„Сто корака нисмо могли, након три године борбе са Короном, да пређемо. Требало нам је два сата. Падала му је сатурација, па би стално носио сатуратор да види који му је ниво кисеоника у телу“, каже Нихад Колашинац, Мехмедов отац.

Исо Муковић, фитнес инструктор додаје: „У консултацији са његовим родитељима одлучили смо да он почне да тренира, тако што смо ми прилагодили тренинге онако како би њему најбоље одговарали. Он је у старту показао позитивну реакцију на тај тренинг, где је он из тренинга у тренинг брзо напредовао, где сам се ја баш одушевио“.

У међувремену, тренинг је за Мехмеда постао важан део свакодневице. Овде долази са великим узбуђењем, а посебно га радују тренинзи са пријатељима из групе, са којима дели слично искуство одрастања са Дауновим синдромом.

„Цела та прича и цео тај систем тренинга који мора бити њима прилагођен зна да буде доста комплексан. Захтева доста знања, као и одговорности, међутим уз довољно жеље све је то лако урадити“, истиче Исо Муковић.

Нихад Колашинац, Мехмедов отац каже да његов син једва чека да дође, да тренира. „То њега испуњава. Јако је дисциплинован да уради све те вежбе. Увек једва чека. Те шта ће да обуче, те шта ће… Углавном, презадовољан је и овај тренинг га полако враћа у једну нормалу“, наглашава Колашинац.

Од младића који се некада једва кретао, Мехмед је својом упорношћу и жељом стигао до тога да данас редовно тренира и из дана у дан напредује. Његов пут можда најбоље показује колико се границе могу померити када постоји довољно воље, стрпљења и жеље да се иде напред.

У истраживању, које је покренуло Друштво за академски развој учествује мултидисципинарни тим научника, из више земаља света. Уз помоћ савремене науке реконструишу се лица свих учесника битке на Чегру из 1809. године, чије се лобање налазе у Ћеле-Кули, а од 952. првобитно узидане до данас их је сачувано 58.

До сада је реконструисано и презентовано 6 лица, а антрополошка истраживања показала су да су у бици учествовали и старији од 50 година и деца од 11 и 12 година.

„Да имаш будућност мораш да одредиш себи циљ у животу, а то значи мораш да се одрекнеш свих тих негативности који га запљускују", каже Радивоје Стојановић, из Лесковца.

Као жива енциклопедија је. Књиге су његов свет. И њих и новине чита без наочара. Никада, каже није боловао и осећа се као да му је педесета.

„Можете да ме питате и сад шта се догађало и пре 10 година, 20 из друштвеног живота, из политике, из историје, из религије шта год хоћете", истиче Радивоје.

Нису му требали у животу каже, деда Радивоје „куле и градови" већ само добро здравље, породица, потомство. Има двоје деце и седморо унучади и праунучади.

„Највеће богатство је човек, значи деца, уопште људи. Шта ће све ово, ако нема људи нема ни ово", наглашава Радивоје Стојановић.

Уживају у друштву прадеде. Са њим деле радост, лепе и тешке тренутке али и уче да буду одговорни, вредни, поштени људи.

Алекса Митровић, Радивојев праунук каже да је он увек био ведрог духа. „Увек је био насмејан и зрачио неком позитивном енергијом. Кад год ту дођемо код њега увек нам буде лепо", рекао нам је Алекса.

Слаже се и Ива Цветановић, Радивојева праунука: „Пошто сам ја студент права ја кад дођем код њега он наравно крене са мном да прича и о томе.Тако да за моје положене испите је и он заслужан где ми је причао о историји, римском праву."

Можда су још важније животне лекције које старина упућује младима, да је породица увек на првом месту, а знање и рад највећи капитал.

„Да стварају породицу, да раде, да поштено раде и зарађују и од свог рада да живе", саветује Радивоје Стојановић, из Лесковца.

Са најмилијима и тортом за викенд прославиће 101.рођендан. Праунука Ива му је прва честитала. Зна да је књига прадеди најомиљенији поклон.

"Мени је искрено предивно, ја бих сваком препоручила да дође у Дом јер мислим да је ово једно невероватно искуство и пријатељи и васпитачи и цела атмосфера, све је савршено", каже Анђела Јовановић, из Добрња код Петровца на Млави.

Лаза Којић, из Табановца код Петровца на Млави додаје: "Превасходно ми је лакше да будем у Дому. Имам увек друштво за дружење и немам обавезе као код куће или у стану, исплати се да будем у дому“.

"Свиђа ми се што је сваке недеље другачији мени, имамо по два избора, петком ко пости, можемо да бирамо, имамо воће, колач, чоколадице, имамо салате", истиче Милица Цимеша, из Усија код Голупца.

Септембарски изазов је адаптација нових станара на живот у дому, али највећи број се успешно прилагоди уз подршку васпитача чији је приоритетни задатак успоставити ред међу тинејџерима који живе заједно.

"Посвећеност свих запослених, сарадња са запосленима, ученицима и родитеља доводи до добре организације живота и рада у Дому".

У дому Техничке школе у Костолцу смештен је 61. ученик. Собе су четворокреветне, имају заједничку собу за учење, библиотеку, теретану и спортске терене. А управо је завршена реконструкција и учвршћивање зидова, као и изградња кишне канализације, јер су због велике количине воде почели да слежу темељи“, истиче Јелена Аранђеловић, васпитач у Дому ученика Пољопривредне школе у Пожаревцу.

Нела Алексић, директорка Техничке школе са Домом ученика "Никола Тесла" Костолац каже да се труде да максимално у континуитету унапређују ученички стандард, да побољшају услове за рад и учење, како ученицима, тако и свим запосленима.

Дом ученика Пољопривредне школе у Пожаревцу сваке године прими 200 ученика. Собе су трокреветне и четворокреветне са сопственим купатилима. Слободно време могу провести на некој од 11 спортских и културно-уметничких секција или у теретани, библиотеци, заједничкој соби за учење. Дом ове године обележава 30 година од оснивања.

"Тада је примљено 96 ученика 48 дечака и 48 девојчица. Услови су били скромни али ентузијазам и запослених и ученика био на високом нивоу. Свих ових година смо се трудили да то подигнемо на виши ниво што се тиче ученичког живота и надам се да смо успели у томе", истиче Добрица Филиповић, помоћник директора Пољопривредне школе са домом ученика "Соња Маринковић" у Пожаревцу.

Недавно је у Дому ученика на Тулби грејање на чврсто гориво замењено гасом, што је донело уштеде, топлије собе и мањи посао за запослене.

"И за један лек и за два, три људи мора да иду или неког да замоле, ко иде за Прокупље на посао и тако. Много је лакше сада овде када има апотека", каже Живко Стаменковић, из Горње Бреснице.

Зорица Милетић, из Велике Плане додаје: "Апотека нам је далеко у Малој Плани. Ово старо становништво треба, нема ко да те вози, ми смо стари пешке да идемо не можемо. Превоз је лош, слабо. Стварно треба и мало чешће."

И Милисав Цветић, из Велике Плане, слаже се да је много боље кад им дође лекар. „Много значи што је овде у селу. Треба да се дангуби да се иде до Прокупља, овако овде много боље."

Циљ је да здравствена услуга и потребна терапија, грађанима буде доступнија нарочито онима којима је одлазак у град отежан.

"Обиласком села, већ смо стекли слику. Значи најчешће се користе антихипертензиви, онда имамо лекове за дијабетес, оралне неке антидијабетике, инсулине. Имамо доста заинтересованих за мерење крвног притиска и нивоа шећера у крви", наводи Милена Јовановић, магистар фармације.

"Нов вид здравствене заштите у руралним подручјима Топличког округа који подразумева истовремени медицински преглед и рад мобилне апотеке. Ми смо организовали да наше медицинске екипе буду присутне непосредно пре него што ће доћи апотека на точковима да пацијенти могу бити прегледани, пропише им се терапија а онда ће на лицу места узети своје лекове", истиче Ана Момчиловић, в.д. директор Здравственог центра Прокупље.

Покретна апотека наредних дана биће на услузи и мештанима Куршумлијских села.

Иван Ивановић, директор хотела „Термал“ каже да је летња сезона протекла добро. „Наставили смо сарадњу са ПИО фондом. Имали смо попуњене капацитете што се тиче тог уговора и окрећемо се неким новим стварима. Ту пре свега мислим на ову сарадњу коју ћемо да обновимо после дугог низа година стагнирања. А пре тога су генерације овде училе да пливају на овом базену.

Последњи пут је Ватерполо клуб доводио децу у Матарушку бању још 90-тих година, када је овај туристички центар ушао у процес приватизације. У клубу очекују да ће се велики број малишана уписати у школу пливања.

„Свим нашим малишанима у Краљеву је по први пут ове године у хотелу Термал доступна и обука непливача. Обука непливача ће се реализовати суботом и недељом у терминима од 9-10, 10-11, 11-12, тачније од 1. октобра ове 2026. године. Сви, значи наши малишани, који су прошли обуку непливача и школу спортског пливања моћи ће да се регрутују и да се пријаве за часове пливања који ће се реализовати у датим терминима“, истиче Милан Генчевић, председник Ватерполо клуба Краљево.

Школа пливања Ватерполо клуба Краљево почиње од октобра. У почетку ће деца долазити у Матарушку Бању у пратњи родитеља.

„Мој драги колега Зоран Амиџић је водио, а ја сам био уредник и та емисија је имала своје велике поклонике, посебно у Сарајеву. Имао сам податке да се чује у Либији, да се чује у Закопанима, али свеједно, Радио Београд је 1975. године у званичном билтену написао:,,Ми убирамо претплату, а народ слуша Радио Шабац“, истиче Драган Филиповић, некадашњи уредник Радио Шапца.

Програм Радио Шапца био је слушан захваљујући народној музици, контакт емисијама, жељама, честиткама и поздравима слушалаца. Био је пресудан за каријеру многих јавних линочности.

Милан Вулетић, водитељ истиче да се Радио Шабац слушао у целој Југославији. „Ко прође од певача у Радио Шапцу, тај је направио фантастичну каријеру. Да не помињем ту Лепу Брену, Цецу Ражнатовић. Уз чувену песму ,,Мамино прваче“ само чак 47 минута читао колико је било поздрава, жеља и честитки“, присећа се Вулетић.

Стварању култног радија, допринео је Велимир Милошевић, менаџер, директор и оснивач Распеване јесени, чији је караван са певачима аматерима и естрадним звездама најпре гостовао по селима, а од прихода су се реновирали домови културе.

„Распевана јесен трајала је 90 дана, било је 180 концерата по бившој Југославији. Затим смо прешли на Европу, урадили смо концерте у Бечу, Минхену, Салцбургу, Паризу и једне године у Берлину. У Бечу смо имали по две представе са по 6 000 људи, а исто се дашавало и у Љубљани, у Тиволију. Радили смо и Хит параду и Песму лета“, напомиње Велимир Веља Милошевић, оснивач „Распеване јесени“.

„За мене је било најлепше када вас препознају на улици. Имали смо вести у пола 8, па у 8. Кад су престале да се емитују вести у пола 8, слушаоци су звалу да питају зашто их нема, јер су на основу информација са радија планирали свој дан“, каже новинарка Радио Шапца у пензији Светлана Љубић.

Гашење Радио Шапца трајало је годинама. Према подацима РАТЕЛ-а, дозволу за емитовање изгубио је 2016. а престанак рада везан је за пропадање Радио-телевизије Шабац неколико година касније. Остао је лепа упомена једне младости и пример новинарског и менаџерског ентузијазма.

"Мора да се сортира и не сме да се баца. Лагано се спушта, калибрира се ситнија, крупнија, индустријска и тако се слаже. Пре неки дан су набрали пет тона њих петоро, по човеку једна тона", каже берач Горан Матовић.

Ова година била је добра за производњу јабука, није било појаве болести, а велика суша неће умањити род. Чак је у појединим воћњацима и преродила, па је плод ситнији,а негде су под тежином рода и гране попустиле:

"Можда је било више сунца, али имамо систем за наводњавање и још користимо и соларну енергију како бисмо уштедели струју. Што се тиче воћа има га на претек, добили смо мало више индустријске због опекотина, па је и ситнија због већег рода, али имамо и доата која је прве класе", напомиње произвођач јабука Ђорђе Кутањац.

Јабука се тренутно на велико продаје за 50, а на мало за 70 динара по килограму, док је цена индустријске 20 динара. Имамо довољно квалитетног воћа и за извоз, али тренутно је мања потражња купаца.

"Радимо по свим глобалним стандардима, примењујемо све прописане заштите и прскамо само кад морамо. Јабука је по свим пропорцијама и дијаметрима, као што се може и видети", напомиње Ђорђе. 

Овде истичу да неће журити са продајом, јер имају и савремену хладњачу капацитета од 2500 тона која користи савремену смарт фреш технологију и ако треба могу одређене количине јабука ускладиштити и чекати зимски период и бољу цену. 

"Зато што је нека кобила много трчала, па се овде свртела и зове се Несврта.“

"У турско време звало се Кесибор, а што се тиче самог назива, да ли се овде сврта, долази, свраћа? Долазе, враћају се, ево комшија се вратио", кажу мештани.

Милош Нешић са породицом обнавља породичну кућу. У томе му помажу комшије. Ради као молер и каже да је највећа благодет овде то што у појединим деловима села нема сигнала мобилне телефоније.

"Желим да оспособим дедовину, да не пропадне. Имам двоје деце, да после мене наследе, али мора прво да се реновира“, истиче Милан.

Успомене, предмети који су се некада користили, старо огњиште - све то га враћа у Несврту, као и жеља да се бави сточарством. Шестогодишњи Душан Нешић каже да има десет крава и оваца.

Село Несврта налази се подно Бесне Кобиле, на 1200 метара наморске висине. У селу стално борави двадесетак мештана, а у основну школу иде само један ђак. Мештани се већином баве сточарством и гаје пољопривредне културе за своје потребе.

Мештани се већином баве сточарством и гаје пољопривредне културе за своје потребе.

"Сади се кромпир, то је главна делатност у селу. Чува се помало стока, и то је то. И у грађевинским радовима помажемо, некад нама помажу, радимо и за паре, и све то тако иде“, каже Слађана Митић.

Комшијска солидарност изражена је на селу. Природне карактеристике не треба описивати, већ уживати у погледу и чистом ваздуху.

"Прошло је време по систему: посејемо, попрскамо и убирамо принос. Долази време заливања и неким новим стварима којима се до сада нисмо бавили. Трудимо се да избегнемо тај корак, да се не прљамо, не заливамо, да не идемо на њиву. Хоћемо да урадимо за пар дана и да смо слободни, а а то више не може“, напомиње пољопривредник Зоран Митровић.

"Што може без наводњавања, или неке површине наводњавати. Кукуруз смањити, можда и смањити закуп земље. Закупи на конто наших финансијских резултата су скупи“, истиче пољопривредник Зоран Симетић.

На огледној парцели у Чуругу приказана је разлика између наводњаваног и кукуруза у сувом ратарењу. На њиви, која је имала систем кап по кап, принос је од 13 до 15 тона у зависности од хибрида. У сувом ратарењу максималан принос у овом делу Бачке је 6 тона по хектару.

"С обзиром на то да је овај оглед наводњаван осам пута, наравно, до произвођача је колико пута ће додати воду, тако да у односу на количину воде коју су хибриди добили, ови приноси су изузетно задовољавајући“, појашњава Миљанка Дакић из компаније „Бајер“.

Улагање у систем за наводњавање у ратарству се дугорочно исплати преко повећања приноса.

"Систем се гледа у наредних седам година, сваке наредне године се мења само трака, дакле треба да правимо две и по тоне разлике по хектару да би систем био исплатив у наредних седам година. Ако буде девет тона по хектару разлике у првој години, исплатили смо комплетан систем за наводњавање“, каже Реља Аничић из компаније „Савакоп“.

Пре започињања наводњавања неопходно је анализирати воду. Вишак соли је највећи непријатељ земљишту и биљкама.

"Пољопривредници немају идеалну воду, да је само чиста, одлична. Али онда морате да пазите са већим количинама воде, смањите концентрацију соли у земљишту, како би биљка могла да усвоји воду“, истиче професор Пољопривредног факултета у пензији Бојивоје Пејић.

Изазов у сушним годинама је и издашност бунара. Потребно је најмање 1000 литара воде у минуту, што је довољно за наводњавање три и по хектара површина.

„На пример снаја која болује од малигне болести морала је да негује своју дементну свекрву. Њено стање није могло да се побољшава, она је бринула о њој. Имали смо сина који је бринуо о својој дементној мајци, а нажалост изгубио је и ћерку и супругу“, каже Невенка Богдановић, Секретар Црвеног крста у Крагујевцу.

Деменција је, кажу стручњаци, болест са милион лица. Прве знаке пропадања когнитивних способности, често не препознајемо. Заборавност, проблеми у оријентацији и говору, понављање истих грешака, аларм су за узбуну.

„Код нас рана дијагностика омогућава, даје могућности да добијете симптоматску терапију. Чак ни нови лекови о којима се много говори - о биолошкој терапији не доносе излечење за сада, немамо доказа. Они само одлажу погоршање болести“, објашњава проф. др Елка Стефанова, неуролог.

И у свету и код нас, говори се о тихој епидемији деменције. Старосна граница се спушта, па уместо после 65, поочетак неуродегенеративних промена у мозгу, почиње много раније.

„Врло је важна једна људска, емотивна, емпатична реч, разговор. Ми се обично фокусирамо на неке функционалне ствари, попут: дај да ти донесем храну, дај да идеш да легнеш, дал спаваш, дал не спаваш“, истиче Жељка Цвјетан Гортински, драма терапеут.

Зато је битно, сматрају у удружењу за Алцхајмерову болест, побољшати систем подршке породицама, које називају и "тихим пацијентима".

„Недостају нам дневне услуге у заједници, недостају нам дневни боравци за особе са деменцијом, недостају нам саветовалишта за сроднике који о њимa брину“, рекла нам је Надежда Сатарић, Српско удружење за Алцхајмерову болест

Као што вежбамо тело и наш "командни центар", треба да остане у кондицији. Уместо самоће и повлачања у себе, лекари особама у трећем животном добу, саветују физичку активност, дружење, нова сазнања и непрестано учење.

"Сви мотиви у његовим делима су из Врања, са југа Србије, такође и ликови, он је описивао Врањанце и ликове из околине Врања, са југа Србије, овај патријархални менталитет који је владао. Тај период од турског до модерног доба”, каже Бранка Јаначковић, коауторка изложбе.

Борин живот обухвата један сегмент изложбе, други је стваралаштво, који заузима највећи део. Његова најпознатија дела у више издања и на различитим језицима.

"Коштана, чији је трећи чин први пут штампан 1900. године у часопису Звезда. У целости, ова драма као комад из врањског живота, као комад у 4 чина са певањем, први пут је штампана јануара 1902. године у српском књижевном часопису што је веома значајан документ", наводи Бранислава Стојковић, коауторка изложбе.

Трећи сегмент изложбе представља омаж Бори Станковићу, док су у четвртом истакнуте манифестације посвећене књижевнику. Аутентичан, јасан, актуелан, готово увек је асоцијација на Врање.

"Његов печат, његово завештање књижевности превазилази наше границе и то имамо прилику да свакодневно чујемо од многих људи који се иначе баве истраживањем књижевности, а и љубитељи су писане речи", наводи Милан Илић, заменик градоначелника Врања.

161 документ и фотографије чине изложбу коју је припремио Историјски архив. Ова година је у Врању у знаку обележавања века и по од рођења Борисава Станковића.

„Црвена паприка је од 150 до 200 у зависности од квалитета, зелена такође тако, бабура исто тако 150 до 200. Карфиол је од 130 до 150. Парадајз је нешто у скоку, сад је 200 килограм. Краставац, имамо салатаре од 150, за туршију 200, ситни краставчић за тегле је 250“, каже Даница Ракић из Ваљева.

На питање шта припремају једна суграђанка одговара: „Па, рецимо, ајвар обавезно, онда паприке барене, ове пржене у уљу”, а друга додаје: „Имам двориште и није ми проблем да спремим и волим да спрема зимницу. Спремим сваке године парадајз, ајвар, краставчиће и понекад туршију овако, слатко, џемове, све.”

“Најлакше нам је купити код некога ко то ради, али једемо, користимо, нормално. Баба остарила, нема она више времена за то, ни снаге”, каже једна саговорница..

„Па, добро ово је комплетна понуда зимнице, али баш комплетна. Али потражња тренутна није задовољавајућа. Могуће да рано још увек, али за паприку не верујем да је рано, јер она никад није била јефтинија, него ове године“, каже Ивко Пујић продавац из Ваљева.

На питање како иде посао Гордана Ђурђевић из Ваљева одговара: „Задовољавајуће. Има муштерија које су сталне, које купују, које су навикле да остављају зимницу и сарађујемо, договарамо се кад ће доћи роба, кад ће стићи… -Колико су паприке? - Те 120, али више за сецкање, није за печење…Тако да и даље те исте, сарадња постоји.“

Домаћице у Ваљеву воле да припремају зимницу код куће. А ваш репортер данас на зеленој пијаци успео је нешто и да заради.

“Кроз ресурсни центар подршка се пружа деци, ученицима и одраслима из осетљивих група, у прилагођавању материјала, у прилагођавању окружењу, у настави, како би што функционалнији били за живот. У склопу ресурсног центра подршка се пружа и наставницима, директорима и васпитачима у редовним основним школама, вртићима, како би што боље прирпемили целокупно окружење за дете са сметњама у развоју”, каже Бојана Ђорђевић, директорка школе „Младост“.

Школу тренутно похађа 110 ученика од предшколског узраста до средње школе. Средњошколци имају могућност да се определе за текстилни, машин-браварски смер и од ове године за вртларство.

“Број ђака је у порасту, али то не бих назвала порастом броја деце са сметњама у развоју у нашем окружењу, већ бих навела да је окружење постало свесније, а ми сензитивнији када су деца са сметњама у развоју у питању и да није срамота, није стигма имати дете са сметњама”, наводи Бојана Ђорђевић, директорка школе „Младост“.

Стручност људи школе „Младост“ квалификовала их је за статус реусурног центра, јер како кажу, сви имају један циљ, а то је да деца буду што самосталнија и што функционалнија.

“Осећамо посебну одговорност када певамо у Нишу. Овде је хорска музика веома популарна. Уз то овде је рођен Цар Константин Велики који је зауставио прогон хришћана и дао нам слободу”, каже Иља Дербилов, диригент хора „Глинка“. 

Концерт у Нишу реализован је у оквиру сарадње коју „Глинка“ има са нишком црквено-певачком дружином „Бранко“.

“То је хор који је исписао историју Петербурга, то је хор који приказује словенску душу руског човека на најлепши могући начин и ми се радујемо вечерашњем сусрету са њима”, каже Сара Цинцаревић, диригент хора НЦПД „Бранко“. 

“Званичан назив хора државни академски хор капеле Санкт Петербурга, широм света познатог као „Глинка“. Како кажу музички критичари један од најбољих, ако не и најбољи хор на свету, поготово када говоримо о православној музици”, наводи Здравко Стојнић, представник за медије хора НЦПД „Бранко“. 

Глинка у Нишу пева четврти пут. Српска публика највише памти њихов наступ током бомбардовања 1999. године:

“Хор је тада водио наш чувени диригент Чернушенко и тада смо буквално наступали под бомбама. Ситуација је била веома тешка, али нам је и тада било велико задовољство да певамо у Србији”, каже Иља Дербилов, диригент хора „Глинка“.

Руски хор вечерас наступа у Новом Саду, а мини турнеју завршава концертом у Народном позоришту у Београду.

“Подстицај за све ово је било да се укључи што већи број људи, да ова деца која се боре са овим болестима, желимо да покажемо да нису саме и да ниједног тренутка не ће бити саме. И на овај начин смо желели да што више људи укључимо, да помогнемо и њима и њиховим породицама”, каже Матија Николић, фудбалски судија из Бора. *

“Желели смо да учинимо неко лепо дело и да помогнемо људима којима је помоћ потребна. Ми смо у спорту дуго година, фудбалске смо судије и спремни смо физички пре свега”, наводи Ненад Стефановић, фудбалски судија из Бора.

“Много је лепо да помогнете детету које је болесно, јер има на жалост доста деце које имају такав проблем. Проблеми су различити и ја имам две ћеркице, хвала Богу, оне су живе и здраве, али могу само да замислим како се њихови родитељи осећају”, каже Срђан Анђелковић, фудбалски судија из Бора.

Родитељи Уне и Јане изашли су да подрже тркаче, а ова акција им, како кажу, много значи и даје наду да ће бити прикупљена средства за лечење њихове деце.

“Значи много, као првенствено у финансијском смислу. Ми смо ту да им пожелимо срећан пут”, каже Игор Стојановић, Унин тата, а Милица Благојевић, Јанина мама наводи: „Значи нам доста, зато што, наравно осим Јани има доста деце којима је такође потребна помоћ. Ево наша другарица Уна, дете са парализом, њима је итекако потребан новац. Јани исто, за прикупљање матичних ћелија.

Акцију подржава и Фондација „Покрени живот", а сви хумани грађани могу да помогну слањем поруке са садржајем 349 и 337 на број 3800.

''Циљеви су нам сада порасли јер смо доказали прошле године на Европском првенству да можемо да се боримо и са најјачим репрезентацијама. Једини проблем су биле припреме и надам се, то што сам рекао, да ћемо у Кикинди наместити неки тренинг центар да би се репрезентација озбиљно припремила, отишла на Европско првенство и тамо остварила жељени резултат, ако не, бар да се покаже у правом светлу", каже Бранислав Драгин, тренер ОКИ „Феникс" из Кикинде.

Потреба за системском подршком и врхунским условима није само питање такмичарског резултата, већ и стварања једнаких шанси за све спортисте.

''Седећа одбојка је веома распрострањена у свету и игра се и то на неком високом нивоу и то су озбиљна велика такмичења. И зашто не би и наша земља учествовала, познати смо да смо добри спортисти, зашто не би и у седећој одбојци имали добре резултате? А за добре резултате, наравно, потребни су услови'', наводи Васа Мијић, прослављени одбојкашки репрезентативац.

''Ипак то је, да кажемо, категорија спортиста која заиста треба да буде подржана од стране и Града и Спортског савеза'', каже Јелена Чуданов, председница Спортског савеза Кикинде.

Да Кикинда већ поседује спортску ширину и атмосферу неопходну за велика дела, потврђују и гости из региона и иностранства. Традиционални Куп послужио је као још један доказ да овај град има и организациони капацитет и искрено спортско пријатељство које окупља најбоље.

''Ово нам много значи. Увек нам је част да будемо овде. Долазимо већ дуго и заиста волимо овај турнир, одлично је дружење", наводи Маријо Зетович из ОКИ „Татабања" у Мађарској.

''Развој спорта за инвалиде је јако важан у Републици Српској, па и у Србији. Наш клуб конкретно учествује у Лиги Србије и у Лиги Републике Српске. Наши момци такође учествују у репрезентацији Србије'', каже Мирко Рељић из ОКИ „Бања Лука".

Када се склопе традиција, доказани квалитет и јасна визија, Кикинда има све адуте да постане дом српских репрезентативаца у седећој одбојци.

Славица Уршли, мештанка Шумарка, каже да је било веома тешко и да су ти дани незаборавни и оставили баш тежак утисак на њих.

"Сад кад је све прошло отишла сам да видим где је била ватра и то је на неких 500-700 метара од наше куће, а нама је у том тренутку деловало много ближе и баш смо се уплашили", наводи Уршли.

У тешким временима увек се појаве и људи који својим делима засене друге. Један од таквих је и Бобан Илић, који је док је горела Пешчара затворио свој угоститељски објекат и уступио га ватрогасцима и свима који су били ту да помогну. Бесплатно им је давао храну и пиће.

Бобан Илић, угоститељ из Шумарка, објашњава да су мислили да ће то кратко трајати, два-три дана, и да је хтео да поделе то што су имали скувано, али да су остали са њима до краја.

"Мени је остало после овог злог времена то да сад имам 50-так нових пријатеља у Србији до краја живота који су били ту и који су нам помагали да угасимо пожар", истиче Илић.

Један од оних који је месец и по дана провео са својим колегама из Добровољно ватрогасних друштава у Делиблатској пешчари и који је дао велики допринос у гашењу пожара и спасавању туђе имовине и живота био је и Александар Радосављевић. Он је за свој рад награђен и од председника државе Орденом заслуга за одбрану и безбедност другог степена.

Најтежи дан и трка са временом

Александар Радосављевић, председник ДВД Мраморак, наводи да је за њега лично било најтеже 6. августа.

"Тада се уз олујни ветар пожар проширио на све стране. Била је велика трка са временом да се што боље распоредимо и заштитимо викендице на Врелима, да сачувамо Чардак и село Шумарак", рекао је Радосављевић.

Према првим проценама у Делиблатској пешчари изгорело је око 4.000 хектара шуме и ниског растиња, али и врло ретке биљке које се овде налазе.

За потпуну обнову Делиблатске пешчаре биће потребне деценије, али радује што природа увек победи.

И већ сад после само неколико дана имамо на згаришти­ма и прве изданке неких биљака које симболизују почетак новог живота.

„Овде су живели и Јован Јовановић Змај и његова породица, која је делом и сахрањена у порти Алмашке цркве. Oвде је живео Захарије Орфелин, Светозар Милетић, Даничар, Јелена и Петар Добриновић, многе личности важне за нашу културу. Ту je Алмашка црква, која је сама по себи објекат од посебног значаја и наравно, овде се налази Матица српска“, објашњава Виолета Ђерковић, координаторка КЦ "Свилара".

Изложба „Срце града“ представља хронологију обнове. Уз помоћ нових технологија и креативних мапа, представљене су знаменитости, које подједнако могу истражити и стари и деца, а у њиховом средишту је и један посебан бицикл.

„Да деца могу да возе бицикл, да имају једну веома занимљиву мапу са значајним личностима и темама из Алмашког краја, а за оне који су заинтересовани за фактицитет, има пуно детаља о самом пројекту“, истиче Виолета.

Током радова, археолози су пронашли артефакте који сведоче да је на овом простору постојао живот и у раном средњем веку. Међу више од 40 скелета из 18 века, који су формирали некрополу у близини Алмашке цркве, налази се и једна посебна жена.

Љубиша Васиљевић, руководилац археолошких истраживања каже да их је посебно изненадило откриће женског скелета, који је носио упечатљив украс на глави, неку врсту дијадеме. „То очито говори да је дотична дама за време свог живота у неком 18. веку, била изузетно значајан члан своје заједнице“, наглашава Љубиша.

Становници овог краја, поносни су јер живе, како кажу, у музеју на отвореном. Многе куће, које су засијале обновљеним фасадама, често откривају и сјајнију причу.

„Путујемо по иностранству да видимо нешто лепо, старо и традиционално, а сада имамо прилику да то видимо и овде. Срећна сам што сам на неки начин део ове приче“, каже Наташа Бакић из Алмашког краја.

До краја пројекта, који обухватају и замену комплетне инфраструктуре и коловозне конструкције, као и партерних површина, биће обновљено преко 600 кућа и двадесетак улица.

„Кад момци добро свирају, ето како је дошло, свирам ја са њима. Нису само они са мном, свирамо заједно. Милош је у групи већ скоро 20 година. Не могу да кажем да је десна рука, и десна и лева. Он и његов кавал, и ја са мојим гајдама. Заиста смо врло јединствени и специфичан звук Балканополиса. Са друге стране, Ивица - Ицке, познати зајечарски гитариста, је однедавно део ове групе. И он је заиста изузетно талентован човек, има свој звук, има свој израз“, истиче мултиинструменталиста Слободан Тркуља.

За зајечарске музичаре, сваки наступ носи посебну емоцију - поносни су што свој град представљају широм света, али и што су део Тркуљиног састава. Уз љубав према музици, посебну пажњу посвећују и инструментима којима дају свој препознатљив звук.

Кавалаиста Милош Јаковљевић каже да је сваки инструмент медијум, кроз који уметник, каже оно што има. „Уз Балканополис, уз све те дивне људе са којима сам свирао и са којима свирам, стасао сам као музичар и инструменталиста, Јер свирајући музику са модерним аранжманима, сцирач се прилагоди модерној свирци. Није лак посао, али је предиван и занимљив“, истиче Милош.

„Слободан је изузетан музичар и музика коју  ради је дубока, широка и изазовна. Мало је аутора које могу да наведем, да могу да достигну тај ниво. То те промени на више нивоа, да ни сам ниси свестан, што се мени тренутно дешава“, напомиње гитариста Ивица Поповић.

Посебна част била је и наступ на Мокрањчевим данима, у години два велика јубилеја за Неготин. На месту где се чува сећање на Мокрањца, њихова музика добија још једно значење - подсећа да традиција није само оно што чувамо, већ и оно што кроз нове генерације настављамо да стварамо.