Градимир Цветановић из Студентски покрет „Студенти побеђују", наглашава: ,,Да средимо нашу Србију од свих прљавштина и у жаргонском смислу и у сваком смислу. Данас ћемо очистити кеј који је посећен сваког дана и наравно остају трагови и дошли смо то да средимо и наравно да обележимо Дан примирја у Првом светском рату".

Студенте у акцији чишћења подржали су и грађани. Истина не у великом броју,али важан је почетак и идеја да о чистоћи свог града сами морамо да водимо рачуна.

,,Има доста посла дошли смо да помогнемо. Србија се напокон пробудила и то је нешто најбитније" наводи Александра Илић из Лесковца.

После чишћења студенти су положили венац на споменик ослободиоцима у центру града. Жртва коју су наши преци поднели за нашу слободу је велика.

Андрија Чворовић студент Технолошког факултета у Лесковцу указује: ,,Примирје није било само крај једног ратовања него почетак обавезе које човечанство још није успело да научи како да живи у миру."

Студенти Лесковца покренули су једну нову позитивну енергију која може да донесе добро свима. Док су они чистили, радници Комуналца, на који грађани последњих година немају велике примедбе, чистили су лишће у парку. Крај споменика ослободиоцима само венац Субнора-а. Званичне комеморације није било, као ни 7. октобра на Дан ослобођења Лесковца у Првом светском рату.

О пукотинама на конструкцији  извођач радова надлежне је обавестио 5. oктобра. Град је након добијања додатног мишљења  стручњака нишког Грађевинско архитектонског факултета  у коме се наводи да не пoстоји опасност од урушавања, ипак 16.10. донео одлуку да се цео објекат стави ван употребе.

"Они су  тај допис написали 16.10., а он је нама у школу стигао 19.10. пошто је стигао поштом. Ми смо 20.10. одмах имали састанак  са Градском управом, са родитељима и наставницима да би им објаснили да нема потребе за паником, да је све под контролом, да су деца безбедна, тада смо званично рекли родитељима да ћемо затворити тај део школе. Већ поподневну смену, када смо направили организацију пустили смо  да иду кући , а од сутрадан 21.10. cмо прешли на другачији режим рада уз сагласност Школске управе“, истиче Марија Марјановић, директорка ОШ "Драгомир Марковић".

Родитељи сматрају да су и школа и градска управа морали да  реагују одмах  И објекат затворе чим су почели радови.

,,Ово није проблем од јуче. Тај проблем датира од прошле године. Паника је заиста била превелика посебно у оном период када су деца имала наставу у том делу школе који  крајње небезбедан. Родитељи припремају кривичну пријаву."

,,Постоје неки проблеми у погледу безбедности, шта се даље дешава  заиста ја лично нисам обавештен, а верујем и већина људи."

,,Мени је син у први разред пошао, сматрам да то није коректно, лето је прошло није се радило ништа, што је то тако треба да виде други људи не ја”, наводе анкетирани.

За сада проблем је решен измештањем 4 одељена у суседну Медицинску школу, тако да настава функционише несметано. Радови ће бити настављени после израде нове пројектно техничке докумантације . Што се тиче  дела запослених, тајном анкетом коју је спровео синдикат,  од директорке је затражена оставка, између осталог  због неправилности у раду и  угрожавања безбедности и здравља ученика и радника.

"Малтене, 100% смо се вратили, из сопствених средстава, највише заслуге дајем својој породици, мојој жени, мојој деци која хоће да дођу на село", истиче Милош Нешић, из Несврте.

Душан Нешић из истог места додаје: ,,Деца помажу родитељима око куће, и у штали. Нарочито се радују младунцима. Старији син похађа школу у другом селу".

"Желео бих да поздравим моје другаре и другарице, и учитељицу из школе, из одељења друго два", рекао је осмогодишњи Давид Нешић.

Несврта је село на готово 1200 метара надморске висине, краси га изузетна природа, чист ваздух, а недавно је и уређен пут. То су и разлози због којих се породица Нешић вратила на огњиште.

Слађан Митић, комшија из Несврте наглашава: "То је лепо кад се људи враћају, да се дружимо, да има ко да долази и где да одемо. Јер овде кад зими падне снег, нема никога, само бог једини. Зато комшија млади, добродошао."

Никола Јовановић, тринаестогодишњи дечак, додаје: "Идем у школу у Кривој Феји и волим село јер ме нешто вуче. И волео бих овде да живим".

Нешићи обнављају кућу, реновирали су купатило, променили столарију. Али желе и да задрже аутентичан изглед старе куће, где ће са комшијама проводити дане на селу.

"Све је увек тешко, али кад имаш вољу за рад, и кад је зима и лето. Само породица и подршка", закључује Милош Нешић.  

Он је августа 1914. године, проследио једно од потресних сведочења о страдању становништва. О злоделима широм Подриња, Мачве и Шапца западна јавност сазнала је у детаље. Вести и извештаји о разореном граду и мукама Шапчана стизала су и до Америке преко извештаја Џона Рида.

Бранислав Станковић, аутор књиге ,,Страдање Шапца и Мачве у Великом рату", наводи: ,,Млади амерички новинар који је имао 26 година када је долазио у Србију са својим пријатељем Бордманом Робинсоном који је цртач и који је забележио и скицирао страдање нашег града а те скице су објављене у књизи Џона Рида која се појавила у Сједињеним Америчким Државама 1916. године. Заједно са Џоном Ридом и Борманом Робинсоном који су у том тренутку боравили у Шапцу дошао је и Вилијан Ворфилд кога је послао професор Михаило Пупин са Колумбија Универзитета да прође кроз Србију да када се врати У Сједињене Америчке Државе може такође да сведочи о страдањима српског народа у том периоду".

,,Узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута. Врата су изваљена прозори разлупани избачени из лежишта. Све радње су испражњене и уништене, све што није могло бити понето упропашћено је. У банкама непријатељ је узео готовину, вредности и уништио књговодство у школама све је поразбијано", део је извештаја из Шапца – августа 1914. године.

У поменутом делу Бранислава Станковића, такође је забележено: ,,Важна су сведочења француског лекара који је стигао из Дижона Луја Томсона који је боравио у нашем граду који је можда на најбољи начин објаснио атмосферу у којој су живели Шапчани током 1915. године када је наш град био потпуно разорен, град који је имао 13.000 становника пре почетка Великог рата а током боравка тих страних новинара у граду је живело 200 људи. Луј Томпсон је објавио своју књигу,, Повлачење из Србије од октобра до децембра 1916 године у Паризу".

,,Од напредне европске вароши Малог Париза, Шабац је у постао Српски Верден. Да видите Шабац не би опраштали", записао је у свом дневнику професор Павле Поповић. Град страдалник, једини са три ордена, подсетници на Велики рат.

,,Када говоримо о херојима Великог рата, морамо имати на уму да је нису извојевале дипломате у вагону, већ обични људи челичне воље", истиче Данијела Матовић, директорка ЦК "Градац".

,,Кућа у Рашки чува сведочанство о најдраматичнијим новембарским данима 1915. године. ,,Тада је варошица била последња слободна тачка државе пред Албанску голготу", додаје она.

Тијана Ристовић Милошевић, из ЦК "Градац", подсећа да је тачно три године касније, примирије означило крај страдања и повратак у слободу. ,,Поуздано се зна да је из Рашке на трогодишњи пут голготе кренуло и Мирослављево Јеванђеље. На стубовима пуковске заставе са ликом Светог Андреја Првозваног, заштитника Карађорђевића и српске војске. Ни једна од 51 није пала непријатељу у руке. Ни током балканских ни током Великог рата. Биле су симбол слободе коју су српски војници бранили животом", наглашава она.

"И онда су баку убацили у филм, а мене су ставили за дублера. Да није било мене, не би ни било бабе у филму. Одлично је било и желим опет да идем у Београд и опет да снимам филм са бабом", каже Софија Раденковић - Веснина унука

Руски филм „Кратко лето", у српско-немачко-француској копродукцији, прича је о осмогодишњој Катји, која одлази на одмор код баке и деке, док се у позадини одвија чеченски рат. Весна игра баку. Тако је почела једна сасвим нова животна епизода. Пред камерама јој је помогло и то што говори руски.

"Ја уопште нисам из тог света филма, а током снимања ми се толико допало да сам се стварно уживала у томе. Тако су се опходили према мени, да једноставно другачије не може. Све је то, кажем, организовано у сваком погледу. Сви су мислили да сам ја права глумица, тако им је деловало. И тако су се и опходили. Једноставно, као једна породица смо били. Тако делује да сам светска глумица сада, не српска. То је као неком лепом сну. Увек знам да кажем, као Алиса у земљи чуда", наводи Весна Јовановић из Књажевца.

Филм је освојио награду Лав будућности у Венецији, Награду за догађајгодине од стране руских филмских критичара, Златног јелена у Јапану, као и награду Златни Хуго на 61. Међународном филмском фестивалу у Чикагу. Приказан је и на Међународном ФЕСТ-у у Београду. Једна од сцена из филма посебно је запажена и похваљена у париским филмским круговима, где је привукла пажњу својом уметничком снагом и упечатљивим филмским језиком. Никада не знамо када ће нас живот изненадити. Понекад је довољно само
да се нађемо на правом месту, у право време. И да, када нас неко „открије" – не одбијемо своју филмску улогу. А по свему судећи, ово није последња коју ћемо гледати у Весниној глумачкој каријери.

"Беремо малину у дугим рукавима. Није јој време, али природа је учинила своје. Рађа виламет по други пут. Кренула је од почетка октобра и вероватно ће се, ако буде лепо време, брати и до Светог Николе", истиче Сретен Грујић из Мајура.

За свежом малином, потражња је, кажу, велика. На две парцеле, до сада су убрали скоро 150 килограма.

"Купци су углавном жене које праве колаче и торте за предстојеће празнике, славе. Посластичарнице, такође, имају доста поруџбина. Само да потраје ово време", каже Владанка Грујић из Мајура.

Иако ове године није било кише, Сретен Грујић додаје да су успели са водом да је отхране и по други пут и да су плодови лепи и слатки, чак можда и лепши него што су били летос.

Док произвођачи задовољно беру малину, стручњаци кажу да зрели плодови на једногдишњим изданцима, нису пожељни у ово време, и могу се негативно одразити на род наредне године.

"Вуче доста храњивих материја, сокова, исцрпљује биљку додатно, а ти једногодишњи изданци треба идуће године, када буду двогодишњи, да донесу тај род. Основна опасност се јавља код појаве раних јесењих мразева, долази до измрзавања. Неки савет је да се врши скраћивање тих врхова. Али, у сваком случају када су цене повољне, када се исплати, то произвођачи искористе, опет са друге стране, није нужно да тај негативни ефекат, то умањење приноса за наредну годину буде толико очигледно. Тако да, једноставно, ако могу, и имају добру цену, онда нека беру‘‘, каже Милорад Јоцковић из Пољопривредне саветодавне и стручне службе у Шапцу.

Произвођачи додају и да им последице климатских промена у овом случају иду на руку. У односу на лето и сезону, цена је већа. Килограм свеже малине кошта 700 динара.

''Углавном воће које користимо у производњи ракија прерађујемо на нашим воћњацима, на око 50 хектара, а један део и откупљујемо од локалних произвођача, локалних газдинстава“, каже Емилија Тот, директорка производње у дестилерији.

Гости из Словеније истакли су разлике у обиму производње и величини парцела, али и да је рад овдашњих домаћина оставио снажан утисак.
''Сваке године видимо нешто ново, обилазимо друге државе, били смо у Србији 2017. године и све је заиста лепо’’, истиче Иван Кожар, пољопривредни произвођач из Словеније.

Говорећи о разликама у производњи, гости су истакли да су површине у Словенији углавном мање, док се домаћи пољопривредници у Србији суочавају са специфичним климатским изазовима.

''Треба се прилагођавати временским приликама и то је главни изазов. Код нас исто нема кише и ништа не расте. Свиђа ми се што видим поштене људе који раде и остварују добре резултате’’, додаје Звоне Божун, из Словеније.

Овакве посете потврђују да је размена искустава између пољопривредника из региона драгоцена, а гости из Словеније понели су из Кикинде и Козараца позитивне утиске о посвећености и раду овдашњих домаћина.

„Од 2020. буџет за цео спорт и рукометни клуб нас прати на задовољавајућем нивоу због тога смо постигли и резултате које смо постигли, али ти резултати захтевају још већа улагања. Сад смо дошли у ситуацију да се говори о смањењу буџета. Ако дође до тога мораћемо да направимо нове четворогодишње планове да направимо реорганизацију клуба, али напомињем да се надам и очекујем да ће бити разума“, наводи Србислав Нешић, председник РК Дубочица 54.

Лесковачки клубови надају се да ће се у јавној расправи нешто променити. Неколико најуспешнијих упутило је заједнички апел надлежнима у локалној самоуправи, да ако не може другачије, нађу неки привремени модел како би завршили текућу сезону. Најодговорнији људи у граду истичу да нису срећни због смањења буџета, али да су такву препоруку добили од министра финансија у текућем мандату Синише Малог и да морају да је поштују.

„Ове године имамо и првенство Европе до 21. годину. Град Лесковац је домаћин и мора и за то да одвоји одређена средства у буџету за спорт. Тако да се надам да ће после јавне расправе нацрт буџета претрпети промене на добробит наших клубова“, истиче Александар Пејчић, члан градског већа задужен за спорт.

У сваком случају пред лесковачким клубовима је период неизвесности, а он ће сигурно потрајати све док се на нивоу државе не направи нови системски модел финансирања спорта. Садашњи је у најмању руку неправедан према клубовима који нису из Београда и који у већини случајева само зависе од буџета градова, док с друге стране најпопуларнији престонички клубови не само да добијају огроман новац од државе него и од великих привредних субјеката без икаквог резултатског покрића. Нешто мора коренито да се промени јер спортска јавност у Лесковцу страхује да ће доживети судбину клубова из Врања који су после промене буџетске политике практично сведени на аматерски ниво.

"Та добро функционише, ја би волео да се то настави и да континуитет остаје".

"Све исто је, нема нека промена, нека велика нешто, тако да не очекујем ништа".

"Да деци буде доступни образовање на бугарском и тако, можда да буде више пројеката".

"Имамо изванредне услове које су признате и словеначка мањина се бори да одржи тај свој неки културни идентитет".

"Конкретно Бошњачко национално вијеће је подигло ниво образовања на босанском језику и видим да се труде".

"Ништа од тога немамо, ништа. Нити помажу, нити одмажу".

"Задовољна сам, има доста информације, штампа, школа".

"Имамо и писмо и буквар и сва што смо радили поводом те влашке мањине. Увек може да буде боље", наводе анкетирани грађани Суботице, Бујановца, Пожаревца, Кикинде, Димитровграда и Новог Пазара.

Не само да може већ да треба да буде боље, сматра Осман Балић, из YУРОМ центра, оценујући да је сада добар тренутак за деполитизацију националних савета.

„Свакако за то је потребна сарадња тих националних савета који су у овом тренутку ипак са угроженим легитимитетом. Зато што су они ипак претходних година служили интересима владајућег режима и треба бити врло умерен и суздржан о тој неприродној и превеликој љубави између националних мањина националних савета и власти која год она била“, каже Осман Балић, из YУРОМ центра.

Модел заштите права мањина у Србији један је од најдемократичнијих у Европи. Рад Националних савета из буџета финансирају сви грађани, али рецимо Нишлије за њихово постојање не знају.

Осим незаинтересованости већинског народа, ове изборе одликује и неорганизованост, па и тихи бојкот појединих мањина. Роми су на пример имали само једну листу.

„Ако се то и даље претвара само у некакву експозитуру, јел тако, задовољних и подмирених идеја, представника националне мањине који зарад некаквих користи и добити у смислу плаћених функција и путних трошкова за путовања. Можда сам мало грубљи не мора да ми се замери због овога, али тако је функционисало у прошлости. Ако се настави са тим, онда ће бити истрошена још једна карта“, истиче проф. др Драган Тодоровић, социолог – романолог.

Досадашње анализе показују да су мађарски и бошњачки савети били политчки најактивнији, словачки и русински са највише активности у култури, док су остали били готово невидљиви, не само у друштву већ и у својој заједници.

"Она је из Црне Горе. Овде је похађала школу. Боравила је код деде. Наде су биле до задњег момента да је она међу живима. Заједно са још јендим учеником из IV године и са нашим професором кренули су пут Прага, Чешке, на симпозијум по позиву Уметничке школе из Прага да представљају нашу школу. Да учествују тамо у раду и тако даље. На најбољи могући начин и са најбољим и најискренијим намерама. И не може се речима описати осећај који је у нама. У свима нама и овде и на овом месту ученици и запослени се опраштају од наше Василије", каже Зоран Јаковљевић директор Уметничке школе у Краљеву.

Међу путницима Ниш експреса били су и 18. годишњи ученик Игор Вучковић који је задобио прелом надлактице и посекотину на глави и наставник Зоран Сретовић коме су након превртања аутобуса поломљена два ребра. Збринути су у Клиничко болничком центру у Загребу и њихове повреде нису опасне по живот. У саобраћајној несрећи на ауто-путу у Хрватској непосредно после петље Иванић-Град у близини Загреба, две особе су изгубиле живот, 6 путника је теже, а 27 лакше повређено. 

"Једноставно желели смо. Имали смо вољу нама су деца врло брзо одрасла. Имали смо довољно мислим код себе љубави желели смо још неком да помогнемо тако да смо се одлучили на овај корак и мислим да смо, мислим да смо успели’’, каже Зоран Јелић, из Чачка.

Досадашња искуства су позитивна, а да су девојчицама били много више од привременог ослонца током одрастања, потврђује и то што су са онима које су напустиле њихов дом остали у контакту.

"Две девојчице су се већа осамосталиле, почеле да раде тако да је то, овај у ствари то је највећи успех да оне стекну да заврше прво школу да нађу посао па касније нађу и добре људе и створе саме своју породицу’’, додаје Анка Јелић, из Чачка.

У 53 хранитељске породице у Моравичком округу деца добијају много више од крова над главом. Како би што боље разумели њихове развојне потребе и изазове са којима се суочавају, хранитељи пролазе посебне обуке. Током целог процеса имају и континуирану подршку и стручну помоћ тима који процењује и бира породице спремне да преузму бригу о деци.

"Свако дете има своју потребу, своју проблематику и у нашој процени је спас и решење тог проблема или у тој процени ми ћемо тачно знати и проценити да ли је хранитељска породица или хранитељски пар адекватан’’, истиче Милош Илић, специјални педагог, саветник за хранитељство у Моравичком округу.

Потреба за хранитељским породицама данас је све већа, али охрабрује податак да је све више породица спремних да отворе врата свог дома, пруже деци љубав и подршку и помогну им да израсту у самосталне младе људе. 

“Значај овог открића је изузетан не само у археолошком, у материјалном, већ и у историјском смислу, јер представља потврду историјских извора који потврђују средњовековно Браничево као епископију. До материјалних доказа које смо ми открили, то је била само прича и било је неизвесно да ли се заиста радио о епископији”, наводи Драгана Спасић Ђурић, археолог и музејски саветник Народног музеја у Пожаревцу.

Ова сензација је плод епске научне упорности на пројекту који траје још од 2007. године. Народни музеј у Пожаревцу, уз финансијску и логистичку помоћ града, успео је да изгура овај подухват као свој једини, потпуно самостални археолошки пројекат. За упорну археолошкињу која води ова истраживања скоро две деценије, ова византијска лепотица представаља круну каријере.

“То је период Византије, иначе период који је врло мало истражен на територији Србије, тако да је значај овог открића и истраживања средњовековног периода Браничева, у том смислу далеко већи за српску археологију”, истиче Драгана Спасић Ђурић.

Свакодневно пролазимо овуда, несвесни да наши точкови газе право преко историје. Тачно испод овог асфалта у Старом Костолцу лежи олтар монунеталне царске цркве.

Саша Живановић, директор Народног музеја у Пожаревцу напомиње да у овом тренутку то превазилази њихове ингеренције и могућности. И наставља: „Због чега је потребно укључити све релевантне субјекте којих се тиче овај пројекат. Пре свега, Град Пожаревац, општина Костолац, Регионални завод за заштиту споменика културе, такође Министарство културе, па и саму Српску православну цркву, односно епархију Браничевску. Само заједничким снагама можемо да премостимо ову препреку коју имамо.”

Док се највреднији покретни налази попут јединственог бронзаног свећњака, селе у сигурност Народног музеја у Пожаревцу, пред руководством установе је борба за логистику. Тик уз олтар пронађена је и римска шишарка од белог мермера, коју су византијски хришћани уградили као симбол вечног живота. Ове и друге налазе треба хитно заштити од пропадања и урадити превентивну конзервацију за шта је потребна помоћ и сарадња са Регионалним заводом за заштиту споменика културе, који предлажу мере и дају услове.

"Ја сам имао 85 ари и супруга је имала 40 ари, хектар и двадесет пет ари смо унели у комасациону масу. Сва имовина моја је била у табли 20, једна парцела супруге је такође била у табли 20 и једна њена парцела је била у табли 18. По записнику и по правилима, која су донесена од стране комисије за комасацију, не би смели да се померимо из табле 20", каже Часлав Митић из Вољчинца.

Уместо да им придружи део имовине уз дотадашње парцеле, комисија им додељује нове у табли 19, које Митићи никада нису прихватили. Отпочињу правну борбу, која траје још увек.

"2024. године, Управни суд у Београду је поништио решења другостепеног органа, Министарства пољопривреде. Министарство је било сагласно са том одлуком суда, поништило је решење првостепеном органу, комисији за комасацију. Од 2024. до 2026. године, комисија за комасацију, није одржала ниједан састанак, да поступе по налогу суда. Онда сам ја почео протест испред општине, 70 дана сам био испред општине, да би комисија заседала и донела истоветно решење, које је већ побијено од стране Управног суда", додаје Митић.

Супруга Часлава Митића, Дреница, потврђује да већ дванаест година не користе своје парцеле, као ни оне које су им додељене комасацијом, јер је земљиште лошијег квалитета. Истиче да штету не трпе само они.

"Док се комасација не заврши, не може да се реши катастар, а комасација није завршена због нашег спора. Значи, све парцеле које људи сада обрађују, то у катастру не постоји, значи у катастру је старо стање", наводи Дреница Митић из Вољчинца.

Митићи, своју правну борбу практично почињу из почетка, новом тужбом Управном суду, у Општини Житорађа, у одговору на наше питање, истичу да Општина не утиче на рад комисије за комасацију, али је свесна тежине проблема, који према њиховом мишљењу само суд може да разреши. Кажу да слободних парцела нема и да било које враћање уназад, прети да уруши цео поступак укрупњавања поседа. Због сумње на корупцију током комасације, Часлав Митић се обратио и Основном јавном тужилаштву у Прокупљу.

''Жеља и основна идеја је да се тих 16 људи који су страдали испод надстрешнице никада не забораве и да заувек остане помен на њих, бар колико је то до мојих могућности, да не остане само слово на папиру него да се то заувек памти", каже Вања Грастић, кантаутор из Кикинде

Након регионалног успеха и нумере „Милион свитаца“, којом су „Вања и сањари“ славили љубав и заједништво, нови пројекат окупио је врсне интернационалне ауторе. Посебан печат композицији дао је италијански хармоникаш Марио Д’Амарио, светски шампион са престижног такмичења у Норвешкој, док аранжман заокружују Дарко Јовановић на бубњевима и сам Грастић на гитари, басу и клавиру. Уз музичку поруку, аутор подсећа и на конкретну подршку, у опису песме истакнути су рачуни за помоћ породицама настрадалих.

''Упркос свему, ова песма настала је од‌једном. Као да је постојала потреба да се о тој теми нешто исприча. Текст је урадио мој дугогодишњи колега Божидар Ђуровић који је већ радио неке текстове за моју музику. Када ми је послао текст и када сам га прочитао, настала је песма као један искрен моменат базиран на тој теми", додаје кантаутор.

Возови су кроз историју Војводине и Баната увек носили симболику сусрета, растанака и одлазака без повратка. Песма ''Ноћас креће неки воз'' остаје као сећање на шеснаест угашених живота и начин да, каже аутор, сачувамо сопствену људскост.

„Ове машине које раде пар хиљада кромпира су неопходне. Да само кажемо на прецизности машине може да се заради велики новац. У килажи ова машина пакује десет киилограма, као што смо сад гледали. Сваки џак има десет килограма и десет, двадесет грама у плусу. Нема двеста, триста грама, кад на пар десетина хиљада врећа саберете са том килажом и поготово цену кромпира ове године, видећете која је то разлика“, каже Коста Вукићевић привредник и производњач кромпира из Гуче

Роботика у преради кромпира потрошачима обезбеђује бољу сигурност. Многи су имали непријатно искуство приликом куповине вреће у којој је кромпир споља добар, док је већи део био неупотребљив за исхрану.

„То је да кажем стари начин паковања џакова. То код нас са овом новом технологијом не може. Као што видите ми овде имамо инспекцију самог паковања у врећу, тако да наравно квалитет мора бити на првом месту“, додаје Коста Вукићевић

Велика прерада захтева добру кооперативу и удруживање више произвођача, а савремена производња не може више бити базирана на малим поседима од једног хектара.

„То значи све вуче једно друго, да се направи посед оптималан од педесет хектара, да би купио добру механизацију, да ради десетак хектара. И сигурно може да уради оно што је највећи економски интерес и од тога може веома пристојно да живи“, објашњава Ратко Вукићевић, председник Асоцијације „Плодови Србије“

Ратко Вукићевић каже да произвођачи од будуће владе очекују стручнији проступ и да се озбиљније позабави стратегијом, која ће зауставити даљи пад пољопривредне производње.

„Да се угледамо на онај свет који је испред нас. И да покушамо то да пресадимо овде. С мерама економске политике да се то жестоко помогне, са школовањем кадрова и свега осталог. Ми смо ваљда доказ, све ове машине су сигурно само резултат највише те организације, која је све. Ако ниси добро организован, ако немаш добар систем нема будућности“, истиче Ратко.

Тај успешан модел заснован је на удруживању произвођача, примени позитивне праксе и савремених технологија, али пре свега остваривању главног циља - опстанку домаћег прехрамбеног сектора.

"Када идете код лекара, добијете извештаје, радите анализу крви, ви не морате да долазите у Дом здравља да бисте покупили тај папир, већ имате то на вашем мобилном телефону“, кажу грађани.

Потребно је прво инсталирати апликацију на мобилном телефону, затим регистрација путем електронског потписа. Параметри се могу добити директно овде или у поштама.

"Чула сам за е-апликацију. Пуно би значило да се не носе папири, него да све то буде на једном месту, тако да би било добро“, каже Данијела Стаменковић из Врања.

Едукатори представљају заинтересованим грађанима могућности апликације, обука се реализује и са здравственим радницима.

"Имаће увид у све лекове које користе, такође боловање иде преко е-картона, моћи ће да виде све налазе лабораторијских испитивања и једноставно оно што је нама јако битно јесте да ће моћи да закажу прегледе код изабраног лекара тако да ће помоћи можда да се те гужве смање у нашим ходницима“, каже докторка Јелена Стошић.

До сада су едукатори посетили 12 градова, више од 4000 људи је информисано, а око 800 њих тада је и инсталирало дигиталну платформу "еЗдравље". 

„Ја сам почео са неких 25 година да будем носилац пољопривредног газдинства. До тада је то био мој покојни деда, а ја сам био члан. Тада је он мени то пренео физички, а љубав ми је пренео од малих ногу. Тренутно на домаћинству имамо деветнаест грла“ каже Дејан Станковић, сточар из Старог Ланишта.

На фарми нема празника ни слободних дана. Без обзира на временске прилике или умор, Дејан свакодневно брине о кравама и сам обавља највећи део послова.

„Поред тих крава, ја обрађујем неких 16 хектара земље. Од тога је неких седам хектара кукуруза, 6 хектара је луцерка и 3 хектара је житарица. Крава једна да би била рентабилна, треба дневно да поједе десет килограма сена, 30 килограма силаже и 10 килограма концентрата“, додаје Дејан Станковић.

Откупна цена млека од 40 динара по литру покрива његове основне трошкове. Дејан верује да од сточарства може да се живи, али сматра да је потребно унапредити услове у пољопривреди.

„Прво би требало да се осигура нека пристојна цена нашег производа, небитно да ли је млеко, да ли је то воће, поврће, да ли су то товљеници. Битно је да се загарантује откупна цена, да ми знамо шта радимо и да ли смо конкурентни уопште на тржишту“, истиче Станковић.

За њега гајење крава није само посао, већ начин живота који не би мењао за градски.

„Много је на селу здравији живот, свежији ваздух. Имамо неку слободу. Овде сам рођен, ту радим и живим“, наводи он.

Када се живот и посао споје у једно, највећа награда није само оно што се заради, већ и осећај да верни свом избору. 

Убрзо након подршке студентима, осетио је последице.

Миломир Јаћимовић истиче да су возила одузимана и да су га довели до ситуације да нису могли да преживе.

Током прошле године његова возила су вандализована, а полиција му је, каже, у више наврата скидала таблице. Првог јула протестовао је испред просторија Српске напредне странке у Новом Саду. Због лепљења налепница, тада је приведен његов син, а након претњи да ће се полити бензином и запалити, и Миломир.

"Хапсили су ми дете, полицајац инспектор, није се ни представио клечео је над мојим дететом, док је вриштало. Био сам немоћан, гледао својим очима шта раде мом детете, онда смо били у притвору", каже Миломир Јаћимовић.

"Један ме је ухватио око врата и кренуо да ме гуши, па су ме бацили на клупу, коленима ми је клечао над главом и то се све дешава 30 секунди, минут, а у том тренутку је мени цела вечност", објашњава Милан Јаћимовић, Миломиров син.

Тортура се, како каже, наставља, а полиција му је у новембру месецу одузела више возила.

"Када су возила одузета нисам имао избора, кренуо сам у штрајк глађу испред Бановине, тада је и моје дете стало са мном и није хтело да се одвоји од мене", напомиње Миломир.

"Током тог штрајка, јер сам малолетан, имали смо проблем и са социјалним радом, долазили су на Бановину и разговарали са мном, али нисам желео да одустанем", наглашава Милан.

У ноћи између 15 и 16. априла, надзорне камере на породичној кући, снимиле су три непознате особе које су запалиле његов аутобус.

"То јутро нећу да заборавим. Када су нас људи пробудили, када смо видели да гори аутобус, мој син је јецао. И данас дан, чујем у ушима, колико је он био ожалошћен тада. Али Богу хвала, народ Србије се у том моменту подигао и извукао нас је, из пепела нас је дигао", истиче Миломир.

Из дана у дан, пристижу нове казне. Каже да су казне на фирму велике. „Претпостављам да ће бити до 9 милиона, али трошкови суђења пребацити 15о суђења, што прекршајних, што кривичних, и за рушење устава је подигнута оптужница против мене", каже Јаћимовић.

На одговорност позива и РТС.

"Пуно је РТС допринео овоме, зато што грађани нису били тачно информисани и нису знали, јер све се монтирало за владајући режим", истиче Миломир.

Осећа захвалност према грађанима, који су хуманитарницим донацијама, помогли њему и сину. А данас има само једну молбу .

"Не тражим од државе апсолутно ништа, али молим све у Србији, која је сада слободна земља, да ми помогну да ангажујем аутобусе, казне да плаћам и станем на ноге, да се на тај начин одужим народу Србије и народу из дијаспоре", закључује Миломир Јаћимовић.

"Проблем лежи у томе што се он све ређе преноси са колена на колено, односно из генерације у генерацију, чак и ако се говори унутар самих ромских заједница, напросто тежак је тај пробој из приватног у јавну сферу. Такође бих поменула да је Србија једна од ретких држава која је ромски језик препознала као језик националне мањине", наводи Кристина Јоргић Степановић, историчарка.

Да би се сачувао, важно је да деца од најранијег узраста имају прилику да уче језик својих предака. У Крагујевцу се ромски језик изучава као изборни предмет. На часовима ученици усвајају нове речи, савладавају читање и писање, али се упознају и са ромском књижевношћу, обичајима и традицијом.

"Желим да научим тај језик јер су моји баба и деда тако говорили".
"Долазим сваке недеље да бих учила ромски језик да причам са мамом и татом на ромском језику", кажу анкетирани малишани.

Осим образовног, овај програм има и важан друштвени значај. Учење ромског језика доприноси инклузији, међусобном разумевању и једнаким могућностима у образовању. Истовремено, представља важан корак у очувању мањинског културног наслеђа.

"Ја сам наставник ромског језика и у оквиру те наставе значи имам двочас на недељном нивоу, 72 часа по програму, са децом која су из основношколског узраста од првог до осмог разреда, има 30 ђака који су се одазвали на анкетни лист и који су желели да свој матерњи језик изучавају", додаје Зоран Павловић, координатор за ромска питања у градској управи града Крагујевца и наставник.

Дан ромског језика прилика је да се подсетимо да сваки језик носи јединствену причу о народу који га говори. Зато је важно да се ромски језик не чува само обележавањем једног датума, већ да живи свакодневно, у породици, школи и заједници.