"Гледајући петогодишњу статистику, она нам говори да на годишњем нивоу имамо 18 евидентираних саобраћајних незгода. Нажалост, у том периоду имамо и незгода са смртним страдалим лицима као што нам се то десило пре пар дана", каже Ивица Станковић из Управе саобраћајне полиције.

"Да би дошло до такве појаве, теоретски је могуће због пада концетрације, деменције, вожње под дејством алкохола, психоактивних супстанци , или на крају оно на шта у овом тренутку можемо само да претпоставимо, једноставно је могуће да се ради о свесној намери да се учини тако нешто", каже Мирко Коковић, помоћник директора Агенције за безбедност саобраћаја Републике Србије

Истраживања су показала да 84 одсто возача и сувозача користи сигурносни појас, док на задњем седишту то чини сваки трећи путник. Због невезивања појаса последњих година на путевима у Србији изгубљено је више од сто људских живота. У циљу побољшања поражавајуће статистике Министарство унутрашњих послова уз подршку локалних самоуправа организује караван безбедностиу саобраћају. Посебна пажња посвећена је најмлађој популацији.

"Кад прелазим улицу гледам лево па десно. Кад је црвено на семафору ја станем, а кад је наранџасто или жуто, ја се припремим да кренем. Кад је зелено ја кренем", наводи Ника Јовановић која иде у предшколску установу "Невен" у Прокупљу.

"Едукација је поред свих активности којима се бави АМСС важан фактор и желимо да кроз едуковање младих нараштаја допремо до сваког младог детета и да га научимо основним саобраћајним прописима", каже Небојша Мандић из АМСС.

Последњих седам дана на путевима Србије погинуло је 13 лица. Од сутра креће појачана контрола од стране саобраћајне полиције, поштовање ограничења брзине, везивања појасева и употребе алкохола.

"Следе нам првомајски празници што и јесте период када традиционално више учесника у саобраћају страда у саобраћајним незгодама, тако да заиста апел свим учесницима у саобраћају, нарочито младима да поштују саобраћајне прописе. Уколико планирају да проведу празник уз конзумирање алкохола, да никако након тога не управљеју возилом", каже Александар Раденковић из Управе саобраћајне полиције.

У оквиру каравана посебна порука послата је матурантима средњих школа, за које је одржано предавање под називом "На матуру без аутомобила".

„Имам преко 130 слика до сад урађених у удружењу, а код куће имам атеље, бавим се тиме", каже Илија Накарада из Омољице.

„Сликам углавном пејзаже, радим портрете, манастире, све могуће мотиве. Уживам у томе", наводи Миладин Шљукић из Сивца додаје.

Као место прве заједничке изложбе изабрано је Панчево, јер у локалном савезу већ 11 година постоји активна школа сликања, уз ментора академског образовања. Кроз ту школу прошло је више од 30 инвалида рада.

„То су углавном људи са нарушеним здрављем и на неки начин долазе да би се опустили, испричали, да би кроз сликање смирили и живце, јер ако немаш некакав мир, не можеш ни да сликаш", каже Слободан Стефановић, Удружење инвалида рада Панчево.

„Постоје сликари који су први пут дошли и узели четкицу у руке у овим организацијама. То је унутрашње изражавање љубави, унутрашњег, својих емоција", наводи Стана Свиларов, Савез инвалида рада Војводине.

Велику помоћ Савез инвалида рада добија од ресорног републичког министарства, које је финансирало и одржавање ове изложбе слика.

На територији општине има једанаест основних школа са подручним одељењима и око хиљаду и по ђака. У наредном периоду школе ће доставити спискове потребних уџбеника, након чега ће општина спровести набавку.

“Образовне установе веома цене овакав вид подршке која директно утиче на квалитет наставе и напредак наших ученика, обезбеђени су једнаки услови за образовање свих ученика и учињена је велика помоћ родитељима и старатељима и надамо се да ће овакав вид подршке и даље бити присутан и да ће образовање бити на првом месту”, каже Ивана Љевнајић, директорка Основне школе „Сава Вељковић" у Добрици.

Комплети уџбеника ђаке ће сачекати на клупама првог септембра, чиме ће родитељи бити растерећени једног од највећих трошкова на почетку школске године.

“Ја као мајка ђака првака не могу да кажем са сигурношћу колико је то у динар по пакету уџбеника, али су родитељи издвајали од 120 до 150 евра по једном детету, за родитеље који имају двоје и више деце верујте ми да је то велико олакшање”, каже Грацијана Мунћан.

“Сматрам да је ово велика брига општине за породице и за децу и веома ми је драго што општина улаже у образовање деце јер је то улагање у нашу будућност”, наводи Вероника Трифун.

Обезбеђивање бесплатних уџбеника део је шире политике подршке породицама са децом у овој општини.

“Општина Алибунар труди се да подржи пре свега породице са децом имамо бесплатан превоз ученика, а од 2022. године обезбедили смо и бесплатне ужине за сву децу у основним школама на територији општине Алибунар”, каже Сања Жебељан, начелница Општинске управе Алибунар.

Улагањем у образовање и конкретним мерама подршке, општина Алибунар наставља да унапређује и обезбедјује једнаке услове за одрастање и школовање деце, уз поруку да су породица и образовање међу њеним приоритетима.

“Јеси ли можда данас видео како то твоји вршњаци раде из других екипа, да ли си уплашен или си сигуран да идете на победу?” - на ово питање добијамо одговор: “Сигурно идемо на победу, не верујем да ико може да игра против нас како треба.”

На питање - како им се свиђају догађаји, саговорници одговарају: „Предобро, оно све је лепо, може се играти”.

“Било је лепо, уживали смо заједно, није битно ко је победио него да се дружимо”.

Након извођења националне химне, паљењем бакље пријатељства, игре је званично отворио Душан Булут, један од најуспешнијих српских спортиста.

“И дан данас мени су највећи другари неко кога сам упознао на том спортском терену, тако да ето, можда да нађу неке нове пријатеље и наравно да никада не одустају и да пробају да победе утакмицу”, истиче Душан Булут, бивши баскеташ.

Коди Милер Мекинтајер, играч КК "Црвена Звезда" додаје: „Почео сам да играм јер сам уживао, то је био мој излаз. Спорт ми је пружио могућност да будем са породицом, пријатељима, редовно одлазим у теретану, дао ми је тај осећај који се надам, никада нећу изгубити”.

"Ја сам исто почео као многа деца, да кроз разне спортове себе пронађем, да се опробам и у каратеу и у фудбалу, и у касније пливању, а у ватерполу, где је то касније постао мој живот”, истиче Никола Рађен, бивши ватерполиста.

Организатори кажу да је посебна част то што су многи прослављени спортстисти из региона данас, некада били учесници ове манифестација, и што се број деце из године у годину повећава.

„Ове године су у више од 60 градова и општина. Ако се узму у обзир и та мала подручја, односно села, кажу да је преко сто места где ће игре бити, очекујемо око 120 хиљада деце, и оно што ме весели, и због чега сам заиста захвалан свом тиму је да то годинама раде јако успешно, јер нама је најбитније да то деца препознају, а бројка деце говори да деца то заиста препознају”, наглашава Здравко Марић, председник Плазма Спортских игара младих.

Финале тридесете јубиларне сезоне игара одржаће се у Сплиту од 17. до 21. августа, где ће се окупити најбољи млади спортисти пет земаља из региона.

Време је за садњу сезонског цвећа. Савићи из Макрешана, код Крушевца, су међу највећим произвођачима. Током протеклих година улагали су у нове савремене капацитете, асортиман и ширење тржишта, а у посао су укључени сви укућани.

„Идеја је потекла од супруге, супруга воли, она је заљубљеник у цвеће. Ја сам то подржао, после су брат и снаја приступили, деца наравно наша која су друга генерација која је то прихватила да ради. Улагало се пуно и дан данас се улаже и имамо и даље опцију да се то улаже да се доведе на неки савремен ниво", каже Горан Савић, произвођач цвећа.

Сузана Савић каже да су кренули са мушкатлама, конкретно белагона. "Прве године смо само то радили и онда смо ту стекли неко искуство, па смо кренули да ширимо на неке друге врсте. Свака биљка је захтевна на свој начин, ако биљци пружите оно што јој треба, она није компликована за узгој, е сад нешто тражи више температуру да би било добро и лепо, нешто тражи више воде, нешто мање, тако да свака је на свој начин."

Читав процес производње је заокружен и прилагођен захтевима тржишта. У пластеницима и на отвореном гаји се сезонско и собно цвеће у три циклуса током године, тако да у породичном послу свако има своје задужење.

„Искрено доста ме интересује, укључио сам се 2014. године. Мој део обавеза је да пословање, превожење цвећа. Наравно, имам планове да проширимо производњу, да је осавременимо. Да буде још више врста", наглашава Никола Савић.

Ангажовање и нове идеје наследника се уважавају и прихватају, па су Савићи недавно отворили и пви гарден центар у граду у коме се, поред домаће производње, могу наћи и све траженије егзотичне биљке.

Урош Савић истиче: „Моји су почели одавно тиме да се баве, али ово је моја жеља и не бих се бавио нечим што не волим. Ово волим и зато се бавим са тим. Имам доста нових идеја али за све постоји време, па полако."

Посвећеност и љубав дају резултате. Цвеће произведено у Макрешану краси баште и балконе широм Србије, али и земаља у окружењу.

“Баш занимљиво делује то врећање војног рока. Тако су нас усмерили да се јавимо на доборовољно служење, а касније активација. То су информације које су нам биле потребне”, каже Лука Стаменковић из Лесковца.

Божидар Димитријевић, из Лесковца додаје: „Добро је то да могу да добију шансу људи који су у тридесетим годинама до 35 неко ко се до сада није снашао. Војска, државна служба, треба да служимо овој земљи”.

Број незапослених у Лесковцу и Јабланичком округу последњих месеци се повећао па свака могућност за запошљавње изазива велико интересовање пре свега младих људи. Отвореност Војске за пријем цивилних лица због тога много значи.

“Бенефити да будете официр, подофицир, професионални војник или цивилно лице су велики. Почев од плате која је у последњем периоду увећана није мала, имате сигурно здравствено осигурање за себе тако и за читаву породицу имате стимулацију ако сте добри, ако се залажете, ако се трудите”, истиче потпуковник Владимир Максимовић, командант мешовитог ракетног дивизиона.

“Интересовања има, једини услов који је присутан јесте да су лица одслужила војни рок или да имају неки курс и да су стара до 35 година”, каже Марија Стевановић, из НСЗ филијала Лесковац.

Војници и официри на југу Србије одувек су посебно цењени. И данас имају велики ауторитет. Зато је и одзив на добровољно служење војног рока у овом делу наше Републике увек био највећи. Најаву о обавезном служењу од јесени ове године поздрављају сви.

“И данас највећи број професионалних војника и оних који су вољни да служе су управо са југоистока Србије. То показује да та љубав, патриотизам, родољубље, потиче из ових крајева да имамо традицију, историју и да ћемо се и у будућем временском периоду понашати као у прошлости”, наглашава Горан Цветановић, градоначелник Лесковца.

Приказ војне опреме у центру Лесковца показује велики напредак Војске Србије почев од најновијих дронова, већ чувених оклопних возила и артиљериског орудја који не заостају за опремом највећих светских армија. Ипак за сваку војску најважније је људство и патриотски дух који мора да се негује од малих ногу. Због тога овакав начин презентовања војног позива у времену које долази тек ће добити на значају.

“Ја сам тај дечак који је продао осмех, али га је повратио успешно са својим најбољим пријатељем, мислим, како дете гледа на свет, безбрижно, без неких интереса, чисто. Тим, лик који ја тумчим је раздраган, весео, пун љубави, воли игру”, прича нам Никола Стојковић, глумац.

Марко Николић додаје: „Овог пута је то Тимов најбољи пријатељ, коњ Копитко, и драго ми је да кажем да после 10 година поново играм коња, ово је мало другачији, први је био Шарац, овај је мало софистициранији”.

Дарко Ковачовски, редитељ објашњава: „Овде човек може да ради не са колегама, већ са људима, са талентима са професионалцима који се не штеде, који имају свој ум и тело да употребе на најбољи могући начин”.

Пајче или кликер, позива на игру, дружење, радозналост. Отуда и назив фестивала, који најмлађима нуди представе глумаца из Врања, Приштине, Ниша, Крушевца, Лесковца и Краљева.

Лана и Данка Цветковић, из Врања кажу да воле да иду у позориште. Наводе и зашто: „Веома су занимљиве представе. Волимо Црвенкапу”.

„Волим веома различите представе, испратила сам буквално све нове представе. Видела сам да има “Хајди” представа, тако да њу једва чекам да видим”, каже Теа Тасић, из Врања.

Врањанка Миа Стојановић додаје: „Волим да идем у позориште, увек идем са Теом у позориште, па заједно гледамо неке представе и тако”.

“С обзиром да наше представе гледају по неколико пута, то је захвалност најмлађој публици и њихвим родитељима, што у великом броју долазе у позориште и што су наше представе за децу увек добро испраћене, отуда потреба да се организаује и настане овакав фестивал”, истиче Бојан Јовановић, селектор Фестивала.

Представе ће оцењивати дечји жири и најбољу прогласити на крају фестивала, 30. априла.

Грађани Крагујевца се сећају:

“Дошло за празник и пала једна велика киша. Моје мишљење је да многи карциноми касније су последица тога”.

“Људи нису били информисани о последицама те катастрофе. Лежали су у трави”.

“Као припадник војске тада смо вршили одмах мерења са радиоактивним детекторима по кругу и по граду. И могу да вам кажем да је била блага повећана радијација”.

“Морала сам значи да купујем и да прехрањујем породицу. па како год да је”.

О нуклеарној катастрофи писале су тада и новине у Србији, па и крагујевачка „Светлост". Текст Анкице Весић објављен је 8. маја 1986., под насловом "Небеско чудо са земље".

"Утисак да нас је радиоактивни талас затекао прилично неспремне потврђује и чињеница да су са стручних или овлашћених места стизале непотпуне или противречне информације о снази и последицама "кијевског озрачења", исечак је из “Светлости”.

Тих дана сећа се и тадашњи градоначелник Крагујевца Каменко Сретеновић.

“Град је, можемо слободно рећи, нормално функционисао. Препоруке су даване отприлике у неколико праваца. Не излагати се киши, не јести зелено поврће које је тих дана било изложено киши и не користити воду која је изложена, опет, додиру са кишом”, подсећа Каменко Сретеновић.

Због те кише радиоактивност се спустила на тло Крагујевца. То је утврдио тим научника са Природно-математичког факултета, у ком је био и тада 33-годишњи асистент Драгослав Никезић, данас професор у пензији.

“Тада се спољашње зрачење мерило, изражавало у рендгенима, код нас је било то реда десетак микро рендгена по часу. На једанпут после кише то је скочило на 120 - 130, а тамо где су се сакупљале вода у облику бара и слично, ту је било до 700 чак. Те високе вредности су релативно брзо спале”, објашњава проф. др Драгослав Никезић, професор у пензији ПМФ-а у Крагујевцу.

Ипак, невидљиви непријатељ оставио је трагове за собом.

“Остали су цезијум и стронцијум који су на нашем тлу и дан данас, који су се везали хемијски, не продиру у ланце исхране, али и даље постоје”, истиче професор Никезић.

Као и интересовање грађана за чернобиљску катастрофу. Њене последице су и четири деценије касније видљиве, а тачан број преминулих од зрачења је непознат.

"Коров је највећи њен непријатељ, као и сада инсекти. Наравно, велики непријатељ јој је и суша која је прошле године нас десетковала”, каже Драган Радаковић, произвођач луцерке. На питање - што се тиче тржишта, коме се може продати, одговара: „Луцерку балирану продајем сточарима, ја немам стоку. А што се тиче производње семена имам засновану производњу, продајем институтским кућама."

На Мини-сајму пољопривреде у Честерегу приказан је и први трактор у свету који носи женско име. Његов изглед је креиран у Србији.

Маријана Хајдуковић, директор међународног пословања и развоја: "Он је конструисан тако да је компанија угостила кинеске инжењере, живели су код нас два месеца. Цртали смо део по део, све како наши пољопривредници воле и они су нацртали овај трактор за нас."

Покрајински секретаријат за пољопривреду је расписао јавни позив за набавку опреме за наводњавање укупне вредности 480 милиона динара. Такође је спреман новац и за два конкурса који изазивају највећу пажњу пољопривредника.

Владимир Галић, покрајински секретар за пољопривреду "У току је конкурс за младе који је на неких двеста милиона. Након овога иде нам конкурс за механизацију. Наравно, чекамо пољопривредни сајам као и сваке године дајемо могућност нашим пољопривредницима да на сајму се сусретну са најновијим технологијама и да на основу предрачуна конкуришу код покрајинског секретаријата за пољопривреду."

Општина Житиште је са окупљањем пољопривредника на овај начин желела да укаже колико је ова област за њихову средину важна, јер 3000 регистрованих газдинстава обрађује 37.000 хектара, а у 2025. им је од државних подстицаја исплаћено 1,2 милијарде динара.

„Добро сте рекли да је он једна урбана легенда. Он је човек који се бавио цео живот, био је у „Истраживачима“, био је геометар по професији, обилазио је планине, волео је Градац. Волео је људе, обичаје, сваки детаљ, све оно што је стизао да види, сматра, хватао је непогрешиво, ваљда захваљујући том „геометарском оку”, наводи Весељко Белушевић, из Културно-просветна заједница Ваљева.

Ненад Рашевић, брат аутора истиче: „Хвала Богу, ове све фотографије, већина је била на изложбама његовим, али Хвала Богу што су све изашле на видело дана, да Ваљевци ово виде како је лепо урађено, тварно. Још једном, свима се захваљујем.“

Предраг Рашевић Врабац осим фотографија, пријатељима који чувају успомене и сећање на њега, оставио је прецизна упутства за поставку, која ће осим у Ваљеву бити приређена, по његовој жељи и у Љубовији и Братунцу.

„То се у тим фотографијама види тај боравак и живот са природом плус Ваљево је један од, засигурно, водећих фотографских градова у Србији. Тако да фотографију треба још подићи, још вратити. Она бележи време, бележи људе, бележи промене и она је стварни документ“, истиче Душан Јовановић, мајстор фотографије.

У јату овдашњих врсних фотографа Врабац има своје место. Његова постхумна изложба била је прилика да се гласно каже да Ваљево још нема фотографску галерију.

„Основни циљ узгајалишта је насељавање јединке јелена европског на простор слободне природе Великог Јастрепца и у другим ловним подручјима Србије. Од 2016 године у слободну природу Великог Јастрепца испуштујено преко 40 јединки и тренутна бројност је процењена негде на 80. Тренутно газдујемо са пуним капацитетима, бројно стање дивље свиње на целој површини је око 200 јединки, такође и срнеће дивљачи“, наводи Томислав Радосављевић, руководилац службе за ловство ШГ „Расина“ Крушевац.

Велики Јастрбац одувек је обиловао изузетним микролокалитетима. Од бројних извора минералне и термалне воде у селима подно планине, до вредних шумских екосистема са стотинак врста птица, и исто толико биљака и гљива под највећим степеном заштите.

Саша Ђурђевић, директор ШГ „Расина“ Крушевац да постоје особености. “Јела се на Јастрепцу од природе јавља на најнижој надморској висини на Балкану. Јела се у газдинској јединици Ловмничка река од природе јавља већ на од око 300м, што је некарактеристично, она је врста која је предвиђена за веће надморске висине. А плава планине је зовемо ми шумари зато што, оно што ја волим да кажем, на Јастрепцу не можеш да умреш о жеђи. Јастребац има много извора пијаће воде које су, ја мислим да је званичан податак, преко 90% су А+ квалитета за пиће."

"За Јастребац се каже да је најшумовитија планина зато што је 99% планине под шумом, значи само 1% чине чистине. Јастребац је нарочито заштићен због планинског јавора који је ретка, угрожена врста . Око 700 ха, на крушевачкој страни, на врху планине. Малте не највећа површина под планинским јавором у целој Србији се налази на територији Јастрепца“, истиче Иван Прванов, руководилац одељења за планирање и газдовање шумама ШУ Расина.

Са новим статусом заштите, Велики Јастребац постао је још значајнија дестинација за екотуризам и планинарење, уз бригу за очување природне равнотеже. Јер будућност планине зависи од тога колико ћемо умети да је сачувамо за генерације које долазе.

„Многи људи из Лесковца су желели да упознају тог Бориса Руса и долазили су горе у његову колибу, имао је пчеле па је медом могао да их послужи, спремао је слатко, био је један прави домаћин, а са друге стране људи су имали утисак да је био мало затворен", наводи Срђан Митић, из Удружења „Наше Поречје" Вучје.

Прохујао је читав век од намештења пуковника Бориса Непокупноја у лесковачкој Гимназији. Кроз часове гимнастике и руског језика 27 генерација учио је важним животним лекцијама.

Примаријус др Велибор Станковић, Борисов ученик објашњава: „Као професор је био изванредан и педагог и стручњак, научио нас је много чему."

„Био прави родитељ према нама, стално нас је уверавао шта значи образовање за човека у животу и давао нам стално поуке и подстицај", сећа се Чедомир Пешић, наставник руског у пензији и Борисов ученик.

У сећање на стогодишњицу од доласка у лесковачку Гимназију у холу спомен плоча.

„Након октобарских промена многи Руси су завршили у нашој земљи, један од њих је и Борис Непокупној који је дошао у наше крајеве и ту је провео добар део свог радног века и ми смо поносни на то да је био наш колега", наглашава Бојан Алексић, директор Гимназије Лесковац.

Педагог, ентузијаста, спортиста водио је у српском Манчестеру скауте и Соколско друштво, преносио на младе љубав према мачевању. 1931. Лесковац добија мачевалачки клуб.

„Већ 95 година мачевања, што је за Лесковац као град, саму Гимназију, за све нас у клубу велика част и задовољство", наглашава Иван Здравковић, председник Мачевалачког клуба Лесковац.

Занавек је Борис остао у Вучју. Његово гробно место обновљено је на иницијативу „Нашег Поречја" уз подршку Руског научног института.

„Ми се радујемо што је Лесковац културна престоница Србије и драго нам је што смо део ове приче да се сачува сећање на професора Непокупноја", истиче Олга Пашков, из Руског научног института.

Говорио је да се само вратио својим коренима јер су његови преци били Срби досељени на Кубањ. Скроман, педантан, храбар, човек природе коме су птице слетале на длан волео је француске шансоне и Љермонтов. Стихови „Једра" уз сећање на Бориса Руса лебде над кањоном Вучјанке.

"Да је тешко, тешко је то недај Боже никоме. Не сећам се ничега, била сам увек онесвешћена", каже Милица Миловановић из Сурдулице.

"Ја сам била тада дете, колико могу да се сетим много болно. Покушавам да се сетим њихових лица, нашег детињства, како смо одрастали", сећа се Ивана Митић из Сурдулице.

"У тој кући су налазили уточиште сви из комшилука преко ноћи током целог бомбардовања, од тада када се то десило више породица Милић није иста. Остаје туга за тим људима, остаје невероватна празнина", објашњава Снежана Милић из Сурдулице.

Укупно 14 пројектила тога дана бачено је на густо насељени део Сурдулице.

"Кад је сирена почела да свира ни секунда није имала кад је лупило, а ја сам била у подруму, зид иза мене, како сам седела, када сам устала зид иза мене га нема", наводи Арсена Иванова из Сурдулице.

"Недај Боже никоме више и никада да се не десило могу да кажем. И дан данас када чујем сирене, када крене да свира, мени срце узлупа, подсети ме на то", објашњава Ратка Нешић из Сурдулице.

У ноћи 31. маја бомбардовани су и Дом за старе и Специјална болница са избеглицама. У тим нападима погинуле су 33 особе, од којих 15 деце.

"Зграда иза мене је у том тренутку била зграда у којој су биле смештене избеглице из Хрватске и Босне. И у току самог бомбардовања је страдало 19 људи", каже др Славиша Костић, в.д. директор Специјалне болнице у Сурдулици.

Сурдулица не заборавља. Сећање на страдале остаје опомена и обавеза да се таква трагедија никада не понови.

"Сваки овај дан је ново сећање које ми обнављамо код себе, а само са једним разлогом да генерацијама које су настале после те 1999. године, преносимо историјску истину и оно што је најважније и што нема цену, то је очување слободе наше земље", истиче Александра Поповић, председница Општине Сурдулица.

У три највећа напада на Сурдулицу је пало 175 пројектила, страдало је педесеторо цивила, међу њима и деца. Више од 200 људи је повређено, а преко 500 домова уништено или оштећено. У односу на број становника, ово место претрпело је највећи број жртава током НАТО бомбардовања.

„Доста имају приступ томе и млађи од 18 година. Поготове дроге и свуд је доступно и првенствено то крене и због друштва, када немају надзор, када се удаље од родитеља. Оду негде, Преселе се. Оду на факултет“, каже саговорница.

Младић додаје: „Врло су приступачне. Лакше него неке добре ствари, да кажем. Тако да је превенција од болести зависности врло битна у данашње време“.

„Сами су, немају надзор родитеља и онда су све више изложени, рањивији и оду предалеко. И због тога смо данас на овом предавању да би се вероватно неки, који су већ отишли предалеко, излечили јер за све постоји решење“, сматра анкетирана.

Решење увек постоји. Лекари, психолози и социолози истичу да је наркоманија јавно-здравствени проблем, иако пут за његово решење креће од породице. Родитељи су ти који ће први препознати промене у понашању своје деце.

„Дешава се да деца губе у телесној тежини. Да постају бледа. Доста се зноје и неке сличне ствари. А што се тиче неких других поремећаја у понашању, у емоцијама, постају раздражљива. Свадљива, не поштују ауторитете. Не обављају неке кућне активности или школске активности. Често излазе из куће. Враћају се. Траже више новца него иначе. Троше више новца него иначе. Тако да ту пуно ствари постоје које би могле да указују да је дете почело да конзумира неке супстанце“, каже др Катарина Бишевац, специјализант психијатрије.

Постоје излази и стручне службе које својим деловањем циљано помажу младима. Због тога су ученици завршних разреда Медицинске школе иницирали одржавање јавне трибине где би људи од струке и различитих свера живота говорили о проблемима са којима се адолесценти суочавају.

Биљана Бојанић, директор Медицинске школе у Краљеву истиче: „Ми се заиста трудимо да ове теме, горуће по наше младе, разматрамо. Да о њима причамо, да их едукујемо. Урадимо све што можемо у том смислу. А сада, колико ће они даље наставити и да се том темом баве, зависи од њих самих“.

У сваком већем месту у Србији у домовима здравља постоје саветовалишта за младе. За помоћ могу да се обрате и школском лекару и психологу.

"Одабрала сам да протагонисткиња буде у тим годинама зато што сматрам да се можда тада први пут јављају суицидне мисли. Тај процес кроз који она пролази је драгоцен, и сматрам да сам процес говори о томе да нисмо сами, да решење увек постоји и да можемо увек потражити помоћ", каже Аница Петровић, глумица.

Попут Јулије у комаду, поједини адолесценти у реалности имају сличне мисли.

Јасмина Станојковић, психолошкиња наводи: "Имамо промене које су заправо свакодневно видљиве. Задатак свих нас је да будемо присутни поред деце свакодневно, да будемо са њима, да будемо уз њих, да будемо поред њих и негде иза њих, али да смањимо потребу за контролом. И ту често родитељи наиђу на баријеру, на јаз, на неко неразумевање."

Разумевање у породици, стрпљење, разговор помажу. Изградити блиски однос и поверење од малена, саветују психолози.

"Граница између свега онога што је нормално, а подразумева неке свакодневне конфликтне ситуације и нечега што уме да буде и екстремно, је врло уска и танка. Да се то не би дешавало, потребно је да обратимо пажњу на све промене које поред тога што могу да буду карактеристике развоја као фазе, могу да буду с друге стране и подједнако сигнал да се нешто дешава и да нешто није у реду. Зато је неопходна будност родитеља готово свакодневно", истиче Јасмина Станојковић, психолошкиња.

Социјализација и дружење такође помажу. То је и Јулију одвратило од негативних мисли. Већи део монодраме, и у домену режије и драматизације потписује врањска глумица.

"На једном фестивалу публика је била као бубица. Чак је и светло било нешто јако, ја нисам могла ни да видим ни да чујем публику. Мислила сам да никог нема, да сам ултрадосадна и да публика то не осећа. Међутим, на том фестивалу сам добила две главне награде и публика је била одушевљена", рекла нам је Аница Петровић.

Реакције публике говоре и о важности теме, Аница на крају представе подсећа на националну СОС линију за спречавање самоубиства. Монодрама "Мулеј" настала је по истоименом роману Ерленда Луа.

“Ми овде у селу тако решавамо проблем депонија, да не загађујемо животну средину, да све буде лепо и уредно. Ми смо на крају села, улица је тесна, али се људи потруде да дођу до нас, да се све регулише и уреди“, наводи Радмила Манчић, село Крупац.

Акција “Очисти свој дом, избаци све што ти смета”, у селима се спроводи у сарадњи са месним заједницама. Домаћинства у Крупцу, највећем пиротском селу обухваћена су и програмом рециклаже.

“Ми смо као месна заједница покривени програмом примарне селекције. Ту су плаве канте у које се одлаже пластика, картон и све што касније може да иде на даљу прераду“, истиче Драгана Маринковић, председница МЗ села Крупац.

Радници Регионалне депоније већ пет година спроводе акцијиу бесплатног одвожења отпада из домаћинстава. До кућа у граду долазе на телефонски позив у року од 24 сата, а у селима су сваког викенда.

Слободан Јовановић, из ЈП Регионална депонија Пирот наглашава: “Након 5 година видимо да је акција у потпуности оправдана и на територији града и у околним селима реализујемо акцију скоро сваког дана. Имамо континуитет великих количина отпада, које се стално повећавају. У 2025. години прикупили смо преко 220 тона кабастог отпада”.

Прикупљени отпад најпре се разврстава. Већи део не завршава на депонији, већ се испоручује рециклажној индустрији.

„Ми смо имали прошле године јако лошу сезону где није било меда, ова година је за сад добро почела, воћна паша је 80 одсто искоришћена и надамо се за овај багрем предстојећи да ће да буде како треба“, наводи Бобан Мишић, председник пчеларског друштва „Поморавље" Јагодина

Млађан Ивановић, адвокат по занимању, још увек има статус пчелара почетника, али је, како истиче, заволео та дивна и корисна бића, за која кажу да су кључна за опстанак живог света, пре свега биљака које опрашују.

„Немам много кошница, имам 15 кошница, али то је сасвим довољно, све зависи од паше. Прошле године сам селио пчеле у близину Деспотовца тако да је било нешто шумског меда, багремовог није било, а ове године се надамо да ће бити много боље пошто су пчеле презимиле јако квалитетно, само један рој је изгубљен, све остале су у јако добром стању“, каже Млађан Ивановић, пчелар.

Пчелари, али и држава никако да изађу на крај са правом поплавом фалсификованог меда на тржишту. Према ранијим анализама 22 од 25 узорака нису прави мед већ углавном шећерни сируп са разним додацима или медом у траговима. То је највећи проблем пчеларских организација и конкуренција која обезвређујењихов труд и улагања.

Бобан Мишић, председник пчеларског друштва „Поморавље" Јагодина истиче: „Као што имате свог зубара, свог аутомеханичара, свог инсталатера, тако имајте и свог пчелара. Тиме сте купили 99 одсто прави мед.“

Од обука пољопривредника за употребу средстава за заштиту биља директну корист имају и пчелари. Правилним коришћењем препарата биће смањен број угинућа пчела, што се врло често дешавало протеклих година нарочито током третирања воћа у пуном цвету.

“Нашкодила нам је и прашина, ми смо пар километара одавде, а спаљивање би само било црње и горе за наше производе. Ми се највише бавимо производњом малине”, сматра један суграђанин.

„Стручњаци школованији, они би то требали да виде”, каже други суграђанин.

Скупштина општине Косјерић први пут је 2012. године донела одлуку о забрани спаљивања комуналног отпада, а пет година касније је и потврдила. на недавној седници једногласно су је изгласали и сви одборници - и власти и опозицијуде. Како истичу, у трећој зони загађености у којој је и Косјерић, не смеју се уводити потенцијални нови загађивачи.

“На основу закључака стручних лица који се баве тиме, чак смо на овој скупштини ангажовали и нашу инспекторку за заштиту животне средине која је на седници последњој по хитном поступку представила мониторинг ваздуха од 2017. до данас где смо јасно видели из извештаја да по закону је дозвољено 35 дана да пм2 И пм10 честице, могу прећи ону неку законску границу. Косјерић је у већини година последњих 75 дана, чак једне године 103 дана смо имали прекорачење загађења”, каже Татјана Коковић, председница Скупштине општине Косјерић.

Забринутост, како наводе одборници локалног парламента, додатно изазива и одсуство независног мерења, као и закључак да у приложеној студији нема аутоматске регулације у непредвиђеним околностима.

“Јако битно запажање је да такође нема аутоматског реаговања у случају отказа, рецимо филтера, где поновно кажем је аутоматика неопходна да би спречила акциденте и шта се дешава у тим тренуцима студија се заиста није много позабавила. Цементара је остала конкретно у овој студији да кажем на јако ниском нивоу коришћењем неке старе технологије”, наводи Славица Пантовић, одборница "Уједињени за Косјерић".

Из цементаре поручују да њихова индустрија у Европи и региону већ деценијама користи алтернативна СРФ горива, како би смањила количину депонованог отпада, емисију угљен-диоксида, као и трошкове пословања.

“Контрола квалитета је веома битна, параметри као што је садржај хлора у гориву се строго контролишу и држе на ниским нивоима у складу са домаћим и европским стандардима и на тај начин осигуравамо минималан утицај и на наш рад, на наше постројење, а наравно и минималан рад и утицај по окружење2, каже Мирослав Глигоријевић, директор "Титан" цементаре.

Након данашње јавне расправе по овом питању, следећи корак је формирање техничке комисије, а коначно одлуку донеће Министарство заштите животне средине.

Прву од две планиране дозе матичних ћелија у Бугарској примио је и десетогодишњи Игњат Качаревић који такође болује од церебралне парализе. Породицу ће његово лечење у иностранству коштати 35.000 евра. Након иностранства наставак лечења матичним ћелијама у нашој земљи очекује и Миу Томић која има урођену тромбофилију. Пут ка излечењу Мие и остале деце из Краљева је трансплантација матичних ћелија као уосталом и великог броја одраслих пацијента оболелих од леукемије, апластичне анемије, имуне дефицијенције или урођеног поремећаја метаболизма. Зато је важно да Србија има барем 100.000 донатора матичних ћелија у националном регистру. Кампања Института за трансфузију крви Србије почела је у Општој болници Студеница.

“Крећемо од здравствених радника зато што су они наши сарадници који би требали да буду наша помоћ на терену. Просто у сваком граду да едукујемо прво здравствене раднике и онда све остале слојеве нашег друштва. Грађане, како да кажем, у сваком граду сви имају највише поверења у своје лекаре”, каже др Глорија Благојевић са Института за трансфузију крви Србије.
Медицинско особље Опште болнице и волонтери Црвеног крста уписивали су Краљевчане у регистар донатора матичних ћелија. Процедура је била кратка, са потписом давалаца и узимањем мањег узорка крви ради даљих анализа.

“Сматрам да наше мало може неком значити цео живот. То је процедура која траје свега неколико минута и мислим, зашто не бисмо то учинили”, каже једна саговорница, а друга додаје: „Надам се да неће доћи до ситуације али бићу ту, ето.”

“Не разумем се много, али сматрам да све што може да помогне неком да је добро”, каже суграђанин.

“Биће ми драго да могу неком да помогнем”, наводи једна грађанка.

Процедура уписивања у Регистар је одвојена од самог давања матичних ћелија.

“Кад се попуни упитник и узме узорак крви од потенцијалног даваоца тај узорак се убацује у базу података регистра матичних ћелија. Његов узорак се типизира и у наредном периоду када за неког пацијента је потребан донор, претражује се та база података и ако се нађе неко подударан тај давалац се позива у даљу процедуру и пролази комплетан преглед интернисте, ради му се ултразвук срца, ултразвук абдомена. Тестира се на крвљу преносиве болести и онда се приступа процедури”, објашњава др Кристина Гркајац из Опште болнице „Студеница” у Краљеву.

Донатори матичних ћелија могу да буду само здраве особе старости између 18 и 45 година. Процедура узимања матичних ћелија је безбедна. Део који се даје врло брзо се надокнађује у организму.

“Овде свакога дана, од јутра до мрака, ври као у кошници. Први дан како садимо лубеницу на отвореном пољу, пре неких петнаестак дана смо посадили доле, ова њива ближа селу, лубеницу под ниским тунелима, око три и по хектара под лубеницом ће бити, мало више него прошле године”, каже Иван Михајловић повртар из Самариновца.

“Овде се у Самариновцу ради, малтене, сваки квадратни метар. Највише се гаји бостан, онда слатка паприка, љута паприка, парадајз исто доста има у производњи”, наводи повртар Видан Митић.

Иако се поврће, уз житарице, овде гаји деценијама, права робна производња добија на замаху последњих година, након што је држава услишила молбе овдашњих произвођача и помогла у довођењу струје до свих парцела, у атару овог села.

“Не би могла ова производња, у овом капацитету да буде да није струје. Ми смо ту са агрегатима кренули да радимо и онда је то много отежано, кад ти дежураш даноноћно поред њега, онда ниси способан да радиш преко дана2, каже Мирослав Ристић, повртар из Самариновца.

“За добру робу, увек је било пласмана и биће. Тренутно, видећемо за ову годину, ако крене увоз, као што понекад зна да крене, наш пласман стане, цене падну”, каже повртар Видан Митић.

Љубав према земљи овде се преноси са генерације на генерацију. Она се не продаје, а ако се и то деси из неког разлога, цена достиже вртоглаве износе. Млади не одлазе, већ овде формирају своје породице о чему најбоље сведочи број деце, као ни у једном другом селу у Топлици. Иако не крију задовољство због тога, истичу да успехе у производњи хране, не прате и одговарајући услови за друштвени живот, који потпуно изостају.

“Код нас је започет Дом културе и тако стоји, ништа се не улаже. А овде, увече, деца када изађу на то бетонско игралиште, да видиш шта су деца, шта је омладина и да се овде нешто покрене и уради”, каже Мирослав Ристић из Самариновца.

Да ће производња поврћа овде и даље расти, сагласни су готово сви произвођачи. Надају се и да ће то омогућити увођење нових, савремених технологија, које ће смањити учешће људске радне снаге. Предуслов за то је потпуно искоришћење постојеће електро мреже, на чије ново прикључење се, по њиховом мишљењу, неоправдано, чека месецима.