Турска, кућа мртвих генерала

Европа и Запад су збуњени хаосом у Турској, који је избио у моменту кад су се сви бавили рашчишћавањем хаоса у Француској.

Све службене реакције дају подршку председнику Ердогану, али на врло необичан начин, тако да не подржавају њега, већ оно што би он требало да представља, а због чега је последњих месеци критикован да не представља демократију, уставност, правну државу, људска права и одмереност.

Прва чаробна реч у реакцијама је по учесталости "демократија". "Демократски поредак у Турској се мора поштовати", поручила је из Улан Батора канцеларка Ангела Меркел преко свог портпарола. Интерпретација СДЗ (Süddeutsche Zeitung): "Солидарност Берлина је са демократијом, не са Ердоганом".

Шеф немачких Зелених, Чем Оздемир, који у послење време има статус неслужбеног државног портпарола по питању Турске, још јасније подвлачи разлику: "Ни војни пуч, ни цивилна диктатура – Турској је потребна демократија за све. Сада."

Реаговање из Брисела, које су заједнички потписали Јункер, Туск и Могеринијева је права посластица за љубитеље лоше сакривених порука о политичким намерама.

Најпре доза разумног евроцентризма у изјави "Турска је важан партнер Европске уније", преведено, "куку нама, ако добијемо још једну непознату варијаблу". Након тога следе приоритети Уније поређани по релевантности: Подршка демократски изабраној влади, подршка институцијама земље (и војска је институција једне земље!) и тек на трећем месту подршка правној држави.

Да ли су демократија и правна држава једно исто?

Једна земља може да има владу изабрану по свим правилима формалне демократије, а да ипак није уређена по принципу владавине права, нити мисли сасвим озбиљно о свом уставу. Како се у реакцијама Европљана, не нужно из Уније, рангирају те категорије?

Аустријски министар спољних послова Себастијан Курц, на пример, подржава најпре правни поредак у Турској, онда државни ред који се заснива на поштовању закона, као треће људски живот, на који би морале да пазе све снаге у Турској, а као четврто правну државу.

Курц, вероватни канцеларски кандидат аустријске Народњачке партије на идућим изборима, на тај начин четири пута понавља једно исто – да је проблем Турске проблем стабилне правне државе, те да је тај проблем постојао и пре пуча.

Москва преко министра спољних послова Лаврова шаље поруку да је најважнији устав, па према томе ситуацију у Турској треба решавати искључиво уставно-правним механизмима. Лавров није без разлога узвукао устав као главну категорију – Ердоган је у спору и са судијама Уставног суда.

Разлог зашто сви инсистирају на правном систему, и то по неколико пута у разним вербалним комбинацијама је јасан – сви се боје Ердогановог беса. Беса напољу, према Европи, освете унутра према националним институцијама и крхком националном миру.

"Ово је једна драматично опасна ситуација. Свеједно ко остане на власти, или дође на власт, имаће огромну одговорност да спречи крвопролиће и грађански рат", изјављује потпредседница немачког Бундестага Клаудија Рот.

Исто мисли и Лавров: "Крвави међусобни обрачуни се морају спречити". Како, већ је рекао – уставно-правно.

Поред тога што сматра да је пуч изведен "некако дилетантски", ФАЗ се највише боји Ердоганове неурачунљивости: "Јасно је како ће он реаговати. Већ код много мањих изазова, као што су били протести у парку Гези, или откриће корупционе афере од пре три године, он је с бесом ударао около и дубоко поларизовао друштво. Сада му се нуди шанса да помири друштво и затрпа старе ровове."

Али, да ли је то у његовој природи? НЗЗ ставља ту тему под ставку "оно што се не зна". А оно што се не зна је, према том швајцарском листу, какве ће бити последице по земљу. Прогноза: "Чишћење армијских редова ће бити брутално и додатно ће потрести земљу. Ердоган ће ову ситуацију искоритити да задржи и још ојача свој ауторитарни курс."

Ко је извео тенкове на улице?

Листа НЗЗ-а "не зна се" има још једну ставку – ко стоји иза пуча? То према НЗЗ-у није јасно: "Можда један отпуштени официр из Генералштаба, можда неко други. Ердоганова влада типује на верског лидера Фетулаха Гулена који седи у америчком избеглиштву."

У извештају СДЗ-а је кључна следећа реченица "немачка влада је изненађена војним пучем у Анкари".

"Изненадни војни пуч" је таутологија једнако као и четири формулације шефа аустријске дипломатије којима позива Анкару на поштовање закона. Суштина војног пуча је да је изненадан. Постоје најављени војни пучеви, али они, као и најављене револуције, углавном не избијају.

Ствар је у томе да се та реченица из "Süddeutsche" чита као одговор на неизговорено питање које виси у ваздуху – да ли има оних који нису изненађени? Французи су три дана пре пуча затворили амбасаду у Турској због "несигурне безбедносне ситуације" (у Турској, не у Француској, тренутно их је лако заменити).

Истина, ситуација у Турској није била оптимална ни пре покушаја пуча, али Париз је затворио један дипломатски канал, а не отказао туристички аранжман, ту је тешко говорити о коинциденцији.

Опет, и сваки медијски параноик с минимумом осећаја за реалност би знао да Французи не би тако упадљиво најавили своје дипломатско повлачење из Анкаре три дана пре војног пуча, зато што би онда сви знали, да су они знали, а сад зна и Ердоган...

И није ту потребна нека нарочита мудрост, сваки политички историчар је знао да ће у Турској доћи до (покушаја) државног удара. Свака нација у тренуцима кризе реагује по национално провереним историјским моделима: Енглези и Јапанци се повлаче на своја острва, Американци се додатно наоружавају, и приватно и државно, Руси пружају руку свету под својим условима, Французи се грле и певају Марсељезу, турска војска пучем спасава Ататурково секуларно наслеђе, а Срби путују на одмор у Турску. Немци на крају све упропасте.

Свет је у суштини тако предвидљив.

Шта ЕУ зна, види и чује?

Кад Анкара крвари, Брисел и Берлин заказују термин за зашивање (својих) рана. Проблем је да Европа у последње време већ по стеченом рефлексу гледа на погрешну страну. Како год се европски лидери окренули, главна експлозија је увек иза њихових леђа.

Чак више није могуће издвојити ни два мирна дана за посету евро-азијском самиту у Улан Батору – једне ноћи терористичка драма у Ници, наредне државни преврат у Турској.

Није примећено ни да је у међувремену Ердоганов министар спољних послова био у Босни и припретио како муслимански народ тамо више нико не сме да бије. Остали народи нису споменути, претпоставка је, њих може да се туче, барем је симболичка порука те врсте послата Бриселу.

Да ли је Европа постала тако рањива зато што је спора, или је, напротив, нездрава брзина њених лидера довела до тога да постане рањива?

Добронамерно тумачење: Европску унију успоравају њени лидери који су, Американци би рекли "изгубили мисију", и сад само пуштају да их догађаји претичу. Свет је убрзао сам од себе, независно од одлука које се доносе у Бриселу, Берлину или Паризу. Сад нам само требају други политичари, бржи у одлукама, па ће све бити у реду.

Релативно објективно тумачње: Европска унија је неким одлукама битно допринела да се убрзају послови света, и сад пропада по спирали коју је сама изазвала. Била је пребрза у ситуацијама које су захтевале више осећаја за финесе – према америчким војним интервенцијама, према НАТО ширењу на исток, према руским осетљивостима, према демографским последицама Арапског пролећа. Нема разлога мењати политичаре, напротив, нека ови који су ту остану и поједу оно што су скували.

Резигнирано тумачење: Друштва "белог човека", оно што се обично подразумева под слободним термином хришћанско-јеврејске цивилизације, налазе се у силазној фази. Европска унија чини што може, иако то често изгледа као да наручује музику на палуби Титаника. Меркелова је то прва схватила, и сад само припрема европске нације на неизбежно. Руси, Срби – сви они деле ту судбину, без обзира на то да ли имају чланску карту Уније или не.

Европу рањава турски војни пуч на још један начин. Од ноћи између петка и суботе, као и читавог дана јуче, у аустријским и немачким градовима су се смењивале демонстрације турске дијаспоре, чији припадници у апсолутној већини спадају у симпатизере турског председника и његове АКП партије.

Следећи Ердоганов позив преко друштвених мрежа, изашли су машући турским заставама, редови попуњени "сивим вуковима", проносећи турске националне симболе улицама Беча и Берлина, шаљући поруку Европи да је интеграција слепа улица.