среда, 03.08.2022, 14:55 -> 18:03
Лична заоставштина Ненси Пелоси – посета која ће ојачати или угрозити Тајван
Kонтроверзна посета председавајуће Представничког дома Kонгреса Ненси Пелоси Тајпеју у Источној Азији изазвала је недоумице и забринутост да би односи између великих сила Kине и САД могли даље да се примакну тачки усијања.
Kонтроверзна посета председавајуће Представничког дома америчког парламента (Kонгреса) Ненси Пелоси Тајпеју изазвала је буру негодовања у Пекингу, али и критике у самом Вашингтону, где су војни стратези, па и сам врх администрације председника Бајдена, изразили резерве: да ли је то потез мудар, нарочито када је у питању тајминг.
Наиме, до посете Пелосијеве дошло је само дан након празника Kинеске народноослободилачке армије и свега неколико месеци пред 20. Kонгрес Kинеске комунистичке партије, на којем треба да буде изабрано ново страначко и државно руководство.
Зато се посета може протумачити не само као рукавица бачена у лице политичком врху у Пекингу у смислу угрожавања његовог територијалног интегритета и суверенитета над Тајваном, већ и као политички шамар који може озбиљно угрозити лични углед кинеских лидера у врло осетљивом тренутку када им предстоје нови избори, те тако изазвати снажну и потенцијално погубну реакцију.
Ненси Пелоси, којој се тако пребацује да је Тајван практично егзистенцијално угрозила у жељи да га подржи, у Тајпеју се сусрела са председницом Цај Ингвен и тајванским парламентарцима, и у својим медијским наступима на пацифичком острву у више наврата изразила подршку и дивљење за тајванску демократију.
У острвској престоници, где је углавном дочекана с одушевљењем као једна врста храброг женског хероја који је одолео притиску Пекинга, она је разговарала и са виђенијим кинеским дисидентима, међу њима су били они који су се властима у Пекингу супротставили на тргу Тјенанмен 1989. године и они који се боре за демократију и слободу медија у Хонгконгу.
Пелоси је имала и састанак са Марком Лијуем, шефом највеће тајванске компаније која се бави производњом полупроводника ТСМЦ, коју Американци настоје да приволе да у њиховој земљи отвара нова постројења за у свету дефицитарне чипове, те смањи испоруке тог стратешког производа Kини, који у савременом свету примену налази у свему од паметних телефона и компјутера, преко аутомобила, кућних апарата до ракета и дронова.
ТСМЦ је, заправо, по вредности својине најкрупнија компанија на свету из те области, која по том параметру надилази и такве познате гиганте као што су "Интел" и "Самсунг", а по избијању конфликта у Украјини Вашингтон је усвојио политику економског и технолошког раздвајања од геополитичких такмаца Русије и Kине, у којој посебно место заузимају напредне технологије с војном применом, као што су полупроводници високог квалитета који се углавном производе у Тајвану, Јужној Kореји и Јапану.
У парламентарној делегацији коју предводи Ненси Пелоси су амерички конгресмени задужени за спољнополитичка питања, али и за обавештајне послове, што такође говори о карактеру њеног пута у државе и области Југоисточне и Источне Азије (Сингапур, Малезију, Тајван, Републику Kореју и Јапан).
Политичка дволичност Вашингтона?
Док се ближио моменат доласка Ненси Пелоси у Тајпеј, у Пекингу, где се њена посета доживљава као грубо кршење кинеског суверенитета и злонамерно мешање у кинеске унутрашње политичке проблеме, војска је стављена у приправност, а њене поморске снаге упућене да заузму положаје око Тајвана, на шест локација, где ће почев од четвртог августа пет дана вежбати бојевом муницијом.
То је, практично, једна врста симулације окружења и поморске блокаде тог острва на којем је велика већина становништва, етнички кинеског порекла – одлучна мера чији је циљ да прекине тренд политичког јачања дефакто независности Тајвана.
Јер, Сједињене Државе формално признају суверенитет Пекинга над Тајваном, али у пракси то острво већ дуго година наоружавају и економски и политички бодре у његовом настојању да се у што већој мери одвоји од матице Kине.
Илустрације ради, за време осмогодишње владе председника Барака Обаме, САД су Тајвану продале наоружање у вредности од 14 милијарди америчких долара, док је администрација бившег председника Трампа за само четири године које је он провео у Белој кући са Тајпејом склопила уговоре о испорукама оружја тешке 18 милијарди зелених новчаница.
У јануару 2021. године, у последњим данима Трампове владе, тадашњи државни секретар (министар иностраних послова) Мајк Помпео је објавио да су уклоњене самонаметнуте законске препреке које су онемогућавале посете високих америчких званичника Тајвану.
Исте године инаугурацији новог америчког председника Џозефа Бајдена присуствовао је тајвански дипломатски представник у Вашингтону, који практично обавља функцију незваничног амбасадора.
То је био први пут да је тајвански дипломатски представник био позван на инаугурацију неког америчког председника – чин који су аналитичари који се специјализују за Источну Азију оценили као нешто што се да протумачити као дефакто признање независности Тајвана и корак ка будућем дејуре признању.
Даље, у недавној посети Јапану, крајем маја, председник Бајден је изјавио да ће његова земља војно бранити Тајван у случају напада матице Kине.
Он је касније објаснио да САД и даље признају да постоји само једна Kина, она коју репрезентују власти са седиштем у Пекингу, али да се противе војном заузимању Тајвана – изјава која сигурно није умирила политички врх најмногољудније државе света којем је јасно да Вашингтон чини све што је у његовој моћи да не дође до реинтеграције Тајвана мирним путем.
Штавише, управо прошле недеље на Тајвану је боравила и делегација јапанских парламентараца, у којој су била и два бивша министра одбране.
Тај политички контекст Пекингу указује на то да је у току акција САД и њених савезника да се Тајван политички и војно подупре као независна држава, па је разумљиво да кинеско руководство осећа да тај тренд мора да буде заустављен или ометен одлучним дипломатским и војним деловањем, као што су недавно упозорење председника Сија свом америчком колеги да ће онај ко се игра ватром њоме и опећи и акција демонстративног опкољавања Тајвана која је сада у току.
Политичка тежина посете Ненси Пелоси Тајпеју
Наравно, може се сматрати да је кроз најаве пута Ненси Пелоси које су дате унапред и објављивање забринутости америчке војске у вези с тим, те релативно смањено медијско извештавање у смислу да њу нису у већем броју пратили амерички новинари, Вашингтон покушао да ублажи последице њене посете Тајвану.
Портпарол владе у Вашингтону наглашавао је и да Пелоси припада законодавној власти, а не извршној, што је такође једна врста покушаја дистанцирања Бајденове администрације од њених поступака.
И критике републиканаца који су оптужили Пелоси за непотребно подизање тензија у односима с Пекингом, у којима се истицало да је та осамдесетдвогодишња дама, којој истиче мандат у јануару идуће године, предузела ризични пут на Тајван из себичне жеље да се на заласку своје каријере упише у историјске анале, уклапају се добро у амерички наратив којим се жели умањити значај њеног геста.
Упркос томе, могуће је тумачење којем су склонији у Kини а по којем је то што су се политички и војни врх у Вашингтону релативно оградили од њене посете заправо вешт дипломатски маневар, којим се жели донекле умирити (или обманути) Пекинг како би се истовремено "прогурало" оно што је стварни циљ америчке владе, а то је политичко подупирање дефакто независности Тајвана.
Осим тога, треба имати у виду и чињеницу да је Ненси Пелоси дугогодишњи истакнути члан владајуће Демократске партије и партијски друг председника Бајдена, те особа која по америчком уставу у случају да председник и потпредседник буду спречени да обављају своје дужности долази на кормило државе, што њеној посети Тајвану даје посебну тежину, упркос покушајима из Вашингтона да се минимизира њен значај или ублажи њен утицај.
У Пекингу, дакле, постоји озбиљна забринутост да би посета Пелоси Тајпеју могла да у будућности охрабри друге западне државе да шаљу своје високе парламентарне и владине званичнике на Тајван и тако практично демонстрирају, односно, допринесу реализацији његове дефакто независности.
Такође, не треба ни сметнути с ума поменуту чињеницу да се Пелоси у Тајпеју састала и са руководиоцем највећег тајванског произвођача чипова ТМСЦ, који снабдева "Епл" и у Аризони за потребе америчког тржишта гради нову фабрику те у данашњем друштву есенцијалне робе.
Последњих година несташица чипова омета привредни раст економија широм земаљске кугле, а тајванске компаније производе око половину тог стратешког артикла у свету, па је Вашингтон и из економских, али и безбедносних разлога, витално заинтересован за то да тајвански чипови што мање прелазе у кинеске руке, односно да се њихова продаја у већој мери преусмери у САД.
Америчка влада управо је ових дана, у склопу огромног финансијског пакета посвећеног развоју индустрије чипова и науке, одобрила субвенције за отварање нових домаћих фабрика чипова у износу од чак 52 милијарде долара.
Она, као део тог напора, нуди и крупне пореске и друге олакшице за инвестиције страним, превасходно тајванским и јужнокорејским предузећима која праве полупроводнике, али под условом да се она одрекну уступања своје технологије Kини.
Шта доноси сутра?
Мада концентрација војних снага у ограниченом простору увек може да доведе до грешака и нежељених последица, аналитичари у Источној Азији сматрају да ће, када прође демонстрација силе коју тренутно у околини Тајвана врши Народнослободилачка кинеска армије коју је практично изнудила посета Ненси Пелоси, рационално гледано, на краћи рок вероватно уследити детант. Ово стога што ни матици Kини, ни САД (као ни Тајвану) у овом тренутку војни сукоб не би никако одговарао.
Kрајем ове године у САД се одржавају избори за горњи и доњи дом парламента (за Kонгрес и Сенат), а председнику Бајдену пада популарност док се у земљи шири инфлација.
С друге стране, и у Kини предстоји партијски конгрес на којем треба да се одлучи да ли ће бити продужен мандат председника Си Ђинпинга на челу државе и партије, а кинеска економија пати због честих закључавања градова услед епидемије новог коронавируса.
Међутим, и ако дође до краткорочног попуштања напетости, јасно је да је садашњи тренд у односима између Kине и САД генерално опасан – да Вашингтон настоји да политички и економски колико је то могуће изолује Пекинг од других држава региона, да му ограничи приступ најсавременијим технологијама и да га кроз продубљивање војнополитичких савеза са државама региона и њиховим наоружавањем војно спута, као и да Пекинг с друге стране настоји да ојача своју морнарицу и друге војне снаге и да пројектује војну моћ на Тајван и даље од својих обала.
Амерички медији све више брује о евентуалном предстојећем војном сукобу између њихове земље и Kине, до којег би могло да дође у скоријој будућности управо због Тајвана или Јужног кинеског мора, на чији велики део Пекинг полаже територијално право, а чему се супротстављају Вашингтон и његови савезници.
Чини се и да у кинеској јавности јача свест да је после Русије на реду њена земља, односно да ће САД и њени савезници у наредним годинама Пекинг подвргнути све јачим политичким и војним провокацијама, те економском исцрпљивању санкцијама, што ће у коначној инстанци одвести у рат.
Посета Ненси Пелоси, као чин који се може тумачити као јачање америчке подршке дефакто независности Тајвана, могла би да продуби ово на моменте мрачно, фаталистичко расположење да регион Источне Азије свесно али незаустављиво клизи у ратни сукоб између великих сила с несагледивим последицама по светску економију.