“Изузетан значај препознајемо управо зато што поред тога, дакле, што се негује ромски језик, такође се негује традиција, култура и повезивање, интеграција Рома, образовање, и ми смо по томе препознатљиви не само у Републици Србији, већ у региону, па слободно можемо рећи и у Европи. С обзиром на то, дакле, да постоје и проблеми што се тиче кадрова који би се директно бавили, предавали ромски језик, али такође и симболику, уопште културу и традицију Рома”, наводи др Даница Веселинов, директорка школе.

Могућност да се школују на матерњем језику за многе студенте значи и јаснију визију будућности и останак у струци.

Јелена Недељков, студент, каже да је њен циљ да заврши основне студије, мастер студије, па затим и докторат. “Волела бих да радим као васпитач и волела бих да се оформи, ромска групица деце у вртићима где би деца учила свој језик, учили културу ромску традицију јер, као што сам навела на почетку, ако се изгуби традиција, култура и језик, изгубиће се и народ”, истиче Јелена.

Даљи развој овог програма предавачи виде у већем обухвату младих и њиховом укључивању у образовни систем и тржиште рада.

“Тако да само ћемо ићи, наставити обогаћивање наших студената и да промовишемо образовање, да што више студената упише, што више ромске популације да се образује, да уђе у образовни систем наравно и да заврши, како би се успешно и запослило сутра и тако разбило предрасуде о ромској популацији”, наглашава Љубиша Јовановић, сарадник у настави на ромском језику.

Светски дан Рома у овој установи обележен је свечаном академијом, која је имала и посебан, емотиван тон.

Др Ивана Ђорђевић, чланица стручног већа за матерње језике истиче да „Траг који траје" јесте програм који је данас посвећен обележавању Међународног дана Рома, али исто тако и сећању на преминулу колегиницу др Марију Александровић, професорку струковних студија, која је била и дугогодишња чланица овога већа и оставила је један неизбрисив траг у деловању како овог већа, тако и ван школе, далеко ван ње."

Проф Марија Александровић била је пионир увођења образовања на ромском језику у високошколске установе, а преминула је пре годину дана управо на данашњи дан - Светски дан Рома.

„Научили су нас кад је црвено да станемо, кад је жуто да се спремимо, а кад је зелено да кренемо", предшколац Олга Дедовић.

На питање да ли је ово посебан дан у вртићу, Петар Илић, одговара “Да! Зато што долазе полицајци и ватрогасци".

Након првог контакта, овако су доживели полицајце:

„Храбар, ухапсује људе који нису добри, који пређу на црвено светло и кад чују тируриру они стану", објашњава Лука Милић, предшколац.

А онда је уследила права атракција.

У другом кутку вртића „Цицибан" представили су се ватрогасци-спасиоци. Чули су и видели шта им је посао, упознали се са опремом, отпорном на ватру, видели термалну камеру. Одушевило их је ово занимање.

„Први пут их видим, хоћу да будем ја ватрогасац кад порастем", одушевљен је Давид Плештина, предшколац.

Илију Симоновића, предшколца, питали смо - шта му се највише свидело. “Опрема ватрогасца”, каже. Ставили су и шлем, Илија каже да је тежак.

Поучно и занимљиво деци, али и васпитачима.

„Деца су срећна, задовољна, баш им се допало то што смо данас имали прилику да се упознамо са ватрогасцима и полицајцима", истиче Неда Михајловић, васпитачица у вртићу „Цицибан".

Тим за заштиту деце од насиља Предшколске установе „Вукица Митровић" оваквим акцијама развија безбедносну културу од малих ногу.

Марија Ђурић, педагог ПУ „Вукица Митровић" наводи: „Јако интересантна ствар јесте да кроз ова едукативна дружења деца имају прилику да науче шта да раде у ситуацијама ако им приђе непозната особа и ако се изгубе на улици, како безбедно да пређу пешачки прелаз, али и шта да раде у случајима земљотреса, пожара и поплаве".

Овим програмом обухваћена су сва деца у предшколским и најстаријим групама. А на добитку су и родитељ, кад се деца врате кућама пуни утисака и нових сазнања.

“Кокетирамо са различитим формама, од дабстепа, преко трепа, електропопа и свега осталог, али смо и даље укорењени у музичком идентитету”, наводи Драган Ристић, лидер групе Кал.

Кажу да је ромска музика циклично популарна. Њен највећи промотер била је српска и југословенска кинематографија, али је ромска музика помогла да ти филмови добију неколико „Златних палми" у Кану.

Драган Ристић додаје: „Само да кажем од 67-е године и Александра Саше Петровића и Скупљача перја, па преко Нишлије Паскаљевића „Анђео чувар" где се појављује и Шабан Бајрамовић, па преко Кустурице до изузетних документарних филмова“.

Наступ групе Кал у родном граду Шабана Бајрамовића посебно је важан, јер га сматрају највећим уметником са ових простора.

„Ви када пређете границу Србије и одете изван неће вам рећи сварајте ми „Свилен конац", они ће рећи свирајте ми Лумбај и те неке песме Шабана Бајрамовића које се третирају као народне песме“, истиче Ристић.

Група Кал ове године обележава 30 година рада, а тај јубилеј обележиће изласком петог студијског албума.

„Све је било у најбољем реду, значи добра је производња, није било повреда, то је најважније", наводи рудар Ненад Ранисављевић.

Већина рудара у овој смени ради више од две деценије. Углавном су из околних места и из породица где су очеви и браћа такође радили у руднику.

„Наш посао је стварно тежак, ми који радимо толико година смо се навикли, ми немамо други посао. Значи тај посао смо једноставно заволели то нам је у крв ушло, то радимо, ја рецимо ни један посао други не би мењао", истиче Марко Милосављевић, рудар.

У управи рудника кажу да је флуктуација радне снаге велика. Од почетка године запослено је 50 радника, а из рудника је у пензију или на друге послове отишло 63-оје. Потребно је време да се нови радници обуче јер је безбедан рад на првом месту.

„У почетку било тешко, месец и по дана после тога сам се навикао. Имам посао - помоћника копача”, каже Миловановић Стефан.

Ненад Младеновић, надзорник смене по струци је рударски техничар: “Прошао сам све фазе - од палиоца мина, надзорника ветрења, тренутно сам надзорник смене, Имам још пар стадијума где могу да напредујем, али задовољан сам тренутним послом", каже Младеновић.

Министарство рударства и енергетике је током дијалога са репрезентативним синдикатима и пословодством, изменом колективног уговора зараде сапослених у предузећу, од марта повећало за – 5,1%. Плате јамских радника сада су од 80 до 160 хиљада динара.

„Свесни смо да проблема још увек има, али је направљен корак којим смо доказали да се уз разговор може наћи решење. Рудари и сви запослени Ресавице заслужују сигурност и стабилност", наглашава Слободан Лупшић, из синдиката „Независност „ ЈППЕУ" Ресавица.

Сигурност и стабилност за три хиљаде три стотине запослених и њихове породице је пиоритет, али како кажу у управи важно је и одговорно понашање државе која се у време енергетске кризе не одриче угља као енергента.

„У овом тренутку постоји једно потпуно примерено и одговорно понашање према нашим рудницима. У циљу повећања производње морамо водити рачуна и о безбедности. Начин да повећамо производњу угља у овом тренутку у нашим рудницима није у свим рудницима опција, значи постоји пар рудника где можемо повећати производњу само кроз начин механизације, односно модернизације начина и израде рударских просторија, а и начин откопавања", објашњава Слободан Митић, технички директор ЈППЕУ Ресавица.

Девет рудника који су у систему јавног предузећа Ресавица од Штавља, Вршке чуке, Лубнице, до Ибарских рудника и Боговине углавном су носиоци привредног развоја у својим срединама, па мештани кажу да ће и њихова места живети догод раде рудници.

„Овде не говоримо само о одређеним последицама, ми говоримо о потрошачима који дођу да се распитају за права, значи превентивно деловање што је сјајно. Дакле, образован потрошач је од користи и себи и друштву и тржишту“, каже Зоран Николић, подпредседник Националне организације потрошача Србије.

Та права неретко коче трговци. За решавање рекламација на обућу и одећу рок је 15 дана, за техничку робу тридесет. Најчешћи одговор код рекламација патика јесте да су неадекватно одржаване. Проблем је и несаобразност робе, као право на одустајање од уговора. А шта још добијамо, а нисмо тражили?

„На артиклу су једне цене, а на каси кад добијеш рачун ти видиш да нису исте цене“, каже потрошач.

Други додаје: „Веш машине, телевизори, то више није роба за куповину. То је некада вредело, сада не кошта ништа“.

„Буде неисправно нешто, па се враћа, па се деси и други пут да не буде како треба, па се опет враћа“.

„Дешавало се грешка у броју, мањи крој , па се мало доради код шнајдера“, наводе потрошачи.

Дорађује се и Закон о заштити потрошача, како би се грађани заштитили од непоштене трговачке праксе. Организација потрошача Крагујевца која обухвата Шумадију и Западну Србију, током прошле године, обрадила је две и по хиљаде приговора.

Зоран Николић, подпредседник Националне организације потрошача Србије каже да је око 60 процената успешно решених. „Дакле, ми имамо један принцип у раду, где год има законског основа, тај приговор треба да буде уважен. Кажем треба, ми некад дођемо до једног зида, рекао бих, где с друге стране трговац просто не жели да уважи све легитимне захтеве које ми испоставимо. Прошле године смо имали и пет судских тужби, све су завршене у корист потрошача ван судским поравнањем“, истиче Николић.

Уз посредовање удружења, спорови се брже решавају, а несавесни трговци преузимају ризик да ће остати без потрошача. Ипак, остају отворена питања, да ли технички уређаји углавном трају колико и гаранција, да ли их рекламирати или купити нове, како да добијемо квалитет који смо платили.

„Сад се он и даље користи, али се праве планови за изградњу новог инструмента и у том смислу није небитно како грађани Европе у различитим земљама гледају физику, колико је младих људи спремно да се отисне на пут истраживања у фундаменталним наукама", наводи Слободан Бубњевић, председник ЕППЦН (Европске мреже за комуникацију физике честица)

Слободан је члан Европске мреже за комуникацију физике честица од 2017, а у последње две године је њен председник. У извештају, који је припремио са колегама, истакнут је проблем раста утицаја псеудонауке на грађанство.

Слободан Бубњевић истиче: „Поред те тенденције да доста људи сада са једном скепсом гледа на разлоге да уопште наука постоји, имате и другу врсту проблема, са бујањем друштвених мрежа, вештачком интелигенцијом, и ту је сложеније комуницирати."

Један од начина да се побољша комуникација, каже Слободан, јесте да се помогне истраживачким организацијама да ојачају своје капацитете. А важни су и медији.

„Да се ојачавају капацитети медија и других институција културе, јавног сектора, да буду способније да знање из науке апсорбују и пренесу", закључује Слободан Бубњевић.

Похвално је да у Србији постоји школа за научне новинаре, коју у Институту за физику у Београду организује Центар за промоцију науке.

"Наравно да нам је циљ био да чувамо наслеђе, да промовишемо занате који су дубоко укорењени у нашој традицији, од хеклања, веза, ткања, тако да је за производе које смо заправо урадили у сарадњи са женама из руралних подручја различит и различите су и технике. Ево ја ћу вам показати једну луткицу која је заиста уникат, представља наше кабинско особље које је добијено техником хеклања. Ово је један предмет који је савршен поклон из Србије који не само да промовише Ер Србију већ промовише и нашу земљу свуда у свету", наводи Бојана Кнежевић, из "Ер Србија".

Сваки производ настаје кроз дуг и посвећен процес - од првог бода до завршног детаља. У њима су уткани време, труд и знање које се преноси генерацијама, а за жене које их израђују, стари занати постају и прилика за сигурнији приход.

"Што се тиче тих играчака морам признати да су заиста захтевне, за једну ми је требало седам сати, за другу осам сати. Требало је одрадити њихове униформе, стјуардесу, нарочито направити хаљину, оне имају мараму, имају капу на глави. Било је у питању 50 играчака, велики пројекат, али успела сам за два месеца да их урадим", истиче Милена Лукић, из Лознице.

Снежана Перић, из Лознице каже да се чуварке старих заната морају подржати. Објашњава и зашто: “Тај њихов рад заиста има изузетно високу цену, а сви радови који се налазе у оквиру продајне мреже Етно мреже имају изузетно висок квалитет, јер управо Етно мрежа има остварену сарадњу са многим националним институцијама, тако да се управо њихови радови врло често нађу у протоколарним поклонима како Владе Републике Србије тако и многих других институција."

Кроз сарадњу Ер Србије и Етно мреже традиционални занати добијају нову вредност, а Србија још један начин да се представи свету.

„Поред тог неког знања које смо ми добили из заштите и они су код нас развијали такмичарски дух јер смо ишли не само на међумесна такмичења него на међуопштинска, на пример моја генерација то је 1973. годиште ми смо били у Пироту на међуопштинско такмичење, које смо место заузели немам појма, једноставно лепо, дивно искуство за дете од 11 година", каже Стевица Марковић, члан некадашњег Довровољно ватрогасног друштва у Брестовцу.

Гутали су прошлога лета пожари шуме, летине, куће широм југа. У папучама са вилама и мотикама у рукама гасили су ватру и Брестовчани. Отуда идеја да се рад Добровољног ватрогасног друштва обнови. Иницијатива креће од жена.

„Ја јесам један од иницијатора Добровољног ватрогасног друштва и такође сам једна од пријављених која ће да прође обуку за добровољноиг ватрогасца, а имамо и млађу екипу од 17-18 година такође пријављених девојчица које ће да иду на обуку", наводи Милена Стојчић Ранђеловић из Удружења „Овде остајем" из Брестовца.

Подршку им пружају Сектор за ванредне ситуације и Ватрогасни савез Србије. Довољно је рећи да је недавно основано друштво добровољних ватрогасаца у Лесковцу летос имало 17 интервенција.

„Свакако су они од велике помоћи у овом случају поготово зато јер је МЗ Брестовац рубна општина на територији нашег града и свакако би једна добро опремљена и активна добровољна ватрогасна јединица била од велике помоћи професионалној ватргасној јединици Лесковац", каже Саша Јовановић, заменик команданта Ватрогасно-спасилачког батаљона Лесковац.

Оснивачкла скупштина први је корак. Дуг је пут до регистровања друштва и ослонца професионалним ватрогасцима.

„Нама су из Сектора обећали да ће негде до краја јуна бити завршена обука пошто ми да бисмо могли да се региструјемо мора да постоји јединица која тражи минимум 9 људи за трећу категорију и одређена опрема за трећу категорију, све то сматрамо да ћемо моћи до 30. јуна да легне и да се региструјемо у АПР-у", каже Ненад Митић, председник Иницијативног одбора.

Прикупљање прилога за обнављање Ватрогасног дома је почело. Помоћ у опреми већ нуде Добровољна ватрогасна друштва из Војводине, где је ова мрежа најгушћа. Најтеже ће ићи набавка возила. Прво овакво друштво на сеоском подручју од огромног је значаја јер је реч о најсевернијем лесковачком насељу, смештеном на четворомеђи са општинама Бојник, Дољевац и Гаџин Хан.

„Раније се куповало значи шест табли, три табле, пет табли, сада ако неко купи две табле то је максимум“, каже продавачица.

У понуди су и гушчја јаја, пачја, од морке, мале украсне живине, чак и од препелица за која кажу да се исто лепо фарбају и интересантно изгледају. Нојева нисмо видели, али кажу да се и она могу уз мало труда набавити.

 „Чак имамо и од црцани, ови најмањи овде то ретко ко има на пијац то је од најситније животињке“, каже један саговорник.

„Ово је од кокошке јаје. - А ово горе? - Од гуске. Јел се купују и гушчја? Купују се свако воли, има унучиће па онда узме једно, два, колико има унучића, параунука толико купе“, каже продавачица.

Иако су јаја и декорације у фокусу сви су сагласни да ће највећи трошак за просечно домаћинство ипак бити месо и пратеће намирнице. Без обзира на економске параметре предпразнична атмосфера и дух заједништва већ су присутни, а највећи пазар очекује се нардна три дана.

„То је живо јаје, ово је узорак, од четвртка биће и кувана офарбана пошто има људи који не могу да стигну поготово странци они то не могу баш да стигну да офарбају тако да ми им изађемо у сусрет“, наводи саговорник.

 Јасна Витошевић већ је на традиционалан начин пером и растопљеним воском украсила око 3 стотине комада за породицу и пријатеље.

„Од алата је потребно ова шаралица, восак, свећа и наравно јаје. Најчешћи мотови су свеће и мотив везан за Ускрс“, наводи Јасна Витошевић из Јагодине.

Све више присталица има и фарбање јаја природним и традиционалним техникама као што су луковина, коприва и спанаћ, цвекла или у новије време куркума. Домаћице кажу да тако настају нијансе и шаре које је није могуће добити вештачким бојама.

'После толико година рада са ђацима сматрали смо да је потребно да се испрати један такав професор на такав начин да му се ода почаст за све што је урадио и свему што нас је научио. он није само нас учио градиво, него нас је учио и животу и да будемо пре свега добри људи'', каже Богдан Мунитлак, ученик Гимназије у Чачку.

Уз образовање, животне лекције, слажу се сви, највеће су благо које ученици носе из ђачких клупа, и као подсетник на вредности, пријатељства и искуства, трају много дуже од школских дана.

''Ако вас ученици на било који начин прославе, ако останете у њиховом сећању, ако вас испрате на начин како су испратили колегу Селаковића онда знајте да је ваш позив вишеструко успео, да сте донели онај плод због којег се јесте школовали да сте заправо сву ту децу научили ако ништа друго оном племенитом човекољубљу званом поштовање друга'', наводи Слободан Николић, професор Гимназије у Чачку.

“Сигуран сам и да је колега Селаковић свој посао веома волео да га је радио посвећено и да је у ствари основни кључ да бисте ви били цењени и поштовани и од колега и од родитеља и од ученика да посао волите, а управо овај гест то показује и то је на неки начин круна једне каријере и најбољи могући испраћај у пензију за сваког учитеља наставника и професора'', каже Иван Ружичић, директор Гимназије у Чачку.

Пријатно изненађење на крају каријере доживео је и професор физичког васпитања Миљко Рајичић из Основне школе „Др Драгиша Мишовић". У пензију су га, у школском дворишту, аплаузом и рођенданском тортом испратили ђаци и колеге.

''За мене овај испраћај у пензију представља право задовољство доживети такво нешто од својих ученика и својих колега који су ми приредили такво нешто ја сам да кажем срећан и задовољан што сам отишао овако у пензију", каже Миљко Рајичић, профессор физичког васпитања.

Више од саме наставе, генерације ученика оваквих чачанских професора памтиће њихову посвећеност, преданост и пример који су им пружали, остављајући трајни печат.

„На целом поду су били разбацани различити папири, различитих верзија. И онда смо се у различитом моменту нашли колега Горан и ја, где смо независно дошли до неког закључка шта од тога је нешто, што је нама било у том моменту најбоље решење“, каже Марко Кречковић из Рашке.

„Сам знак сам ја нацртао. Почевши од лоптице. С тим што је после... нашли смо ту још хиљаду неких асоцијација. Углавном је Миљан то заправо и скоцакао све у књизи стандарда“, наводи ликовни уметник Горан Трајковић.

„Генерално је била идеја, ‘ајде да пробамо. Јер, клинци из Рашке, нас, не знам… Наравно ту треба поменути и Владимира Митића који је радио све време заштиту и део програмирања. Ту је сад Кречков тим које је радио остале ствари. Али све нас везује да смо из Рашке неки клинци са великим сновима“, каже Миљан Недељковић, професор факултета уметности Униерзитета у Нишу.

На логу се радило више од шест месеци. У конкуренцији још 70 светских агенција.

„Овај логотип, заправо, у први мах се Новаку није допао уопште. Рекао: Макни ми то. То нема везе. А заправо о чему се радило. Јелена му је показала знак непосредно пре меча“, каже ликовни уметник Горан Трајковић.

„После 6 месеци, на оном историјском мечу у Аустралији, негде у авиону, ваљда, док се одмарао, коначно је, Новак се одлучио за ту, једну од првих верзија знака“, наводи Миљан Недељковић, професор факултета уметности Универзитета у Нишу.

„И онда је даље кроз неку презентацију, комуникацију са Новаком, смо се сви отприлике сложили, са наше стране, у том нашем тиму и са стране Новака да је овај лого, који је сад актуелан, прича и ту целу причу коју смо хтели да испричамо“, каже Марко Кречковић.

Новак је на мрежама поделио објаву да се чекало јер су желели нешто што је истовремено "посебно, јединствено и симболично". Почело се од мобилних апликација, преко друштвених мрежа до комплетног визуелног идентитета. Неке идеје, по први пут су реализоване.

„Стриминг платформе су тад биле поприлично ретке. Постојала је једна, хајде да кажемо, нова америчка платформа која је тад била водећа, "УС Стреам" се звала. И онда смо направили једну Фејсбук апликацију која је требала да омогући фановима да поставе питање Нолету“, каже Марко Кречковић

„Пронела се информација, коју вероватно Марко може да потврди, да је Фејсбук Србије био угашен на неких 10 минута. Јер је било 200-300 кликова у секудни захтева за апликацију. Мислили су да је хакерски напад“, прича Миљан Недељковић, професор факултета уметности Униерзитета у Нишу.

Рашчани и данас воде рачуна о Новаковом визуелном идентитету. Иако није био први велики подухват који су успешно реализовали, један им је од најдражих. Током година су заједно, а потом и самостално, радили на бројим пројектима за домаће и стране клијенте.

„Крајњи циљ овог нашег окупљања овде је та светска футсал федерација, бизнис, која ће покрити значи цео свет. И у децембру месецу очекујемо овде екипе из целог света", каже иницијатор Дејан Ђедовић.

Домаћини сматрају да фустсал бизнис такмичење може бити много значајније од спортског надметања за Златиборски округ, али и Србију.

„Него да буде и шанса за развој, удруживање и умрежавање предузетника, великих компанија из Србије и из света. И сигуран сам да ће се неке од тих конекција уродити плодом и да ће се родити неки нови производи, неке нове сарадње, нове шансе", наводи Владимир Живановић,- директор Туристичке организације Златибор.

Поред гостију из региона, оснивачкој скупштини и финалу државног првенства бизнис лиге присуствовали су и гости из иностранства. Ипак, нису били у могућности да присуствују сви пословни људи, који су најавили долазак на Златибор.

„Нису могли присуствовати због ове ратне ситуације, али нама је драго што смо успели да организујемо скупштину и ово такмичење између екипа из Србије. Надамо се да ћемо имати успешан турнир у Србији у децембру. Ово је добра прилика за пословне људе да се повежу и преко футсала", каже Мохамед Насер Садакат, привредник из Авганистана.

„Као што знате имамо више међународних турнира у свету за професионалне тимове. Али не постоји ниједно такмичење за бизнис клубове, где можете поделити искуства и донети неке пословне идеје, сарадњу. То је веома важно и за бивше играче, који су завршили фудбалску каријеру, да наставе и даље спортску каријеру бранећи боје компаније и земље у којој раде", каже Комрон Шадир, привредник из Таџикистана.

Златибор има спортске и смештајне капацитете за такав међународни спортски догађај, који ће спремно дочекати и тако употпунити туристичку понуду новим сегментом.

"Моја веза са Бором Станковићем је потпуно лична. Ја сам његов ученик, и он је мој духовни отац", каже Видосав Стевановић, књижевник, добитник Борине награде.

И та веза примећује се у стваралаштву, слични су им и биографски подаци.

"Видосав Стевановић, познати српски и југословенски писац који је и по свом садржају и по структури људи о којима пише, и о њиховим психолошким драмама, заиста доста близак Бори Станковићу. Али је нормално наставио својим путем, својим даљем садржајним трагањима и трајањима и за собом и за нама", каже Александар Лаковић, члан жирија награде "Борисав Станковић".

"Поетички и стилистички, а пре свега, књижевно одговорно, Видосав Стевановић се увек ослањао на дело Боре Станковића. И увек га је кроз своје књижевно дело, али и кроз своје аутопоетичке текстове што је такође важно напоменути, на неки начин га је актуелизовао и чинио га присутним у нашем окружењу", наводи Петар Арбутина, књижевни критичар.

Дела обојице књижевника су различито интерпретирана, отуђивана и присвајана, Станковић и Стевановић су аутентични писци. Видосав Стевановић пише дуже од 50 година, добитник је значајних књижевних награда.

"Саветујем сваког да чита свог Станковића, јер ће га доживети лично, да не слуша шта је написано о њему па ни ово што ја кажем, него да има лични сусрет са самим текстом, и са самом том мелодијом која се не да поновити", каже Видосав Стевановић, књижевник, добитник Борине награде.

У програмима 60. "Борине недеље" учествовали су познати књижевни ствараоци, представљена су актуелна дела и говорило о непоновљивом легату Борисава Станковића, у Врању, где је рођен пре 150 година.

Божидар Николић Доња једноставно објашњава суштину орекстра који траје сто година. Труба без душе не може па без душе ни оркестар не би постојао. А труба његовог оца Милана је право породично благо. Божидар и данас даје савете свом сину јер се тајне великих мајстора крију у детаљима.

„Доња надимак то ми је покојна баба причала почео је од деда Дјордја Николића он је имао надимак Доче. А деда Милан је у школи имао љубав школску. Његова девојка се звала Дуња и пошто се она звала Дуња она је рекла да се он зове Доња. Ова труба има посебан значај за мене и мог сина Богдана. Ову трубу деда је добио 1071. у Драгачеву на сабору трубача“, наводи Милан Николић Доња из Грделице.

Орекстар из Грделице неколико пута освајао је награде у Гучи, а посебно су поносни на мајсторска писма која су добијали Милан и Божидар. Познанства са мајсторима српске трубе посебна су прича. Ипак за Доњу посебан значај има пријатељство са легендарним Фејатом Сејдићем

„На такмичења смо ишли свуда, заједно смо увек били као браћа смо били“, наглашава Божидар Николић Доња из Грделице.

Ново доба, нови трендови. Орекстар данас води Богдан. На инсистирање свог деде завршио је средњу музичку школу и то му, како каже, много значи.

„Најважније у животу од њих што сам научио је пре свега да морам вредно да радим, да се бавим овим послом из свег срца, да стварам музику. Пета генерација сам, ја имам и наследника. Има нека ... не могу то речима да објасним“, истиче Богдан Николић Доња из Грделице.

Николићи настављају даље. Други век је за њих почео. Традиција обавезује. Труба је за њих живот, можда и више од тога. Зато овај оркестар толико дуго траје и трајаће.

„Пролазим ту и видим шестоаприлска библиотека и тог тренутка се сетим заправо страшног бомбрадовања шестоаприлског Београда 1941. године, када је онаква библиотека града Београда са онако ретким књигама и оноликом количином знања уништена, и сматрам да је ово, када сам видела… какав невероватан начин да се људи едукују и да не забораве књигу“, одушевљено каже Јелена Букуров, из Новог Сада.

Ђорђе Вучинић из Требиња истиче: „У ово време када готово нико не чита, ништа мимо наслова, камоли неко озбиљније штиво, а не неку поезију или прозу, мислим да је то један диван гест и свакако га подржавам“.

Идеја је настала у студентским данима, када је са друштвом договорио да ће сваког шестог априла куповати књиге, као омаж на страдалу библиотеку.

"Ја не знам да ли то ти другари још увек раде, али ја сам пре петнаестак година дошао на идеју да направим библиотеку коју ћу ставити у говорнице, јер су говорнице безбедно место, не закишњавају. И то је била једна полица у којој сам ја стављао књиге са идејом да људи узимају и враћају књиге. Наравно да се није баш испоставило да ће да враћају, али сам се баш радовао томе да људи узимају књиге", истиче Слободан Шушњевић, стваралац Шестоаприлске библиотеке.

Како говорница више нема, књиге су пронашле нови простор у близини Српског народног позоришта, на месту где пролазници могу изнајмити бицикл као услугу паркинг сервиса.

„Имају ту један аутомат на који таман стане библиотека, и одлично му је место, неће киснути, на видљивом је месту, а и бициклисти и књига су у некој доброј вези“, каже Слободан Шушњевић, стваралац Шестоаприлске библиотеке.

За многе његова акција, још један је подсетник на национално благо које је нестало испод нацистичких бомби.

Историчар Дарјуш Самии објашњава: "6. април је постао симбол највећег културног страдања и једна тачка прекида писане речи, пошто је у Народној библиотеци током бомбардовања нестао највећи део писаних докумената српске средњовековне историје, и велики део осамнаестовековне и деветнаестовековне писане грађе. Нешто од тога је до тада већ било сачувано и преписано, али пуно тога је отишло у неповрат, тако да је то дан опомена и дан када морамо да схватимо да је чување књиге и писане речи један процес који никада не сме да престане".

Моћ књиге је, каже Шушњевић таква, да у потпуности може обликовати човека, зато је много важно да је дарујемо себи или другима. Ове су посебне, јер се у њима, осим знања и лепоте, налази и посвета аутора акције, односно још један апел како помоћи његовој колегиници Бранки Павковић, која води животну борбу.

"И за нас је то много битно. Много битно да он зна кад треба да прска. Кад је цвет при крају. И онда не у подне и те такве ствари, то је врло опасно и за њих и за нас. Он није свестан да прави више себи штете, а и нама што нам потрује све излетнице", каже Зарије Митић, пчелар из Бујановца.

На сусрету пчелара у Меленцима произвођачи су навели да су им суша и угинућа пчела, највећи проблеми. Производни резултати су више пута нижи од 40 килограма по кошници што се сматра рентабилним. Покушавају да зараде више продајом на мало, јер откупна цена на велико не охрабрује.

"Неких 2,8 евра за сунцокретов мед, репица иде око 2,5. Багрем да кажем ни нема га на тржишту па је нека цена већа. Он се врти ту негде око 5 до шест евра по некој класи. Али то је све на данашње време релативно мала цена и онда то немамо ни те приносе и смањена количина тих кошница", каже Бранислав Мијатов, пчелар из Меленаца.

Србија производи годишње око 11,3 хиљада тона меда, наводи се у Нацрту Стратегије пољопривреде. Произведено углавном нађе купца. Оно што очекују пчелари је да се потрошачи окрену провереним произвођачима и дистрибутерима.

"Меда ће бити, меда увек има. Велики проблем су те вештачке творевине, да не кажемо фалсификати. Чак кад би ми повећали потрошњу меда по становнику Србије, ми не би имали довољно меда", каже Благоје Родић, председник Извршног одбора Савеза пчеларских организација Војводине.

Као приоритете пчеларства Стратегија наводи трансфер знања пчеларима, сузбијање штеточина, подстицање селидбеног пчеларства и компензацију губитала пчела које премашују биолошки прихватљив проценат кроз финансирање набавке нових ројева.

“Пре неких десетак година сам почела да правим за другарице мафинчиће, да носим на поклон за рођендане и то је кренуло некако спонтано, са разним посветама, као што су годишњице, девојачке вечери, такође неки рођендани, посебне прилике. То је нешто што стварно мене испуњава, нешто што волим пошто волим те креативне радове”, каже Јелена Мијаиловић из Шапца.

Креативан је и Срђан који у радионици ужива у припремама за путовање и помаже другима да набаве возило и одаберу дестинацију.

“Ово је наша мала радионица, ту се поправљају и кампери и кола и ево бицикла мало се сређују за викенд, тако да уживамо у свему”, наводи Срђан Мијаиловић из Шапца.

Да би одморе под шатором заменили кампером, Мијаиловићи су пре шест година продали аутомобил.

“Мислим да нисмо погрешили, имамо другу девојчицу која сада има 6 месеци и још увек нисмо са њом путовали, али ето, једва чекамо сад ово лепо време пролеће, да кренемо и са њом , стварно уживамо и мислим да је то веома значајно у данашње време када су те технологије напредне и када деца много времена проводе на телефонима да уживају у правим стварима као што је природа и породица”, сматра Јелена Мијаиловић из Шапца.

“У камперу може да се спава, може да се доручкује руча, вечера и може да се црта и игра. - И кога си позвала да путује са тобом? - Другарицу”, каже Јеленина и Срђанова кћерка Милица, а њена другарица Јања Јекић додаје: „И ја једва чекам да идемо заједно.”

Овај пар тврди да је живот у природи здравље и да је за срећу потребно мало. Са сваког путовања доносе фотографије од којих праве своје часописе.

“Живот у камперу и одмор за нас изгледа савршено! Што више земаља и путовања, мислим да је то довољно, овако породично у срећи и миру да путујемо, сасвим довољно”, каже Срђан Мијаиловић.

У сусрет празницима, млади Шапчани препоручују породично путовање, а Јелена и украшавање ускршњих јаја на једноставан начин. Потребна су каже кувана јаја, салвете и неколико боја.

Зоран Вучићевић, из Штаба за ванредне ситуације Лучани каже: „Штете су минималне, још нису у сетвени радови извршени када је у питању кукуруз, кромпир и тако даље једино мања поља под пшеницом ту има мање штете. Такође, што је јако битно, мобилне су биле све екипе јавних предузећа за заштиту спашавамња, на срецу није било угрожених стамбених објеката, нити животиња, нити људских живота".

У ивањичком крају највише посла имају путари. Бујични потоци у Осоници и Девићима раскопали су сеоске путеве, па је механизација радила целог викенда како би поново повезала одсечена села.

„Оспособили смо све путне правце, а водостај реке и бујичних потока се знатно смањио у односну напре два дана, у односу на петак када је било баш, баш алармантно", истиче Александар Митровић, председник општине Ивањица.

Ситуација на обалама Западне Мораве и у Краљевачкој општини је стабилна од ноћас. Вода се потпуно јутрос повукла и са прилаза мостовима у Опланићима и Адранима, вратила се у своје корито које је знатно шире него што је било.

"У међувремену смо имали и проблем са наносом од дрвећа, разних наноса који су се акумулирали на средњим ослонцима моста тако да смо јутрос морали да интервенишемо са механизацијом да уклонимо сав тај нанос који је био затечен”, истиче Мирко Вуковић, директор ЈКП Путеви Краљево.

На питање – да ли су поља и даље под водом, мештанин Грдице код Краљева одговара: „Са оне стране јесу, сада ова вода што је била са ове стране прешла је у комшилук".

Мештанин села Опланићи код Краљева каже да је под водом око сто педесет хектара обрадиве површине. На питање: „Јесте је засејали?”, одговара: „Нисам на сву срећу. Нису ни комшије, ми увек чекамо да Морава отплави".

Пописивање штете почеће сутра, а до тада дежурне екипе остају у приправности.

“Поента овог овде дрона је да помогнемо рониоцима да истразујемо тешко доступна места као на пример области Дунава код Прахова где су потопљени бродови из другог светског рата и тамо је процењена вредност драгоцености и злата у вредности од преко четрдесет милиона долара ако да тешко доступна места пуна мина тако да помажемо рониоцима на тим мисијама”, објашњава Михајло Динић.

Александар Ђорђевић додаје: „Има сензоре да може да узима узорке воде и такође има грипер да узима те објекте испод воде, снима подводно дно и има ултраљубичасто светло и детектује уље, мазиво”.

Представљајући своју школу овај трочлани тим је на националном такмичењу електротехничких школа Галаксија купу освојио другу награду. Сваки део ове подморнице направили су сами, а идеја је потекла од Петра који већ неколико година успешно учествује на свим сличним такмичењима.

“Ја сам на овај начин уз помоћ такмичења Галаксија куп и уз помоћ свих других такмичења успео да изградим своје име, да подигнем све ово што радимо на виши ниво, да добијем поодршку гарда Ниша и других регионалних и светских компанија, које су ми пружиле подршку било финансијску било моралну и апсолутно свако може да наопредује и развија се још од малих ногу”, истиче Петар Костић.

Петар, са својим друговима и наставницима увелико ради на припреми за следеће такмичење. Мејкерс лаб у школи Мија Станимировић ради три године и за то време већ има две успешне ученичке компаније и 7 запажених иновативних пројеката.

"Грејем се на етажно грејање, на дрва. Морао сам да докупљујем јер су нам просторије мале, немамо где да их сместимо. Тако да није решење, али не може се другачије. Цена је варирала. Најгоре је кад купујете у сред грејне сезоне, тад је најскупље".

„Прошле године смо узели по 30.000, данас је једна тона пелета 40.000. Потрошили смо, ложи се још, још је хладно време, ујутру, увече".

"Била је релативно топла зима тако да није нешто много ни отишло. Ево и сад је топло, али увече мора мало да се угреје кућа", кажу анкетирани грађани Прокупља.

Осим што нема топлану, Прокупље је специфично и по томе што има само једно стовариште огрева у граду. Срећом, добро је снабдевено, а последњих дана бележи се благи пораст тражње за свим врстама енергената. Најчешће се продаје пелет који је био дефицитаран током читаве сезоне, па су грађани били принуђени да га купују на џакове.

"Потражња је за ово доба године доста већа него ранијих година. Што се тиче стања огрева на стоваришту код нас имамо га довољно и све врсте енергената, дрвета, пелета и угља имамо“, истиче Саша Кривокапић, власник стоваришта у Прокупљу.

За разлику од претходних месеци, пелет је појефтинио и има га на стоваришту. Како нам је речено, нема сигурних најава у ком правцу ће се надаље кретати његова цена, иако је ранијих година било правило да се током пролећа и лета може набавити знатно повољније. Дрва на стоваишту коштају од девет до десет и по хиљада по кубику, а могу се набавити и индивидуално по цени од 8 хиљада динара. На ту цену треба додати и 800 динара по кубику за сечење и цепање.