Дојче веле: Политичка логика Бајденовог саучешћа

Уз навод да је Џозеф Бајден 90-их желео да америчке бомбе што пре падну на Београд, новинар Дојче велеа Драгослав Дедовић пита се шта његове речи саучешћа заиста значе после 17 година.

Како каже, од добрих момака очекује се у свакодневици да упуте извињење када некоме случајно стану на ногу, или намерно бомбардују неку земљу, а Бајден се није извинио, већ изјавио саучешће породицама жртава.

"Тешко да људи у Варварину могу прихватити тај гест добре воље. Јер долази прекасно. И јер слуте да није довољан, пошто не садржи стварну емпатију, већ је део формуле за изражавање тренутних политичких очекивања Београда и Вашингтона. Реч је о односима држава, а не о стварном људском саучешћу", пише у коментару.

Како се констатује, Бајденова изјава не подразумева ни извињење, нити кајање.

"Обама се није покајао због Хирошиме, зашто би Бајден због Варварина?", пита се аутор коментара.

Политичари употребљавају моралне скрупуле као што музичар бира дирке на клавијатури. Понеко, додуше, промаши интонацију, али поверује ли човек да је политичару жао када каже да му је жао –он је неизлечиво политички наиван, наводи се у тексту.

У овом случају, ради се о ситном политичком уступку Вучићу који, према оцени Дојче велеа, најављује крупније Вучићеве уступке, а Вашингтон од Београда очекује, на пример, отопљавање односа са Приштином све до цене признавања независности и истовремено хлађење односа са Москвом.

То је свакако рационално језгро Бајденове изјаве саучешћа која, како се наводи, у српској традицији има смисла у првих 40 дана, а после 17 година постаје куриозитет, а не политички догађај, пише у коментару.

Стога није чудно што, према првим анкетама, скоро 90 одсто грађана сматра да Бајденова изјава неће ништа променити у српско-америчким односима, или ће их чак погоршати.

Међутим, како се наводи, постоји врста псеудорелигиозног очекивања добрих људи по којем је израз жаљења први корак ка истинском помирењу.

Та врста духовног става, уколико је искрена, има своје милитантно језгро. Политичари који се кају над гробовима жртава, за чије произвођење и сами јесу делом одговорни, нису тако ретка појава", наводи се у тексту и додаје да је свима, када се спомене политичко покајање, пред очима Вили Брант који је клекнуо у Варшави.

Притом заборавља да Брант никада лично није био одговоран ни за једну пољску или јеврејску жртву, јер је био противник Хитлерове политике и емигрант, већ је на себе преузео туђу кривицу.

"Увек се искрено стиде погрешни, увек се кају најбољи - они на чијим рукама нема крви", пише у коментару Дојче велеа.

Атекста ипак, каже да признаје да је боље Вучићево жаљење због сребреничких жртава у овој деценији, него његово позивање на обрачун са "непријатељима српства" из 90-их година.

Боље је, такође додаје, када хрватски председник посети Јасеновац и изрази жаљење због жртава, него када, као 90-их, свесно сведе број жртава на карикатуралну нумеричку вредност.

Напокон, није по себи лоше ни то што је Бајден изрекао, наводи аутор текста чији проблем са Бајденом, како објашњава, почиње у интерпретацији коју је изазвао.

Из западне перспективе, како се каже, мали корак Бајдена прети да се претвори у прижељкивани велики корак за човечанство.

Из перспективе многих људи у Србији, што показују и прве реакције у друштвеним мрежама, неће се променити скоро ништа у амбивалентним српско-америчким односима, па и ако се промени, онда то неће бити у позитивном смеру.

Са становишта Американаца, Бајден је пружио руку, а српска страна не верује у то што му пише на длану, наводи се у тексту.

И најдуже путовање почиње првим кораком, каже кинеска пословица. Друга, неизречена половина пословице каже да ће овај први корак учињен на основу актуелне политичке логике значити и поприлично безначајно путовање, закључује се у коментару Дојче велеа.