Украјина, држава на граници

"Украјини сада прети цепање нације", "Украјини прети вакуум политичке моћи", "Мајдан несмирен прети даљим немирима", "Тишина на западу - чека се исток", то су најчешћи коментари којима штампа немачког говорног подручја прати најновије догађаје у Кијеву. "Претња" је реч која и даље влада Мајданом, централним градским тргом у Кијеву.

У ком смеру вуче тај осећај претње, сада већ и на крилима властите динамике? У поделу - јединствени су сви немачки, аустријски и швајцарски извештачи с места, који из сата у сат, у камеру или за брза онлајн издања нижу питања без одговора: Да ли Мајдан контролише Кијев? Да ли Москва контролише исток Украјине? Да ли ЕУ зна шта ради на западу Украјине? Да ли западни Украјинци знају шта их чека ако се у погон стави механизам дезинтеграције по етничким, културним и историјским линијама земље? Да ли то заиста хоће?

Украјина, земља поцепана границом, пише аустријски Пресе у игри речи са државним именом Украјине, које у преводу значи "на граници".

Да ли Мајдан контролише Кијев?

Да, тврди Андреј Парубиј, самозвани командант "војног логора" на Мајдану, иначе парламентарац Отаџбинске партије Јулије Тимошенко. Како то с обзиром на хаотичне прилике није чињеница коју је лако потврдити или оповргнути, немачки Велт се при томе позива на сајт локалних новина "Сегодња".

Каква је та контрола и које политичке идеје држе на окупу снаге што с Мајдана "контролишу Кијев" описује дописник швајцарског Ноје цирихер цајтунг, који спава и једе с демонстрантима: "О Европској унији се говори с презиром, многи с мржњом; осећају се да их је ЕУ издала и оставила, желе будућност и без Брисела и без Москве. Штајнмајер, Фабиус и Сикорски, министри спољних послова Немачке, Француске и Пољске су за већину њих тек виц-фигуре. Ово овде није битка за Европу, већ рат против Јануковича."

Јанукович је напустио Кијев.

Да ли Москва контролише Исток?

Долазак европског преговарачког тројца у Кијев део немачке штампе је доживео с мешавином ироније и олакшања, у смислу иницијатива се враћа у компетентне руке, кад бисмо се шалили. Сада "прве виолине решавају проблем", изјавио је немачки дипломата једној независној немачкој ТВ-мрежи. Није тачно, реаговала је новинарка, Прва виолина седи у Москви!

На истоку Украјине, која је под власти бирократа из Јануковичеве Партије региона, као и на Криму, где преовладава јасан проруски став, већ се врше припреме за "самоодбрану", пише аустријски Пресе.

Конкретно, то значи да је пажња светске јавности - барем оне која ужива луксуз да нема ратове у властитој кући - предуго била усмерена на Кијев и политички бес западне Украјине. Љутња, страх и нервоза источне Украјине остали су недовољно осветљени под рефлекторима светских медија.

Низ новина немачког говорног подручја управо тематизује тај осећај тишине и ишчекивања шта ће учинити украјински исток оног тренутка кад се покрене.

Опасност поделе потенцирана је и оригиналним адмнистративним решењима федерализације Украјине: 24 аутономне области, једна аутономна република (Крим) и два града (Кијев и Севастопољ) под директном управом централне владе.

Политички ексклузивитет Крима као једине украјинске републике без великих припрема може бити преведен у државни ексклузивитет: већина становништва су етнички Руси, историјске везе са Москвом су јаке, на полуострву се налази и "самостални" град Севастопољ поред кога је, по уговору до средине овог века, усидрена руска Црноморска флота.

Кримски политичар Генадиј Басов, вођа локалне политичке снаге Руски блок у градској управи Севастопоља, отворено заговара отцепљење полуострва. У случају потребе, његовим "јединицама самоодбране" довољно је неколико сати да преузму власт над Севастопољем, преноси аустријска агенција АПА.

"Бандеровци" гласи погрдни назив који се на Криму и у источној Украјини употребљава за националистичке снаге које су преузеле власт над Кијевом. Степан Бандера (рођен у аустроугарској Галицији 1909, убијен у Минхену од КГБ-агената 1959) је украјински политичар који се на западу земље и службено слави као национални јунак, док на истоку важи за нацистичког колаборатера и криминалца.

Да ли ЕУ зна шта ради у Украјини?

Европска унија је под страховитим притиском да оствари какав-такав дипломатски успех у Украјини. Пре свега, жури јој се да напусти формулу "Fuck the EU!" у коју ју је сместила (прислушкивана) изјава америчке политичарке Викторије Нуланд пре неколико недеља. Према тој школи мишљења, ЕУ и даље бриди од понижења и фанатично тражи нешто што личи на успех.

Проблем је да је постигнути споразум за западну Украјину млак и недовољан, док за источну мирише на искорак испод руског заштитног кишобрана и због тога је неприхватљив.

Да се у школи предаје геополитика, онда би Путин био одликаш, а ЕУ понављач из задње клупе, коментарише швајцарски Ноје цирихер цајтунг недораслост Европске уније украјинском изазову.

Није при томе реч о урођеној ограничености бриселских политичких елита да схвате шта се ваља по улицама Кијева, већ само о томе да Москва има кристално јасне представе шта жели од Украјине, колико јој она значи, и колико је спремна да плати не би ли је задржала у свом политичком кругу.

Унији та јасноћа недостаје. Она улази у Украјину са мантром о европским вредностима, Русија са обећањем о топлим радијаторима.

Питање које се често чује јесте - да ли су Европљани уопште свесни да ће Москва до краја бранити своје право на блиске везе с Украјином?

Да ли "Мајдан" зна шта значи дезинтеграција земље?

"До краја", консеквентно изведено до краја, значи поделу земље.

Један сценарио је грузијски, шифра Источна Осетија. Руске снаге су 2008. спречиле покушај Тбилисија да преузме контролу над том области с већинским руским становништвом. Улога Осетије сада би припала Криму.

Други сценарио је југословенски, шифра Бадантерова комисија. Тражило би се правно тумачење неког теоретски независног ауторитета о природи и валидности унутрашњих граница у Украјини као земљи граница.

Трећи сценарио би чак могао да буде неки далеки ођек Дејтонске матрице пренете на украјинске прилике, са ентитетима, кантонима, областима, републикама, федерацијама и, коначно, конфедерацијом, бар једном. Могао би - када би ЕУ била у ситуацији да финансира ту врсту финансијско-економске екстраваганције, што више није. Та је формула на издисају и у Босни са четири милиона становника, док је у осиромашеној земљи од 46 милиона неостварива и у траговима.

Ако би се трагедија Украјине могла сажети у мало речи, онда би оне гласиле "национални идентитет" - он је релативно нов, октроиран одозго после распада Совјетског савеза, у стварности подељен и радикално агресиван према алтернативи. Галиција, Буковина и Карпатска Украјина биле су део средњеевропских државних творевина, док су југ и исток припадали царству Романових.

Уз то, како пише Ноје цирихер цајтунг, Руси нису свуда били доживљавани као окупатори, већ су, далеко од тог стереотипа, на југу и истоку данашњих украјинских територија били носиоци процеса модернизације и индустријализације.

Али, закључује швајцарски дневник, то не значи да би дезинтеграција Украјине прошла једноставно као повлачење рајсфершлуса. Идентитета су можда само два на броју, али су регионално распоређени, историјске и културне традиције не поклапају се увек са политичким.

Конкретно, и поред "рајсфершлуса" средином земље, дезинтеграција Украјине би протицала на једнако малигни начин као и некад подела Југославије.