“Освојио сам трећу награду, било је баш лепо, нисам имао превелику трему, али помало, зато што је била велика конкуренција и знао сам да ће бити јако важно ако ја освојим нешто”, каже Лука Ђукић ученик Основне школе ”Ната Јеличић” у Шапцу. 

“Видела сам да баш има доста ученика, веровала сам да сви знају добро да причају енглески , тако да ме је то још више унервозило, имала сам трему, али успела сам”, каже Нина Рашевић, ученица основне школе „Вук Караџић” у Шапцу.

Колико је ово такмичење захтевно, сведочи податак да је за прво место био потребан максималан број поена, па је измакло и некима који су дошли са енглеског говорног подручја.

“Ја сам рођена у Јужноафричкој Републици и награда ми је измакла за једно слово. - И како си то прихватила? - Била сам разочарана, али ћу ићи и следеће године”, каже Јелена Рашевић која иде у Основну школу "Стојан Новаковић".

“За прву награду на републичком такмичењу било је неопходно 40 поена, за другу награду 39 а за трећу 38. Тако да је практично разлика између прве и треће награде била је у два поена. Било је тешко припремити их за ово такмичење, имали смо мало времена , деца која учествују на овим такмичењима су ангажован из неких других предмета”, каже Весна Керкез Грбић из шабачке Основне школе ,,Вук Караџић”.

“Велика је ствар што је уведено такмичење и за 7. разред и сам тест се разликује. Они у 7.разреду раде само писмени део, док у 8. разреду после пименог имају и усмени до испита, па је још теже добити награду”, наводи Јелена Поповић, наставница енглеског у Основној школи ,,Николај Велимировић” у Шапцу. 

Ови шабачки основци кажу да је посебан утисак на њих оставила додела награда на Филолошком факултету која ће некима трасирати пут.

“Пуно ми значи то што знам енглески зато што могу да се споразумевам са људима у другим земљама , планирам да идем у филолошки смер у Гимназији и можда да идем и на филолошки факултет”, каже Ленка Поповић, трећа републичка награда из Основне школе "Николај Велимировић" 

Захвални наставницама и родитељима, награђени основци поручују да је за све потребна љубав срећни што на летњи распуст одлазе са сазнањем да су међу најбољим ученицима у Србији.

"Погрешно је мишљење да су све старе врањске песме тужне, сетне, болне, дакле певају о несрећној љубави, не, напротив, оне јесу изразито лирске, изразито љубавне, тако да, у ствари, певају о радости живота, јер шта је љубав, ако не радост живота”, каже вокални солиста Бранимир Стошић Каце.

На питање шта је за њу врањска песма вокална солисткиња Биљана Петковић одговара: „Врањска песма, то је најлепши један сегмент наше традиционалне музике којом се ја бавим, заиста, сваки пут са радошћу дођем да певам овде, кад год ми дође да ми буде лепо и да слушам нешто што је наше поднебље најлепше музички изнедрило, ја одем, па послушам са јутјуба дивне сплетове врањских песама.”

Фестивал “Врањска градска песма” први пут је одржан 2019. године, у част Стане Аврамовић, ауторке песме ‚‚Димитријо, сине Митре”.

Врањска песма је на листи нематеријалног културног блага Србије.

"Душа, емоција, хармонски склоп који буди најлепше ствари у човеку, у његовим мислима, а и најтужније, а некада и најрадосније, зависи да ли је у питању песма која је у ритму, да ли је песма лежећа, са лепом причом која је испричана, али најбитније да ли је испричана од срца кроз певање”, каже тенор Војислав Спасић.

"То је једна жива традиција, и то је оно што је веома важно, постоје наследници, генерацијска предаја, и оно што је такође важно јесте да је препознато из перпективе кулутурне политике и концепта нематеријалног културног наслеђа да је врањска градска песма уписана у национални регистар нематеријалног културног наслеђа, тако да ту постоје одређене планиране мере очувања”, наводи др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог САНУ.

Представљена је монографија “Народна музика Врања” музиколошког института Српске академије наука и уметности, а вечерас је на програму наративно-музичко-сценски приказ ‚‚Врањска песма и реч Боре Станковића”.

“Масовно се суши, да ли је то до временских услова, да ли је до начина бербе, да ли до климатских промена, недовољно падавина, највише има и жилогриза, тако ако погледамо ширу околину, вишњари се масовно суше, а прави разлог нико не зна”, каже Горан Арсић, воћар из Шумаровца.

Штете које трпе воћари су немерљиве, а због све јачег напада жилогриза, страхују да већ сада губе битку против ове штеточине, о чему најбоље сведоче десетковани засади коштичавог воћа у Топлици.

“Овај воћњак је требало да буде стар око 24 године, да је нормално, та вишња би се још увек одржавала, требало би да има 4-5 вагона. Дај Боже, ове године, да могу да уберем, види се да је вишња супер понела, да могу да уберем 8-9 тона, значи немам петину од рода који би требало да буде, а истовремено, нема ниједна вишња од првобитно посађених”, наводи Горан Ивановић, воћар из Доње Речице.

Стручњаци за заштиту биља у овом делу Србије, кажу да су још пре двадесетак година упозоравали на овакав сценарио, али да до сада, осим пресађивања осушених биљака, готово да није било ефикасног средства за сузбијање ове штеточине, која се у овом периоду готово одомаћила у нашим крајевима.

“Катастрофа, жилогриз, који је имао каламитет пре неких 10-15 година, је поново у каламитету и по некој мојој процени, пошто сам ја стално на терену, мислим да у овом тренутку имамо тенденцију сушења воћа између 50 и 70 одсто и оно што бих ја предложио свим пољопривредницима је употреба пестицида у гранулираном облику, које треба посипати око стабла, око кореновог врата. Капнодис има ту особину, да негде у јуну месецу, се убушује у тај коренов део, односно коренов врат”, каже Зоран Момчиловић, стручњак за заштиту биља. 

Хоће ли се о вишњи и осталим врстама коштичавог воћа, на југу Србије, ускоро говорити у прошлом времену или ће вишедеценијска традиција гајења бити настављена и у годинама, које долазе, умногоме зависи од решености надлежних државних органа, али и искусних стручњака из ове области, да се ухвате у коштац са проблемом, који прети да потпуно затре традиционалну воћарску производњу. Времена је све мање, а борба, која предстоји, тешка и неизвесна.

"Ја хоћу да идемо даље. Гореле су и манитири и цркве и разна здања, па су их људи обновили. Ја мислим да је ово добра прича, не зато што је моја, него ту се окупља преко 500 деце месечно, који пролазе кроз разне терапијске и радне задатке, хорске, драмске музичке. Мислим да је кључ вратити пажњу деци, скинути их са улице, довести их у неке сређене услове, дати им да бирају, да зараде да буду корисни и себи на првом месту и нама свима који живимо са њима", каже Миша Близанац из Коњичког клуба "Филипус".

"Филипус" постоји 12 година, реч је о породичном имању Мише Близанца, уметника и хуманитарца коју је ставио на располагање корисницима. Уз несебичну помоћ Малене, али и других мештана овог бачког салаша имање водио заједно са њима. Идеја је била да уз посао и редовна примања који је обзбеђивала младима са инвалидитетом, содара финансира и храну за животиње, терапијске програме и активности центра.

"Дванаест година изузетно напорног рада, труда, жеље, умећа, помоћи других људи, помоћи државе, све ј отишло у неких пола сата је нестало, али оно што није нестало је наша жеља и љубав. Ја знам да ћемо ми то поново обновити, баш због тих младих са инвалидитетом, јер када смо њих довели овде после неких месец и по дана, сви су се расплакали. Били су изузетно тужни, али су стали и рекли па ми ћемо поново ово направити", каже Маја Дуновић из Коњичког клуба "Филипус".

У пожару, чије околности нису разјашњене, изгорео је и готово завршен хостел, велика дневна соба и трпезарија, као и два стана, неколико месеци након што је требало да буде отворен јединствен регионални центар за едукацију, терапији, али и социјално предузетништво.

"Ми смо смилили да то буде потпуно другачије, да буду негде где ће да се друже, где ће имати радо- окупациону терапију, где ће имати терапију помоћу коња и где ће моћи да спавају, да остану на селу у природи, дата им је та могућност. Мислим да је и то било другачије у односу на неке друге програме и трајало је. Оно што је важно јесте да је трајало. Није било по пројекту месец дана и тако даље, ми смо трајали", каже Маја Дуновић.

Иако три године траје прикупљање помоћи центар је далеко од обновљеног. Укључили су се многи, али посебно Национални инклузивни хор ИСОН, Школе за основно и средње образовање деце са сметњама у развоју „Милан Петровић" у Новом Саду, где Миша ради као професор и води хор. Имају више од 6000 наступа иза себе, а на последњихм наступима скупљау средства за обнову центра.

"Оно што нам је сада хитно потребно је сено, детелина, кукуруз мекиња, за наше коње да обезбедимо ову годину, да можемо да живимо до следеће године. А што се тиче обнове треба нам једна бетоњерка да би обновили ове плоче које су процуриле, пошто их морамо заменити и требало би да направимо једну мању халу, да би могли да направимо тај погон заједно са магацином у коме би могли да производимо и пунимо и да одатле носимо људима који би хтели а узму прозвод младих са инвалидитетом", наводи Миша Близанац.

Ватра је за пола сата уништила оно што је стварано годинама, али није угасила идеју због које је "Филипус" настао. Да би се деци и младима са инвалидитетом вратило место за терапију, дружење и рад, потребна је помоћ свих нас. Рачун за донације je  265-3300310013492-80.

„Када нису ту, ја их тако дозовем и оне дођу, да ли било мужа, да ли некада их пустим ван ограђеног простора у испашу, па их чувам. Увек када их зовем, знају да их зовем са неким разлогом и увек дођу“, каже Јована.

И наставља: “Рецимо ја их храним (Бранка немој да је бијеш), ја њих храним и помузем и останем још да их храним, мазим, да их грлим, да им тепам. Рогице. И оне воле, обожавају да ја њих мазим и да их грлим, и кад журим, кад не могу, оне се буне где сам ја отишла, зашто се ми не мазимо.”

Уобичајени дан за Јовану Рајковић која је због љубави према животињама и селу одлучила да се бави козарством. Животиње третира као љубимце, а за њу су део породице.

„Она је Јелка, она је Смиљана, ово су Златана, црна Бранка, она је опасна, главна и бије све друге“, истиче Јована.

Од козјег млека прави различите врсте сирева у комбинацији и са планинским биљем, којима обилује тај део ивањичке општине. Умеће у сирењу каже да је научила од баке Мице.

„Ја њој кажем - не знам само кога ти послуша и ко тебе наговори ово да урадиш. А она мени каже: „Баба нико ме није наговорио, ја то волим, ја то оћу сама, волим да радим то, волим животиње и то ти је то. И ето, а ја сам волела да се запослила, да је ишла на посао и радила, и дошла кући, одмарала и излазила. Овако, Бога ми, има обавеза доста око животиња, око коза. Али, она то воли, шта да радим, не вреди причати“, наглашава Јованина бака Мица Рајковић, из Клепана.

Јована додаје: „Мени живот на селу представља неки мир, слободу, просто и љубав, огромну љубав коју у ствари добијам од ових животиња и коју ја њима пружам“.

Окружена је и другим животињама. Пулин Бела и пони Младен су каже најбољи другари. Једино још није дала имена живини. Али, ни то не искључује. По свршетку гимназије одлучила је да се окрене животу на селу и производњи здраве хране, јер сматра да је то перспективна будућност за младе.

“Имали смо 3 одрасле, и 13 мањих свиња. Једног момента су само почели да не једу, да леже, да не устају. То су им први симптоми. Одмах смо звали наше службе инспекцијске, ветеринарску у селу. Узели су узорак, сутра су одмах јавили да је позитиван на афричку кугу. Ово није први случај, ово пет шест дана како траје, и више“, рекао нам је Љубан Иванковић, из Прова.

Након потврде вируса код свиња, следи еутаназија свих грла на имању. Како би се зараза сузбила, повећан је број људства и механизације на терену.

“Апсолутно се ради по закону све. Сада смо набавили камионе специјализоване за то, до сада нисмо имали, вршили смо закопавање на три метра дубине. Дезинфекцију, предузимали све биозаштитне мере. Све што је било у нашој могућности”, наводи Владан Милошевић, начелник Штаба за ванредне ситуације Општине Владимирци.

Из Прова, болест се, према речима надлежних, проширила на територију града Шапца и Уба. Одоговорност и дисциплина, једини су начин да се спречи ширење вируса.

Никола Милутиновић, директор ВСИ Шабац истиче: „Ја морам да апелујем на све произвођаче да примене све биосигурносне мере, у то спада, улазак у економске делове домаћинстава, да затварају свиње из простора у своје фарме, да се придржавају свих просписаних законских мера, и оно што је најбитније, забрана траспорта. Забрана продаје и куповине свиња, из ових заражених и угрожених подручја, то је једини начин како можемо да спречимо даље ширење болести”.

Рано сузбијање болести је најважније, због тога сваку промену код животиња одмах треба пријавити надлежном ветеринару. За еутаназиране свиње које су обележене ушном маркицом, сточари имају право на накнаду.

“Ми и даље имамо вискок проценат жена које трпе насиље унутар породице и у партнерским односима. Ми и даље имамо неплаћени кућни женски рад. Ми даље имамо праксу да се жене одричу наслеђа у корист мушких потомака. Жене су у малом проценту у односу на мушкарце власнице непокретности, па чак и покретних ствари”, каже Снежана Кнежевић, заменица покрајинског Омбудсмана за равноправност полова.

Има их више са дипломом факултета и докторским дисертацијама, али је стопа запослености код жена мања за 14 посто у односу на мушкарце, док је самозапосленост код мушакараца троструко већа. Мање су плаћене у односу на мушкаце и примају мању пензију.

Ивана Крсмановић, директорка Завода за равноправност полова истиче: „Треба женама пружити прилику да се едукују, да се образују да би што више радили на својој економској независности, јер је то пут ка равноправности”.

Али уз посао, жена у просеку обављају 76 одсто послова у домаћинству и дупло више од мушкараца и тај рад је неплаћен, није обухваћен БДП-ом и углавном се подразумева, због чега многе жене имају мање времена за образовање и напредовање у каријери. Када би јој била плаћена такозвана "друга смена", односно, када би се кућни ангажман прерачунао у радне сате жена би месечно зарађивала око 72.000 динара.

“Код нас је још увек проблем у тој некој традиционалној свести, што је са једне стране и добро, али има и своје мањкавости и треба више радити на томе, поготову када су у питању рурална подручја”, додаје Ивана Крсмановић, директор Завода за равноправност полова.

“Овде се ради о потреби да се промени свест целог друштва. У нашем друштву још увек су укорењени ти патријархални обрасци на којима ми морамо да радимо и да у наредном периоду постигнемо не само формалну, него и суштинску равноправност мушкараца”, наводи Снежана Кнежевић, заменица покрајинског Омбудсмана за равноправност полова.

За национални дан родне равнопрвности одабран је 11. јун када је 1842. године, указом кнеза Михаила по први пут, одобрено школовање жена у Србији.

“Скупљаш сличице, а кад порастеш више, можда нема ти тих албума, па можеш да их чуваш”, каже деветогодишњи Василије.

Тринаестогодишњи Бранко додаје: „Не знаш коју ћеш сличицу да добијеш, да ли ћеш да добијеш дупло, да ли оно што ти треба, да ли Месија, Роналда... и онда, тај осећај једноставно покреће нешто у теби”.

Вуле, од 75 година каже да је то страст: “Унук, први разред, се заразио, и ај, деко, да ми помогнеш”.

“Волим фудбал као спорт. Занимљиво ми је Светско првенство и све, и скупљао сам и пре”, наводи петнаестогодишји Огњен.

А његов вршњак Филип: “Кад сам био мали, и тако све сличице скупљам, и волим то да радим. То ми је неки, као, може да се каже, и хоби”.

Србислав и Миомира Милић кажу да сличице скупљају за унука: “Унук живи у Италији, и онда му спремамо, сад треба да дође августа месеца”.

Једанаестогодишњи Алекса додаје да је занимљиво кад се отварају кесице, кад се мењају са људима.

Албуми су готово пуни, још само да почне најважнији догађај - најважније споредне ствари на свету.

Анкетирани наводе:

“Па близу сам, фали ми још 20-ак”.

“Фали ми око 140 сличица, па нисам баш близу крају”.

“Баш сам близу. Ово ми је можда једна од последњих мењажа овог првенства, и надам се да ћу доста сличица да заменим”.

“Девет сличица, да попуним цео албум. Све су неке необичне, не знам који су играчи”.

Роналдо, Меси, Неимар најтраженије су сличице међу 980 колико их има у албуму.

“Свако вече зове унук, односно ми зовемо њега, и онда му отворимо албум, показујемо му. Он каже: "А, или има... Меси”.

“Меси, Роналдо, Неимар, да, и такође сви грбови”.

“Роналдо, Неимар, Меси и Мбапе”.

Већина нашох саговорника сматра да ће победник бити Португалија:

“Ја мислим да ће Португал. Португал, да”.

“Португал, и надам се да ће они да освоје због Роналда”.

“Аргентина”.

“Навијам за Бразил сад, ко ће бити...”.

“Ја за Шпанију. Видећемо. Ко игра најбоље - тај”.

“Тесно је. Француска је близу, Аргентина је близу. Можда опет буде исто финале као прошли пут”.

Од вечерас па наредних пет недеља све заљубљенике у фудбал због временске разлике одржавања утакмица чекају непроспаване ноћи.

"Крајем 19. века њена стратегијска и фортификацијска улога је била јако битна. Она је настала из једне потребе да се граница тадашње Краљевине Србије, према Бугарској, што боље стратегијски утврди”, наводи историчар Давор Лазаревић.

После 1890. године војне власти Краљевине Србије саградиле су на десетине утврђења на источној граници. Градили су их мештани околних села присилним радом.

Давор Лазаревић, историчар наставља: "Ова тврђава је завршена 1893. године када је Краљ Александар Обреновић преузео пуну функцију власти и због тога имамо његов монограм на самом улазу у тврђаву.”

Тврђава на Црном врху је једина права артиљеријска тврђава која је саграђена изнад земље. Због своје јединствености заслужује заштиту.

“Направљена је техничка, фотографска и фотограметријска документација о тврђави, то је основи предуслов како би се припремио тај велики досије који касније иде на усвајање. То ће нам, стављајући тврђаву у фокус, омогућити да се њоме бавимо на један другачији начин што се тиче обнове и даље заштите”, истиче Елена Васић Петровић, архитекта Завода за заштиту споменика Ниш.

Иако је унутрашњост тврђаве и даље савршено очувана, са спољне стране видљиви су знаци пропадања. Зато стручњаци упозоравају да је последњи тренутак да се тврђава на Црном врху обнови и заштити.

 „Марту, Мицу, Машу, Радоја, Верицу, Јулку ...“, наводи Павле Шуњеварић.

Другари додају: „Он је према нама - увек ту за нас“.

„Јуримо се, играмо физичко са њим“.

„Павле није ништа другачиији од нас. Он је много добар према нама свима. Ми много волимо са њим, а мислим да и он воли да се дружи са нама“.

То потврђује његова мајка, али и дефектолог. Такво позитивно окружење утиче да Павле заједно са вршњацима буде активан на часовима.

„Ми смо, да кажем, имали срећу што смо од првог дана наишли на праве људе преко дефектолога, учитељице, личног пратиоца, па све до деце која уче са њим. Они њега нису прихватили као друга, него га искрено воле“, каже Јелена Шуњеварић, из Ужица.

Марица Лазовић, дефектолог ОШ за образовање ученика са сметњама у развоју „Миодраг Миловановић“ Ужице истиче: „Кад наиђете на подршку, другара у одељењу, учитеља, наставника, то већ добија други облик. Значи, онако како би стварно требало да изгледа. У овом одељењу инклузија је заступљена сто посто у сваком моменту“.

У Основној школи „Душан Јерковић“ више од двадесет ученика има сметње у развоју.

„Наравно, није то баш исто код сваког детета и у сваком одељењу, али већина ученика су заиста добро прихваћени и деца се труде да им помогну колико могу“, наглашава Александра Савић, психолог основне школе „Душан Јерковић“.

Просветни радници труде се да инклузију остваре и неконвенционалним активностима. У оквиру ликовне радионице видео продукција снимила је и на интернету објавила документарац „То сам ја, Павле“.

„Да би сте могли да промените свест, ово је један од начина, један од корака. Али, најбоље се мења уколико сте у контакту са њима. Значи, не можете уопште да помислите колико је разлика између деце која су у сталном контакту, са децом која имају развојне потешкоће, а у односу на ону децу која немају. Тог момента када уђете у разред, као што је разред Павлов, видите потпуно другачију атмосферу и са њим и са другом децом једноставно. Тако да један непосредан контакт је најбоље решење“, сматра Владан Савић, наставник ликовног васпитања ове школе.

Ивана Миленковић, учитељица у ОШ „Душан Јерковић“ додаје: „Мислим да се и те како мења свест грађана. Некако све више су учесници у редовној настави, у свим активностима у радионицама“.

На млађима свет и остаје, а другари Павла на прави начин, дечијом искреношћу и топлином показују како да узајамно пружамо бољи део себе.

"Они пошаљу булдожер, не могу да грешим душу, пошаљу булдожер колко да, кад удари вода однесе, очисти, и после кад удари киша поново однесе земље и опет нема и опет нема, за 50 година никад у животу није стављено ништа, нити песак, нити шодер, ако можeте помогните ме да док сам жив да направимо бар пут докле се може", каже Слободан Радосављевић, мештанин Несврте.

Љиљана је овде рођена. Ни за шта Несврту не би напустила, али лако није, каже, посебно кад си без деце и без сопственог возила.

"Ништа нема, лекар куде је у Грделицу и то ако могу да отидем, ако не могу ништа", додаје Љиљана Радосављевић, Слободанова супруга.   На питање - како силазите доле, одговара: "Такси, плаћамо такси, овде дође пред кућу, кад може, а кад је киша нема нигде".

Бреме живота у планинском, неприступачном селу дели и брачни пар Маринковић. До Грделице се у набавку мора бар једном недељно. Сналазе се како знају, а и син долази. Лети још и не мари, зими је теже.

"Припремимо се, спремимо дрва, огрев, спремимо брашно, обезбедимо се за зиму, воду имамо планинску, струја није марила ове зиме", прича нам Живорад Маринковић, мештанин Несврте.

Последње падавине још више су оштетиле земљани пут. Подвиг је стићи довде и теренским возилом. Најсигурније је старим апенцем. Тако Драган Стевчић готово свакодневно обилази родитеље.

"Једино мотором и може, или неко теренско возило, лада нива, неки џип. Иначе, друго не може, трактором, друго ништа, веома је тешко. Заиста је лош пут", истиче Драган Стевчић, из махале Војиница.

Грделица на дохват руке, а мештанима Несврте често недостижна. Асфалту се не надају. Булдожер, камен и шљунак решили би проблем.

Град Лесковац је пре 3 године урадио 4 километра асфалтног пута од Грделице до махале Војиница. Од Војинице до Несврте има око 2,5 км пута који је у изузетно лошем стању. Надлежни у ЈП "Урбанизам и изградња" у телефонском разговору кажу да ће се потрудити да овај пут уђе у редовно годишње одржавање и да већ овога лета учине нешто како би пут поправили и овим старинама олакшали живот.

„На свим овим брдима иза нас које се налазе, има популација од попар хиљада јединки, тако да ми смо негде проценили да их има око 5.000. Врло је битно да нема друге вегетације које смета и једна од првих биљака која цвета у години“, каже др Милош Поповић, биолог.

У време Јосифа Панчића ова врста била је распрострањенија. Данас, Велика мужица сматра се изузетно ретком и значајном биљном врстом, а уврштена је и у будуће издање Црвене књиге флоре Србије. Управо зато њено очување има посебан значај, а стручњаци истичу да је неопходно додатно истражити и заштитити једино познато станиште ове врсте у Србији.

Губитак те врсте аутоматски би значио смањење самог диверзитета. Што генерално није добро. Из неких еколошких разлога. Све има своје последице када нестане нека врста. То је као ланчана реакција. Увак иде она прича о око пчела, шта би се десило, то је свима позната прича. Па велика катастрофа“, истиче Бранко Јотић, биолог.

Осим велике мужице, подручје овог дела источне Србије одликују се изузетним био диверзитетом. Овде расту и друге заштићене биљне врсте, међу којима је и строго заштићени Косовски божур. Забележено је и присуство, шумског и кратконогог гуштера, великог мрмољка, као и више од десет врста лептира. Управо зато су истраживачи Милош и Бранко наставили рад на овом подручју, настојећи да евидентирају што већи број биљних и животињских врста и допринесу њиховој заштити.

“Све сам радио из све снаге. Што год сам јер ја сам такав... пут на који сам стао тражио је од мене да се доказујем, из посла у посао. И тако ме је живот терао”, каже Божидар Боле Милорадовић, сликар и илустратор.

Шта све може човек "златних" руку за живота? Аутор је многобројних плаката за домаће и иностране филмове. Потписује илустрације за ремек дела "Ко се боји Вирдзиније Вулф", "Одавде до вечности".

Милета Милорадовић, карикатуриста из Крагујевца наводи: „Он је 70-те године имао у Музеју примењене уметности - 100 плаката Болета Милорадовића.То је доказ да се плакат у то време неговао и да је постојао као посебна графичка дисциплина”.

Посвећено и значлачки, бавио се лепотом књиге. "Друговао" са Светим Савом, српским владарима, Вуком Караџићем.Краснописом и вињетама богатио благо Србије.Филмске плакате поклонио је Југословенској кинотеци, личну библиотеку, свом Крагујевцу.

“Негде око 6.000 библотечких јединица, и много тога што нису само књиге, та такозвана некњижна грађа, Болетови радови, графике илутрације”, истиче Анђела Огњановић, директорка Народне библиотеке "Вук Караџић" у Крагујевцу.

Божидар Боле Милорадовић, сликар и илустатор наглашава: „Ја се толико радујем да могу да поклоним, више него онај што је добио поклон. Можете мислити, а стварно је то тако и то ме је одржало у животу. Колико година - 93, а биће још, надам се”.

И тек планира да уради калиграфско издање "Песме над песмама" и Типик Светог Саве. У свему што је радио, Милорадовић каже, водила га је љубав, иако је она, како је записао Вук Караџић пуна и меда и једа.

“Са шпарглом у Србији нема скоро нико велико искуство, али људи су заинтересовани да подигну засад и имају хиљаду питања, од самог испитивања тржишта, преко начина гајења, квалитета, финансијског плана ..Годинама све то разрађујемо и сад продајем бизнис укључујући и саднице”, наводи Драгомир Ивановић, произвођач шпаргле.

Драгомир је ове године одлучио да поред шпаргли на свом имању посади и 100 смокви. Има своје саднице, а у овом послу помажу му и комшије, јер не може увек све сам да заврши на време:

“Сад кад сам у пензији почела сам да се бавим шпарглом и да их гајим. Упознала сам Драгомира који много више о томе зна и ту смо да му помогнемо кад затреба. Углавном се бринемо о расаду, кад не може да испрати сваку садницу, ми смо ту”, каже Роса Станић, из Омољице.

Драгомир Ивановић има око 3000 садница шпаргле старе сорте Аржонтај и годишње добије око 1000 килограма. За сад све продаје на домаћем тржишту иако цена није мала.

“Производња шпаргле није за пијачну тезгу, већ пре свега за потрошаче који су куповно добростојећи, за ресторане, хотеле, боље пиљаре. То захтева строжију контролу и много бољи квалитет него што смо навикли. Никад нисам испод 10 евра продао килограм тако да нема потребе за извозом”, истиче Драгомир Ивановић.

Драгомир успева све да произведе органском обрадом без употребе пестицида и хебрицида и зато је ово поврће још траженије, али и скупље на тржишту.

„Звезда се зове Марија. Налази се на координати ректасцензија 5 часова и 35 минута и деклинација минус 5 степена. Види се из наше школе, управо у овом смеру. Такође видимо из учионице у којој смо проводили највише времена. Мислим да сваки пут када погледа у небо, сетиће се нас“, наводи Анђела Миленковић, ученица IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“ Краљево.

У школи се ове седмице полажу матурски и возачки испити. То су последње школске обавезе након чега следи растанак уз обећања да се другари, школа и наставници никада неће заборавити.

Хелена Шушић, такође ученица IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“ објашњава: „Одлучили смо да разредној поклонимо нешто несвакидашње, што неће да јој стоји негде са стране него ће да јој остане успомена на нас. У част томе, колико се трудила за нас, не само у школи него и ван школе, купили смо јој звезду на небу из сазвежђа Орион која се сада, од када је она то преузела, зове Марија и мислим да ће то да је подсећа заувек на нас“.

За разредну је звезда симбол другарства и заједништва које је са децом градила 4 године.

„Некако бих рекла да ова звезда не представља само мене него да представља наше цело одељење. Некако увек ћемо се сећати наших тих школских дана, лепих тренутака, лепих успомена и некако, ето, када погледамо у небо у сваком тренутку знаћемо да смо ми ту заједно“, истиче Марија Илић, разредни старешина IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“.

Светлост звезде Марија која је засијала 5. јуна стићи ће до наше планете за 4 године два месеца и 26 дана. Тачно 1. септембра 2030. године када ће Марија дочекати нову генерацију ученика.

Весна Цветковић, коауторка изложбе: “Старо Врање носи у себи дух једног времена које је прошло, али није нестало, сачувано је у сећањима, причама које се преносе, али најверније у фотографијама, оне бележе тренутке који су некада били обични, а данас су тако драгоцени”.

Неки памте, неки су слушали приче, воле да погледају колико се град променио. И амбијент је одабран да буде ближе грађанима, пролазницима.

“Памтим, биле су ћерамидице, ћерпићи, покривени, није било црепова, и чесме су биле, онде ђеренке, чесме старовремске, староврањско”, каже саговорник. “Променило се, прилично се изградило”.

На питање - старо Врање или Врање данас, шта је боље, саговорник одговара: “Па, знате како кажу, и оно старо и оно ново има нешто и добро и лоше у себи, оно што се мени допада око изложбе, јесте што млађе генерације могу заправо да виде како се раније живело у Врању и да повуку паралелу шта је оно што је остало, тај дух Врања, а оно што се променило”.

“Морали смо да прогледамо велики број фотографија и на крају смо се одлучили за ове фотографије, које можда на најбољи начин осликавају како се град кроз време мењао и развијао”, истиче Драгана Станисављевић, коауторка изложбе.

На 56 фотографија приказане су улице, тргови, куће и зграде, људи, тренуци и атмосфера. Одабране су из богате колекције Историјског архива.

"Све је тешко и сваки посао мора да се ради. Свуда, где год да одеш и шта год да радиш, није лако. Боље ово да се ради, да си сам свој газда и колико радиш , толико зарадиш, него да идеш за неки минималац да радиш. Нов сам у овом послу и учим још увек, али мислим да ми добро иде", наводи Перо Пуља, власник пољопривредног газдинства.

Одлучио се да чува косовске бардоке. Каже да тиме доприноси очувању генетских ресурса, јер је у Србији остало мање од 200 грла ове старе метохијске расе оваца.

Перо Пуља, власник пољопривредног газдинства каже: „Оне су изузетно млечне. Има примерака које дају и литар ипо млека. Аутохтона је раса, изузетно подобна за ово подручје. Подноси све временске прилике и неприлике. Отпорна на кишу, на болести."

Највећу помоћ и подршку у послу пружа му супруга. Да би стекао потребна знања Перо је уписао Високу пољопривредну школу.

"Планови су да останемо на 50 грла. Правимо млекару да можемо да производимо овче производе од 100% овчег млека и да изађемо на тржиште", истиче Пуља.

Премије које за овчарство обезбеђује држава и погодности које пружа Фонд за пољопривреду града Пирота, могу бити изазов младим људима, попут Пера, да обнове давно запуштене појате својих предака и оживе старопланинске пашњаке.

„Мени је то изузетно важно зато што ми то показује да сав труд и сав рад који сам уложио током прошлих година се исплатио на неки начин и да, просто, треба да наставим и ако наставим тако да се надам да ћу добијати и настављати да добијам такве резултате и то је, стварно, велики мотив", каже Андреј Крајиновић, ученик 7. разреда Ваљевске гимназије.

“Увек сам ишао све корак по корак, прво једно такмичење завршим, па онда сва следећа да се превише не отеретим и да све полако урадим", наводи Константин Тојчић, ученик 7. разреда Ваљевске гимназије.

Ученици осмог разреда Ваљевске гимназије Вања Јусуфовић и Реља Станишевић били су најуспешнији на оба државна такмичења из географије, оном које организује Српско географско друштво и Националној географској олимпијади иза које је Центар за таленте.

„Добијају се поени за упис у средње школе од првих награда на републичким и очекивао сам да добро урадим, био сам спреман. Како се ради у овој школи, будеш скроз спреман. Ако учиш и посветиш се, можеш да очекујеш награду увек", каже Вања Јусуфовић, ученик 8. разреда Ваљевске гимназије.

“Ове године сам се определио за баш пуно такмичења и мислио сам да ћу много горе резултате остварити, да ће ми бити много теже због броја такмичења, али успео сам боље резултате да остварим, него што сам очекивао и задовољан сам", наводи Реља Станишевић, ученик 8. разреда Ваљевске гимназије.

У Ваљевској гимназији поносни су на основце, јер је на државним такмичењима учествовало двадесетак ђака. Резултати указују на висок ниво квалитета образовно-васпитног рада.

„Није овде битно само рећи да је то за обдарене у области математике, битно је рећи да је то програм основне школе малкице модификован, али за оне који су свестрани и оне који желе више да уче. Наши ученици овде најчешће остају у нашој школи, најчешће остају у одељењима обдарених за математику, али уписују и друге смерове", каже Вељко Ћировић, директор Ваљевске гимназије.

Програм за гимназијалце - основце, кажу у овој школи, ученике припрема за највише домете у области природних и друштвених наука током средњошколског гимназијског образовања.

“На првим часовима смо кренули са лаганим кувањем. То подразумева пржење јаја, сеча неких предјела и тако то сервирање. Док сада већ почињемо да кувамо нека главна јела”, каже Николина Тешић, ученица Угоститељско-туристичке школе.

“Омиљено јело што сам правио је карбонара. Планирам да после Угоститељско-туристичке школе завршим и гастрономију и специјализацију за италијанску кухињу”, наводи Душан Бошковић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

“Школованог конобара за разлику од онога што је приучен чини како прилази госту, са љубазношћу, са осмехом”, каже Лазар Јевтовић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

“Важно је да госту приђемо са десне стране. Да прво спуштамо пиће дамама или јело или старијој особи”, каже Тадија Ћировић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

У процесу стицања знања помажу им искусни ментори. Иван Костић, један од координатора наставе, некада је и сам био ученик те школе.

“Школа је високог ранга и уопште је заступљена у овом крају због самог угоститељства. Сви кувари и конобари који пожеле да раде после школе имају могућност да се запосле у нашем објекту. Са децом крећемо од самог старта. У суштини ово су деца која су друга година и они имају већ неко предзнање, тако да смо сад полако прешли у топлу кухињу и крећемо се ка готовим јелима и самој припреми хране“, каже Иван Костић, шеф кухиње и координатор наставе.

“Предности овог начина образовања су што деца своја знања и вештине стичу у реалном радном окружењу. Значи они у тим компанијама имају своје инструкторе који прате њихов рад, показују им неке иновације које ми у школи не можемо да им покажемо и што су после завршетка школе одмах спремни да почну да раде”, сматра Јелена Марић, директор Угоститељско-туристичке школе Чајетина.

Ученици који се образују по дуалном моделу наставе, своје школовање могу наставити као и они који су се образовали по класичном. Једина разлика је прилика да се раније опробају у улози запосленог

“Ја преко рида, а он преко неку ливаду и там се саставимо на сред, он ме довати за руку и одведе и после мој татко дође, милом ли си или силом? Па како милом сам него како. Дође да ме пита дал сам ја милом. Ма не бре волела, стварно смо се много волели, ја мислим да нема љубав лепше да је била него наша", прича Негосава Радосављевић из Бачевине код Лебана. На питање колико су имали година, одговара: "Ми смо имали по тринаест година кад смо почели да се волимо ко деца, а по петнаест кад смо се узели”.

"Лепа је била", наводи Милетија Радосављевић из Бачевине код Лебана и на питање зашто се оженио тако млад одговара: "Како да вам кажем, услови били такви да сам морао да се женим. Да живите заједно? Да, и прошло је пуно година". Додаје и да је остала љубав.

Љубавна прича Негосаве и Милетија родила се на раданским пашњацима, чувајући стоку. Крунисана је крај записа, храста који је вековима окупљао мештане на сабор за сеоску славу.

*Моји родитељи су одавде пошли његовој кући, узели се и почели брачни живот као што је већ забележено 70 година брака, али не само они, неколико заједничких живота је почело одавде”, истиче син Милован Радосављевић.

"Мучили се јесмо, али лепо је било", кажу бака Нега и деда Мета Гарац, како га сви у крају знају. Имали су стругару, обрађивали земљу, децу одшколовали, унуке и праунуке дочекали. Најбољи су им пример како се брак негује.

“Дивни су моји родитељи, мучили су се, мучили, дивни су и нама су пример, ја и мој муж смо око 47 година у браку”, наглашава ћерка Зорица Антанасковић.

Без стрпљења брак је тешко одржати, а прећутати је прави благослов, то је рецепт за јубилеј вредан поштовања. Како и доликује платинасту или милостиву свадбу прославили су у кругу најмилијих.

“Мозак је лепши много од лепоте, лепота прође, мозак те служи докле год си жив, то сте и ви сигурно чули на телевизији. Јел' то ти је најважно - слога, да се слажеш, све ако нема шта за вечеру, нећеш вечераш, али кад се слажеш то је много добро, и то људи не разумеју. Ја на моја деца викам, и унуци викам, најбоља је слога, деца ће сутра да отидну ко што су наши отишли”, додаје Негосава.

Негосава ће ускоро напунити 86, Милетији је 85. Она не види добро, он се не креће, али док је рука у руци и брижна деца око њих, слави се у Бачевини, готово опустелој, и живот и љубав.