Компликација звана Крим

Москва би хтела да разговара о низу догађаја који су довели до кримске кризе, док би Брисел и Вашингтон дискутовали искључиво о кримској кризи. За Русију, Крим је процесуална последица, за Запад изоловани чин, касни изданак хладноратовске "Pax-Sovietica" доктрине.

Све у свему, "врло компликована ситуација", како је изјавио кинeски шеф државе и партије Си Ђинпинг, пре него што се кинески опрезно ставио на руску страну у општој међународној размени политичких и правних аргумената.

Општи суд јавности европских земаља је мање-више јединствен - Русија се није променила, свеједно како се зове и у које државне форме се облачи, њен империјални рефлекс остаје непроменљив. Укратко, Русији се не може веровати.

На те оптужбе отварају се две могуће интерпретације, обе са упориштем у реалној слици света последње две и по деценије: Прво, да се Русија и те како променила, и друго, Русија је остала скоро иста, али се Запад толико променио да више нити препознаје, нити разуме сам себе.

За ову прилику, та би се линија набеђених, умишљених, одглумљених или стварних промена с обе стране илустровала на појмовима као што су став према легалности, осећај припадништва и доживљај моралне супериорности.

Свакако да се однос Русије и Запада може операционализовати и кроз безброј других елемената - они о којима је овде реч су само један могући, али зато релевантни пресек.

Да ли се Запад мучи у кавезу легалитета?

Недавна Путинова прес-конференција у Кремљу открила је једну за "бившу" Москву невероватну ствар - "новој" Москви је фанатично стало до тога да све што ради буде чврсто ухваћено у оквиру позитивног права, како националног, тако и интернационалног.

Може се аргументовати да руски правни систем није савршен, или да је интернационално право ионако само лабави систем идеја водиља без јасних санкција. Квалитет права овог пута остављамо по страни, довољно је да је позитивно.

Оно што упада у очи је да се од завршетка Хладног рата некад, до кримске кризе данас, Русија полако, али консеквентно претварала у бранитеља принципа легалитета, док је Запад све више клизао у креативна решења, ад-хок моделе и за прилику скројена одела.

Да ли је то довољно да би се рекло како се западне политичке заједнице све више муче са ограничењима која им намеће принцип легалности, онај исти принцип који су оне саме измислиле, кроз стотине година формирале и претвориле у оруђе наизглед неограниченог просперитета својих друштава?

Да ли је принцип легалитета, пре свега на међународној бини, постао корсет у коме се западне политике гуше? И да ли се гуше зато што имају осећај да их је тај принцип довео довде где сад јесу, али их не води даље?

Да ли се Запад може даље развијати само ако уведе креативнији приступ легалитету, барем на ширем плану? Ако са става "право рађа право" пређе на "прилика рађа и убија право"?

На пример, колико је легалности у датој ситуацији: Делегација Европске уније крајем фебруара потписује споразум са украјинским председником Јануковичем - два дана након тога он је силом збачен са власти - недефинисане снаге "побуњеника" после тог преврата стоје испред кијевског парламента и "надгледају" рад "револуционарног# представничког тела - док оно у првом акту укида равноправност руског језика у крајевима са значајнијом руском мањином.

На све то, инволвирани политичари ЕУ или достојанствено ћуте, или се поверљиво жале једни другима, заборављајући да живе у прислушкиваном свету без тајни - ако их не издају Американци, издаће их Руси, или неки мањи играч доброг слуха. На крају крајева, живимо у издајничким временима.

Закључак: После бројних међународно-правно неосигураних интервенција задњих деценија, Запад све више има тешкоћа да игра у складу с принципом легалитета, који полако прелази у баштину Истока.

Ко где припада?

Путинова прес-конференција открива још један моменат - Њему није свеједно шта ће се о њему говорити у европском, донекле и америчком медијском и политичком простору. Не само у смислу економске користи, трговинских веза и финансијске повезаности; Путинова Русија је и емотивно окренута ка Западу.

И више од тога, Русија је данас и сама део Запада у мери у којој је то била до 1917, у сваком случају њен европски, Европљани би рекли "релевантији" део то јесте.

Кад Путин говори о водећим политичарима Запада и каже отприлике "...Ја њих не разумем, па ми смо, за разлику од Кијева, све направили поштујући легалитет", онда се у тој изјави мешају све супротстављене емоције Путинове Русије.

С једне стране, службена Москва је поносна, јер је коначно научила да игра по западним правилима, с друге стране збуњена, јер сам Запад више не игра по западним правилима.

Да се разумемо - Овде се не тврди да је Путин добре или питоме нарави, а да су Меркел, Штајнмајер, Камерон или Обама незајажљиве природе западног политичког модела. Поента је само у томе колико сви они заједно фукционишу као предвидљиви фер играчи у покеру моћи данашњих глобалних констелација. Овде се говори о реалном свету, а не о најбољем могућем.

У том реалном свету, Крим се и иначе одликовао ломљивим правним статусом, централна влада у Кијеву га је необазриво сломила до краја, Москва је у наставку дефинисала ситуацију као правни вакум и кренула у реконструкцију легалитета од пре Хрушчова.

Такође, у том реалном свету, Русија није неосетљива на то како се доживљава на Западу. Она жели "да припада". Као што неке културе говоре о "изласку на море", руска култура (још више њене елите) се увек вртела око "изласка у Европу".

Али "излазак у Европу" је само израз симболичке географије, он се не може поистоветити са "уласком у Европу" као геостратешком категоријом.

Закључак: И поред тога што поседује дистинктивну политичку културу, Русија себе на дуги рок види са Западом. Истовремено, Запад све наглашеније дефинише свој вишеслојни идентитет кроз дистанцирање према Русији.

Ко је бољи?

Шта је Европа мислила - да ће Украјину кроз уговор о придруживању политички везати за себе, док би је Русија финансијски и економски одржавала на животу? Ово питање се повремено појављује у европској штампи, углавном без одговора.

Европа контролише, Русија плаћа. То и није тако цинично како на први поглед изгледа. Ако је Русија ионако придружени члан Запада, ако смо сви једна велика породица, онда није ни важно ко кога издржава, кад се ионако сви међусобно контролишу!

Таква расподела улога на руског "хранитеља" и европског "управитеља" носила је нажалост са собом и уграђен систем хијерархијског вредновања:

На врху отмени и софистицирани управитељи, испод њих груби руски лиферанти, а на дну банкротирани Украјинци. Москва је очито била спремна да разговара о свему изговореном, али је све оно неизговорено рефлексно схватила као шамар.

У начину на који је ЕУ још од прошле јесени приступала Украјини и после водила менаџмент кризе видљива је та емотивна компонента да се Русима "покаже где им је место".

"Покушај да се земље као што је Украјина изведу из сфере руског утицаја и вежу за Запад је наиван", рекао је Ханс Вернер Зин, познати немачки економски теоретичар, директор минхенског ИФО Института.

Санкције против Русије? Никако, каже Зин, Немачка себи не може допустити такав луксуз - чак 40 одсто немачког увоза природног гаса долази из руских извора.

Чак 52 одсто укупног руског извоза одлази за ЕУ - тачно половина укупног руског импорта покривена је робом и услугама из Уније. Нико не може казнити, а да и сам не заплаче.

Закључак: Европа је склона да скупља трофеје који јој не требају. Русија је то радила некад, сада више не - то је скуп хоби.