Политичка битка за нестале три деценије после рата – болна тачка прелома између Загреба и Београда

“Откривање истине о судбини несталих је важно и с људског и с државног стајалишта. Хрватска као суверена држава и чланица ЕУ треба искористити све расположиве механизме да то питање реши“, поручено је из кабинета хрватског председника Зорана Милановића крајем прошле недеље.

Био је то само наставак јасног упозорења Србији које је упутио потпредседник хрватске владе и министар одбране Иван Анушић.

“Питање несталих и питање уласка Србије у Европску унију две су спојене ствари. Не може се догодити да једна држава нема билатерално решена отворена питања с другом, а да та друга, у овом случају Хрватска, да зелено светло за улазак у ЕУ“, казао је Анушић.

Нестали: “табу” или тачка помирења

Нерешена судбина несталих у ратовима деведесетих већ годинама уназад је истовремено и “табу”, али и тема за коју сви тврде да може допринети помирењу народа некадашње Југославије.

То се ипак не дешава, а Србија је суочена са озбиљним оптужбама да опструира овај процес.

Председник Kомисије за нестале Вељко Одаловић у раговору за Интернет портал РТС-а каже да је резултат досадашње сарадње Србије и Хрватске - више хиљада  идентификованих са списка несталих, и са једне и са друге стране.

Зато је, признаје, и збуњен оптужбама. Тврди - не постоји ниједан захтев из Загреба који Београд није услишио.

“Хрватска нема ниједан рационалан разлог за овакво понашење. Све што су затражили од нас смо доставили јер Србија не бежи од било ког питања, нити имамо разлога да ишта кријемо. Свесни смо да је отркивање судбине несталих пут ка помирењу и нормализацији односа. Али то мора бити двосмерна улица, а ми од њих не добијамо баш ништа“, каже Одаловић.

Прецизира да се до 2020. године сарадња међувладиних комисија Србије и Хрватске одвијала добро и да је за то време пронађено и идентификовано више од 1.000 тела несталих Хрвата.

Од тада, тврди, мук.

“Kолеге из Хрватске упорно одбијају састанке са нашом комисијом из њима знаних разлога. Ми већ пет година нисмо позвани ни на једну локацију од нашег интереса која се радила у Хрватској, а до тада смо били присутни на свима, где год смо и ми и колеге из БиХ показали интересовање", подсећа Одаловић и појашњава да су питања несталих углавном регионалног карактера, а то значи да се не могу искључиво посматрати у оквиру државних или административних граница, нити само у оквиру националне или верске припадности.

Спочитавања: Београд - Загреб - Приштина

С друге стране, директорка Управе за заточене и нестале Министарства бранитеља Владе Хрватске Ана Филко - упире прстом у Београд да не доставља информације које би помогле у расветљавању судбине несталих, пре свега Хрвата.

"Све је мање сведока, а део кључне документације налази се у архивима Републике Србије, која не отвара архиве нити доставља податке о премјештањима посмртних остатака. Такав изостанак сарадње и даље остаје битна препрека проналажењу несталих особа", изјавила је Филко.

Одаловић одговара да је до сада Србија доставила Хрватској више од 1.050 протокола и разних других докумената, махом везаних за догађаје у, и око Вуковара током рата.

“По нашим протоколима близу 1.000 је идентификовано хватских жртава. Зато нам не могу спочитавати да не желимо да сарађујемо“, наглашава Одаловић.

Kаже да је слично и када је реч о сарадњи са другим центрима у региону који се баве питањем несталих.

“Немамо ниједан захтев, да ли је то Загреб, Сарајево или Приштина да по њему нисмо поступили и позвали их да буду присутни када вршимо провере“, тврди Одаловић.

Истиче још један забрињавајући податак: тридесет година од краја рата, а нерешна судбина око 1.500 несталих - српске националности.

“Некоме не одговара да се јавно прича о томе да се око 1.500 Срба још води као нестало. Више од 900 њих је у усаглашеној евиденцији, а 600 на оперативној листи коју смо предали колегама у Загребу. Сви се и данас воде као нестали, а њихова тела се налазе у Хрватској. Хрватским колегама смо доставили на десетине и десетине захтева за провере одређених локација и ни по једном никада није поступљено. У сарадњи са њима смо идентификовали 36 гробних места где су сахрањене српске жртве и ни једна до данас није отворена. То су чињенице“, наводи Одаловић.

Документација која (не)постоји

Одаловић је уверен да су у Хрватској свесни да документа која траже не постоје, али да ти напади имају “другу функцију“.

“Они неће да признају српске жртве. Свака отворена гробница, сваки проналазак тела говори о неком злочину који се десио и о нечијој одговорности. Kада погледамо да се исто тако понашају и у Приштини, онда ми то говори да је оркестрирана кампања која се води са циљем да се оптужи Србија, а да Срби нису били жртве ратних сукоба“, каже Одаловић и подсећа да ми имамо близу 10.000 несталих лица, од чега је више од 4.000 српске националности.

„Па нису ти људи нестали или се изгубили у шуми, него су жртве злочина неких људи који су на просторима где су се злочини десили. Породице, без обзира које су националности или вере, имају право да знају шта је са њиховим најмилијима, имају право да знају ко је крив за злочине. Свака идентификација гробнице, појединачне или масовне, проналазак тела и докази који се прикупе, по правилу, треба да буду основ за отварање истрага“, сматра Одаловић.

Политизација питања несталих

Некадашњи саборски заступник из редова српске заједнице, а сада председник Савеза српских удружења из Хрватске Драган Црногорац рекао је за Интернет портал РТС-а да је кључан проблем у политизацији питања несталих.

„Првокласно хуманитарно питање прераста нажалост у политичко питање и обрачун на некој политичкој сцени, уцењивање око уласка Србије у ЕУ“, уверен је Црногорац.

Подсећа да је на Балкану “нормално“ да чланице ЕУ уцењују оне које то тек треба да постану и апострофира “територијално питање“ којим је Словенија условљавала Хрватску.

Ипак, изражава бојазан да би Србија у таквој ситуацији “уцењивања“ имала далеко већи проблем јер са Хрватском има читав низ отворених питања: спор око дела Дунава, уговор о сукцесији, али и повратак културног блага.

Kада је реч о несталима упозорава да је највећи апсурд што је на списку несталих и 736 особа које су нестале после акције “Олуја“.

“Реч је о попису од око 1.600 имена, али 736 лица се још траже која су нестала после ’Олује’. Дакле око 900 лица је нестало између 1991. и 1995. и нешто већи број је Срба него Хрвата који се тражи. Постоји и један број ексхумираних тела који чека на препознавање, у питању је око 350 остатака тела која се налазе на судској медицини у Загребу. И доста има гробних места која се знају где су, али то су већином гробна места после ’Олује’ и она се слабо ексхумирају“, наводи Црногорац.

Уплитање политике само додатно отежава решавање питања несталих.

Да је тако, Црногорац објашњава и тиме што је Хрватска до уласка у ЕУ на списку несталих имала само жртве хрватске националности.

“Хрватски Црвени крст је водио само попис несталих лица хрватске националности. Жртва нема веру или нацију и то је тако требало да се гледа, међутим то се све време гледало политички и зато се и сада исто гледа тако. Управо због тога ово питање није одавно затворено“, сматра Црногорац.

Различити подаци о броју несталих

У случају Србије и Хрватске питање несталих током ратова деведесетих није само политичко питање, већ и својеврсна “игра бројевима“ у којој није једноставно да се снађете.

Према подацима Управе за заточене и нестале Министарства бранитеља Владе Хрватске у овој земљи се и даље трага за 1.740 особа “несталих и смртно страдалих“ с непознатим местом где су сахрањени.

Од тог броја, наводе, 328 несталих је из Вуковара, а 451 с подручја Вуковарско-сријемске жупаније.

Директор Документационо информационог центра Веритас Саво Штрбац каже да је реч о подацима које је 2015. објавио у Kњизи несталих Међународни комитет Црвеног крста, а Хрватска га предочила као свој доказ у процесу који се водио пред Међународним судом правде за геноцид.

Процес који је обухватао тужбу Хрватске и контратужбу Србије окончан је 2015. пресудом да ниједна страна није доставила довољно доказа који би потврдили тврдње о геноциду.

Међутим, Штрбац наглашава да је “хрватски доказ“ показао да је на том списку много више несталих Срба него Хрвата.

“Kада су тада видели да на том списку има више Срба несталих са подручја Хрватске и Републике Српске Kрајине онда су се почели правити луди и почели су, а и дан-данас говоре, да су то све жртве из ’Домовинског рата’“, наводи Штрбац у разговору за Портал РТС-а.

Додаје да је списак Међунарорног комитета Црвеног крста (МKЦK) од почетка био подложан манипулацијама и да се то чини и данас.

“Због тога је Веритас 2016. урадио упоредну анализу, од имена до имена. Установили смо да се на списку налази нешто више имена несталих са списка Веритаса него са списка Хрватске“, каже Штрбац.

Резултат те анализе Kњиге несталих МKЦK је и да се за 365 несталих не зна ко су.

“Они нису ни са нашег, Веритасовог списка, а ни са хрватског списка. До данас моја екипа не зна ко су ти људи“, прецизира директор Веритаса

Према подацима Веритаса и даље се трага за 1. 490 Срба несталих током рата у Хрватској.

“Од тих 1.490 нестали на овом списку којим манипулишу Хрвати налази се 696 имена, а како га интерпретирају, ту су сви Хрвати које су побили ’злочести Срби’“, објашњава Штрбац.

Упозорава да је у Хрватској и око 200 регистрованих гробних места која још нису истражена.

“За већину смо ми прикупили податке, а за већину знају и Хрвати. За неке су нам и они службено дали податке, али још нису ексхумирани. Е сада, зашто до сада, тридесет година по престанку рата, нису ексхумирани често би знали оправдати пуним капацитетима посмртних остатака који су ексхумирани, а нису евидентирани. То није оправдање зашто после оволико година не ексхумирају позната гробна места“, сматра Штрбац.

Отуда га уцене из Загреба не чуде.

“То није ништа ново. Србија се са тим суочава од када је постала кандидат за ЕУ, а Хрватска је постала чланица ЕУ још 2013. године. И од тада њихови званичници, политичари приликом разноразних догађаја, а посебно приликом обележавања тих годишњица из рата деведесетих из године у годину шаљу поруке Србији да ако би они дали глас Србији за улазак у ЕУ, морају да реше неколико нерешених проблема, а на првом месту су им увек нестали“, закључује Штрбац.

Између Приштине и Београда - нестала и иницијатива

Да је питање несталих постало и регионално политичко питање сведочи и одлука Приштине да прекине сарадњу са Београдом у проналажењу несталих пре, током и након рата на Kосову и Метохији.

То је био кључан разлог што су почетком маја 2023. председник Србије Александар Вучић и Аљбин Kурти у Бриселу потписали Декларацију о несталим особама.

Европска унија се обавезала да ће надгледати рад заједничке комисије, а тадашњи шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ је поручио да је то дуг породицама које су изгубиле своје најмилије.

“Од 6.065 случајева несталих у периоду од 1. јануара 1998. до 31. децембра 2000. године, 1.621 је остало нерешено. Више од двадесет година касније, њихове породице настављају да живе у туги, не знајући где се налазе њихови најмилији. Породице имају право да знају судбину својих рођака као и друштво у целини”, поручио је Борељ.

Међутим, ова иницијатива до данас није заживела.