“Иде слој земље, слој креча, дезифицијенс. Тако попуњавате рупу док практично има места. Нажалост, ово су најстрашније сцене, које ми ветеринари, и власници и сви ми практично доживљавамо када је ова болест у питању. Али, то је то њено, страшно лице. И због тога ми сви треба да будемо, практично свесни, да се против ове болести, морамо борити ми сами, али заједно”, каже Љиљана Ивањац, из Управе за ветерину.

Последњих неколико година, вирус празни оборе и причивања велику економску штету. У Мачванском округу, у општини Владимирци, нешто је мање нових случајева заразе, али је опрез и даље неопходан.

“Апеловао бих и да обрате пажњу на нелегалне трговце. Јер нелегалним транспортом најлакше се вирус уноси у нова подручја. Ако дође неки накупац са ниском ценом прасади и свиња, треба се запитати да ли та прасад или свиње потичу из угроженох и зараженог подручја. У последње време ситуација је мало боља, зато што се пријављује мањи број сумњи на афричку кугу свиња. У општини Владимирци, укупно је куга потврђена у 107 газиднистава, у девет насељених места, и око 2700 свиња је еутаназирано”, наводи Слободан Вујиновић, епизоотиолог ВСИ Шабац.

Вирус афричке куге, један је од најотпорнијих у свету, и тешко га је сузбити, кажу упућени. Лека нема, одговорност и превенција, кључни су у борби.

Љиљана Ивањац, из Управе за ветерину каже да се болест лако преноси. “Она се на све начине може пренети. Обућом, одећом, храном за животиње. Возилима којима се транспорује храна за животиње, или животиње. Миграција животиња. Наш народ у ово доба има навику да пушта свиње на пашарење, поготово специфично за ове крајеве, где је она сада присутна као болест афричка куга свиња. И ту ми апелујемо на наше држаове свиња, затворите свиње. Држите их у оборима затворене. Спречите да вам нестане и то мало блага. Наш народ свиње зове благо. И сад видимо да то и јесте”, истиче Љиљана Ивањац.

Вирус је најктивнији у подручјима где је и највише свиња у тову. Апел сточарима је да сваку сумњу на заразу, одмах пријаве ветеринару.

"Привлаче их те причице које су остале из детињства Николе Тесле, где они схватају да је велики научник био дете и да је био један радознали дечак, што му је све и једног дана и помогло кроз тај развојни пут који је прошао", каже Вера Стојшић Гашпаровски, председница Удружења војвођанских учитеља.

Учествовало је близу 500 ученика из 45 школа у Србији. Најбољи су награђени у Дигиталном омладинском центру Градске библиотеке, до краја месеца отворена ликовно-калиграфска изложба овогодишњих радова. Одржане су и едукативне радионице за најмлађе, а на свечаној академији биће одржано предавање "Никола Тесла- почасни грађанин Новог Сада".

"Познато је да је Нови Сад 1936 године Николу Теслу прогласио за почасног грађанина Новог Сада, иако он никада није посетио Нови Сад. Био је само једном у пролазу према Београду, грађани Новог Сада су веома ценили Николу Теслу и то је био један од разлога зашто је проглашен за почасног грађанина”, наводи Александар Јокановић, директор Градске библиотеке Нови Сад.

Нови Сад је био прва и једнина српска варош која је Теслу за живота прогласила почасним грађанином, а осим што су једногласно изгласали одлуку, градски већници положили су и 100.000 динара за Теслин универзитет у Београду, који је подизан у то време. Још 1876 године, коа студент Политехничке школе у Грацу, упутио је молбу Матици српској за стипендију, али је више пута одбијен.

"Грађани обично мисле да из неких необичних разлога Никола Тесла није добио стипедију, мада је неколико пута конкурисао. Међутим по критеријумима он их ипак није задовољавао, јер је био из релативно богате породице. Тако да је то био један од основних разлога жашто није добио стипендију", истиче Александар Јокановић, директор Градске библиотеке Нови Сад.

У Историјском архиву Града отворена је изложба „Никола Тесла - заслужни грађанин". Посетиоци ће моћи да виде медаље, плакете, новчиће и другу нумизматичку грађу са Теслиним ликом, настајалу у различитим државама и епохама, као и вредне примерке периодике посвећене великом научнику. Први пут ће у јавности бити приказан оригинални записник са свечане седнице Градског већа Новог Сада одржане 10. јула 1936. године, када је Никола Тесла, на свој 80. рођендан, проглашен за почасног грађанина града.

„Допада ми се град, допадају ми се људи који су јако гостопримљиви. Храна је изузетна, пробала сам ћевапе и допадају ми се. Најлепше је ипак дружење са другим ансамблима и нови контакти и пријатељи које смо стекли овде", наводи Корина Нуњес из Коста Рике.

Пабло Акосли, из Асенамел из Мексика каже да први пут гостују у Србији: “Веома смо задовољни пре свега домаћинима који су нас сјајно угостили. Све нам је јако занимљиво, долазимо са другог краја света, али нам је менталитет сличан. Одавде ћемо понети само најлепше утиске."

„Јако лепе утиске ћемо понети одавде. Фестивал је сјајно организован и драго нам је што смо били у прилици да прикажемо наше обичаје, ношњу и традицију. Надам се да ћемо поново доћи у Србију", наводи Галаси Онталер из Перуа.

Оноре Орната из Баскије у Шпанији каже да су до сада обишли више од 30 земаља света. “Драго нам је да смо у порилици да и у Србији прикажемо нашу традицију, обичаје и наслеђе старо вековима. Баскијска је култура специфична и лепо је видети позитивне реакције на наш наступ."

„У самој комуникцији са гостима из Мексика, Перуа, Коста Рике и Шпаније успели смо заиста да научимо доста о њиховој култури, начину облачења, о размишљању, о исхрани, практично о свему”, наглашава Алекса Шербула, из КЦ „Светозар Марковић" Зрењанин.

На питање да ли ће И они путовати тамо, одговара: „Да. Радујемо се томе!”

Након два дана гостовања у Зрењанину фестивал се наставља у местима Шајкаш и Кисач.

“Ја сад освајам те исте награде које су они освајали пре и којима сам се ја дивила. Поносна сам на све што сам постигла и на пут који ме је довео до свега тога”, каже Ирина Станишић, Прва крагујевачка гимназија.

Лука Дељхуса, матурант Прве крагујевачке гимназије додаје: “На ЕТФ-у има нас сигурно десетак, биће доброг дружења као и до сада”.

Андреј Васиљевић, такође матурант Прве крагујевачке гимназије каже да су терали једни друге да буду бољи тиме што се такмиче међусобно. “И сад свако има неке своје успехе и сви смо задовољни једни другима”, истиче он.

У рукама 229 ученика основних и средњих школа, диплома "Понос Крагујевца ". Радост и признање за њихове родитеље и наставнике.

“Нешто што сваки родитељ мора да осети, а највећи понос је када дете превазиће родитеља, што је и случај у нашој породици”, сматра Ана Коматовић Андоновић.

Наташа Врањешевић наглашава да је највише до деце. “Ми као родитељи ту смо само да усмеримп, да некад мало придржимо кад падну, али највише је до деце”.

“Ви из породице га учите неким радним навикама, наставници заиста одраде онај најважнији део посла, усаде им то знање, некако их мотивишу да је спортски, фер такмичити се, и бити, што да не и најбољи”, истиче Славица Раденковић.

Горан Михаиловић, из ТУШ "Тоза Драговић” Крагујевац каже да је сад на њима да наставе. “Ја се искрено надам да се врате када се буду усавршили и ја се надам да своје знање пренесу и другим генерацијама”.

Оствареним резултатима проносили су име Крагујевца широм света и зато су понос града.

“Негде смо желели додатно још тој деци, осим самих признања, на неки начин да се одужимо и обезбедили смо ове године управо за све њих у две смене, два кампа. Основци у једној, средњоошколци у другој, да имају два научна кампа лепа на Копаонику”, рекао је Никола Дашић, градоначелник Крагујевца.

Младост којој припада будућност, зна свој пут. Прелази га радом и знањем.

''Ово је нама јако значајно јер се ради о највећем догађају који ми организујемо, нама уметници остављају своје слике које ми после продајемо кроз донације'', каже Игор Нађ, председник Удружења оболелих од мултипле склерозе Севенобанатског округа.

Ове године, 15 уметника је учествовало на колонији. Њихова хуманост имаће и конкретан потез - свака слика носи потенцијал да кроз донације обезбеди лакши рад удружења и боље услове за његове чланове у наредном периоду.

''Ликовна колонија која већ 24 године окупља многобројне уметнике из Србије и региона, показује нам да не треба да останемо затворени у својим кућама, него да се покажемо широј јавности'', наводи Зорана Будак, председница Друштва мултипле склерозе Војводине.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања већ годинама кроз пројекте помаже програме удружења особа са инвалидитетом, са јасним циљем - унапређење квалитета њиховог живота.

Јована Радојичић, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања истиче да је Република Србија путем јавног конкурса ове године за подршку особама са инвалидитетом издвојила буџет од 500 милиона динара, што је највећи буџет до сада.

Изложба ''Живот је уметност'' остаје отворена у Новом Кнежевцу током наредна три месеца.

"Помажем пријатељу да скупља, жао ми да пропадне оволико кајсија. Стварно је много, не знам шта ћемо са њима више”, каже Весна Стојиљковић из Бара и додаје: „Кували џем, правили сок компот, надамо се да ћемо још - Колико? - Још стотинак тегле, велика фамилија, пуно унучића, пуно синова снаја, ћерке…"

На питање да ли је тежак посао, Весна Миладиновић из Бара одговара: „Није, лако се купи, нико те не тера да журиш, него само полагано. - Какве су руке? - Прљаве су, лепе се, перемо, намажемо крему и попусте."

Када је видео да не може да обере сам, а да бераче није лако наћи, позвао је рођаке, пријатеље и познанике да се послуже и помогну. Највише би волео да му помогне син, на чију је иницијативу и засадио скоро 900 стабала кајсија.

"Каже тата ја ћу да ти купим кајсије да ти засадим да би ти имао као пензионер да се забављаш, рекох хвала сине, на забави. Па бих га сад поздравио и молио да дође да види шта је родило како се отац мучи, а они тамо у Бечу уживају", каже Славиша Николић из Берања.

До сада су самлели у комину четири и продали две тоне. Очекује више од 10, али не брине за вишкове, јер како каже, увек може да се испече добра ракија, година је дуга, добро се продаје, а треба и да се попије, па моли бога да кајсија роди и догодине.

"Имамо казан 150 литара, најбитније је да те кајсије одраде лепу ферментацију, да не дође у додир са мушицама, до почетка зиме има времена да се пече. - Па леп је и то посао? - Можда један од најлепших. Прија воли пекмез, џем, ја волим ту ракијицу, па нек буде и врућа, да се скува, милина, кад кајсија замирише", каже Славиша Николић из Берања.

И тако 50, 60 казана касније, биће ово добра година.

"Желео бих да кажем свим очевима будућим да је прелеп осећај присуствовати порођају и да нико не треба то да пропусти. Треме нисмо имали, не знам да ли зато што је жена била толико брза, све је трајало само 3 минута, да ли је тако било због мене или нечег другог, али било је све у свему лепо", наводи Ђорђе Џокић, из Врања.

"Присуствовао је једном лепом порођају, школском. И све је било супер, ништа од тога не би било могуће да нисмо имали доктора кога смо имали, доктор Иван Миладиновић који се залагао за присуство пратње на порођају у Врању. То је много битно", каже Анђела Џокић, из Врања.

Сестре Маша и Софија са родитељима време проводе крај плантаже боровница. У близини је и језеро чија вода није за употребу, па су воду за наводњавање спровели из суседног села.

Петогодишња Софија Џокић каже да је боровница укусна, да воли да бере, бере сваког дана.

"Боровница као боровница захтева највише воде, у овим месецима када је лето, морамо да је наводњавамо и по неколико пута дневно. 3-4 пута, зависи од дана, од 10 до 15 минута дневно да би било што боље биљци и да би она пружила што боље плодове", истиче Ђорђе Џокић, из Врања.

Џокићи се производњом боровница у саксији баве готово деценију. На 3 хиљаде квадрата гаје сорту дјук која је, како наводе, отпорнија, и дуже време после брања задржава чврстину.

Анђела Џокић, из Врања каже да је боровница специфична по томе што није кисела, боровница је неутрално-слаткаста, рекла бих, и плодови су мало крупнији, и онда деца воле да је једу, зато што су крупне и слаткасте".

Пре 3 године су преко друштвених мрежа и удружења дошли до контаката из других градова, боровницу диструбуирају до Ниша, Скопља, Куманова. Иако очекују још једну бербу, сав род је унапред распродат.

„Идеја ми је била, заправо, да испуним сва три услова за овај конкурс, тачније, да буде приказан Дом војске, омладина и природа, та три услова сам испунио и ето, освојио сам прву награду“, каже добитник награде Никола Миладиновић.

У оквиру иницијативе “Сачувајмо Дом ЈНА“ између осталог, снимљени су филмови и организоване дебате и радионице.

"Наша иницијатива се, већ неколико година бави промоцијом реконструкције овог објекта и ми смо заправо желели на овај начин да привучемо пажњу јавности и да укажемо на значај самог објекта и овај пут смо то постигли организацијом фото-конкурса“, каже Ивана Николић, инжењер архитектуре.

Пре 18 година, објекат у центру Шапца, од војске, откупио је град. Унутрашњост напуштене зграде су у међувремену, уништавали и време и људи.

Инжењер архитектуре Марко Гавриловић подсећа да је Дом ЈНА један од најзначајнијих објеката модерне архитектуре у Шапцу, да, како каже, има, не само архитектонску вредност, него и значај као друштвени и културни центар који је од шездесетих година када је изграђен служио свим грађанима и свим генерацијама Шапчана. „Ми се, архитекти шабачки више од 10 година боримо да се он обнови. Ми смо израдили пројекат реконструкције, доспели смо на листу седам најугроженијих објеката Европа ностре за 2024. годину, дакле у жижи смо и европској и домаћој, што се тиче заштите овог објекта, имамо различите активности и пројекте којима се трудимо да приближимо и грађанима и евентуално и градској управи на који начин објекат може да заживи“, напомиње Марко.

Према речима градоначелника Шапца Александра Пајића, локална самоуправа планира комплетну реконструкцију некадашњег Дома ЈНА, припрема се пројекат, а почетак радова, како наводи, очекује се следеће године.

"Сви се лепо слажемо, учимо да се сви понашамо као једна породица, отац Мирослав који води овај камп је заиста предиван и даје све од себе да се осећамо као код куће, што се види и осети", каже Лидија Стаменковић, из Смедерева.

Ангелина Пуцар, из Смедерева додаје: "Има пуно деце, сви се лепо дружимо, идемо на екскурзије и баш је лепо."

"Овде учимо, имамо слободно време, можемо да радимо шта хоћемо, стекнемо нове другаре и научимо доста тога што нисмо знали", рекао нам је Коста Раловић, из Смедерева.

Богдан Стевановић, такође Смедеревац каже да би највише волео да се моли и да црта иконе.

Подршку кампу, дају и некадашњи учесници, који су сада волонтери и сарадници.

"Ја сам од 2003. скоро од самих почетака, скоро сваког лета, када год сам био у Србији, долазио и учио о животу, о томе да световно и духовно нису одвојени појмови", истиче Милош Пржић, из Смедерева.

У црквеном комплексу, налази се смештај, спорстки терен и дечије игралиште, а бесплатни камп веронауке, има капацитета за смештај око 60 деце.

"Ми се овде кроз спортске активности - кошарка, тенис, играње, богослужење, литургија, заједничко обедовање, и цео ток тог нашег дружења кроз богослужење - повезујемо. Та љубав се повезује, то што немају у школама, код куће, то овде добијају, ту духовност", истиче Протојереј Мирослав Дишић, управник кампа веронауке.

Боравак деце у цркви Јасенак, сваке године оплемени читаву заједницу. О значају кампа и учесницима, као и о самој цркви, говори и документарни филм "27 лета светлости", аутора Милоша Петронијевића, који ће бити приказан 22.јула у 19 часова у смедеревском Центру за културу.

„Рођен сам у Зрењанину, Војводина, ос малена сам волео реку, да кажем равницу, тако да акварел и пастел су ми да тако кажем најлакши да то радим и некако са то и најбоље то савладао. Налазим свој мир у овоме и као што сам рекао када се налазим поред реке мене то опушта и то исто преносим на папир, пастел или акавел... небитно", каже Зоран Марков, сликар из Зрењанина.

Колико Зоран поништава ту границу између аматеризма и академизма?

„Многи људи се баве уметношћу и много су бољи од људи који су завршили академију, да ли је то у сликарству, да ли је то у писању. Зоран нам поручује да су пејзажи лепи и да је уметност свуда око нас, а ми је требамо само препознати", истиче Виорел Флора, академски сликар из Зрењанина.

Зоран Марков је пример колико хоби и афинитети постају израз личности. Током три и по деценије учествовао је раме уз раме са академским сликарима на више ликовних колонија и колективних изложби.

„Живели смо у тешким условима, седморо деце и ја у соби са девет квадрата, у просторији до нас су биле свиње. Без струје и воде, онда се појавила у наш живот госпођа Ружица Поповић и наш се живот почео на боље мењати. Јер свако јутро и свака ноћ у овој кући, то је њено име, без обзира на моје чланове породице“, каже Марина Срнић из села Богосавац.

На темељима хуманости, са својим сарадницима и донаторима, шабачка Фондација је до сада изградила, реконструисала и поклонила више од 100 кућа.

Ружица Поповић, председница УО Фондације „Хумано срце Шапца“ наводи да ради тај посао 17 година. „Судбина ме је поставила на ову стазу и по њој ћу ходати све док будем имала снаге, сматрам да у скали вредности, оно што човека чини човеком је хуманост. Увек кад неком помогнем, то изазива посебна осећање, јер, треба волети људе, треба ослушкивати њихове проблеме, онда ћемо увек наћи решење да им помогнемо“, истиче она.

Иза Славице Павловић је 27 операција. Годинама је мењала адресе, али ниједну кућу није могла да назове својим домом.

"Имала сам тежак живот, нарушено ми је здравље, не могу да радим приватно, живим од социјалне помоћи, и дошао је тренутак да сам морала да идем на улицу, јер нисам више имала где, каже Славица Павловић из села Орашац. Додаје: „Обратила сам се госпођи Ружи Поповић, која је за пет минута решила мој проблем, ја поново имам осмех на лицу, вољу за живот и за даљи напредак“.

Хумано срце Шапца, дневно подели и око 200 оброка из Народне кухиње. Њихови магацини, пуни су ствари које доносе Шапчани. Свакодневно се разврстава и гардероба и поклања суграђанима који нису у могућности да је купе.

“Да проведемо време овде са дивним људима и да поделимо оно на чему смо радили читав живот. Конкретно ове године посвета композитору Wолфангу Амадеусу Моцарту је нешто у чему верујем да ће публика изузетно уживати. То је једна музика која доноси пре свега радост, а то је оно што овај фестивал јесте”, каже Ана Вуковић, пијанисткиња. 

Дела једног од највећих композитора у историји музике остају непресушан извор инспирације и нових уметничких интерпретација.

“Било да сте ученик или да сте студент, било да сте професор, професионални музичар, увек је Мозарт изазов, никад не можемо да кажемо да је Моцарт нешто што ћемо врло једноставно урадити. Моцарт увек даје нешто ново, увек неко ново читање, па тако и овога пута исто и нама потпуно четири различите композиције у А дуру”, наводи Саша Мирковић, уметнички директрор ансамбла Метаморфозис.

У холу Културног центра у Горњем Милановцу ове године током пет дана фестивала под слоганом ‘’Реквијем за вечност“, наступиће истакнути уметници, доносећи разноврстан програм.

“Скоро свако вече извадимо Моцарта, али оно чиме се заправо бавимо из године у годину је да направимо управо такав програм да буде конципиран онако како смо замислили у смислу тих јубилеја које прослављамо, али ви са садржајем који на неки начин мало и промени целу ту причу на неки начин неке људе привучем и тако да мислим да ћемо у томе успети и ове године”, истиче Бојана Ђоловић Репац, уметничка директорка и оснивач Фестивала камерне музике БЛИСС.

Уз музику која одолева вековима, организатори поручују да фестивал БЛИСС наставља да негује врхунско музичко стваралаштво и развија публику која из године у годину расте.

"Издвојио бих модел Уједињених Нација - међународни пројекат у Бањалуци. На њему сам био два пута, једном у другој години, други пут у четвртој години на неколико дана. Затим Светионик знања, исто један државни, градски пројекат“, каже Богдан Новокмет.

Управо су богато истраживачко искуство и пажљиво написано мотивационо писмо били кључни и привукли су пажњу угледних британских универзитета. Иако је матурски рад посветио историји, својој другој великој љубави и уписао Факултет за историју у Београду, убрзо је схватио да га психологија највише испуњава.

„Желео сам да видим на нивоу глобала уопште како се ето, ја као ја, односим на друге вршњаке у контексту тога где би моје место у неком одређеном моменту могло да припада“, напомиње Боган. Каже и да је могућност за студије у иностранству постојала јако давно, али да је ипак најбоља околност да образовање настави у Крагујевцу.

Иза његовог успеха стоји снажна подршка породице. Мајка је професор у гимназији, отац редовни професор Универзитета, и управо су они од најранијих дана подстицали његову радозналост, одговорност и љубав према учењу.

“Он је само дошао и рекао: "Ја јако желим да видим како би то било, како то иде, како то функционише. Значи, ту је опет дошла до изражаја та његова жеља да он процени негде да ли је он у рангу са нечим. Наравно да смо поносни, али као родитељи увек кажемо: Добро, пази, гледај шта ћеш даље и морам да кажем да је слушао“, истиче Данијела, Богданова мајка.

„Свакако подржавам да заврши овде, свакако жели да он нека усавршавања настави у иностранству, односно желео бих у неком од тих понуђених универзитета на којима је већ закуцао на врата и добио могућност јер су му та врата отворена“, каже Слободан, Богданов тата.

Понекад највећи изазов није прихватити прилику која води до далеких светских универзитета, већ препознати вредност места из којег долазите и одлучити да управо ту наставите да стварате.

"Нешто сам научила од мајке, нешто од свекрве. Свекрва је правила исто кад сам дошла, она је то сваке године правила за себе, за пријатеље, и тако, фамилију“, истиче Славица Чугуровић.

У припреми сираца време је, кажу, најважнији састојак. Дани од Ивањдана до Петровдана, дају им посебан укус и текстуру. Могу се припремати и касније, али, нису исти као када сазре у право време.

Славица објашњава начин припреме: "5 литара млека и две кашике сиришта, и на време све, не сме дуго ни да стоји, да се цеди, не сме дуго на шпорету."

"Сирци се суше у периоду када је Сунце најјаче, у периоду годину када су дани најдужи, најсучанији и најтоплији и они су излагани у најразличитијим посудама, могли су да користе тепсије, лопаре, да их увијају у танке тканине и поставлају на кровове да би били што боље осушени“, појашњава етнолог Ана Чугуровић.

Некада су се сирци правили у сваком домаћинству које је имало краве. Данас их припрема тек неколицина породица, а са сваким угашеним огњиштем нестаје и део знања које се вековима преносило.

"Свакако би било веома значајно да се сачува ова вештина и ово знање зато што су то у ствари знања многих претходних генрација која су се усавршавала кроз време и било би штета да се таква знања изгубе“, истиче етнолог.

Сирци нису само специјалитет, већ део идентитета, а докле год се овај обичај чува, чуваће се, кажу, и успомена на начин живота који је вековима обликовао тај крај.

„Властимир Гаврик био је филмски и телевизијски сценограф, који је цео свој живот посветио филму и телевизији, тако да сам имала дужност и као кћерка, као сарадник и филмски продуцент, да прикажем изложбу и снимим документарни филм о оцу, да ипак остане за млађе генерације један документ и сведочанство да је био великан који је једини добио америчког Оскара, што се тиче сценографије и који је председник и оснивач Академије филмске уметности и науке и мислим да сам у томе успела", напомиње ауторка изложбе и филма Александра Гаврик.

„Веома смо задовољни што смо сада у овом летњем периоду, када су појединци наша циљна група овом поставком, а генерално је познато да су Зрењанинци љубитељи фимских тема. Ја ћу само подсетити да смо у нашем салону имали велику изложбу посвећену биоскопској култури“, каже Ивана Арађан, кустоскиња Народног музеја Зрењанин.

Властимир Гаврик је 1972. године заједно са групом других аутора добио престижну награду „Оскар" за сценографију енглеско-америчког филма "Николај и Александра". Изложба и филм „Снага љубави" после гостовања у неколико наших градова биће представлљена и широм света, како би се у српској дијаспори и јавности сачувало сећање на овог великана филмске и телевизијске уметности.

„Скупо је семе, мора грејање, да би расађивање било у марту, прихрана, заштита, везивање и брање на крају стиже", каже Татјана Цицка.

За десетак дана очекује је брање корнишона, а након тога и парадајза. То не продаје свеже, већ припрема зимницу, јер јој тако исплативије.

Истиче: „Овде је све било под пластеницима. Kад се јавио неки вишак, нисмо знали шта да радимо са њим и онда смо кренули да то стављамо у тегле и да пастеризујемо, да продајемо тако током целе зиме“.

Пре три године олуја јој је уништила четири пластеника са поврћем, па је кренула више да производи цвеће.

Сада има лизијантусе, саксијско цвеће, зимске руже, припрема асортиман за јесен. Kако муж ради, а деца се школују, помажу јој снаја и комшинице. Треба мање радне снаге него за поврће.

„Kако су стигли ови маркети, све је теже и теже да се прода. Лакше ми је са цвећем, лакши је посао“, истиче Татјана. Напомиње да су улагања у цвеће већа, потребно је и више знања, али да може све сама да уради и прода.

Све што произведе Татјана продаје у Kовачици и на пијацама у околним селима, не даје накупцима на велико. Најчешће је задовољна тиме, а по потреби и својим могућностима смањује количине или мења биљне културе.

"С обзром на то да је прешао велики пут, био је поприлично збуњен и дезорјентисан. Наш авијаријум је велик, има преко 8 метара, 300 метара квадратних је површина. Он је заправо изабрао да време проводи на четинарима, ту је пронашао своје склониште. Пар пута смо га чак видели и како лети", наводи Анђелија Стокин, биолог у ЗОО врту Палић.

Анђелија додаје да се орлић храни се једнодневним пилићима и да му се и апетит повећао.

"Наша највећа намера је била да се он одивља, да пролети, да јача своје мишиће. Нисмо имали неки претерани контакт, како га не би припитомили", истиче она.

Додаје да се надају да ће његов раст и јачање ићи све боље и да ће моћи да се врати у природу.

„Имамо 32 картице, то су класични типови са наших домаћих терена. Ту су, рецимо: Kиксер је на голу, Бандера је у одбрани, Деда је у везном реду, ту је његов колега грталица, у нападу су Жмигавац и Kапија... то су сигурно играчи које свако ко прати иоле дуже наше домаће лиге, сигурно познаје такве сличне играче“, објашњава аутор игре Никола Кончеревић. Додаје „фудбалери споредни ликови, па по виђењу судија, судије некако мисле да се то све због њих дешава, што је врло чудно, али ето тако су направљени и окарактерисани и у самој игри“.

Од тога да ли је тренер локални шериф, сеоска легенда, мотиватор, тактичар или бункераш, зависиће и игра екипе. Но, ту су и тактичке карте, жетони, скала паса, коцкице и незаобилазне препреке, које конфигурацију терена уводе као важан фактор у игри.

„Ту су џомба, кртичњак, рупа и блато, свако ко је играо, рецимо ја играм за Татра из Kисача, код нас је терен добар, али има свега. Друга новосадска лига обилује теренима, који, у најмању руку обилују са сва четири обележја“, појашњава аутор игре.

Водило се рачуна да не промакне ниједан детаљ који на реалном терену условљава ток и исход игре. Шарена кутија нуди озбиљну стратегију, па два играча понекад снаге одмеравају од 30 минута до сат времена, у зависности од умећа и среће. А игра ће ускоро добити и своје дигитално издање.

Програмер Петар Димић каже да су их многи фудбалски заљубљеници контактирали и питали да ли ће игра бити доступна и путем апликације, што и јесте циљ. Напомиње да је проблем комплексност игре и да је потребно доста времена да се доради, среди, али верује да ће тим путем игра бити много приступачнија и да ће већи број играча моћи да је игра.

Испоставило се да овако представљена фудбалска игра може бити посебно интересантна женама. Никола не крије да су га на овом терену победиле и девојка и сестра, па како каже, мушкарци више немају изговор да се просто искраду и фудбал прате само са другарима, јер се у кући одигравају најнеизвесније утакмице.

„Доста људи из Пожеге се одазвало, доста је мајки. Доста деце дошло. Имали смо једну групу из вртића. И у вртићу се одржавала исто нека изложба, продаја. На тргу се одазвало много људи, фирме из Пожеге су се одазвале. Доста кафића у нашем граду је помогло", наводи Маја Боловић, из Пожеге.

Културни центар и Туристичка организација организовали су трубачки концерт, а позиву трубача Дејана Јевђића одазвали су се оркестри из Западне Србије, који су освајали бројне награде на Сабору трубача у Гучи.

„Имамо из Пожеге, Ужица, Ариља, Косјерића, Бајине Баште ову дивну манифестацију на коју су се одазвали за нашу суграђанку Валентину Мариновић, којој је преко потребна помоћ за лечење у Турској", рекао нам је Срђан Стевановић, директор Културног центра Пожега.

„Позвао сам своје колеге и желео бих овим путем да им се захвалим, јер су се стварно сви одазвали и сматрам да је ово један хуман гест, једна хумана акција за нашу суграђанку Валентину. Ми јој сви желимо да оздрави, да се опорави. Она има малу децу, малу бебу. Мислим да су овде све речи сувишне, али сматрам да је ипак хуманост на делу ту", истиче трубач Дејан Јевђић.

Срђан Стевановић, директор Култуног центра Пожега додаје:„Колико појединац може да уради за локалну заједницу, а можемо да покажемо и колико једна локална заједница озбиљна може да уради за појединца. Тако да заједничким снагама, сигурни смо да можемо помоћи. Прикупљено је негде око 35 посто потребног новца".

Акција се наставља и даље, а Пожежани се надају да ће их у томе подржати и широм земље, како би Валентина, након операције, могла да се заједно са супругом бави родитељским бригама.

„Откривен је већи део манастирског комплекса који је заснован негде крајем 14. или у 15. веку. Ту спада пре свега средњовековна црква. Док негде крајем 16. и 17. века подигнут је и велики конак. Источно и североисточно од цркве пронађени су мањи објекти који су били од дрвета, највероватније то и јесу биле ћелије по којима овај локалитет и носи назив“, објашњава Владан Миливојевић, истиче Народног музеја у Аранђеловцу.

И по Ђури, за ког се сматра да је био калуђер. У близини археолошког налазишта пронађено је и гробље.

„Међу гробовима истиче се један са натписом на надгробној плочи - то је плоча спахије Јована који се упокојио 1633. године. То је гробље световњака, можда управо породице тог човека, и оно се налази северно од цркве. Док се западно од конака, на једном мањем простору оивиченом оградним зидом, налази гробље где су сахрањени све мушкарци, и то нам јасно указује да се ради о монашкој некрополи“, појашњава Миливојевић.

У протеклих 13 година археолошка ископавања су прекидана и настављана. Сада су у завршној фази и ради се конзервација зидова под надзором крагујевачког Завода за заштиту споменика културе.

Како објашњава Маријана Бец, конзерватор у Заводу за заштиту споменика културе Kрагујевац, конзервација подразумева презиђивање делова зидова који су нестабилни, затим доградњу до нивоа за презентацију, односно до нивоа сигурне висине докле сигурно знамо шта се са зидовима дешавало.

Археолошки фрагменти пронађени у Ђуриним ћелијама чувају се у Народом музеју у Аранђеловцу.

„Сви они важни материјали који се проналазе на самом локалитету долазе у Народни музеј где буду обрађени и, оно што је најбитније, конзервирани и сачувани за генерације које долазе. Али наша жеља првенствено је да сви ти предмети једног дана буду враћени на своја оригинална места и управо овај део радова који се овде врши јесте да се једног дана оживи овај локалитет“, истиче Дарко Павловић, директор Народног музеја у Аранђеловцу.

Ускоро ће бити настављена археолошка истраживања на још два локалитета "Дворине" и "Мали Венчац". На тај начин Народни музеј у Аранђеловцу пише нове странице историје.