да преиспитају праксу великог и релативно безрезервног улагања у матицу Кину из првих петнаестак година овог века.
Слабљење економских веза између Тајпеја и Пекинга одговара Вашингтону, којем је најпре у интересу да ограничи трансфер тајванске технологије Кини у области пројектовања и производње чипова и развоја вештачке интелигенције како би успорио технолошки развој кинеске економије и јачање кинеске армије, а онда и да осујети настојање Пекинга да економски интегрише Тајван до степена који би знатно олакшао и његову политичку и физичку интеграцију у кинеску државу.
Ограничења политике усмерености на Југ
Политички и економски коментатори у Источној Азији, међутим, указују на две потешкоће када је у питању настојање да се кроз ширење пословања на Југу умањи економска зависност Тајвана од комунистичке матице. Прва је та што немали број земаља Југоисточне и Јужне Азије, попут Лаоса, Камбоџе, Мјанмара или Шри Ланке, и саме имају високи степен економске и финансијске зависности од Кине, те би под њеним притиском могле да омету функционисање тајванских предузећа на својој територији у случају даљег заоштравања односа између Тајпеја и Пекинга.
Даље, мада географска диверсификација у мирнодопским условима има ефекта када је у питању продубљивање економске независности Тајвана од Пекинга, она не би била тако смислена у случају рата.
Наиме, поједини тајвански бизнисмени истичу да, упркос томе што су њихова производна постројења делом измештена у Југоисточну Азију, истраживачи, планери и највиши руководиоци остају на самом Тајвану, због чега би у евентуалном ратном сукобу с Кином дошло до прекида веза са фабрикама у иностранству и озбиљних проблема у њиховом раду.
Осим тога, дужа поморска и ваздушна блокада коју би Пекинг могао да покуша да спроведе физички би онемогућила допремање у Тајван производа које тајванске фирме продукују у Југоисточној и Јужној Азији.
Наравно, и привредним субјектима и политичарима на Тајвану је, можда више него иком другом, јасно да је Кина огромно тржиште и простор са обиљем радне снаге и скоро неисцрпним природним ресурсима, те да је наћи економске алтернативе које би је сасвим или у највећем делу одмениле немогуће.
Ипак, забринутост од даљег погоршања односа са Пекингом, које би могло да резултира у даљим санкцијама, гони тајванске привреднике да све више пажње усмере не само на Југ, већ и на Јапан, Републику Кореју и САД.