Избеглице – oд културе добродошлице до културе страха

Немачке процене говоре о 300.000 нових подносилаца захтева, што је више него двоструко у односу на прошлу годину. Аустрија говори о 40.000, нешто мање него двоструко у односу на прошлу годину.

У бављењу тим проблемом, Немачка се више ослања на властите снаге, Аустрија на Брисел, а Европска унија на – чудо.

Фолкер Каудер, шеф већинске парламентарне фракције ЦДУ/ЦСУ, сматра како проблем треба назвати правим именом.

"Није реч о обезбеђивању привременог смештаја, већ о социјалној интеграцији оних који долазе са намером да трајно остану – а то је већина", јасан је Каудер из ЦДУ. 

Шеф сестринске ЦСУ партије Андреас Шојер још је оштрији.

"Економске избеглице блокирају систем који је основан за угрожене људе и на тај начин тестирају стрпљивост и спремност за помоћ нашег становништва", каже Шојер.

Министар полиције Томас де Мезјер предлаже, за прву руку, три брза решења: рок за одговор на азилантске захтеве скратити са четири месеца на пет недеља, одбијене консеквентно и неуморно протеривати, а Албанију, Косово и Црну Гору ставити у правну категорију "сигурних трећих земаља" и тако бар пресећи западнобалканску руту.

Контрола прилива избеглица које у Европску унију долазе западнобалканском рутом (прошле године 37.000) неће решити притисак избеглица које се уливају главним северноафричким правцем преко Средоземног мора (170.000 прошле године), или источноегејским (50.000 у истом временском периоду).

Де Мезјер сматра да ће предложена решења увести више транспарентности у проблем.

Око 12.000 оних који су марту у Немачкој подносили захтев за азил су са Косова. Чак половина свих захтева из првог квартала ове године односи се на грађане из те земље, коју је признала већина чланица Европске уније.

"Читава средња класа Косова покренула се у избеглички марш ка Европи", коментарише за Шпигел шеф Савезног уреда за миграције и избеглице Манфред Шмит.

Тај необичан случај колективне бихевиоралне епидемије, који траје још од 1981. године (наводно тровање у студентској мензи у Приштини), преко избегличке географије крајем деведесетих, па све до данас (форсирање српско-мађарске границе у некој врсти колективног транса) остаје специфичан реактивни модел на Косову. 

Свака од те три тачке – скраћивање поступка, ефикасно протеривање, драстично затварање западнобалканске руте – захтева не само сигурну политичку подршку, већ и ширу друштвену прихватљивост.

Влада Ангеле Меркел зато планира у Берлину велики састанак 8. маја који опасно мирише на форме које се у политичкој пракси обично појављују под печатом "националног спаса".

На њему ће се наћи изабрани ресорни министри, представници државних информативних служби, шефови парламентарних фракција, представници "Зелених" тамо где су заступљени у регионалним владама, као и лидер социјалдемократа Зигмар Габријел.

Више рата доноси више мира?

Хладнокрвност са којом Немци говоре о заустављању неколико десетина хиљада избеглица док очекују 300 хиљада, стоји у контрасту са аустријском нервозом због предвиђених 40.000.

Али, не треба заборавити да је Аустрија десет пута мања, а и да је процена броја избеглица за ову годину постављена релативно скромно - није искључено да их ове године буде и више од 40.000.

Систем збрињавања избеглица је већ прошле године доведен до крајњих граница. Свако даље оптерећење практично води ка његовом колапсу, коментарише низ аустријских медија.

У коментару дневника Ди Пресе скреће се пажња на чињеницу да се земље ЕУ "с правом" превасходно баве побољевањем Евра, помоћи Грчкој и украјинском кризом, док су "питање избеглица и азиланата препустиле министарствима унутрашњих послова".

Осим што у деловима показује склоност ка генералној моралној тољаги ("И ако затворимо очи, Средоземно море неће нестати"), тај коментар не тражи толико реконструкцију политичких приоритета Уније - јер они су у реду такви какви јесу, још само да почну да доносе резултате, колико зазива мултинационални активизам сасвим одређеног типа.

Шта ради Ангела Меркел, као динамични и практични елеменат у свакој кризи, пита се аутор коментара, главни уредник листа Рајнер Новак? Како се Европа треба стратешки поставити? Какав став заузети према хиљадама који у демолираним бродовима надиру у Европу? Ко ће финансирати и носити економске, политичке и војне операције у избегличким регионима северне Африке, Блиског истока и Средњег истока (Авганистан и Пакистан)?

Док велика Немачка прилази решавању проблема кроз низ релативно ситних корака, мала Аустрија размишља, барем кроз медије, на стратешко-грандиозном плану - ко то треба да доведе ствари у ред?

"Одговор је морално комплексан - али опет не превише", закључује се у коментару у коме се под хитно тражи "стабилизовање пропадајућих држава Либије и Сирије спољном војном интервенцијом, али ни то неће нико, то не чује радо нико, то не каже радо нико, поготовоне они у опуштеним неутралним државама".

Интересантна ситуација - главни уредник најквалитетнијег дневника неутралне Аустрије позива међународну заједницу у војну интервенцију на територији блискоисточних "фејлд стејтс", док истовремено држи све опције украјинске кризе отвореним.

Читав коментар се може подвести под једну кратку формулу: Више рата, донеће више мира и стабилности. Слаба тачка те логике - да би онда Авганистан, Либија и Ирак данас важиле за оазе мира и демократије, а најостељивији задатак америчких Гис био превођење школараца преко улице, елегантно се прескаче.

Страх, страхови и (не)култура (не)добродошлице

У репортажи "It's a paradise here" написаној за франкфуртски ФАЗ, новинарка Ана Прицкау описује своје сусрете и разговоре док се на бициклу вози кроз Треглиц, градић од две хиљаде и осамсто душа на немачком истоку у покрајини Заксен-Анхалт.

Мали Треглиц се одједном, и сам изненађен, нашао на страницама немачких листова пре две недеље, када су непознати починиоци запалили управо реновирани и уређени дом за прихват избеглица.

Ко, за сада се не зна, али је оформљена локална истражна полицијска трупа која иде од куће до куће и којој су становници већ накачили име од миља "Канистер".

"Питала сам једног 'канистра' могу ли с њим у обилазак, али ми је изразито љубазно рекао не", пише Прицкау.

Ауторка развија своју причу намерно полако, далеко од политичких платформи и акционих програма, не би ли преко спорог ритма немачке провинције "у којој свако раније или касније постаје параноидан" осликала vox populi, онај који стоји иза Шојерове изјаве о границама "стрпљења" Немаца у односу на практично непресушне масе избеглица.

Један од метода који при томе развија је разликовање између "страха" и "страхова".

Једнина те речи означава најнормалнију људску реакцију на будућност, док њена множина стоји за недефинисану, флуидну емоцију којом њени саговорници – људи на аутобуској станици, у башти испред куће, у локалној кафани, пролазници и различите поткултурне дангубе – описују нелагоду у сусрету са "страним елементом".

Сажето – страх је антрополошки, страхови су политички.

Исту атмосферу тежине и ћутње Ана Прицкау описује и у локалном хотелу, једином где су смештени бројни новинари који после паљења избегличког дома опседају тај град у потрази за одговорима и канистрима.

Кад се врати са својих вожњи бициклом, Прицкау среће колеге у лобију, свако за својим лаптопом, сви рефлексно брзи да сакрију екран чим им се неко приближи.

"Као да раде на свеобухватном мировном плану од Треглица до Газе", закључује новинарка ФАЗ-а.

Док немачка политика сталожено приступа решавању проблема с избеглицама, а немачки урбани центри воде евиденцију моралних победа над "Пегидом", немачка провинција ћути и посматра где ће их то Берлин одвести.

На основу статистике коју је Институт за психологију Универзитета у Лајпцигу годинама сакупљао, аутори студије Оливер Децкер и Елмар Брехлер суморно закључују да су средине према странцима одбојније што мање странаца у њима живи.

У зависности од покрајине, између 30 и 42 одсто становника немачког истока стоји отворено непријатељски према новим избеглицима и азилантима који се у квотама распоређују и шаљу чак и у најдубљу провинцију.

Гледано укупно, тек четвртина свих Немаца стоји на таквим позицијама.

Праћењем европских медија, пре свега оних у немачком говорном подручју, долази се до закључка о неколико фаза актуелног проблема избеглица/азиланата: политичке, економске, демографске и религиозне фазе. Наравно да су сви ти елементи увек били присутни, али су у различитим моментима добијали другачију тежину и примат.

У време распада Југославије, то је пре свега био политички проблем.

Од америчке интервенције у Авганистану, још више од Арапског пролећа, постао је изразито економски, а тренутно узима форму демографског, са перспективом да у скорој будућности постане превасходно религиозни.