„Овде ми је отац стрељан и данас сам дошла овде да му упалим свећу и тако. Више, остали смо сирочићи. Нисмо никога више имали. Само мајку и тако“, наводи 90-огодишња Радина Стефановић, из Краљева.

Радован Каровић из Краљева има 92 године. Каже: „Овде ми је стрељан отац Каровић Душан. Имао је 27 година. Оставио је нас 4 сина“.

Коју годину млађи од Радине и Радована сећају се када су први пут изашли најчешће са мајкама на гробље стрељаних.

„Долазили смо овде. Ту су биле све крстаче на крстачу. Ниси могао да провучеш руку кроз крстачу колико их је било. И стајао је неко тамо који је пуцао и онда се народ разбежао“, сведочи Милутин Ћурчић, стар 89 година, из Краљева.

„Долазили, док су били живи моји родитељи и цела фамилија. Они су углавном, та старија генерација помрла. Остали смо ми трећа генерација. Ми долазимо ту сваке године“, наводи Зоран Ђерашавић, из Краљева.

Спомен обележја где Краљевчани полажу цвеће и пале свеће симболично представљају посечена стабла јер је међу 2200 стрељаних највише било жртава у зрелој животној доби. Рација, хапшења ноћу и стрељања нису се спасли и Словенци избегли у Србију у првим даним рата.

„Пошто је било пуно Словенаца прогнаних у почетку Другог светског рата баш из Марибора у Србију у Краљево, околину Ниша, Чачка, Ужица и људи из Србије су их ту стварно лепо примили. А пошто су нацисти почели са репресалијама тад је дошло до отпора. Почели су стрељати талци и 50 словенаца, који су били у почетку прогнани, ту су се укључили у догађаје II светског рата. Онда су били аретирани и стрељани“, наводи Симона Трипковић из Музеја народне освободитве Марибор.

Комеморација стрељаним родољубима одржана је пред пуним амфитеатром. За ученике основних и средњих школа био је ово јавни час. У оквиру уметничког дела програма, прочитани су дневнички записи стрељаних, њихова аутернтична сведочења и документарна грађа.

"То је нешто што фирма "Метито" из Уједињених Арапских Емирата иначе примењује у десалинизацији и преради воде из мора. Зато што имате неких две недеље годишње веома велику активност алги и органских материја у мору и онда мора да се користи тај додатни систем за пречишћавање како би та филтрација у реверзним осмозама радила како треба. Овде је то случај не две недеље годишње, него 365 дана годишње и овај систем је прилагођен на воду из панонског басена", објашњава Бранислав Зец, из постројења за пречишћавање воде Зрењанин.

Грађани су били подељени по питању исправности воде. На нови укус се није лако навићи, наводе стручњаци.

Божо Далмација, професор емеритус на Природно математичком факултету у Новом Саду истиче: "Имате онај такозвани органолептички проблем код људи, оно што човек осећа. Кад се навикне на једну воду и кад му промените воду, без обзира што она не ваља, ова сад ваља, он каже не ваља. Зато што је сада укус воде другачији и то је један од проблема код примене оваквих технологија."

Зрењанински Завод за Јавно здравље урадио је 350 анализа, од чега је једна имала неисправност. Институт "Батут" проверио је 506 узорака. У Постројењу сви су исправни. Незнатно више арсена било је у дистрибутивној или кућној мрежи на 15 узорака, што не утиче на здравље, наводе у извештају. Проблем су старе или некориштене цеви.

"Ако имате лоше цеви, ако су цеви оштећене, вода онда реагује са њима и онда ћете добити и мутноћу и боју, добићете и гвођже, добићете и арсен у крајњем случају. Ако се вода не користи хлор у њој временом нестаје и онда настају јако повољни услови за размножавање бактерија", наводи Предраг Рудан, из Завода за јавно здравље Зрењанин.

У наредном периоду треба применити низ мера да би се одржала стабилност и система и исправност воде.

Јасмина Агбаба, са Природно математичког факултета Нови Сад каже и којих: "Праћење квалитета воде, не само оно што је у законској обавези, него континуирано праћење саме прераде воде, стабилност рада фабрике, стабилност дистрибуционе мреже и оно што је посебно важно то је обавештавање, односно информисање транспарентно грађана, какав је квалитет воде која се дистрибуира."

Постројење за пречишћавање воде је део јавно-приватног партнерства града и страног инвеститора и први је такав пројекат реализован у Србији.

„Чули смо да се праве терени за децу, игралишта и теретане, а за Расину, још ништа не знамо. Становницима ових насеља много значи, за пензионере моно, али и децу. Треба нешто за децу да има нека занимација“, каже анкетирани саговорник.

Тешка механизација на обе обале реке, сређују се прилази, крчи растиње, односи отпад. После 10 година од када је трасирано шеталиште испод храма Покрова Пресвете Богородице где се током летњих месеци најчешће расхлађују Крушевљани, увелико се ради.

„Имаћемо теретану на отвореном, мобилијаре за најмлађе, мултифункционалне терене и имаћемо простор за одмор наших суграђана. Упоредо са тим радимо и чишћење корита реке Расине“, наводи Миона Радовановић, директорка ЈКП Крушевац.

Тешка механизација на обе обале реке, сређују се прилази, крчи растиње, односи отпад. После 10 година од када је трасирано шеталиште испод храма Покрова Пресвете Богородице где се током летњих месеци најчешће расхлађују Крушевљани увелико се ради.

“Када је у питању купалиште надлежни кажу да је у плану, али да превасходно зависи од квалитета воде која сада није на задовољавајућем нивоу. Тај проблем требало би да се реши стављањем у погон постројења за пречишћавање у Брусу и Блацу“, истиче Миона Радовановић.

Поред јавне површине крај Расине ради се на уредјењу још две локације. Постављају мобилијари, теретане на отвореном, клупе. А становници насеља Стари аеродром данас су поред постојећих добили нове рекреативно спортске садржаје – терене за одбојку, тенис, тартан стазу.

„Никада нисам мислио да ћу да се бавим тиме, то је стварно случајно, тако се погодило, почело је са мањим улогама, као студент, требало је мало џепарца, а доста се тада снимало по Југославији", прича нам Гојко Митић.

Од „Синова Велике медведице" прошло је 60 година. У богатој каријери око 150 филмова и серија, бројне позоришне улоге, али вестерн филмови и Винету заштитни су знак Гојка Митића. За дивљење је да дублера никада није имао. Пред камеру и даље стаје, а осамдесет шест му је.

„Имам доста понуда, али нећу све да прихватим, хоћу време да оставим и за мене мало, ипак - 86", истиче Гојко.

Познатији у Европи него у својој земљи, ево га у родном крају окружен људима који деценијама прате сваки његов корак.

Захваљујући Удружењу „Наше Поречје" реализована је идеја стара готово деценију.

„Нажалост, људи у Србији јако мало знају о његовом уметничком раду, као што сам малопре рекао да ми немамо већег интернационалног глумца од њега, кога познаје више од половине Европе и он дан данас путује као позната филмска звезда и жао ми је да ниједан филм у земљи Србији он за 60 година није снимио", истиче Срђан Митић, председник Удружења „Наше Поречје" из Вучја.

Сала у којој је први пут погледао један филм сада носи његово име. Хол Дома културе у Вучју добио је и сталну поставку посвећену богатом стваралаштву. Никада веће интересовање у Вучју за један догађај, препун емоција.

„Свима нама који смо отишли у свет кад се вратимо кући срце куца јаче, то је један диван осећај - међу својима да будеш и да ти они некакво признање дају", наглашава Гојко Митић.

Батерију су напуњене, један од највећих амбасадора родног Стројковца и југа земље, поносно носећи српско име, у Берлин се враћа са најзначајнијим признањем Града Лесковца, октобарском наградом.

„Право време је када ова љуска буде црно-браон боје, ово је већ при крају, то је тај грчки, буде и већи, ови наши класични домаћи, има крупнији, има ситнији, све у свему, добро је“, каже Драган Младеновић из Врања.

За разлику од другог воћа, око кестена нема много посла, каже, потребно је само одржавати околину дрвета, да би могао да се сакупи, и чувати их од дивљих свиња, којих у околини има доста.

Драган Младеновић из Врања објашњава: „Њему ништа не смета, он цвета јуна месеца, а већ октобра стиже за бербу, њему не смета ни мраз, ни град, једино што му је добро киша кад пада, сваке године, без разлике, рађа, нема да промаши“.

Очекује око 500 килограма кестена, није само он заступљен на имању, већ и јабуке, крушке, шљиве, мушмуле, уз 200 кошница пчела све успева, воде има, и систем за наводњавање.

„Добра је сезона ове године изузетно, за шљиве поготово и за виноград супер, поготову за виноград одговара, нема буђи, нема трулежи“, истиче Драган Младеновић из Врања.

Кестен, након октобарске бербе, чува у комори до краја године, највише продаје уочи новогодишњих и божићних празника, тражена је грчка сорта, због крупнијих плодова, али по укусу не заостаје ни домаћа.

„Чим је мало већи снег, то је то, доле се остављају кола и полако узбрдо пешке. Не треба ризиковати, ризикујеш свој живот и све да би изашао до зграде, тако да торбе, кесе у руке, па полако узбрдо“, наводи Дејан Цветковић из села Блазнава код Тополе.

Иста мука и код Дачића, који се, после четрдесет година рада у Швајцарској, вратио на прадедовско огњиште. Сви његови су, каже, сишли у питомину. У некадашњој мали Дачића, на брду, данас, само његова кућа.

„Дођу који знају, снађу се или џиповима или пешице. Одушеве се овим потезом овде, како је то лепо, али само кажу "брате мили где ти живиш у ово данашње време", немогуће доћи, нема пута“, прича нам Михаило Дачић, из села Блазнава код Тополе.

Враћају се и остају људи у Блазнави, многи би да покрену посао. Долазе и нови. Само у прошлој години у том селу продато је тридесетак плацева, махом породицама из Београда. Прошао је гас, оптички интернет, а сада први пут асфалт стиже и до удаљених кућа.

„Доживео сам, хвала Богу. Данашњи дан ово што се десило морам да запишем, да славим“, наглашава Михаило Дачић, из село Блазнава код Тополе.

Дејан Цветковић, из села Блазнава додаје: „Што се каже крећемо да радимо, тако да ће да буде овај, промениће нам, стварно промениће нам живот“.

На територији општине Топола готово 90 одсто домаћинстава има асфалт до кућног прага. Да би га добили и они који немају из државне касе издвојено је 60 милиона динара.

Због тога се убрзано ради у тридесетак села. Механизација стиже и до најнеприступачнијих домаћинстава, у којима огњишта још горе.

„Ми смо се надали пошто смо дуго чекали потомство једну бебу, али ето било је то велико изненађење кад смо сазнали да су тројке у питању. Сад смо се навикли и ништа мање не би хтели. Толико љубави у кућу су нам донели ова три детета да је то невероватно“, наглашава Срђан Бељуревић.

Бељуревићи су све подредили својим ћеркама и ништа им није тешко, а било је и напорних дана када нису знали шта ће пре урадити и којем детету ће прво прићи, али енергија коју добијају од њих помаже им да у свему уживају.

„Најтежи део је прошао, то су били грчеви који су били велики и било је дана кад сам и ја плакала са њима, али сад су ојачале и нема тежих ствари, вероватно до зубића, па ћемо видети шта нас даље чека“, наводи Наталија Бељуревић, мајка.

У овој породици нема мушких и женских послова, јер девојчице морају све да добију на време.

„Поручио бих свима да никако не одустају, јер вреди чекати и све мора бити како треба и труд се на крају награди. Људи не треба да гледају своју каријеру или било шта друго, јер све то иде једно с другим“, поручује отац Срђан Бељуревић.

Наталија Бељуревић додаје: „У суштини борба је трајала годинама, било је и разочарења, али нисмо одустајали, гурали смо напред, а било је и пероида психичке кризе, али све се превазиђе и лакше је све уз подршку партнера, лекара и свих људи који су око вас“.

Бељуревићи су добили од државе за рођење тројки финансијску помоћ од 300 хиљада динара, а од града још 40 хиљада по детету за куповину пелена што ће им много значити, али како кажу богатство не мере новцем, јер њихова срећа и задовољство које сад имају - немају цену.

"Три раде. Са врло мало струје. Јасно вам је шта раде", каже професор Саша Јефтић.

Ова иновација уштедеће вам струју, поготову ако је извор ветар или вода.

Славољуб Грујичић, иноватор из Бора истиче да је велика уштеда. „Ти улажеш 400 вати, а добијеш 1700. То нико још није урадио."

Уштеду може да прави и усавршена ветротурбина, која региструје и мање и веће брзине ветра и другачије складишти струју.

"То није основна поента приче, само гравитационо складиштење, већ да на једном годишњем нивоу буде већи степен искоришћења ветра", наводи Небојша Јовановић, иноватор из Баточине.

Други су патентирали изум који штити домаћинства од струје, за шта су пре 2 године добили награду за најбољу техолошку иновацију у Србији.

Данко Андијанић, инжењер електротехнике објашњава: "То у пракси значи да неће више бити штете у домаћинствима, ако дође до прекида неутралних проводника."

Овај мерни инструмент лакше мапира магнетна поља у земљи, односно боље види шта је испод ње од постојећих.

"То је један тип сензора који је врло осетљив и који је намењен за нека лабораторијска испитивања. Ми смо тај тип сензора патентирали у уређај који ће се користити на терену“, рекао нам је Аврам Ковачевић, иноватор.

Представљен је и нови материјал за уклањање влаге развијан 20 година и који је пре пет и патентиран.

Александар Јурчић каже: "Сви ми имамо мало проблем са кондезанцијом, негде они топлотни мостови, пара се прави у току грејне сезове. Ово је дугорочно решење."

Циљ фестивала је скретање пажње на иновације, како би проналазачи имали бољу подршку система.

"Ја мислим да се треба организовати у земљи снажнија подршка и једна стратегија развоја проналазаштва и инвестирати, давати субвенција као што то раде друге земље", сматра Анђелко Галвашевић, организатор Тесла ФЕСТ.

На фестивалу се представља 80 излагача, са више од 220 иновација, а традиционално најбољи проналасци биће награђени.

"Поред тога што је аутобиографија Новака Новака, записано је и оно што су други заборавили. Новак је више писао о другима него о себи, тако да је ова његова аутобиографија историја телевизије", наглашава Биљана Бошњак Драгановић.

Књига обухвата период од његовог преласка са Радио Београда на телевизију 1957. године до прве сезоне серије Позоришта у кући 1972. Приче показују да у то време није било лако бити сценограф на серијама Новака Новака и Лоле Ђукића, па када су тражили да им обезбеде сервисну станицу на зрењанинском путу, у шали је предложено да им донесу и мост. Или, како је нађено решење у виду мајка Вуке када је настала побуна због односа према мушкарцима у серији "Позориште у кући. Иако на први поглед забавно и смешно, иза свега је стајао велики рад.

"За себе је говорио „То је зато што сам ја лењ“. У четири сата када устанете и пишете, не може нико да вас зове телефоном, на телевизији нема програма у то време, биоскоп не ради, шта ћеш друго да радиш него да пишеш. Ако било ко од нас проба тако да ради, схватиће колико је тешко, а Новак је тако деценијама радио", каже Биљана.

Књига је представљена на „Данима Слободана Стојановића“ у Пожаревцу, који је писао другачијим изразом, али су сарађивали у оквиру Телевизије Београд готово две деценије. Пре Београда, славних серија и добрих књига, Слободан Стојановић био је директор библиотеке у Пожаревцу и оставио немерљив допринос.

"Залагао се да култура не припада само елити, већ да је поље за све грађане и да се у то време 1961. ради на културном образовању нашег становништва", истиче Вера Зарић Митровић, директорка Народне библиотеке "Илија М. Петровић" у Пожаревцу.

Награду за најбољу драму на 17. Данима Слободана Стојановића понела је драматуршкиња и сценаристкиња Зорица Симовић за текст "Пун месец".

„Хтела сам да научим да пливам. Супер, задовољна сам, све је супер“, каже Сања Арсић из Трстеника.

Обуку у трајању од четири месеца похађа 17 полазника свих генерација. Најстарији су у осмој деценији.

„Та дружења, друго пливање у води, контакт са водом, са пливањем.То је најбољи спорт који постоји. Поготово ко не може тако да иде, сваки дан да се крећу, шетају, ово много значи. Да се опусте да пливају, да се релаксирају“, наводи Даница Капиџић, из Крушевца.

Снежана Радовић, председница МО слепих Крушевац истиче да је ово веома значајна обука за слепе и слабовиде. „Ви знате и претпостављате да они много зависе од својих пратилаца. Тако да ово у води је веома здраво, рекреативно за њих. Тренер нам је јако забаван, тако да лепо проводимо ових сат до сат и по времена“, истиче Снежана.

Александар Николић, пливачки тренер додаје: „Морамо да се прилагодимо да им више сликовито објашњавамо на који начин нешто треба да ураде. Тако да је то нешто ново и за мене као тренера. Оно што нам је циљ јесте да до краја овог програма науче да самостално буду у води, без неког страха, да самостално могу да се крећу да пливају и да безбедно проводе време у води. На тај начин створе могућност да се рекреирају“.

Обука за непливаче је један од програма Савеза слепих за стицање самопоуздања, али и вештина и знања у процесу осамостаљења слепих и слабовидих лица.

„И управо овакве активности, оваква дружења су сасвим сигурно нешто што требамо да понављамо и да не будемо једина организација у земљи која то ради већ да се активирају и друге и да ето будемо подршка једни другима. Јер та нека мала разлика да ли неко види боље или лошије, је само мала разлика. Сви смо ми исти и треба да будемо подршка једни другима“, наглашава Сања Николић, секретар МО слепих Крушевац.

Шансу да на базенима овладају новим или се подсете старих вештина, добили су и крушевачки пензионери у склопу јесењег циклуса бесплатног програма рекреације „Пливај и уживај“.

У његовом дворишту се могу видети заборављене направе - ступа, цедница, аков и наћве. На старински начин са уживањем припрема зимницу да би, каже, сачувао здравље наследника.

„Ово је све од дрвета, врућом кључалом водом извршена је дезинфекција, све, све, и ја то радим сваке друге, треће године, кад ми нестане јабуковог сирћета или јабукове ракије која се зове калвадос“, каже Бранислав. Додаје: „Нема јабуке да буде слађи џем, да буде слађи, укуснији, да буде калвадос, та ракија како је други зову, од ове краљице јабука, од ове колачаре“.

У Мачви готово да нема дворишта без јабуке, симбола напретка и здравља, хлада и предаха, воћа спаса од глади у ратовима, стабла које се наслеђује.

„Ова јабука је ту око 50 година, а ја сам упамтио, само можда тих 5 година можда нисам упамтио, а мени је сада 84 године, ја сам стар човек, али ето лепо здравље доживео сам да пијем, могу и јабуку, могу и ракију“, истиче Томислав Мијатовић из Совљака.

Нема бољег коктела од непрскане, дивље јабуке, колачаре и јабуке аџинке, тврди Бранислав, који уз воћњаке, једини у Мачви има виноград. За предстојеће зимске дане, уз добар филм, саветује чипс од јабуке и тврди да сочна јабука увек може да поправи дан.

„Ово је једна од најстаријих трка, коју највише волим да трчим, уједно и једна од тежих, али могу да се похвалим да је то моја дисциплина, на тој дистанци сам био првак Европе 2024 године", истиче Алдин Ћатовић.

Главној трци претходиле су трке предшколаца, млађих и старијих јуниора и јуниорки, млађих и старијих пионира и пионирки, као и ученика од првог до четвртог разреда основних школа.

”Већ четири године освајам прво место. Атлетику тренирам пет година.“

„Тренирам три године и дборо ми иде, атлетика ме опушта.“

„Четири године за редом сам била прва на уличним тркама“, кажу ученици трке.

Неколико стотина такмичара трчало је своје стазе на улицама Ћуприје из које су потекли некада најтрофејнији српски атлетичари попут Вере Николић, Снежане Пајкић, Драгана Здравковића, који после спортске и тренерске каријере више од две деценије организује меморијал у част Александра Петровића.

„Ово је заиста изванредна приредба. Има пуно деце, младих, нових нараштајаи и веома сам задовољан кад их видим, поготово прва трка где трче малишани, нема ништа сјајније од тога", каже Драган Здравковић, организатор уличне трке у Ћуприји.

У атлетском савезу кажу да атлетика у Србији никада није била јача у скоро свим дисциплинама.

„Организујемо Друго првенство Европе у кросу у Београду 13. децембра, а следеће године у априлу у сарадњи са београдским маратоном организујемо првенство Европе. То значи да тркачки покрет никада није био јачи, да је ово увод оно шта нас очекује за зимску и пролећну сезону“, напомиње Един Зуковић из Српског атлетског савеза.

Ћуприја је још једном била добар домаћин трке која је и у деветој деценији постојања у граду атлетике симбол спортског духа.

„Грејемо се на дрва годинама. Цена је била повољна, јер смо узели још пролетос, после првог маја. Цена је била око 7000 динара за метар кубни. Сада је већа цена, али га има довољно", наводи Александар Савић из Пирота.

Небојша Ћирић, шеф стоваришта додаје: „За све врсте енергената баш је повећана потражња. Имамо свега и све се тражи. Иду и дрва и пелет и брикети и угаљ. Цене су мало више у односу на прошлу годину, али није драстично поскупело. Пелет је 50 хиљада по тони, али такво је тржиште, угаљ је 28 хиљада тона, као и прошле године, а дрва су 10900 по кубику, цепана у палети".

Петина домаћинстава у Пироту прикључена је на систем даљинског грејања. Због захлађења грејна сезона ове године почела је три дана раније.

"Ове године смо пре 15-ак дана закључили уговор са Србијагасом за све потребне количине које су нам неопходне за грејну сезону. Обезбедили смо и средства за гас и већ смо почели са плаћањем. Измирили смо профактуру за октобар. Гаса ће бити, није променио цену у овом тренутку", истиче Братислав Ћирић, директор ЈП "Градска топлана".

Цене даљинског грејања за сада остају исте, а висина рачуна зависи од потрошње.

"Ова платформа је иновација. По истраживању, које је трајало две године, овако нешто још увек не постоји. Намењена је свим актерима туризма: туристичким водичима, инфлуенсерима, туристима, агенцијама, хотелима, дестинацијама. Визија је да се обједине и пословање и образовање“, истиле Биљана Крстић, оснивач Глобалне туристичке мреже.

Усмерена ка корисницима из више од 195 земаља, мрежа се полако шири.

"На моје изненађење корисници платформе прво су постале туристичке агенције из Индије, Занзибара, Танзаније, Марока, Индонезије, чији је власник наш човек Србин”, напомиње Биљана.

За Оливеру Кикановић из Републике Српске платформа је прилика да се мање знане дестинације, локалне приче и људи који их чувају, чују много даље него до сада.

"Волела бих да захваљујући њој више људи открије лепоте Србије, а да ми водичи добијемо прилику да им приредимо доживљај због којег ће пожелети да се врате. Верујем у ту идеју јер сусрети са људима и приче које чујемо често постану најлепше успомене са путовања. Посебно је важно да простор добију и мање позната места, у мом конкретном случају планина Борања и општина Мали Зворник“, каже Оливера Кикановић, туристички водич.

Локална туристичка организација у пројекту је видела могућност да на једноставан начин потенцијале трстеничког краја приближе корисницима и ван наших граница.

"Очекујемо бољу видљивост наше туристичке понуде, не само на тржишту Србије, већ и глобално, свега што нудимо туристичким агенцијама, туристичким водичима, пратиоцима, блогерима и инфлуенсерима, свим учесницима који чине једну туристичку понуду“, наглашава Весна Максимовић из ТО Трстеник.

Од идеје рођене у Трстенику до Глобалне туристичке мреже која ће повезати тржиште широм света, пут је дуг и тек је почео, али Биљана каже да је то не брине јер има и жеље и снаге за маратонске подвиге.

"Постоји од половине 19. века, некада се звала Рамина Река."

"По Турчину Рами је у то време носила назив Рамина Река“, кажу мештани.

Данас у неколико махала живи тридесетак становника. Марија и Бобан Михајловић имају четворо деце, живе од сточарства, чувају краве, бикове, свиње, одржавају домаћинство.

"Једино смо младо домаћинство. Планирамо да останемо, а надамо се да ће и наша деца да живе на селу. Имамо своје производе, сир, млеко, јаја, све је здраво и домаће, не морамо да купујемо у продавници“, каже Марија Михајловић.

Пут кроз село је земљани, макадамски, у зимским условима мештани теже долазе до својих кућа.

Небојша Милосављевић се бави пољопривредом и сточарством. Каже да је током лета проблем мањак воде, јер је Равна Река планинско село.

"Тежи су услови за старије, ко има кола, другачије је, може да оде по намирнице“, истиче Станиша Михајловић.

Ту су и деца. Осмогодишња Катарина похађа ОШ „Свети Сава“.

"Долазим овде викендом да се играм са браћом и сестром и помажем мами и тати", каже десетогодишњи Лука.

До Равне Реке, и још неколико планинских села у овом делу општине Владичин Хан води пут који је асфалтиран пре неколико година.

Слађан Јоргонић истиче да су после 3, 4 године шљиве коначно добро родиле. "Шљива треба да ври 21 дан и после може да се пече. Прво иде у дрвено буре, па добије боју, после је преточимо у стаклено", објашњава Слађан.

"Пече се и када достигне десетак гради, онда се скида и то је мека, слаба ракија. Затим иде на препек и та друга се оставља на 18, 20 гради. Најбоље би било да одстоји годину дана, мада је ми користимо и раније", каже Ивица Петковић.

Кажу да је печење ракије мушки посао, али у Хомољу правила пише живот. Ове жене су доказале да најбоља ракија не долази само из доброг казана, већ од добре ранке, из чисте душе и велике љубави према традицији.

"Од малих ногу сам са дедом пекла ракију, тако да сам научила и тај посао. Пуно је родила и ранка и бугарка, али је од ранка најбоља шљива и најбоља ракија", напомиње Смиља Миленковић.

Хомољска шљивовица важи за једну од најјачих ракија у Србији. Печење овде није само посао, помало је и ритуал, пркос, традиција и заједничко дело.

"Тешко је, али треба да имаш вољу, док скупљаш, ја сам имала сина, снају, унучиће, пријатеље па смо покупили. У кући је прво да имаш ракију и кафу, када дођу гости да их послужиш", каже Смиља.

Хомољска ракија треба да буде јака да би истерала зиму из костију, али њена стварна снага није у ватри под казаном, већ у слози ових домаћина и домаћица. Тако потече најбоља кап која греје и душу и срце.

„Следеће године је обележавање 130 година од њеног рођења. Тако да је просто Боба некако одозго изабрала треутак, људе и време и ми смо направили ову представу њој у помен, њој у част, њој у памћење“, каже Драгана Врањанац, глумица.

Љубинка је пре монодраме, добила прозор сећања и бисту на Тргу Глумаца. Марко Живић, глумац друге епохе, запамћен по духовитости и животној енергији, уз то и улицу у родном граду. А пет година након смрти, малу позоришну сцену, отворену у кругу његових најближих пријатеља и сарадника.

„Значајније представе које смо нас двојица одиграли су биле „Лет изнад кукавичијег гнезда“ и „Не играј на Енглезе“ које су се играле, па ево лет се играо преко 250 пута, а енглези отприлике преко 300 пута. Јако поштен колега на сцени, а као човек је био великог срца. Помагао је свима“, наводи Данијел Сич, глумац Београдског Драмског Позоришта.

Бранислав Недић, управник Крушевачког позоришта додаје: „Мислим да је то неки највећи омаж који смо могли да му дамо. Да наставимо сећања на њега, да будемо и даље ту, да наставимо да радимо и да ова сцена буде прилика многим младим ауторима, уметницима који имају шта да покажу и кажу“.

Прилику да прва наступи добила је Милица Димитријевић, млада глумица и аутор монодраме „Кад се завесе спусте“ о животу и каријери још једне крушевачке хероине, Радмиле Савићевић.

Програм је реализован у оквиру петих „Милијиних Дана“, фестивала у част доајена српске глуме и дугогодишњег првака драме овог позоришта.

Стари српски обичај налаже да се гости дочекују здравицом, па су тако започели и први Михољски сусрети села у Лукову. Овај део Србије познат је по доброј храни и специјалитетима спремљеним на традиционалан начин. У такмичарском делу спремао се гулаш.
"Тајна је у домаћим зачинима из нашег краја, наших села око Луковске бање. Месо, поврће, зачини, суви, свежи“, каже кувар Мирослав Милетић.

Професорка Економске школе у Куршумлији Јелена Симић напомиње да су овакви сусрети веома важни за ученике. "Није исто као у школском кабинету. Изађу на терен са правим куварима, професионалцима, стичу нова искуства“, каже Јелена.

Очувањем традиције баве се још увек нека удружења и појединци којима је то и начин да зараде.

"Трудимо се да се не забораве стари обичаји, рецепти и да се пренесу што више младима. Управо томе учим унуку и надам се да ће да  да запамти неки од рецепата и преноси даље “истиче Зорица Ђуровић из "Етно радионице" из Куршумлије.

"Трудимо се да имамо што више ретких производа, имамо сушене печурке, скупљане су у јуну ове године“, напомиње Обрад Марковић.
Луково је једно од најбројнијих села у општини Куршумлија и једино које у последње две деценије бележи пораст броја становника. Тренутно има 250 житеља.

"Становништво се задржало овде захваљујући хотелима који су изграђени од 2000. године, млади су остали овде да раде, засновали бракове, школа има 20 ученика од првог до осмог разреда, али ипак ради. Од пре неколико година имамо и обданиште, где тренутно је тренутно дванаесторо деце“, истиче Горан Стевановић, председник Месме заједнице Луково.

А деца су на сусретима села највише и уживала, јер је за њих био обезбеђен специјалан програм. Старији, који су се такмичили у спортским дисциплинама, награђени су пехарима и захвалницама.

"Тренутно је на лечењу у Турској и потребно је још 20 милиона, али то није коначна сума, трошкови ће бити већи. Након Турске, треба да иде на лечење у Кину, каже Бојан.

Шестогодишња Даница има тешку повреду кичме и друге здравствене проблеме, а може се помоћи уплатом на жиро рачун или слањем СМС поруке 434 на 3800. Бојанов први циљ на путу је румунски град Јаши.

"У Јашију су мошти Свете Петке, која је заштитница деце. Идем да се поклоним моштима и помолим за Даничино здравље. Помоћу вас и друштвених мрежа то ће се раширити и опет ће се створити свест, јер су уплате стале”, напомиње Бојан.

Пут неће бити лак. Треба дневно прелазити 120 километара, по киши и хладноћи, које се очекују, спавати у шатору. А Бојан иде сам.

"Ово је пре свега хумано, али и смело и храбро, јер нема физичку припрему и искуство у таквим турама. С обзиром на циљ и менталну снагу, верујем да ће успети да изведе, истиче Андреја Гардиновачки.

Бојан наглашава да је желео да иде сам и тестира своје границе. „Можда немам поверења да неко иде, па да одустане и врати са пола пута. Овако знам да ћу изгурати и кад буде најтеже да ћу наставити“, каже Бојан.

На хумано путовање испратила су га деца из кошаркашког клуба „Тамиш", пожелевши му срећан пут и пружајући подршку у жељи да се подстакну сви који могу да помогну лечење повређене девојчице из Панчева.

"Пупин је на првом месту организовао нашу дијаспору у САД. Човек који, не само да је дао највише својих средстава, већ је омогућио да се укључе многи наши исељеници. Амерички грађани кажу да је у току рата дао око два и по буџета Краљевине СХС за помоћ нашем народу“, напомиње Јелена Калин, ауторка изложбе.

У Идвору је представљена и књига, односно уџбеник из термодинамике, који је Пупин написао на енглеском језику и који је сада први пут у издању Музеја Војводине преведен на српски језик. Најуспешнији ђаци, који су освајали награде на такмичењима, добили су признања, а проглашени су и почасни грађани.

"Ове године сам освојио прву награду на Српској физичкој олимпијади и Српској информатичкој олимпијади, такође сам био на изборним такмичењима из ових предмета. Велика ми је част што примам ову награду“, каже Васил Барца, награђени ученик.

"Сваке године позивамо децу, младе људе, који су најуспешнији на међународним и државним такмичењима, да баш на дан рођења Михајла Пупина добију одређене награде, да виде да се њихов рад, мука и труд исплате“, истиче Светислав Закић, директор Меморијалног комплекса „Михајло Пупин“.

"О Пупину могу да кажем да се такви људи роде само једном. Тако широкогруд, добар, духован, врхунски научник“, наглашава Слободан Алексић, добитник Пупинове медаље.

Као наставак обележавања годишњице Пупиновог рођења посетиоце Идвора у наредним данима очекује књижевно вече и спортски догађаји.