Када је плаћање пореза забавно

У Јапану су дани када су локалне власти могле да седе скрштених руку и задовољно посматрају како се њихова каса пуни порезом грађана – прошлост.

У тој далекоисточној земљи, локалне власти сада морају да се међусобно боре око тога ко ће привући више новца пореских обвезника.

И док широм света то обично подразумева битку да се компаније и богати појединци привуку ниским пореским стопама и другим олакшицама да инвестирају, живе или бар пријаве пребивалиште у одређеној држави или регији, у Јапану порески обвезници остају ту где јесу, а локалне власти као оружје у сада већ тешкој бици за пореске приходе користе локалне производе и услуге.

Наиме, јапанска влада је пре неколико година увела нови систем донација у којем порески обвезници имају право да, по свом избору, део новца који морају да уплате локалној управи преусмере из административне јединице у којој имају пребивалиште у неку другу општину или град и поклоне га тамошњој управи.

Ове уплате познате су под називом „завичајни порез", јер је првобитна замисао владе у Токију била да, ради умањења економског диспаритета између великих урбаних средина и малих насеља у унутрашњости, охрабри становнике у градовима да финансијски подрже мање средине из којих су потекли.

Атрактивни поклони за донаторе

Међутим, упркос том називу, закон је пореским обвезницима оставио слободу да део свог локалног пореза упуте било којој административној јединици у земљи, без обзира на то да ли су у њој рођени или нису.

У том систему, обвезници који пребаце део свог локалног пореза могу да рачунају на умањење две врсте пореза пропорционално величини суме коју су трансферисали. Те олакшице, међутим, једнаке су за све донаторе, без обзира на то где живе и где пребацују новац, па су оружје којим се локалне управе међусобно туку да би придобиле наклоност потенцијалних донатора локални пољопривредни и други производи, као и услуге које пружају локални угоститељи.

Оне нуде све што се сматра карактеристичним или на неки начин везаним за њихову средину: од меса, воћа и поврћа, преко одеће, козметике, намештаја и електричних уређаја, до бесплатног смештаја у хотелима и бањама и улазница за музеје, утакмице и концерте.

Међутим, конкуренција је жестока и такви релативно обични производи и услуге више нису довољни да међу хиљадама различитих производа привуку интересовање потенцијалних донатора, па поједине управе нуде све екстравагантнију робу. Тако градић Ијама у префектури Мије, у којем се налази фабрика компјутера нуди упола цене таблет и десктоп рачунаре, док градић Куруме на острву Кјушу поклања бицикле са мотором.

И услуге су све атрактивније. Град Тојота сада нуди свим грађанима који у његов трезор пребаце више од 10.000 јена (85 евра) свог пореза да на један дан слободно располажу најновијим еколошким возилом истоименог аутомобилског произвођача, првим у свету четвороточкашем са погоном на водоничну горивну јединицу који је ушао у масовну производњу и продају.

Приобално месташце Њиши Изу у префектури Шизуока онима који су му уплатили више од 30.000 јена (210 евра) пружа прилику да бесплатно уживају у ронилачкој тури, а град Тотори издашније донаторе завичајног пореза награђује са пола дана бесплатног лета глајдером изнад пешчаних дина по којима је истоимена префектура позната у читавом Јапану.

И мада се дарови донаторима углавном шаљу поштом о трошак администрације, поједине локалне управе организују и гала приредбе у знак захвалности својим донаторима, на којима им, уз пригодне говоре, музичке и плесне тачке, служе пиће и храну из свог краја и уручују поклоне.

Лака претрага производа и услуга и једноставна уплата

Завичајни порез, уведен 2008. године, еволуирао је у друштвени феномен о којем јапански медији ових дана интензивно извештају са радосним чуђењем, јер се ове године бележе милиони донација.

Да би, у условима када стотине локалних администрација нуде хиљаде примамљивих производа и услуга, олакшала сналажење у обиљу информација и систем завичајног пореза учинила ефикаснијим, јапанска влада поставила је сајт који грађанима објашњава како функционише механизам донација и олакшица, даје приступ великој бази података о поклонима и омогућава брзо пребацивање пореза на жељену адресу.

Тај сложени сајт омогућава претрагу дарова које нуде административне јединице у целој држави, не само по географској локацији и врсти производа или услуге коју би потенцијални донатор волео да добије, већ и по наменама за које локалне власти намеравају да тако сакупљен новац утроше. Сајт пружа и информацију и томе који поклон може да се добије за који износ донације, а примаоци дарова могу и да оставе своје коментаре о квалитету производа и услуга у којим су их почастиле бирократе из локалних управа.

Врлине и мане "завичајног пореза"

Нови систем усмерио је средства из богатијих урбаних средина у сиромашнију унутрашњост, пробудио локалне бирократе из дремежа и подстакао их на иновације, а пореским обвезницима дао слободу у одлучивању о сопственом новцу какву до сада нису имали.

Порез више није нешто што се просто убира од грађана већ нешто што се стиче пажљивим избором и креирањем производа и услуга, те добро осмишљеним рекламним кампањама.

Завичајни порез несумњиво је већ постигао и извесни психолошки ефекат у смислу сугестије грађанима да измиривање обавеза према држави не мора да буде искључиво болно искуство, већ и пријатан, па и забаван чин.

Поклони које донатори завичајног пореза могу да добију заузврат, чини се, успешно привлаче пажњу грађанства и оне локалне управе које нуде најпримамљивије дарове добро профитирају, што им омогућава да покрију буџетски дефицит, односно, више инвестирају у развој у својим срединама.

По успешности је најпознатији пример градића Тендо у префектури Јамагата, који годишње више заради захваљујући донацијама у оквиру шеме "завичајног пореза" него кроз редовни порески приход који прикупи од грађана и привредних субјеката на својој територији.

Администрација тог места успела да је привуче пореске обвезнике из целог Јапана необичном комбинацијом квалитетних производа и популарних услуга, која обухвата ретко и укусно воће, алкохолна пића, табле за друштвене игре, разне врсте корисног намештаја, дресове и бесплатне карте за утакмице локалног фудбалског клуба Монтедио Јамагата.

Најоригиналнија идеја коју су тамошње бирократе смислиле јесте звање почасног директора тог прволигаша, које се на један дан даје грађанима који су трансферисали више од милион јена (8.500 евра) свог локалног пореза на рачун градских власти. Такав донатор тада може да, у тимском оделу које иначе руководство и играчи носе када иду на гостовање или на званичне догађаје, обиђе цео стадион, уђе у свлачионицу и подели савете фудбалерима и одгледа њихов наступ из директорске ложе.

Још једна предност система завичајног пореза јесте то што новац који управе троше за рекламу, односно за привлачење донација, одлази у локалну економију, и то не само у касу једне одређене фирме, већ у више фабрика, занатских радњи, угоститељских објеката и пољопривредних добара, јер свака административна јединица нуди више десетина поклона.

Неке мање корекције, међутим, можда не би биле на одмет.

Наиме, јагма за донацијама, чини се, већ присиљава локалне управе на све скупље и све екстремније идеје како би се, у све оштријој конкуренцији, докопали пажње и новца сада еманципованих и самосвесних пореских платиша.

Такође, у моралном смислу, нешто што је почело као донирање из племенитих разлога већ је, изгледа, прешло у једну врсту трке у поткупљивању потенцијалних донатора производима и услугама, при чему је створена и нова потрошачка грозница у ионако већ изразито конзумерском друштву.

То, међутим, вероватно, не брине ни централну владу која то види као неопходну меру за стимулацију посустале економије, а ни локалне управе и привреднике, којима је то добра прилика за зараду.

Донекле, међутим, остаје сумња: иако такав систем омогућава географску прерасподелу средстава тако што део богатства великих градских центара упућује ка мање развијеним срединама у унутрашњости, није ли новац прикупљен путем пореза, сада више него пре, усмерен на куповину производа и угоститељских услуга него у здравство, културу и социјална давања за угрожене категорије становништва као што су бескућници и пензионери?