РТС :: Подкаст

Мисија Артемис: Зашто се човечанство после 50 година враћа на Месец

Wed, 1 Apr 2026 18:06:17 +0200

Месец се вратио у орбиту интересовања Земљана. После више од пола века од последњег људског корака на његовој површини, човечанство поново гледа ка свом најближем небеском комшији. Овог пута са већим амбицијама. Насина мисија Артемис није само још један одлазак у свемир.

Ово је покушај да се постави темељ за трајно присуство човека ван планете Земље. У новој епизоди подкаста Аналогија Слободан Бубњевић тумачи шта се заправо лежи иза наслова о првоаприлском повратку на Месец и зашто боравак ван планете Земље ни после толико времена није ни једноставан, ни безопасан, ни беспотребан.

Месец као први корак ка Марсу

Иако делује као да се историја понавља, Бубњевић објашњава да мисија Артемис није прича Аполо из шездесетих година: „Сада не радимо исто. Ово је припрема за нешто много веће. Ово је припрема за одлазак на Марс.“

Одлазак на Месец, одавно више није циљ сам по себи. Месец је постао будућа база. Према плановима, управо са површине Месеца једнога дана полетаће летелице ка дубоком свемиру. Разлог је једноставан. Мања гравитација, могућност производње горива јер на Месецу има воде и, како Бубњевић каже, „гравитациона праћка“ која омогућава лакше путовање ка другим планетама.

Једно од најчешћих питања дежурних критичара је како је могуће да је, после 50 година, и даље толико компликовано отићи на Месец? Одговор је, зачудо, једноставан. „Гравитација Земље се није променила од шездесетих година. Да би човек напустио Земљу, потребне су огромне брзине и количине енергије. А то значи огромне ракете, огроман ризик и огроман новац. Летите на практично хемијској бомби“, каже Бубњевић и подсећа да се технологија самог "одлепљивања" од Земље није много променила. "Упркос великом технолошком напретку, самом начину одласка је скоро па исти као раније. Иако технологија делује напредније него икад, свемир је и даље изузетно непријатељско окружење", каже он.

Од зрачења и соларних олуја, преко техничких кварова, до психолошког притиска боравка у скученом простору, сваки корак је остао ризик. „Замислите да путујете хиљаду километара затворени у простору од три квадрата. А сада то помножите са 400.000 километара до Месеца", каже Бубњевић.

Зашто то уопште радимо

Ипак, најважније питање у овом разговору у Аналогија подкасту, није техничко, већ филозофско: Зашто човечанство уопште иде у свемир? Да ли је то потреба за опстанком или постоје и други, дубљи разлози? Бубњевић даје одговор који иде изван физике: „Човек као врста има потребу да се шири, да истражује и да осваја нове светове. Као што су некада морепловци напуштали познато и кретали у непознато, тако данас човечанство гледа ка космосу".

Критичари често постављају једноставно питање због чега се троше милијарде на свемир док има људи на Земљи који буквално гладују. Одговор није краткорочан. Свемирски програми, каже Бубњевић, увек покрећу нове технологије које убрзо мењају свакодневни живот. Сва наука и научници који се окупе око оваквих подухвата мењају свет од комуникација до медицине.

„Без бављења тим "заумним" стварима не би било ни многих практичних које данас користимо", подсећа Бубњевић.

За разлику од времена Хладног рата, данас у космичкој игри нису само САД. Ту су Кина, Индија, Русија, па и приватне компаније. Сви они имају свемирске програме. Иако Месец формално не припада никоме, јасно је да ће они који први стигну имати предност. „Када дође до прве експлоатације ресурса, сигурно ће доћи и до озбиљнијег надметања,“ сматра он. До тада је Месец ничији и свачији.

Транскрипт разговора

Ана Манојловић: Месец је поново у људској интересној орбити земљана. Месец је поново у интересној орбити земљана и најбољи гост који може да прича о томе је гост Аналогије Слободан Бубњевић, научни новинар. Може тако? Може. Па добро, мисија Артемис као да је изненада дошла, мада смо ми затрпани свакодневним вестима и не стижемо да мислимо о Месецу, али причало се и раније о томе, откуд поново Месец у интересовању нас земљана?

Слободан Бубњевић: Артемис личи на то да је сад одједном изненада, али заправо уопште није. Дакле, дуго чекамо на Артемис и, ако погледамо само ову календарску годину, и у јануару и фебруару су били најављени термини чак за лансирање и покретање ове мисије, а заправо су због разних техничких проблема одложене. Одлагања је било и раније у том програму. То је као она ситуација у животу кад се нешто стално одлаже, онда кад се почне дешавати ви и не мислите да ће то – ти лажни трудови – одједном постати прави и да креће порађање. Тако да је у овој ситуацији дошао тај тренутак у коме ће мисија Артемис 2 кренути ка Месецу.

Ту треба објаснити модерном гледаоцу, али на начин да то упоредимо с Аполом. Ако погледате Аполо програм, то је онај програм који је одвео људе на Месец шездесетих година. Заправо је имао неколико мисија које су биле припремне фазе – испробавале су се разне ракете и бустери. У мисији Аполо 10 људи су послати не само у орбиту око Земље, него су упућени на Месец да направе круг око њега и да се врате, да видимо да ли уопште можемо да изведемо ту операцију слања људи и њиховог повратка са Месеца. Тек онда, у Аполу 11, људи су први пут слетели, а затим је било још одређен број мисија све до Апола 17, када је тај програм закључен 1972. године.

Ана Манојловић: А добро, зашто ми сада, десет година касније, поново радимо исто?

Слободан Бубњевић: Сада не радимо баш исто. Имали смо Артемис 1 који је био пробни.

Дакле, он је заменио оних девет првих мисија – без слања људи су испробани инструменти и ракета да оде до Месеца. А онда ова мисија сада је налик на Аполо 10 – шаљу се људи да обиђу Месец и да се врате назад. У Артемису 3 ће први пут људи поново, после пола века, слетети на површину Месеца и то ће први пут бити једна жена. То би само по себи могао бити довољан разлог – до сада су само мушкарци били на Месецу, сада се та ствар проширује.

Али, много је разлога зашто треба обновити ову мисију. Симболички је важно да се људи поново врате – свих ових година слушали смо разне заговорнике теорија завере да се шездесетих то није ни догодило, и тако даље – да се покаже да данашњи свемирски програми могу да понове оно што је било могуће средином 20. века. Показало се да то није баш тако једноставно. С друге стране, ови програми треба да нас припреме за следеће фазе свемирских истраживања.

Слободан Бубњевић: Дакле, врло је једноставно – ако желимо да једног дана имамо, а пре свега Американци су ти који желе, јер је то њихова скоро и опсесија, да једног дана имамо мисију ка Марсу, апсолутно је неопходно на неки начин претходно освојити Месец.

Ана Манојловић: У ком смислу освојити? Шта то значи? Колонизовати, населити људе, направити станице или сам отишла превише у научну фантастику?

Слободан Бубњевић: Да, мало ипак превише у научну фантастику, али нека врста станице као фаза је оно што нам је заправо неопходно да би могло да се разговара о слању људи дубље у свемир. Ту можемо да направимо једну малу паузу да бисмо разумели шта ће нам Месец за пут на Марс и да видимо шта је у ствари највећи изазов код свемирских програма.

Дакле, ми живимо сада у другој четвртини 21. века и вештачка интелигенција је са нама, свет је много другачији, много више људи живи на њему и чини нам се да су многе ствари данас врло лагодне и могуће у поређењу са шездесетим годинама 20. века. Делује као – зашто ми данас неке ствари не можемо? А ствар је у томе што и тада и сада планета Земља има исте карактеристике и она својом огромном гравитационом силом једнако спречава људе да напусте планету. Кључни проблем и кључни изазов у свим свемирским мисијама јесте како да достигнете такозване космичке брзине да бисте напустили матичну планету.

Кад говоримо о сателитима, о сондама, брзине и снага ракета које подижу такве мисије без људске посаде су много мање од оног што је неопходно да бисте могли да шаљете људе. Дакле, слање људи захтева много већу инвестицију, пре свега у снагу ракета које ће подизати људе изван Земље, зато што морате много више терета да подигнете на орбиту и изван орбите. То је таква рачуница да ми данас, са најбољим ракетама које су развијене – а једна таква се користи у оквиру мисије Артемис 2 – нисмо у стању да пошаљемо људе изван Земље на пут где би могли да путују до Марса. Дакле, у овом тренутку не постоје ракете које су у стању да толику количину терета изнесу у орбиту. То значи да је то услов да бисмо ишли до Марса.

Да бисмо ишли било где, морамо имати неку врсту станице изван планете Земље, на којој ће се практично склопити свемирски брод који ће путовати до Марса или можда у далекој будућности и негде даље. Да бисмо то урадили, има два пута. Један је да негде далеко од саме планете, али у њеној орбити, направимо свемирску станицу где ће се износити различит материјал и тамо као Лего коцкица сложити брод који ће путовати до Марса. То је један начин. Други је да то урадимо на Месецу.

Е сад, и једно и друго има своје предности и може се рећи да су свемирски програми, пре свега Наса, мењали стратегију последњих деценија и година – од идеје Месеца ка такозваном гејтвеју, како се звала ранија идеја станице. Последња идеја је – идемо са Месецом. Зашто са Месецом? Ако направимо станицу на Месецу, то нам нуди неколико предности. Прва и основна је што Месец може да се искористи као такозвана гравитациона праћка. Дакле, ако замислите систем Земља–Месец, Месец кружи око ње и онда у неком тренутку, ако се налазите на самом Месецу, тај Месец као нека праћка „гледа“ ка Марсу и онда, кад сте баш у том датом тренутку ротације Месеца, можете кренути бродом ка Марсу.

Слободан Бубњевић: Ефекат ће бити као да сте избацили брод уз помоћ Месеца као праћке и тако сте уштедели огромне количине горива и много брже ти бродови могу да стигну. То је један добар разлог да се тако далеко од Земље, 400.000 km, креће на неко даље путовање. Друга ствар која је згодна – на Месецу има воде у залеђеном стању и та вода може да се користи за разне ствари, између осталог и за производњу горива које би се користило за таква путовања, а на крају и за одржавање живота. Све што вам је потребно је вода – и кисеоник можете добити из ње. Дакле, у том смислу Месец је заиста згодна локација за даља космичка истраживања, што ће рећи – ако хоћемо да идемо било где даље у свемир, изван орбите Земље, први корак који мора да се уради јесте да људи поново крену на Месец.

Ана Манојловић: Зашто хоћемо? Да ли је то људска потреба за истраживањем или је то нека насушна потреба за даљим опстанком?

Слободан Бубњевић: Можда ће за сто, двеста или хиљаду година одговор бити – због опстанка. У сваком случају, планета Земља је још увек довољна да људи који живе на њој могу да опстану. Иако се трудимо да тај опстанак учинимо све неизвеснијим својим поступцима према климатском систему и уништавањем живих врста. Људи доста раде на томе, нажалост, на уништавању саме планете, да не говоримо о ратовима и потенцијалним апокалиптичним сценаријима. Земља у овом тренутку и даље није место које представља дугорочну опасност.

Ако погледате поморска истраживања од 15. века па надаље, када су постала актуелна, стање на европском континенту није било такво да је он био ненастањив или неупотребљив, али људи су осећали потребу да истраже друге делове планете, пре свега ради проналаска нових богатстава, ширења искуства, на крају и религиозних мисија.

Слободан Бубњевић: Најразличитији су мотиви били људима да крену ка новим световима и на неки начин ова модерна цивилизација у свом основном коду има ту жељу да открива нове светове који би понудили неке нове шансе. Неки теоретичари би рекли да и наш модерни економско-политички систем капитализма има у себи уграђену тежњу да се стално шири, да не може да опстане без те потребе. Али и мимо тога, јасно је да су људи стално покушавали да крену даље.

Ако се вратимо још дубље у прошлост и погледамо све припаднике рода Homo, човек као такав – сви наши преци долазе из једне зоне кањона у источној Африци, релативно мале зоне на планети Земљи, одакле су се у неколико таласа миграција раселили и полако освојили целу планету. И сама људска врста има потребу за том врстом миграција, ширења и освајања нових светова.

Слободан Бубњевић: Тако да, пошто је та граница од средине 20. века пробијена, кад говоримо о космосу, природно је да људи имају ту врсту интенције. У данашњим условима, уз различита технолошка, па можда и научна ограничења која таква свемирска путовања имају, што значи да су екстремно скупа и захтевају огромну логистику, често се постави економско питање – које ћемо бенефите имати на кратак рок. Међутим, ако ствари гледате на дугој скали, лако је оправдати потребу да човек изађе са матичне планете и то се може оправдати и економски, зато што свемир, или бар Сунчев систем, садржи разна блага којих нема на Земљи или их има у мањој количини – од различитих материјала до астероида који су богати златом.

То је, на пример, свемирско рударење – често снажан мотив који научници наводе инвеститорима. С друге стране, ако изађемо у орбиту, отварају се нове техничке и технолошке могућности. Наши телефони или уређаји за навигацију не би радили без сателитских мрежа, а и комуникације се тако одвијају. То се примењује и у модерној пољопривреди.

Ана Манојловић: Да, ако сам добро схватила, јер сам раније доста читала о мисији Аполо, много тога што је изродила та мисија се користи и данас – почевши од микроталасних рерни, фолије, до различитих врста суплемената које користимо у исхрани. Можда не би ни настали да нису рађена истраживања која су помогла остварењу те мисије. Да ли нешто слично можемо да очекујемо и сада? Питам те зато што обичан човек каже – ти мени причаш о освајању космоса, ми овде једва крпимо крај с крајем.

Шта обичан човек може да очекује у наредних 10–15 година од ове мисије? Да ли може ишта да очекује?

Слободан Бубњевић: На то може да се одговори на више начина, али да кренемо од техничких детаља. Није реч само о томе да ће једна мисија као што је путовање на Месец донети неке технолошке бенефите, него је то природа модерне науке. Када имате групу веома интелигентних људи која покушава да реши тежак фундаментални проблем – од питања од чега је сачињена материја до тога која једначина описује гравитацију и понашање свемира – то су изразито несвакодневни проблеми. Нећете се најести од решавања тих једначина, нити ће се неко од тога обогатити.

Али, та радозналост научника је често праћена читавом мрежом људи – од фундаменталне науке, преко примењених наука, до иновационог процеса. Око научних центара се појављују људи који покрећу нове технолошке идеје, праве патенте, стварају нове технологије. Увек око науке настаје нова технологија која понекад постане и „дисруптивна“, као што је данас случај са вештачком интелигенцијом, где одједном имате најбогатије компаније које су настале пре неколико година, јер су донеле нову технологију.

Нова технологија доноси огромне финансијске користи ономе ко је први понуди, као и велико богатство за земље које је развијају, јер има огромну додатну вредност. Зато државе, али и појединци са великим капиталом, покушавају да подстакну науку како би из ње извукли нове технологије. То је сложен процес – не можете само уложити новац и очекивати да ће одмах изаћи нова технологија. Потребно је развијати универзитете, улагати у образовање.

Ми у Србији понекад заборавимо на то, али најбогатије земље су то постале управо зато што су развијале фундаменталну науку, јер из ње на крају увек произлазе нове технологије, па и оне које се користе у одбрани.

Е сад, постоји начин да се тај процес убрза – да се повремено направи нека врста стратешког подухвата и окупи велики број научника да решавају сложен проблем. Први такав случај био је током Другог светског рата, када је развијан пројекат Менхетн. Стотине најумнијих људи доведене су у Лос Аламос, у Новом Мексику, на тајни пројекат развоја прве нуклеарне бомбе. То је резултирало Хирошимом и Нагасакијем и уопште нуклеарном ером – светом какав данас познајемо.

И онда је, заправо, и свемирски програм постављен на сличан начин.

Слободан Бубњевић: Хајде да поставимо тежак задатак пред научнике и уложимо велики новац да они раде на томе, а паралелно ће око тог џиновског пројекта настајати нове технологије. Ту исту логику, на пример, у потпуно другом свету користи ЦЕРН – ту се истражује фундаментална физика, али око ЦЕРН-а постоји огроман трансфер технологија и много корисних ствари које данас имамо. На крају крајева, интернет какав познајемо измишљен је у ЦЕРН-у. Не би га било да није било истраживања физике честица. И кад неко каже – зашто се бавите тако заумним стварима, одговор је једноставан: без бављења тим стварима не би се дошло до врло корисних свакодневних ствари.

Ана Манојловић: Паметне умове треба искористити и радити на њима. А сада ће неко лаички рећи – што је сада толико компликовано да поново пошаљемо људе на Месец када имамо технологију каква је у време када су први пут слетели била незамислива? Шта је ту толико компликовано? Прошло је 50 година, много тога новог нам је донела технологија. Зашто је и даље тешко и скупо?

Слободан Бубњевић: Постоји више нивоа одговора на то. Прва и основна ствар – гравитациона сила се није променила од шездесетих до данас. Прва космичка брзина је иста и друга космичка брзина је иста. Морате да имате брод који је у стању да достигне брзину од око 39–40.000 километара на сат да би напустио орбиту Земље. Ако има око 28.000, остаје у орбити, а испод тога не излази ни из ње.

Да би људи разумели – ако узмете камен и баците га одређеном брзином, он ће отићи високо. Ако повећавате брзину, ићи ће све даље. Питање је колика је брзина потребна да бисте дошли у орбиту, а колика да је напустите. То су заиста велике брзине.

Да бисте постигли такве брзине, испоставља се да у последњих сто година нисмо дошли до неких радикално нових технолошких решења. Постоји неколико врста горива које могу да се користе, али све имају ограничења. Постоји и стари проблем који је решио Циолковски – што ракети треба више горива да би постигла већу брзину, то постаје тежа, јер носи више горива. Зато се користе вишестепене ракете.

Ана Манојловић: Није им пало на памет да одбацују делове.

Слободан Бубњевић: У том смислу, то су неке тривијалности.

Када погледате доступне технологије данас, видите да свака има своја ограничења. На пример, СЛС ракета која се користи у мисији Артемис – најбоља коју је Наса до сада направила – у стању је да подигне терет од 25 тона изван Земљине орбите и да достигне потребну брзину. Она користи течни водоник, али тај течни водоник, који се чува на веома ниским температурама, има особину да „бежи“ из резервоара – пролази кроз поре, варове и слично, па се стално јављају различита цурења тог горива.

Слободан Бубњевић: Бустери који се користе као додаци тој ракети користе гориво у чврстом стању, али немају тих проблема, али не могу да ослободе ту врсту енергије која је потребна за лансирање. Компанија Илона Маска користи друге типове горива, али свако од њих има неку одређену врсту проблема и ништа се суштински није променило од шездесетих година. Ако се прошетате Београдом, није велики проблем да сретнете камион или аутомобил из тог времена, и он користи исти мотор као и данас. Тај „хардверски“ део технологије није суштински промењен. То је један ниво. Други је што су данас мере безбедности и процене ризика другачије него средином 20. века.

Да се раније ишло много ризичније – вероватно људи не би ни отишли на Месец да се све толико проверавало као данас. Данас су много веће мере безбедности и много мања спремност да се прихвате потенцијалне жртве – не само код астронаута, већ и код агенција и политичара који одлучују о овим програмима. Ризици се смањују, што је добро, али то значи да је данас спорије и теже направити довољно безбедан систем. Оно у чему су летели астронаути у Аполо мисијама данас је тешко замисливо да се понови.

Трећа ствар је што су економске и финансијске околности биле другачије шездесетих година. Колико су Сједињене Америчке Државе уложиле у Аполо програм не може да се пореди са данашњим улагањима. Данас се издвајају милијарде долара за свемирски програм, али то је занемарљиво у односу на средства која су улагана тада.

Ана Манојловић: Да ли то значи да је тада превладала политика и потреба за престижом и победом у Хладном рату, а данас се ради из неких других разлога? Чини ми се да је то тада било питање престижа – ко ће први, а шта је сада?

Слободан Бубњевић: То је било специфично време. Ми смо овде у Србији искусили разне фазе у новијој историји када се друштво мобилише у ванредним околностима – у рату, у кризама, током ковида. У таквим ситуацијама људи су спремни да прихвате трошкове које иначе не би. Требају нам вакцине – урадићемо све. Рат је – доносе се тешке одлуке.

Слично је било и са свемирским програмом у Америци, који се развијао у ванредним околностима. То данас тешко можемо да разумемо. Када је 1957. лансиран Спутњик, Американци су до тада живели у уверењу да су најмоћнија нација на свету – нуклеарна сила, победник у Другом светском рату, технолошки и војно надмоћни. Совјетски Савез су доживљавали као заосталу диктатуру која је, по њиховом мишљењу, украла идеје из пројекта Менхетн кроз шпијунажу, што је довело до афере Розенбергових.

Потцењивали су совјетску науку, што је било погрешно. И онда се 1957. догодило нешто што су доживели као шок – вест да су Совјети, а не Американци, први лансирали летелицу у орбиту Земље. Када је након тога Гагарин полетео у свемир, свет је за Американце изгледао потпуно другачије.

Док сам радио на књизи „Алхемија бомбе“, гледао сам архиве – 1957. године није постојала вест о којој се више писало од Спутњика.

Слободан Бубњевић: Дакле, то је за њих био шок. И онда је цело друштво било спремно – ми овде морамо да победимо. С друге стране, постојао је реалан страх у Хладном рату, ту је била и Кубанска криза. Током шездесетих година људи су гледали у небо као извор претње – доћи ће совјетске ракете, ми морамо да имамо боље. Ако они могу у свемир, ми морамо да развијамо наш свемирски програм да бисмо могли да их надиграмо. То је из војне перспективе посматрано као облик одвраћања – као када правите јачу нуклеарну бомбу не да бисте је употребили, већ да покажете да имате бољу од противника.

Тако је свемирски програм имао конкретну одвраћајућу функцију и зато су били спремни да уложе све. Четвртина свега што је просечан Американац током шездесетих зарадио и платио кроз порез – четвртина тог пореза улагана је у свемирски програм.

Ана Манојловић: Данас имамо и приватнике који улажу у свемирски програм, који освајају космос. Ситуација се јесте променила, али и даље имамо Американце који иду у свемир, Американце који праве Артемис. Каква је спона тих приватника и државног свемирског програма?

Слободан Бубњевић: То је веома добро питање, јер се о уласку приватног капитала у свемирски програм много прича последњих двадесет година. Још давно је схваћено да је период Хладног рата био јединствен – тада су државе могле да објасне грађанима зашто улажу огроман новац у нешто што неће одмах донети корист, већ тек на дуге стазе.

Постоји и политички аргумент – улажете у свемирски програм, а користи има цео свет. Зашто сте онда толико „алтруистични“? Због тога се често јавља притисак да се новац преусмери на унутрашње, националне потребе. То је довело до размишљања да свемирски програм није одржив на дуге стазе без приватног интереса – да ће приватници желети да улажу ако могу да рударе астероиде или организују комерцијална путовања.

Због тога су подстицани приватни инвеститори. Богати појединци, углавном из ИТ и технолошког сектора, који су брзо стекли капитал захваљујући новим технологијама, били су спремни да уђу у свемирски програм.

Али постоји и друга страна. Наса и федерални систем у САД су временом постали веома гломазни, са много ограничења – од процене ризика до спорих процедура јавних набавки. Дошло се до ситуације да државна агенција тешко може да реализује чак и мање пројекте без огромних трошкова.

Зато су се пре неколико деценија отворила врата да послове које је раније радила Наса преузму приватне компаније кроз тендере. Те компаније, користећи државни новац, могу да ураде исте ствари за мање новца и уз већи степен ризика, са мање ограничења.

Испоставило се да то функционише. И не само то – показало се да је огроман новац из државног буџета довољно привлачан да приватници желе да остану у том систему. Тако се створила специфична спона где приватне компаније раде за државу послове које је некада радила сама држава.

Ипак, још увек нисмо у фази да велики број приватника улази у свемирски програм због краткорочне добити.

Увек се сетим једне анегдоте – познати амерички астронаут из програма Меркјури, Џон Глен, први Американац који је био у орбити, када су га питали како се осећао при полетању, рекао је да је размишљао о томе да је ракета испод њега направљена од стране компаније која је добила посао са најнижом понудом.

Ана Манојловић: На тендеру.

Ана Манојловић: Добро, мудра мисао. Кад си већ поменуо астронаута, хајде да поменемо ове из мисије Артемис. Занимљиво је то што имамо жену, што имамо Афроамериканца, Канађанина. Је ли намерно прављено да имамо од сваког једног представника или је то стицај околности па су се нашли такви способни, учени и спремни људи за такве мисије?

Слободан Бубњевић: Без даљњег јесте се водило рачуна о том кључу који постоји. Ми се нешто ишчуђавамо, пошто део света чуди томе, али ако бисмо се вратили у југословенска времена, сећате се како су овде постојали кључеви – мора да буде један из Македоније, Словеније... Е па тако, по обиљу кључева и америчко друштво данас функционише, можете то схватити идеолошки овако или онако, али заправо јесте било чудно да од 24 људи који су полетали у Аполо мисији сви буду бели мушкарци, а то ипак не осликава... Ти кажеш чудно, ја кажем крајње неприхватљиво, добро.

Слободан Бубњевић: То јесте било такво време, али то стварно не осликава ни америчко друштво, нити било које друго друштво на свету и на неки начин много жена је учествовало у Аполо програму и данас ради у Наси и у науци има огроман број жена и заправо није оправдано, нити има неки физички разлог зашто би то било тако, да ниједна жена није била на Месецу, а има пуно жена астронаута које су на Међународној свемирској станици и које значајно доприносе и у том смислу потпуно је нормално да буде жена.

Е сад погледајте, назив овог програма је интересантан, он је негде још давно осмишљен, водило се рачуна о томе – он се зове Артемида, ми кажемо Артемис јер смо то из енглеског преузели, а то је богиња Артемида која је сродница Аполона, а Аполо је био назив мушког програма из шездесетих година, а Артемида треба да буде симбол да је овај програм „женски“ и да ће прва жена слетети на Месец у њему и због тога ово и зовемо Артемис.

Тако да када Артемис 3 буде полетео, планира се 2027. године, биће четири члана посаде, обрати пажњу – у Аполо мисијама су била три астронаута, сада их је четири, и прва особа која ће слетети на површину Месеца биће жена.

Слободан Бубњевић: Ових четворо људи неће слетати на Месец, али је већ довољно, и медијски и на све друге начине, интригантно јер је огромно интересовање ко су ти људи. Више пута читајући њихове биографије, још када су давно објављене, и ја и многе моје колеге које прате ово били смо потпуно фасцинирани биографијама тих људи.

Какве су то биографије – изгледа као да су измишљене из неког Марвел филма или стрипа, јер имају превише ствари у својој каријери. Командант мисије, Рид Вајзман, човек је који је истовремено завршио врхунске факултете, има више диплома из техничко-физичких наука, има двоје деце о којима брине, прошао је велики број мисија, био је борбени пилот, летео је авионом Ф-14 који Том Круз вози у „Топ гану“.

Имао је 24 борбене мисије, учествовао у ратовима, затим се пријавио за астронаута, прошао обуку и провео око пола године у свемиру у оквиру претходних летова на Међународној свемирској станици. Фасцинантна личност у сваком смислу.

У малој земљи која нема космички програм тешко је наћи некога са таквим квалитетима, али с друге стране, ми немамо космички програм па људи немају ни прилику да покушају.

Пилот програма такође има сличну каријеру – завршио је Универзитет у Калифорнији, али је више учествовао у борбеним дејствима, изразито је борбени пилот.

Трећа особа је прва жена која лети ка Месецу у овој мисији, Кристина Кох. Завршила је различите специјализације, специјалиста је на мисији, боравила је у свемиру рекордно дуго – преко годину дана, спојила је више мисија. Поред научне каријере и боравка у свемиру, истраживала је арктичка подручја, учествовала у разним егзотичним и опасним истраживањима. Поред тога, пише поезију, свира.

Ана Манојловић: Стигну све то, ти људи, млади су, заиста фасцинантно.

Слободан Бубњевић: Нисам поменуо, пилот има, Виктор има шесторо деце. Невероватно је како стижу све то да постигну.

Ана Манојловић: Подсети ме да се сетим тога кад кажем, ништа не стижем ових дана.

Слободан Бубњевић: То је један од ефеката кад погледате те биографије. Четврти члан посаде је Канађанин. То је занимљив детаљ – сада имамо да су Американци отворили врата да имају једног астронаута који није из њиховог космичког програма. То иначе раде и током различитих шатл мисија осамдесетих, укључивали су многе европске земље, своје партнере, да шаљу своје астронауте.

Канадски астронаут је занимљив јер је учествовао у две прилично необичне мисије. Боравио је у свемиру, али је у једној мисији дубоко под земљом провео велики број дана, а такође је боравио у водној станици десетинама метара испод површине мора шест дана без изласка.

Сви ови људи су радили скоро надљудске ствари, имају огромно искуство, техничко знање и смиреност, довољно су зрели за овакву мисију. Само путовање до Месеца и назад не делује као нешто што за њих не може да се савлада, али...

Пут до Месеца је, чак и у тим условима, са хиљаду проба и огромним средствима, ипак изазован.

Ана Манојловић: Али неко ће рећи – то је само десет дана.

Слободан Бубњевић: Добро, али то је ипак 400.000 километара. Путујте 1000 километара у неком смеру, затворени у просторији од три метра квадратна – нећете се баш тако добро осећати.

Ана Манојловић: Какви су то изазови прво за тело, а онда и за психу и које су све потенцијалне опасности које могу да им се десе?

Слободан Бубњевић: Шездесетих година се о томе није много бринуло. Ставили су људе у капсулу и послали их.

Сада се доста зна о томе како људско тело реагује у свемиру. Има много изазова. Само стање бестежинског окружења подразумева да човек мора стално да тренира да би могао да функционише када се врати у гравитацију. Ово су људи који су били на орбиталној станици и имају ту врсту искуства.

Други проблеми су телесно-физички – Наса је давно решила неке изазове као што су коришћење тоалета и исхрана.

Ана Манојловић: Да, сада ће имати и прави тоалет. То нису имали у Аполо мисијама, како су им сада уградили.

Слободан Бубњевић: Данас се много више зна како одржавати људе у животу на достојанствен начин у свемиру, јер Међународна свемирска станица дуго функционише и стечено је много искуства.

Али постоји неколико изазова који увек остају. Један је свакако чињеница да летите на практично хемијској бомби. Само лансирање је највећи изазов који постоји.

Ана Манојловић: Увек исти проблем.

Слободан Бубњевић: Да, и водоник експлодира испод вас, ослобађа огромну енергију, дакле, они се налазе на сто метара висине изнад буквално бомбе која их подиже горе. Све у вези самог пута може бити проблем за самог астронаута.

Дакле, много је подсистема који могу да крену наопако па да ствари постану проблем. Друго је чињеница да они бораве заједно у једној мисији која је тако изазовна доста дуго и то су ти социопсихолошки проблеми – људи заједно бораве у тако уском простору, о чему се много размишља и брине.

Треће су претње које долазе из отвореног свемира и о једној се доста пише последњих дана – пошто је повећана активност Сунца, у току је соларна олуја која је избацила соларни ветар и то се стално догађа и та радијација која стиже представља извесну претњу за људе у свемиру. Оно што знамо сада је да овај догађај неће утицати на ове астронауте, неће их ометати, али боравак људи у окружењу космичког зрачења није сасвим безбедан и о томе се доста брине у конструкцији ових летелица.

Ана Манојловић: Добро, озбиљни изазови. Напредовали смо педесет година касније и идемо да се провозамо око Месеца. То више није то, без обзира и на оне комерцијалне летове, па се чинило да је то сада баш безбедно, али за овог разговора с тобом схватам да баш и није.

Да то уопште није толико напредовало да је безбедније много него што је било. Јесте, али није, што би ти рекао, хардвер далеко одмакао од оних првих проблема које треба превазићи.

Слободан Бубњевић: Ако, на пример, погледате комерцијалне летове, осим оних који су ишли баш на свемирску станицу у орбиту, већина летова које се нуде, где људи плате велики новац приватним компанијама, па и руској свемирској агенцији која је то радила – то је једна балистичка трајекторија.

Лансира се човек на ракети, изађе у орбиту, проведе одређено време и онда се спусти назад. Чак не достигне прву космичку брзину да би заузео орбиту. У том смислу, изазови тога су неупоредиви са чињеницом да треба да имате брод који ће напустити Земљину орбиту.

Можемо касније рећи нешто о томе која је трајекторија овде изабрана и она се разликује од оне која ће бити у Артемису 3.

Ана Манојловић: А шта ми сада очекујемо да ћемо сазнати када се они врате? Шта је то што ова Артемис 2 мисија треба ново да нам донесе? Хоћемо ли открити нешто што до сада нисмо знали о Месецу или о нама који потенцијално можемо да будемо дуже на Месецу?

Слободан Бубњевић: У суштини, свака свемирска мисија донесе нешто ново, нека нова знања.

Чак и нека знања која можда нисте очекивали. На пример, од оних случајева где имате живе врсте, екстремофиле који живе на свемирској станици па су део времена били у отвореном свемиру, па до свих открића које су Аполо мисије донеле о самом Месецу.

Таквих ствари увек има и биће их сигурно и у Артемису 2, али оно што је извесно јесте да је овде највећи резултат сама чињеница да ти људи оду тамо и да их врате назад. Тестирање свих ових система који су направљени практично је немогуће без људи и онда је само испробавање целог система највећи резултат који ће ова мисија имати.

Они неће као истраживачи који су дошли у нови свет открити нешто што већ не знамо. Али сама чињеница да бораве у броду који се зове Орион, на врху ракете, и да обављају све дужности које су предвиђене да би мисија опстала – то већ значи да је циљ постигнут.

Постоји и научни додатак, али када људи буду слетели на Месец, у мисији Артемис 3, тада ће се отворити читав спектар нових истраживања.

Ана Манојловић: А шта очекујемо да ћемо наћи на Месецу што до сада већ нисмо нашли? Ако сам добро схватила, ми смо након Аполо мисија закључили да смо га истражили и да нема ништа ново занимљиво за нас због чега бисмо поново летели тамо – прескупо је и више због тога не идемо.

Слободан Бубњевић: Па, није баш тако. Дакле, Аполо мисије, њихови резултати су проучавани годинама.

Мислим, од реголита тог материјала који је на Месецу до експеримената које су астронаути изводили док су били тамо. То је помогло дубљем разумевању самог Месеца и на неки начин, захваљујући не само Аполу, него читавом низу мисија које су следиле – на тамну страну, сонди које су сласли Совјети, сонди које шаљу Кинези – радили су неколико значајних истраживања последњих година и програм је доста успешан.

Индијци су недавно слетели на Месец, дакле сви ти различити програми долазе до нових сазнања о Месецу и пре свега је то питање где копати, где наћи воду, где потенцијално правити станицу. Али ако имате робота-усисивача у кући, било малог или нешто скупљег, знамо како су ограничене његове могућности – робот стварно може много тога, али сондa је сондa.

Ако, на пример, изазове неки проблем у стану, само човек може да га реши. Постоји огроман број ограничења која роботизоване машине не могу да изведу, и зато је заиста потребан човек.

Да дође, да то погледа, истражи и уради неке одређене захвате. Без обзира на напредак аутоматизоване технологије, не можемо да наставимо даље ако људи не дођу на одређену локацију.

То је прича о томе колико смо данас напредовали. Ми сада живимо у свету где, уз помоћ аутоматизованих сонди, можемо да стигнемо много даље и урадимо више него што смо могли средином 20. века. Али и даље је потребно да људи буду тамо – да живе, једу, дишу, бораве, и користе енергију и системе који су неопходни за људско преживљавање у свемиру.

И сад имамо предности и мане оба приступа, али када размишљамо о освајању свемира, ретко када само замишљамо да ће све радити неки робот. Замишљамо да људи дођу тамо.

Ана Манојловић: Кад смо код тога, помињаo си Кинезе, помињаo си Индију, чији је Месец, условно речено? Ко ће први послати људе тамо? И ко има право на Месец? Да ли морају да питају друге? Ако они оду први, да ли то значи да, где год развију инфраструктуру – вода, станица – да ће бити амерички Месец? Разумеш шта хоћу да те питам. Да ли то значи да ће први који дођу, а то су очигледно они, имати власништво?

Слободан Бубњевић: Мало је компликованије. Једна од ствари је, то вероватно јесте доста јак аргумент којим они који убеђују јавност да улажемо, да кажу ако ми не одемо онда ће ови нас претећи. И ако хоћемо ми да га користимо, треба да буде. Али формално, строго гледано, према Месецу се, а опште према космосу, односимо исто као према међународним водама. Дакле, оне не припадају ником, свако може да их користи и не припадају ниједној појединачној земљи, таква је ситуација са овим територијама. Да ли ће нека држава, ја се обрамам каква је ситуација сада у свету и како се понашају светски лидери, рећи „ова овде зона је наша, па ви дођите са својим роботом или астронаутом па нам узмите“, што не може да се уради.

Неизводљиво. Тако да они би могли, али до сада нису никакав такав клам дали Американци. Дакле, то спада у међународне воде, да их тако назовем, и припада свима и сви се на неки начин према томе односе као према нечему што припада целом човечанству, зато што нисмо у фази експлоатације. Па добро, норвешку заставу сте имали на половима, па не значи да им припада. То су околности када смо још далеко од експлоатације. Када дође до тога да ту има нешто што доноси новац директно, тада ће сви да се… Не треба уопште сумњати да ће се земље оптимизовати око тога ко управља тим ресурсом и да они који су имали свемирске програме и већ су тамо на неки начин су у предности, односно некима не припада.

Ана Манојловић: Добро, значи за сада нико никог не може да пита, свако шаље своје сонде када има способну технологију за то. Да бисмо и ми, када бисмо имали ракете… Добро. За крај. У ствари, можда и можемо, него нећемо. Важно. За крај, шта је оно што за наших живота можемо да очекујемо од Месеца?

Слободан Бубњевић: Па евидентно да ћемо неку… Мислим, питање је колика је стварна дужина живота, било како појединачно, то је овако филозофска ствар, али колико ће се видети од програма. Дакле, оно што је сигурно у наредних неколико година је да, ако не дође до неког великог заокрета у Америци – а чини се да за науку не може горе бити од овог садашњег периода у Америци – да ћемо видети низ ових Артемис мисија где ће Американци успети да слете на Месец и најављују припрему изградње базе на самом Месецу, у чему ће у некој спрези приватног капитала и федералних агенција бити рад у наредној деценији.

То је скоро извесно јер без тога заиста нема следећег корака. Много планова су најавили, мислим, очекује се од кинеског свемирског програма, од Јапанаца који такође доста раде. Индијци су направили један изванредан космички програм, и на крају крајева ту је Руска Федерација која је и даље, можемо рећи, друга по снази у тим свемирским тркама и неће много заостајати у својим подухватима који следе.

Тако да ћемо у наредних десетак година доста гледати различите мисије у вези са Месецом. Поставља се питање да ли ће следећа деценија бити време када ће Американци остварити свој сан да крену ка Марсу. И иако је Венера сличнија Земљи, она је потпуно негостољубива и неприхватљива. Просто, Венера је као када бисте замислили Земљу у којој је глобално загревање дошло до свог потпуног врхунца – Земља у паклу. 300 степени, огромно падају киселе кише, неподношљива киселост средине, ништа од живих организама какве знамо на Земљи, скоро ништа не може тамо да преживи, што не значи да неки екстремофили не би могли можда чак нешто…

Ана Манојловић: И нема тамо.

Слободан Бубњевић: И Марс је део опште културе у Америци, на начин да су они стварно нација која је потпуно опседнута том планетом, они мислим и део опште културе и они када, на пример, научници покушавају да објасне зашто им нешто треба пред разним телима америчког конгреса, уопште када кажу „то нам треба због Марса“, као све у реду, може. Дакле, у том смислу Марс јесте ултимативни политички и национални амерички циљ и није искључено да би они могли да крену, а можда добију и парњака, некога ко би водио ту трку са њима, што ће свакако за нас који гледамо са стране бити занимљивије и убрзаће ту врсту трке. Дакле, док само један учествује, он не мора онда много да жури, али ако их буде више онда ће можда се ту ствар убрзати, али чини се да ћемо до средине овог века видети неке мисије од којих можда једна буде и да заправо људи оду на Марс.

Ана Манојловић: Узбудљиво заиста. Да ли те као научника цела ова прича узбуђује, јеси ли срећан због ње, јел осећаш неку врсту неизвесности и среће што се и даље ради на томе и што као људска врста не одустајемо?

Слободан Бубњевић: Ја ту увек имам једну дозу опреза, зато што ми је потпуно јасно да много људи каже, дај, на виши ниво у Србији. Дакле, ми у Србији… ово смо могли причати у Немачкој, Шпанији, где год, али у Србији имамо неколико специфичних погледа на то. Прво и прво, ми јесмо нација са доста техничког знања, нисмо, како нас обично представљају… ја уопште не верујем у то да смо ми нешто заостали за било којим другим народом, али имамо много проблема, разноразних проблема и овде не гледамо са врстом скепсе као „па каква је сад корист од тога“, дакле тај нешто, да кажемо, чисто капиталистички поглед на свет, каква добит имамо од тога, то постоји и то постоји међу свим народима и свуда. Овде ипак једна врста отворености постоји када има, да кажемо, ствари које не доносе директно добит, него су зарад дугорочног цивилизацијског напретка.

И немају људи ту врсту препреке. Али ми имамо доста велику баријеру кад год нека велика сила – и то заиста ваљи за све силе, али добрим делом кад је реч о Американцима – уради нешто где они тиме могу да се поносе. Ми онда једноставно гледамо на то са понижавањем. Тако да ово јесте, поред тога што је цивилизацијски успех, поред тога што је велики научни изазов, поред тога што је, хајде да кажемо, технолошки, економски и тако даље, изазов који ће значити за цео свет, јесте један политички успех Сједињених Америчких Држава. И то, хајде да кажемо, у многим земљама, па и код нас, не излази на оправдавање. Мени као неком ко прати науку, мислим да они који су дали таква велика средства, улагали и тако даље, треба и да добију неку врсту признања за то, јер то треба да подстакне и друге земље да улажу у ове ствари. Али, кажем, увек имам ту благу резерву да не испадне да се сад радујемо због тога.

Међутим, дубоко интимно, ја сам увек срећан када било какав продор се догоди у космичким истраживањима, јер ово, по мом мишљењу, не треба да гледамо локално, тренутно политички и тако даље, него из перспективе хиљаду година од сада. Људи ће говорити да су у некој њиховој праисторији неки људи паковали ракете са водоником, све ће им то изгледати смешно и наивно, и полетали и правили те прве мисије, чак ће бити збуњени зашто су чекали 50 година да ураде следећи корак, а то да ли су то биле Сједињене Државе или нека мала нација вољела или мрзела, изгледаће смешно из те перспективе, као што данас није релевантно када размишљате о Викинзима који су преоплавили Атлантик или у Колумбу – већина људи у ствари не зна да ли је то била шпанска краљица или португалска или су ово били норвешки Викинзи или шведски – како год гледате на ствар, то је данас потпуно изгубило значај. Тада, мислим, у крви битне теме: ко коме припада и ко то ради и ко то шаље. Заправо, на дуге стазе, овакви одважни подухвати јесу цивилизацијски. Заправо, људски напредак. И то лично мене стварно радује. Као земљанина.

Доста сам узбуђен што у томе учествујемо и имамо једно мало оправдање и сви сутра када буду гледали и пратили ово наредних дана како астронаути пролазе имају оправдање за то. Јесте да није из пореза који смо ми плаћали да је финансирано то путовање, него Американци, али је знање које је коришћено и које се користи и који су научници из целог света долазили у Америку да раде и градили овакве свемирске мисије је цивилизацијско знање – оно долази од Њутна и раније, још од старих Грка – и то припада на неки начин свима нама, а подухват и базирање на науци, без обзира ко га финансира, припада свим људима.

Ана Манојловић: Хвала ти што си узбуђен заједно са мном око целе ове приче, хвала ти што си био гост Аналогије. Приметила сам да те намерно нисам питала за све оне који сумњају да је постојао и Аполо, дигла сам руке од њих и ставићу неколико корисних линкова у коментарима испод, и тако ћемо завршити са том причом. Не вреди убеђивати људе да се Аполо заиста десио и да смо заиста били на Месецу – они који одлучују да неће да верују, мада то није религија да би се веровало, него чиста наука и чиста историја – не можеш их убеђивати у супрот.

Слободан Бубњевић: Ма, како бих вам рекао, дакле, то, међу теоријама завере, када дође Артемис 3, та прича о неодласку на Месец, одлази у пензију. Дакле, зато што ће та већ бити потпуно јасно, да је то… то је нешто изводиво, када га урадимо поново. Тако да, у том смислу, врло брзо се броје дани до пензије те теорије завере, па онда да не трошимо времена.

Ана Манојловић: Смислиће они неку другу, немој прича после. Хвала ти још једном. Хвала и вама што пратите Аналогију, ако је већ нисте запратили, ја стварно не знам шта чекате.

Иза зидина Бео ЗОО врта - да ли су животиње заиста срећне

Tue, 10 Mar 2026 16:57:46 +0100

Да ли животиње у зоолошким вртовима живе под стресом? Да ли је могуће вратити их у природу? Колико су животиње заправо емотивна бића?

У разговору са Аном Манојловић, Овари открива мање познат свет који се свакога дана динамично одвија иза зидина Бео зоо врта – од научних истраживања и образовања деце до дирљивих прича о поверењу између људи и животиња.

Животиње осећају више него што мислимо

„Када жирафа изгуби члана крда, месец дана показује знаке стреса“, каже Овари. „То је и научно доказано.“

Сем што тугују, животиње знају и да пакосте, али и да тргују. „Наша шимпанза маше посетиоцима да их намами да дођу ближе. То је гестикулација: ‘Дођи овамо, треба ми оно тамо доле, додај ми то.’ А онда, када људи дођу довољно близу, она их пљуне или гађа.“

Нису само пакосне – неке животиње су и прорачунате, али на онај невин, забаван начин: „Кљунорог, рецимо, дође, донесе вам нешто и даје вам, рецимо, клип кукуруза или неко парче дрвета и очекује нешто заузврат“, препричава Овари.

Једна сцена из Бео зоо врта можда најбоље дочарава колико је однос људи и животиња у врту сложен:

„Мајка антилопа од 800 килограма мирно стоји изнад човека који храни њено младунче, а могла би да га убије“, завршава Овари причу о поштовању и поверењу.

Послушајте „Аналогију“ и сазнаћете:

шта заправо значи бити срећан у зоолошком врту – за човека, а шта за животињу
зашто неке животиње више никада не могу да се врате у природу
како се у зоолошким вртовима мери стрес и добробит животиња
зашто су модерни зоолошки вртови постали научне и образовне институције
како су зоолошки вртови спасли дивљег коња Пшевалског од нестанка
да ли зоолошки вртови постоје због људи или због животиња
зашто је храњење животиња строго забрањено
колико се људи који брину о животињама заправо емотивно вежу за њих

У овој епизоди „Аналогије“ сазнаћете и како је слоница Твиги ратовала са паунима, шта су бинтуронзи и зашто миришу на кокице, колико су змије заиста опасне и зашто Кристијан и Ана у једном тренутку заплачу током разговора.

ТРАНСКРИПТ РАЗГОВОРА:

Ана Манојловић: Да ли животиње у зоолошким вртовима могу да буду срећне? Да ли животиње уопште могу да буду срећне? И која је улога зоолошких вртова у модерним друштвима? Гост Београдске хронике је Kристијан Овари, биолог Бео Зоо Врта, мислим да је права особа која ће одговорити на ова и још многа питања. Хвала ти што си дошао у Аналогију.

Kристијан Овари: Хвала што сте ме позвали.

Ана Манојловић: Умало да кажем у Београдску хронику. Ево умало. Хајде, кад сам већ то прво питање поставила, да ли могу животиње у зоолошким вртовима да буду срећне?

Kристијан Овари: Јој, то је једно онако морално-етичко питање, дилема око које се ломе многа копља. Чињеница је то да животиње које данас бораве и живе у вртовима су, што каже, потомци неких давних животиња које су давних дана увезене из дивљине. Тако да те животиње које су данас присутне заправо и не знају за другачији облик постојања сем оног који имају у врту. И генерално кад бисмо их сад онако само тако пустили назад у природу, врло брзо би страдале или биле елиминисане. То нису животиње које без икакве припреме само тако могу да се враћају назад.

Kристијан Овари: Друга ставка је када причамо о зоолошким вртовима, увек иде она прича "трчи животиње треба вратити назад у природу", неке врсте више немају ту своју природу где их можемо пустити назад. Мој омиљени пример је ево га вук или медвед. Хајде да пустимо га негде у Војводину, па где ће тај медвед да оде? Цела Фрушка гора која је заштићена, која је дивљина, заправо представља мањи простор него што би био неки ареал кретања.

Ана Манојловић: Пустите га на Тару.

Kристијан Овари: Добро, али и ту има својих проблема. Ми смо сад недавно у врт примили три медведице које су из прихватилишта, које су заједно одрасле, које тероришу остале медведе пошто не знају како да се слажу [неразумљиво]. И ако бисмо их пустили било где назад у природу, оне би урадиле оно што најбоље знају. Нашле би прву канту за отпатке и наставиле да тероришу људе. Тако да те животиње не могу да се врате назад. Да се вратимо на почетак питања. У суштини, свака животиња има те неке своје потребе које мора да испољи да би била у хормоналној равнотежи коју ми познајемо као срећа. Оно што ми перципирамо као срећу, мислим сад овако мало биохемијски гледано, је ипак та нека игра између с једне стране допамина који је изузетно потентан наркотик и мозак га лучи у малој количини, окситоцина који је тај хормон среће који ми препознајемо као загрљај, као додир мајке и детета...

Ана Манојловић: Да ли ти сад хоћеш…

Kристијан Овари: Хоћу, хоћу да кажем да животиње ако могу нормално да функционишу, баш као и дете које се налази у својој соби, триса триса рачунаром, може да буде срећно. Значи, оне могу и те како да буду срећне. Оно што је проблем старих зоолошких вртова, а ми идемо ка модерним временима, јесте да је стара нека идеја зоолошког врта била да се животиње приказују. Модеран зоолошки врт жели да прикаже животињу као саставни део своје животне средине, где је она у једној сталној интеракцији са животном средином. А ти наши љубимци који живе у зоолошким вртовима, не само што су животиње, оне имају своја имена, имају своје тимаритеље, људи су много везани за своје животиње као и те животиње за своје тимаритеље. И онда у суштини је ту та константна интеракција између човека и животиње што даје њој могућност те целовитости да буде срећна.

Ана Манојловић: Добро, ово је био компликован одговор на једноставно питање да ли животиње могу да буду срећне у зоолошким вртовима. Чини ми се хемијски гледано да, ако сам добро схватила, могу. Због свих хормона које луче тамо.

Kристијан Овари: Да.

Ана Манојловић: Не знам како ти то знаш, али…

Kристијан Овари: Па значи генерално може да се мери. Ако смо под стресом, лучимо хормон кортизол. Постоје студије које су радиле мерење концентрације кортизола, да ли у коси, да ли у измету и тако даље. И генерално, ако је тај кортизол повишен, то значи да смо под неким великим стресом. Жирафа када угине у својој штали, остале жирафе луче повишену концентрацију кортизола још наредних месец дана. Што значи да и те како, иако је једна онако наизглед безизражајна животиња са оним својим блентавим огромним окицама и смешним језиком којим може и уши да почеше, жирафа је итекако једно емотивно створење и итекако се осећају у оквиру крда и зато у суштини кажемо да неке животиње просто морају да се држе у групама, зато иду оне приче шта, како и зашто радити.

Ана Манојловић: Дакле, луче кортизол кад су несрећне. Је л' то значи да постоје студије које показују да не луче кортизол у осталим данима?Kристијан Овари: Да. Да, мислим луче... Ана Манојловић: Мислим сад, сад узимам те жирафе, оне су имале висок кортизол зато што им је угинула другарица, али пре тога не. Имали су висок шта, адреналин, окситоцин...Kристијан Овари: Не, па мислим генерално зоолошки вртови итекако раде овај своја истраживања. Тако да, ево Лајпциг ако узмемо у обзир где сам недавно био, значи имају читав институт у оквиру зоолошког врта. Наравно се итекако воде истраживања везано за животиње.

Kристијан Овари: Наравно да је држање животиња једна озбиљна наука. Не можемо само да ухватимо животињу, ставимо је у кавез и да очекујемо да она буде срећна. И оно што је битно у целој овој причи, а ја разумем да постоји једна озбиљна струја која је против зоолошких вртова, али ја као неко ко заступа те животиње, а налазим се унутар зоолошког врта, могу да кажем да се много тога променило у односу на оно викторијанско држање животиња у зоолошком врту, па чак и на односу на ону имерзиону причу. Много тога се променило да вртови итекако буду институције које заступају интересе тих животиња, које изучавају те животиње и много тога се пресликава и користи за заштиту животиња у дивљини.

Ана Манојловић: Добро, не морамо да идемо до викторијанског доба, можемо да погледамо само пар деценија уназад како су изгледали зоолошки вртови и заиста и ја исто по свету где год да одем, обиђем неки зоолошки врт и слике су се промениле. Заиста све то изгледа много другачије. Чини ми се да доста зоолошких вртова иде на то да смањи број животиња да оне имају већи животни простор и да, за разлику од оних ранијих времена кад смо били мали, ти у зоолошком врту можеш стварно нешто да научиш о тим животињама.

Kристијан Овари: Па то и јесте та очигледна настава. То је најбитнији елемент зоолошког врта. Јер генерално гледано, значи кад год да радимо са децом, ја се држим оне старе добре "руке у тесту". Ако нешто не можемо да опипамо, да искусимо, да видимо, онда нам је то јако тешко апстрактно замислити. Значи јако је битно да деца имају та непосредна искуства. И ту зоолошки вртови могу да имају изузетно великог значаја. И то говорим не само са збирком живих животиња. Те животиње остављају за собом и неке своје деривате, да л' ће то бити кости, да л' ће то бити кожа, лобање, јаја, не знам, различите друге ствари, гнезда која праве и тако даље. Све то може супер да се користи у образовању, у васпитању, о том да дете добије фактички ту емпатију, да добије те неке друштвене вештине које ће му требати у животу. Јер на крају крајева оно што је далеко од очију, то је далеко од срца.

Ана Манојловић: А користите ли то? Долазе ли деца да нешто заиста и науче или само да хране козице?

Kристијан Овари: Па откако сам дошао у зоолошки врт, значи од 2019-те, моја званична позиција није биолог него биолог-едукатор. И постепено је л' та бројка расте. Прошле године смо имали преко 6.000 посетилаца који су наменски дошли баш за ту едукацију. И та цифра из године у годину расте. Тако да нама јесте јако битно да имамо и ту функцију.

Имамо супер сарадњу са факултетима, где студенти ветерине у оквиру два различита предмета годишње долазе на чак три недеље да гостују код нас и онда са њима системски прелазимо одређене ствари везано за држање животиња, за узгој, за развиће, у оквиру биологије тих животиња. Имаћемо сад недавно шумарски факултет нам треба доћи, где ћемо им причати мало о том хемијском упознавању, хватању, шта је оно што се прати и гледа, како можете да знате да је животиња болесна или се спрема разболети. Тако да оно, има ту много ствари што радимо са њима, а мимо тога имамо и друге манифестације као што ће сад ускоро да буде Недеља свести о мозгу, где ћемо имати заправо групе које ће бити вођене у односу на неколико тачака... и мислим да је десетак тачака предвиђено у врту где ће се обилазити. Тема овогодишњег програма је стрес. Прошле године смо имали игру, пре тога смо имали љубав. Значи сваки пут се обрађује нека тема овог животињског царства и кроз различите тачке деца уче нешто ново.

Ана Манојловић: Је л' уче? Kако реагују? Шта ти се чини, колико та твоја предавања заиста имају смисла?

Kристијан Овари: Па, искрен да будем, ја сам од самог старта био мало скептичан. Некако, што кажу, у оно време кад смо ми били мали, онда су били и Штрумфови и сличне врсте, они филмови који данас више нису толико. И дефинитивно се то гледање света много променило, јер деца данас користе мобилне телефоне, гомилу гомилу других ствари. Не бих желео да звучим као неко од оних, што кажем, старијих оноњања па сад ја ту нешто гунђам. Овај, нисам срећан да користимо те ствари, јер се оне јако лако могу користити погрешно. Ја сам за то непосредно искуство.

Kристијан Овари: Е сад, када смо кренули причу са школицом науке званом Молекул, онда после, имали смо два викенда везано... и после првог викенда, овај, значи првог тог неког предавања које сам одржао уводно о птицама, следеће смо требали да радимо обогаћивање простора. Пришао ми је један од родитеља, рече ми: "Не знам шта сте радили ви тамо на том предавању, али моје дете не жели да иде на првенство из фудбала јер ће онда пропустити следећи час." Тако да, генерално гледано, деца стварно уживају у таквом начину, а на тај начин најбоље науче ствари. И верујем да им то после остане и те како. Kао, не само једна пријатна успомена, него доста тога се не изгуби после тога, почну и они мало другачије да размишљају. Јако је битно да науче да те животиње нису играчке без батерија. То ће бити прва генерација људи која неће третирати те животиње као играчке: купимо пса да се дете мало поигра па кад крене да цепа намештај онда га шутнемо на улицу. Ја говорим да се те ствари могу пресликати не само на зоолошки врт и не само на дивље животиње, него и на међуљудске односе, на наш однос према природи, наш однос према животињама, наш однос према живим бићима уопште.

Ана Манојловић: Хајде пре него што наставимо причу о људима да се вратимо на животиње. Шта је то добро што радите за животиње у зоолошким вртовима?

Kристијан Овари: Па вртови се мењају. Значи од оног старог доброг збиркања где је било поента, има...

Ана Манојловић: Изложба.

Kристијан Овари: Да, изложба са што више врста, је л', ето шта све ми имамо. У последње време се много ради на томе да, хајде да држимо животиње, али да их држимо у стварно добрим условима, где ће се оне осећати квалитетно. И друга ствар је, зоолошки врт је троножац. Значи с једне стране морамо да гледамо да те животиње нису само те комерцијалне животиње због којих сви долазе, значи 'ајмо да гледамо фламингосе, 'ајмо да гледамо мајмуне, ајмо... Значи хајде да држимо такве животиње које јесу угрожене у природи из неког разлога, где ће ови стварно бити амбасадори своје врсте. И с друге стране да можемо да се прикључимо програмима зоолошких вртова за очување генетске целовитости дотичне врсте. Бео Зоо Врт је у таквом програму на пример за пингвине. Овај, чак сам недавно овај позван да узмем учешћа у комитету за Хумболтове пингвине као неко ко ће ту бити стални члан и давати своје оцене о постојећем стању, препоруке где шта где кад путује, које групе се размножавају, које не, да се не би биле презаступљене неке линије и тако даље. Значи има ту много посла око тога, где ми узимамо учешће. С друге стране, онај најочигледнији део приче је заправо тај прихват дивљих животиња. Годишње преко 200 различитих врста животиња доспе у Бео Зоо Врт, буде рехабилитовано и враћа се назад у природу. И то радимо у сарадњи са Министарством, и то радимо у сарадњи са Заводом за заштиту природе. И генерално постоје и други програми где ми узимамо учешћа, тако да суштински гледано врт није установа сама за себе, него је врт установа ако је умрежена. Е сад да би радио свој посао квалитетно и ваљано, мораш да имаш нека мерила. И ту почиње прича о Европској асоцијацији зоолошких вртова и акваријума који просто имају неке своје стандарде које ми желимо да достигнемо. Не зато да бисмо били чланови, него баш супротно, да бисмо били компетентни, да бисмо били једноставно конкурентни, да да можемо да обављамо посао зоолошког врта на један квалитетан начин.

Ана Манојловић: То ми нешто звучи као Европска унија за зоолошке вртове. Мораш да имаш одређене стандарде испуњене да би могао да постанеш члан те уније односно асоцијације.

Kристијан Овари: Јесте, па то и јесте поента. Мислим, није поента да свако себе назива зоолошким вртом. Значи поента јесте да ипак имаш неке стандарде да би био зоолошки врт.

Ана Манојловић: Или онда зоолошки врт заправо нека врста научне институције у модерно доба? У модерно доба зоолошки врт првенствено мора да буде једна озбиљна образовна установа, али одмах поред тога руку под руку иде и та научна установа. Нама ће још требати мало времена да изградимо те капацитете, али радимо на томе.

Је л' је забрањено да се узимају животиње из природе? Не мислим у овом случају кад су повређене па их рехабилитујете и вратите, него да бисте их узели и држали у зоолошком врту.

Kристијан Овари: Значи генерално то се не ради. Зашто? Зато што просто постоји неких хајде да кажемо стотинак тих врста које су "муст хаве" за зоолошки врт, али постоји једна јако дуга листа од неколико хиљада врста које се генерално држе по зоолошким вртовима. Свима нама је у интересу да те врсте које су ту задрже своју генетску целовитост. Шта то значи? Па то значи да не иде сад једно селективно укрштање "јао што је овај сладак, 'ајмо до њега да упаримо", него просто да гледамо да они буду животиње које ће одговарати чињеничном стању у природи, али да имамо неки генетски материјал који ћемо сутра користити за враћање у природу. Такви програми већ постоје. Мој нај... један од тих најомиљенијих је управо прича коња Пшевалског.

Ана Манојловић: Аха, то је ако сам добро схватила врста која изумире у природи…

Kристијан Овари: Kоја је изумрла у природи. Остало је свега 12 јединки после Другог светског рата. Француски зоолошки вртови су видели надолазећи проблем и тих 12 јединки су распоређене у зоолошким вртовима. Данашњих 3.000 дивљих коња Пшевалски, сви вуку порекло од тих 12 коња су опстали. Kада су се једног тренутка ти коњи редовно нашли у зоолошким вртовима и порасло њихово бројно стање, онда се поставило питање шта радити са вишковима. Па су се ту јако добро досетили заправо приче. У Мађарској у оквиру опуста овог националног парка постоји Пентазуг, се зове простор. И ту тренутно крстари преко 300 тих дивљих коња као једно крдо. И периодично, наравно под селективним надзором, се прате се, периодично селективно се узимају мање групе од 20 до 40 коња које се после шаљу другде. Тако су коњи враћени у Kазахстан, тако су коњи враћени у Монголију, тако сад раде на причу да се врате у Шпанију. Једноставно то су дивљи коњи који су некад настањивали... Да будем прецизан, тарпан је била врста која је живела у Европи и он је дефинитивно изумро, ишчезао. Њега више нећемо добити назад, али можемо да га заменимо његовим еколошким панданом, а то је тај коњ Пшевалски, и на тај начин зоолошки вртови и те како помажу на томе да се екосистеми врате у природи у своју нормалу.

Ана Манојловић: Добро, ако не узимате животиње нове из природе, је л' то онда значи да их међусобно размењујете и упарујете?

Kристијан Овари: Значи јако је битно, к'о што рекох, то је она прича генетске целовитости. Јако је битно да водимо рачуна о пореклу животиња. Ту нам много помаже ЗИМС, то је база података зоолошка. И ту се води родослов свих животиња. Постоје координатори за одређене врсте, свака врста или група животиња има те своје комитете... који се стриктно надзире. Значи јако је битно да не радимо укрштање у сродству. Јако је битно да водимо рачуна да не губимо генетски материјал. Значи све те животиње се пажљиво одмеравају броје, пажљиво се укрштају, води се рачуна о томе где је пожељно, где није пожељно потомство. И неретко као што је рецимо пример за персијског леопарда, један од основних ствари у пакету каже "у реду, можете их размножити ако можете да се старате о потомству наредних шест година".

Ана Манојловић: Добро, баш су строга правила.

Kристијан Овари: Јесте. Из простог разлога што није увек тако једноставно животињу вратити у природу, не могу све животиње да се враћају у природу назад. И са друге стране посао транспорта животиња је нешто што није мађионичарски трик. То траје. Ви морате да припремите документацију, морате да образложите ствари, морате видети где ће доћи. Значи све се то пажљиво документује и одмерава и онда на основу тога иде трансфер животиња. Предвиђаш ли сличну судбину тог коња још некој врсти која је у зоолошким вртовима тренутно?

Kристијан Овари: Па сад генерално ради се на различитим пројектима. Један од мојих омиљених пројеката овде у Србији је заправо управо та нека будућа сарадња са Фондацијом за очување дивљих птица, мислим на лешинаре. У природи је код нас опстао до сада само фактички белоглави суп, доле на Увцу. Ана Манојловић: Али и њему смо помагали, ни он није сам опстао…

Наравно, наравно, ту је људски фактор много значио, то хранилиште које се ту направило и тако даље. Али говорим да је почео да се појављује и црни лешинар, значи враћају се неке врсте. Ми радимо сад тренутно са египатском цркавицом или белом кањом како се још зове. То је врста животиња која се гнездила, значи имала је неких шездесетак гнездећих парова на Балкану. Она рапидно изумире на Балкану и постоји нека претпоставка да ће у наредних 15 година врста да ишчезне у потпуности.

Тако да ми као врт узимамо себи моралну одговорност да радимо са том врстом. Сад покушавамо, имамо до сад три орла крсташа, нажалост сва три су мужјака, тако да покушавамо да нађемо женку која ће бити фактички комплементарна неком од тих мужјака и онда радимо на томе да се потомство враћа у природу.

Ана Манојловић: Да, ви не можете значи да вратите те птице које већ живе и рођене су у зоолошком врту, него њихово потомство да одгајите тако да вратите у природу да опстане. Тешко и компликовано.

Kристијан Овари: Управо тако, али то... па јесте компликовано, али постоји много људи у том ланцу који ради на томе. Значи постоји много специјализованих установа које управо ради на томе.

Ана Манојловић: Па баш је онда на прву лопту кад ти кажу радиш у затвору за животиње. Да ли те то фрустрира?

Kристијан Овари: Па сад, што би се рекло, није то ништа мање затвор за животиње као што је школа затвор за децу. Значи није да дете може да устане са часа и да изађе кад год хоће, нити може да ради шта год хоће. Значи некако ја то не доживљавам као затвор. Друга ствар, постоји одређен број животиња да се ми разумемо које кад би се јако заинатиле би могле да изађу из сваког зоолошког врта. Али оне то не раде. Оне су генерацијама овде рођене. Оне нас перципирају као део своје породице. Мени је једна од дирљивих сцена које просто не могу да да преболим...

Кристијан Овари: Мени једна од дирљивих сцена које просто не могу да преболим... Породила нам се Еланд антилопа и сад она, несрећница, има маститис. Никако да подоји мало, јер би мало је осуђено на пропаст. Али наравно, опет ту моје колегинице, Рада узме, гунђа, оде помузе козу, помогну друге колегинице и онда дођемо до афричке штале. И на крају нико други него колега Шаљић, кога нема, морао је носити две цигле у џепу да га не одува ветар, уђе унутра, чучне у ћошак, приђе она беба да сиса... ...и дође мама са својих 800 кила, прави горостас, се онако надвије над њега, њушка оно теленце и ништа не каже. Да је она хтела нешто, размазала би мог колегу по зиду као ништа. Али једноставно та интеракција између њих и нас омогућава опстанак. А и да не постоји то узајамно поверење, да не постоји та нека љубав према тим животињама коју ми гајимо... ...овај, мислим да то тако нечега не би могло доћи.

Ана Манојловић: Добро, ви волите животиње. Воле ли животиње вас?

Кристијан Овари: Уф, па како да не. Kако да не. Значи, ја и данас не могу да преплачем малог Арчибалда, бинтуронга који је одрастао у мојој кухињи, који је отишао, је ли, овај, за иностранство. Наравно да постоји та узајамна конекција. Ми наравно...

Ана Манојловић: А бинтуронг, то је она дивна животиња што мирише на кокице?

Кристијан Овари: Јесте. Овај, и генерално гледано, значи наравно да покушавамо да будемо професионалци, наравно да нисмо ни ми од камена, наравно да се вежемо за животиње, а то је узајамно. Јер у том неком односу животиња има неких својих очекивања од вас, ми гледамо да та очекивања углавном буду храна. Значи, колико год да можемо да избегнемо тај део импринтовања, да они себе перципирају као део наше врсте. Мислим да смо са бинтуронзима конкретно одрадили супер посао. Имамо групу бинтуронга ручно храњених, где је мама толико добро одрадила посао да ми нисмо ни знали кад се она породила и кад је она једног тренутка само извела мале. Тако да у том неком контексту ту тога има. И наравно постоји то узајамно кад животиња вас види па се сва већ узбуди. Почиње да испољава оне стереотипије које људи виде, али то је зато што у ишчекивању сад све не зна где ће од среће. Kао када дођете кући па вам се пас упишки од среће. Е па слична је ситуација и овде. Једноставно постоји та интеракција са њима и мислим да је то основа целе приче. Јер ако не волиш рад у зоолошком врту, онда је то предворје пакла за сваког. Значи и све то и смрди, и уједа, и прљаво је, и тако даље. Али ако човек воли тај посао, онда врло брзо превазиђе преко свега тога, врло брзо се ту изгради поверење. И једноставно могу да уђем код пеликана да завирим испод женке да ли седи на јајима. У природи би ме вероватно појела од беса до тада. Овде је то више "немој", али генерално ми омогућава да радим са тим животињама.

Ана Манојловић: Је ли било неких тужних ситуација за тебе? Kако прежив... Мислим, то је огроман број животиња и рађају се и умиру исто као и људи. Је л' постоје неке животиње за које си се толико везао да си тешко то превазишао?

Кристијан Овари: Хух, па то је увек једна тешка прича за испричати. Генерално, оно што је најтужније у раду са животињама, али то сваки власник пса, мачке, папагаја зна о чему причам... Једног тренутка наша морална обавеза јесте да се опростимо од те животиње и једног тренутка те животиње нужно одлазе од нас. Јер где је село, ту је и гробље. И тај део је оно што свима нама јако тешко падне. Јер просто, имате животињу... Ја увек кажем, покојна бака је имала пет инфаркта па је нисмо умлатили лопатом, је ли?

Ана Манојловић: Господе... (смех)

Кристијан Овари: Овај... Иста... Иста прича је и овде. Имаш животињу која једноставно нужно улази у неки геријатријски процес и она пати. Треба знати подвући црту, кад кажемо "добро, сад већ она пати више него ми" и то је то. И то су ти јако тешки моменти. Са друге стране, постоје они моменти као што је мени рецимо Твиги... Слон је увек једна посебна прича у оквиру зоолошког врта. Њен одлазак је изузетно тешко пао свима. Имаш једног огромног горостаса са коме не можеш физички ништа да урадиш. И она једног тренутка одлази. То је толико... толико тужно. Нема, стојимо сви у немогућности било шта да преузмемо. И то не због тога што не знам шта, просто је дошло њено време. Она је ушла у неке године, срце је почело да отказује и ми не можемо ту да урадимо ништа. Значи, фрустрација, бес, туга, све то је један микс емоција. И онда када на крају оде, сама она чињеница да је ту читава посада људи која је радила са њом и онако ћутке стоји и гледа ти главног тимаритеља како јој се само поклони и оде... Значи, то је... то је онако изузетно тешко.

Ана Манојловић: Сад, шта сад, хоћеш да се ја расплачем, је л' ? Па добро, мало морамо, причамо о емоцијама...

Кристијан Овари: Мислим, дефинитивно да...

Ана Манојловић: Јесте, било тужно. Огроман број људи је звао и Београдску хронику. Стварно је било доста тужних порука које смо добијали на друштвеним мрежама. Некако као да је била симбол и зоолошког врта и Београда. Дуго је живела и јако је тужно било после тога проћи поред оног простора у којем је она била и нема никог.

Кристијан Овари: Да. Али са друге стране, зоолошки врт има и своје лепе приче. Значи не морамо се само фокусирати на тужне и...

Ана Манојловић: Па није ствар у тузи, хтела сам само да покажемо колико се заправо људи вежу за животиње са којима раде свакога дана. Сигурна сам да је било и забавних ствари са њима. Је л' намћор била?

Кристијан Овари: Уу, Твиги, да. Твиги је била посебна... посебна прича. Значи била је онако баш једна, што кажу, стара дама, али челичне песнице. Њена омиљена забава је била убијање паунова.

Ана Манојловић: (смех) Господе боже...

Кристијан Овари: Наслони се на ограду онако, изнесе неких хлебица, храни паунове да дођу близу. И кад су довољно близу, она их само згази. Или их просто удари сурлом, као голф лоптицу их лансира из испуста.

Ана Манојловић: Значи баш је... баш је знала да буде онако врло гадне нарави. А имала је играчке. Ви се трудите у зоолошком врту и рекла бих да животињама дате неке... Видела сам да имају лопте, да имају неке хранилице које морају да дохвате, да се мало помуче око те хране. Постоји разлог за то, да им правите игру.

Кристијан Овари: Наравно, наравно. Значи... Није морала да убија паунове, али ипак је хтела. Добро, али има играчака. Али хоћу да кажем, друга ствар јесте управо она прича кад си ме питала да ли је животињама тамо добро. Па наш посао је да им учинимо да им буде добро. Значи постоје ту различите... Храна је најјачи мотив свих нас, да се не лажемо. И кроз храну је увек најлакше играти се. Из простог разлога што увек можеш да направиш неку причу за папагаје, на пример. Радимо, омиљена... имамо супер радионицу са децом, то радимо. Где уз мало маште, уз пар неких фактички дрваца, облутака, шишарки и сличних ствари, мало меда, мало семенки, направимо супер играчку. Да, и онда папагај сад треба некако да ишчачка те семенке, па мора то све да разгризе. То проводи једно квалитетно време, дугачко време док дође до те хране. И то је у ствари један добар мотив и за папагаја јер ради оно што би радио у природи, сакупља храну. Са друге стране, изузетно је добро због неге кљуна и свега осталог. Значи, имамо гомилу тих неких ствари које радимо. Медведима смо направили... Ове три медведице су добиле висећи кревет. Па њима је то била толико једна занимљива ствар. До сад смо морали три пута да га везујемо јер су кидале сајлу три пута.

Ана Манојловић: Па тешке су, је ли?

Кристијан Овари: Па да, али кад ти се три медведа тамо наместе на то као мечић, па све скачу по томе од среће, играју се. Значи, животиња се у природи јако ретко игра. Животиње се у природи играју кад су мале, кад су безбрижне јер је ту мама да их заштити. Одрасле животиње немају много времена. Проводе пола радног времена у страху од предатора, друго пола у страху од глади. У зоолошком врту тога нема. И онда животиња кад је сита, кад је добро расположена, онда се игра. Чак и медвед, који у природи није много друштвена животиња... Њих три су у једној невиђеној хармонији. Kад смо их доносили, стицајем околности транспорт је био такав да мора да дође једна по једна. Прва кад је дошла, она је била уплашена јер је дошла сама први пут, сама без својих сестара. Друга кад је дошла, она је већ дошла на неко познато место јер је ипак ту била сестра. Ова трећа што је остала у Мађарској, чекали смо два дана из техничких разлога, је била толико тужна да она та два дана није хтела ни да једе. И онда кад смо је спаковали, донели и пустили у испуст... Медведи су мени јако смешни због тих њихових огромних ушију налик на миша, поготово кад их начуле. И она је постепено кренула напоље и сад осећа неке познате мирисе. И она овако полако, несигурно, али креће управо према оном месту где су ове две медведице. Kад су се врата отворила и кад су се оне угледале... То је било изузетно смешно за гледати. Значи онакав медвед са оноликим ушима, али онако фрагилан као мали миш бојажљиво прилазе, међусобно крећу да се њушкају и почињу да се тару једна о другу, да се грле, да се лижу. Значи, која је то радост. И оне су и дан данас... и Дуња и Вишња и Јагода су врло нераздвојне. С тим да свака од њих има своју личност. Значи Дуња, она је тотално у неком свом свету, она ће прва да изађе, прва да види, прва да искуша. Вишња је онако одмерена, резервирана, сачекаће да виде. А Јагоду не додирује ништа, она ко ће да...

Ана Манојловић: Флегма.

Кристијан Овари: Флегма. Тако да оно, генерално, јако занимљиво гледати тако нешто. Мени са аспекта биолога, али посетиоцима када се нађу управо ту, кад је време неког храњења или нечега, то је увек јака занимација.

Ана Манојловић: Kолико је тешко радити са опасним животињама, са дивљим животињама? Оне које су нам занимљиве да их гледамо зато што их виђамо само на телевизији, а сада су близу, само нас стакло дели од њих. Kолико је захтевно и опасно за ветеринара, за биолога, за људе који их хране?

Кристијан Овари: Па сад овако, искрено, ако причамо... Ја бих увек радије ушао у кавез код тигра него у ординацију код мог колеге ветеринара. Зато што тигар увек зна шта да очекује.

Ана Манојловић: Добро.

Кристијан Овари: Шалу на страну, постоје правила игре. И ту нема преваре, животиње су врло искрене у својим намерама. Друга ствар је, када знамо да постоји одређени ризик, глупост је изложити се таквом ризику. Мислим, што каже дефиниција лудила је радити једну те исту ствар и очекивати другачији исход. Ми немамо директног контакта са тим стварно опасним животињама. И не зато што не бисмо могли, него зато што није питање колико пута се неће десити проблем, довољно је једном да се деси проблем.

Пример је ради Лео, лав који је ту да једног дана наследи круну и који је у суштини као беба доспео код нас. Морали смо да га отхранимо ручно, Милан наш ветеринар обожава тог лава и то је узајамно. Али после шест месеци, Лео је био толики да се код њега више не може ући. Не зато што он ту сад нас не би скакао, него због тога што животиња од 200 кила не треба да жели да вас повреди, довољно да вас мало јаче удари шапом па да вам поломи кичму... ...или да седне на вас да вас задави или тако даље. Значи ту тога нема. Оно што може бити проблем у послу, то је када се занесемо, занемаримо, заборавимо и тако даље. Па ту може да дође до неких проблема.

Ана Манојловић: Што би се рекло, људски фактор, не поштују се правила и онда може да се деси нешто.

Кристијан Овари: Јесте, али моје неко искуство... Ја 21 годину радим у зоолошком врту. Сва два или три пута што сам био на хитном пријему, то је било у слободно време на годишњем одмору, ништа везано за животиње. Једном сам пао са бицикле и ту сам поломио руку и пар пута сам успео да сломим прст нигде другде него у рођеној кући, у купатилу и тако даље.

Ана Манојловић: Значи нису те никад повредиле толико да би ишао у Ургентни?

Кристијан Овари: Значи са животињама увек знаш на чему си и просто пратиш ту невербалну комуникацију и немаш никаквих проблема.

Ана Манојловић: А како помажете великим мачкама када буду... када остаре, када су болесне? Скоро је био, релативно скоро, тигар који је био заиста стар и болестан, пратили смо ту причу и њему је заиста дошао крај. И много је тужно све то било, али како помоћи тако опасној и крволочној животињи? Је ли се на крају предају и дају да им помогнете или морате до краја да их седирате?

Кристијан Овари: Па сад генерално гледано, ако мене питаш, као мене лично, ја јесам присталица еутаназије у таквим ситуацијама јер није у реду да животиња пати. Значи просто после неког временског периода знамо да она неће бити ни млађа, ни боља, ни ништа. Једноставно ти неки процеси узимају свој данак. Друга ствар, просечан лав у природи живи око 3 године. Ретко који примерак доживи неку своју седму, осму годину. У зоолошком врту они редовно доживљавају неку своју двадесету годину. Тако да морамо да имамо у обзиру то да они живе натприродно дугачко. И да би понекад заправо та еутаназија била најхуманије, најбоље и најбрже решење за њихове проблеме.

Кристијан Овари: Наравно, ми смо људи, наравно смо емотивни, наравно се вежемо за њих па ту иде много суза, плакања. Оно што се ја радујем, да за у својој каријери од двадесет и коју годину нисам морао да присуствујем више од свега пар еутаназија, на једну руку могу да их набројим. И то су углавном биле птице које су дошле у таквом стању после струјног удара, фактички измрцварене, тако даље. Значи то, то нема... нема неког смисла уопште било шта радити са њима јер немогуће их је поправити, а пате. За ове крупне животиње, па ништа, ту смо у приправности... Ветеринар је кључни играч у целој тој причи. Ветеринар је особа која има лиценцу и задужена је за лечити животиње.

Ана Манојловић: Јадан Милан.

Кристијан Овари: Да. Овај, има своју магичну фрулу, што бих ја рекао, дуваљку, појави се с њом, седира животињу. Животиња када уђе у потпуну седацију, онда се са њом рутински ради. То је нешто у чему је он прави чаробњак. Не бих хтео да га хвалим превише да се не уобрази. Али јако одмерено, јако добро ради. Оно што људи морају да знају да су то припреме исто. Није то сад ми истрчимо као у цртаном филму, него се такве ствари планирају и припремају. Ја бих понекад, стварно ми је част и задовољство радити са таквим човеком, ко... када бих дошао до тога да треба неко да ме оперише без икаквог, овај, устручавања бих легао под нож у контексту тога што знам да је врло сигурне руке и врло зна шта ради.

Кристијан Овари: Тако да он је најбитнији моменат. Било ко је, ја мислим, требало би... Читао сам на Википедији, љубитељи овога онога кажу, је надрилекарство и то не треба да се ради. Значи ветеринар је ту особа задужена за то. Са друге стране, он има своју, захваљујући ветеринарској асоцијацији, захваљујући ветеринарској комори, захваљујући својим колегама на пољу, има исто тако једну велику мрежу људи са разним искуствима, са протоколима о раду. Тако да генерално гледано зна шта ради. А ако не зна, има кога да консултује, тако да ту нема неких изненађења исто тако.

Ана Манојловић: Неко би рекао, ти си биолог, научник, био си у Петници и твој посао је чист. А заправо ја знам да није, да врло често присуствујеш и порођајима и којекаквим, сам си рекао, да је то прљав посао, да није уопште тако идеално како изгледа. Је ли било тренутка када си се заиста уплашио, да је било нешто страшно? Је л' има нека животиња да је се бојиш?

Кристијан Овари: Па генерално...

Ана Манојловић: Ти си... [смех]...

Кристијан Овари: Да. Генерално гледано, мало ко би рекао, ја некако увек имам то страхопоштовање према коњима. Kоњ је за мене једна опасна животиња. Може да угризе и може да шутне и то је некако... Мислим, у раду се сусрећем са свима њима.

Али некако, овај, некако то моје упознавање, са горе поменутим ветеринаром и тим неким страхом, почиње за време короне. Нигде никог у врту, зебра креће да се порађа, не иду ствари како требају. Зови ветеринара, он долази. У међувремену теле се родило, али у том свом неком копрцању оно се нађе, пошто је било ситније теле, заглавило се испод врата. И сад, ни напред ни назад, ширина кукова не дозвољава да извучете животињу, а бесна мама која гре... са друге стране.

Ана Манојловић: А зебре су прилично опасне.

Кристијан Овари: Јесте.

Ана Манојловић: Опасније од коња.

Кристијан Овари: О да, да. Ја бих рекао права ратна кобила која и уједа и копа и свашта нешто. А она му с друге стране... И сад ми нит' можемо бебу да извадимо, нити можемо да је гурнемо назад под њу. И ту је кренула једна онако озбиљна, овај што каже, озбиљно надмудривање и тако даље, које је трајало пар сати. На крају је све добро се завршило, успели смо да узмемо теле, да га очистимо, да га подојимо, да га вратимо назад мами.

Али онај један тренутак у коме ја стојим са две лопате, покушавам да... да... да као да ја могу нешто са те две лопате, да обесхрабрим зебру да приђе, у чему Милан диже врата која отпадају са шарке, у једној руци држи врата као штит, у другој извлачи, овај, мало ждребе... Ја, ја просто не могу више ни да се сетим како се то све разлистало, али знам да је то био онај следећи моменат када се све завршило... Седимо онако обојица у вратима од штале, то је онако тресемо се, он је запалио цигару, ја почињем да плачем. Значи, оно, мањи нервни слом. Али... али то су ти неки моменти у послу који су реалност. Значи ми смо ту због њих и треба да разумемо да су они много више уплашени у тим тренуцима, много више се брину. Морамо знати како да приђемо тој животињи. Никад нећу заборавити, док сам радио на Палићу, овај, тимаритељ који је сад већ у пензији, чика Торма... Овај, требамо да хватамо краве, ради се је ли годишње цепљење, овај, то је ТБ тест како га већ они зову. И једноставно, улази унутра и једног тренутка крава одлучи да не сарађује и крене према њему. А он онако лагано, као неки гимнастичар, као тореадор у кориди, само креће онако... То није никакво трчање, то су само лагани кораци око дрвета. Да она чак с... час са леве, час са десне стране, никако не може да му приђе. И на све то јој је само набацио ласо на рогове и онда смо ми краву ухватили, одрадили шта је требало да се одради са њом. Значи има ту пуно и те приче о искуству, пуно и приче о томе - не треба се плашити, треба поштовати животињу. И то је најбитније. Јер ако ми њу поштујемо, онда немамо проблема. Знамо где су границе које се не прелазе и онда ово остало већ иде, биологија ради своје.

Ана Манојловић: Од којих животиња бисмо ми људи могли нешто да научимо?

Кристијан Овари: Јао, од сваке животиње. Од сваке животиње можемо да учимо. Сви они имају својих надања, снова... Сви они знају да се праве и овакви и онакви, да буду лукави. Па рецимо, гледам наше шимпанзе и ова која обожава да узме маше посетиоцима да их ваби да дођу ближе. Али то је она гестикулација руке: "Дођи вамо, е треба ми оно тамо доле, додај ми то". И онда кад људи дођу довољно близу, онда их пљуне или гађа. И то му је омиљена занимација. Али са друге стране, где имају оних неких момената где животиње и те како знају да буду и нежне, где оне знају да овај... да буду лукаве, да дође, носи вам нешто и даје вам рецимо клип кукуруза, даје вам неко парче дрвета и сад очекује нешто за узврат. Значи, њему је тај концепт врло познат.

Ана Манојловић: Позната му је трампа?

Кристијан Овари: Да, да, да. С друге стране, мислим...

Ана Манојловић: Је л' му даш нешто за узврат?

Кристијан Овари: Па кад могу, дам, али не могу ни ја до бесвести да их храним. Тако да овај... Значи једноставно медведи су ми и даље фасцинантни, оно како они сарађују, како они гледају, како они сво време посматрају ствари. Значи кад се затворе врата, и сад одржавамо овај један део јер су га прекопали, треба сад то да се све врати назад на место, да се ставе нове играчке или тако даље... И три медведице седе онако као три даме са другог... друге стране стакла и онако као гледају: "А шта сад ти то радиш?"

Ана Манојловић: Надзиру радове.

Кристијан Овари: Да, да, надзорни орган. И кад се све заврши, отворе се врата, оне онако лагано, ноншалантно устају, долазе тамо и крећу онако врло стрпљиво и полако да растављају све оно што смо ми саставили тамо. Тако да има и тога. Наравно, у сваком случају, дефинитивно животиње су увек врло искрене и директне у својим намерама. Тако да ту нема неког изненађења, знају да се направе и и и што кажем, мангупи. Никад нећу заборавити, другар у Суботици има пса Малиноу и ја нешто долазим код њега и она да растави ограду, бесно лаје онако, режи... И ја пролазим преко: "Ајш, ал' то сам ја". И она застане на тренутак, схвати да сам то ја и брзо отрчи на другу страну капије и настави исто тако бесно као: "Па не лајем ја на тебе, ја лајем на тамо негде".

Ана Манојлови:На неког другог, да, да, да, добро.

Кристијан Овари: Тако да, генерално кад се сабере све до краја, могу да кажем да сам за ових 20 година јако пуно позитивних искустава, јако пуно тога научио шта, како... и да ми није жао. Да бих целу причу почео испочетка, исто овако.

Ана Манојловић: Без обзира што тај посао заправо узима тебе целог. Ти исто као и тај ветеринар, ви немате право чини ми се уопште на много приватног живота. Јер кад се зебра порађа – порађа се, немаш...

Кристијан Овари: Имате ви сто ветеринара који могу да породе зебру? Па на крају дана, ја увек кажем – то није посао. То је начин живота. Значи, ако то тако прихватимо, онда немамо проблема са тим. Јер то није фабрика ципела. Није класично радно време где ћу ја у 14:00 да спустим ствари ту где јесу и да одем кући, па ко је јео – јео је. Тога нема. Kад се нешто дешава, онда се то дешава и онда морамо бити активно присутни. Е сад, постоји ту много других је ли дилема, шта, како, зашто... Али на крају дана, то је такав посао у свим зоолошким вртовима. Мени ово није први зоолошки врт у коме радим, тако да говорим из личног искуства. Сви зоолошки вртови имају идентичних проблема, сви зоолошки вртови јако зависе од тог људског фактора и заправо људи који ту раде чине окосницу целе те приче и на њима успева или не успева цела прича.

Ана Манојловић: Је л' имамо ми предрасуде о неким животињама? Је ли тачно да су вукови крволочни? Је л' имамо разлога да се толико плашимо змија? На пример, дајем два највећа стереотипа.

Кристијан Овари: Овако. Животиње нападају само и искључиво онда када се осећају угрожене или када се осећају да сте ви њима храна, а они су гладни. У другим ситуацијама тога нема. Изузетак могу наравно да чине неке врсте попут наших пријатеља примата који су ништа бољи од нас, хоће из чисте обести да вас убију. Али на крају дана, ја лично не мислим, као и код паса – не постоји опасан пас, постоји неодговоран власник. Не постоји крволочна животиња, постоји неодговорно понашање. Kада причамо о змијама конкретно, ниједна змија вас неће јурити пола километра кроз шуму да вас убије. Значи, са змијама увек долази до оног инцидента када имамо отровну врсту и када ми нагазимо, седнемо на њу, ухватимо је. Да ли намерно, да ли ненамерно, онда долази до уједа. У другим ситуацијама тога нема. Kада сте у шуми, ако сте се приближили медведу, поготово ако је то мама медведица са мечићима, а шта очекујете да ће се десити? Значи, замислите себе са својом децом у јавном превозу, неко дође и крене да вам штипне дете за образ како је слатко. Па не би вам било пријатно. Сигуран сам да би биле...

Ана Манојловић: Да би га бранили, да.

Кристијан Овари: Управо је та прича и са том мама медведицом која има негативних искустава са људима, јер је видела и зна шта је лов, зазире од контакта са људима и ви приђете да дирате њене мечиће. Значи, исто та прича са вуковима. Вук је апекс предатори. Ако је он гладан, он ће гледати да улови себи неки плен који ће да поједе. Е сад, ако се ви нађете у тој ситуацији, онда сте ви плен. Ако сте довољно неодговорни да дозволите себи да дођете у такву ситуацију, онда немате шта да се изненадите.

Ана Манојловић: Kриви вук, криви смо ми.

Кристијан Овари: Да.

Ана Манојловић: Добро. Поменуо си сам Палић... да си радио тамо и да су сви зоолошки вртови пате отприлике од истих проблема. Шта се то десило на Палићу па је изашао тако на лош глас? Јесу заиста толико лоши услови за животиње?

Кристијан Овари: Значи, генерално гледано, све је ствар како се сервирају ствари. Палић ради јако пуно на збрињавању дивљих животиња. Слабо ко ће вама рећи да на пример један од оних спорних медведа са слике заправо је једна медведица која је '92. годиште, прошверцована за Србију. Kоја је била илегално држана у Kраљеву, када ју је заправо пре пар година инспекција на крају реаговала, запленила ту животињу, они су записнички смештени на Палић. И то су стари медведи. Наравно, када имате своју животињу, ви се с њом располажете. Али кад је то туђа животиња, ви морате имати одобрења других органа. До овог тренутка у Србији не постоји прихватилиште за медведе. А она која су у региону су једнако пребукирана. То је разлог зашто смо ми прихватили медведе из прихватилишта. И тако да, све те ствари се управо огледају на томе да ако имате неког ко те слике сервира на специфичан начин, онда добијете једну јако тужну причу. А овде по мом искуству у раду са људима, постоје људи који исто тако воле животиње, као и у сваком зоолошком врту, који много раде са тим животињама, а да већина проблема у свакој заједници увек произилази из међуљудских односа. Из тога што је можда неко имао тог дана лош дан, можда је био намргођен, можда је одбрусио неком нешто и онда ту креће једна лавина ствари. А на крају дана, они су исто тако кандидати за чланство у Европској асоцијацији зоолошких вртова, исто тако се мењају, дижу своје стандарде. Сигуран сам да исто тако имају своје изазове. Управо због тог разлога што имају много обимнији прихват дивљих животиња, они имају наменски грађене објекте за то. И онда кад вама дође животиња која је повређена, без крила, без ноге, без ока и тако даље...

Ана Манојловић: Где изгледа лепо, разумем, изгледа лоше, изгледа запуштено.

Кристијан Овари: Онда смо ми... Да, онда смо ми врло склони да осуђујемо те ствари. А друга ствар је када немате другу опцију, онда морате да се ослоните на тај нужни смештај. А лавове, медведе, жирафе, фоке... Сад дајем једну палету животиња, која је... није да можете баш било где да сместите. И онда ако дођу то тако неке заплене као што се дешавало, вукови, лавови и слично, медведи, који су крупне звери, онда генерално и смешта држава ту где може, а онда ми пружамо највише што можемо. Медвед звани Напа који је дошао из циркуса Kороне је чекао па боме скоро 3-4 године док није отишао у прихватилиште у Аросу.

Ана Манојловић: А био је на Палићу све време? Кристијан Овари: Био је на Палићу све време. И сад за њега тај мали бетонски кавез у коме је... мислим кавез, мали бетонски испуст у коме је био смештен, у односу на кавез од 4 квадрата где је био заварен...

Ана Манојловић: У циркусу? Кристијан Овари: Да, то је... ми смо га тако затекли. Значи у односу на то, оно је био Хилтон хотел за њега. Иако кад човек погледа, па то је један дотрајао објекат који је 80-их важио за објекат. Наравно 30-40 година касније све застари па ти је и време да се и тај објекат обнови. Али је тренутно то једини објекат у који можете да сместите медведе.

Ана Манојловић: А он је и могао да буде смештен, разумем.

Кристијан Овари: Да. Тако да то су те неке ствари које увек треба... Ја увек кажем, свака прича има своје две стране. И кад рецимо нама долази инспекција у контролу, ја увек кажем: "Ви сте наш први и најбољи сарадник и најбољи пријатељ". Па као како? Па рекох, зато што ви сте ту да надзирете наш рад. И уколико нешто не радимо како треба, да нас опоменете, да нас исправите у томе. Није ово моја приватна фирма па да сад ја покушавам нешто ту да смуљам. Ја сам ту због тих животиња и сви гледамо заједнички да им помогнемо. А оне ће нам ту љубав вратити назад на толико начина, а учење је једно од њих.

Ана Манојловић: И за крај, да приведемо овај разговор крају, мислим да бисмо могли овако до ујутру, а морамо да се сместимо у неки временски оквир. Шта би волео да посетиоци зоолошког врта изнесу са собом када дођу у посету и оду кући?

Кристијан Овари: Па сад да се нашалимо, никако инвентар зоолошког врта. То немојте да радите. Али дефинитивно те лепе успомене. Сви их имамо. Сви смо били деца, сви се сећамо те цике на игралишту, сви се сећамо тих неких наших догађаја са животињама. Сад као одрасла особа знам да баш није било добро што смо као деца гађали мајмуне бомбонама јер нама је било супер како они отварају је ли те бомбоне и поједу, не размишљајући о томе да је нас тог тренутка тамо било 40. А да...

Ана Манојловић: Ја сам хранила медведа хлебом. Али он је био супер, ја не знам да л' се сећаш, то је било пре 10, 15 година, 20... Даш хлеб и бациш му и он га ухвати, а док га жваће држи руку овако, мислим шапу. И када заврши, спусти шапу и као "Хајде још". И ми смо га тако хранили. Мислим, после сам и ја научила да је то погрешно јер медведи не треба да једу хлеб. Кристијан Овари: Али наравно, поента је у томе да зато ми сада нашу децу треба да учимо да буду бољи људи од нас. И једноставно то је начин на који се свет гради.

Ана Манојловић: А проблем је што вам хране козе хлебом?

Кристијан Овари: Па наравно да је проблем. Зато што прво страда најумиљатија коза. Она која приђе огради и се улагује, она поједе највише. Нормална ствар.

Ана Манојловић: А што је проблем?

Кристијан Овари: Па зато што... овако. Постави се у следећу ствар. Ти дођеш и кажеш: "А шта је једно зрно кикирикија, ја ћу то сад да дам папагају". Нас годишње посети пола милиона посетилаца. Ако би свако дао то једно зрно од једног грама, то значи да би у том кавезу завршило 500 кила кикирикија. Што, ако поделим на 365 дана, значи више него па скоро кила и по је ли дневно. Што значи да одрасли човек, барем ја, не могу да поједем килограм кикирикија, а не тај папагај од својих 200 до 400-500 грама. Зато не треба хранити животиње. Друга ствар је, ми не знамо да ли је животиња на некој терапији тог тренутка. Ана Манојловић Добро, и да не једу хлеб, квасац, једну траву, је ли.

Кристијан Овари: Не знамо шта, врло често не знамо шта једу, а чак и ако им дамо оно што мислимо да би требали да једу, не знамо колико људи размишља пре нас тако. Зато је најбоље не хранити животиње. А генерално ако сте стрпљиви посетилац, а претпостављамо да ако сте љубитељ животиња онда сте стрпљиви, онда знате да је зоолошки врт једно целодневно искуство или поладневно искуство, где ви дођете да се прошетате, где седнете мало, посматрате те животиње, уживате мало у томе како они пасу, како они једу, какве су интеракције. Доћи ће неког тренутка неко да се бави са њима и то буде јако занимљиво. Значи има ту толико тога лепог што можемо да понесемо са собом одатле, да препричамо и пружимо другима или једног тренутка наредним нараштајима да омогућимо да зоолошки врт и за њих буде исто оно лепо место које је било и за нас.

Ана Манојловић: Се дешава да се баш то животиње преједоу од тога што су их хранили? Често видим малу децу са смокијем који иду, дају оним козицама и... Кристијан Овари: Значи, један од разлога зашто држимо козе у зоолошком врту је управо то, јер овако мало-мало па знамо имамо сад већ скоро па тридесетак тих патуљастих коза које се мењају правилно као војска у групама. Тако да се ни једна не стигне прејести, све стигну да се истрче и онда имамо колико-толику контролу над посетиоцима, јер у противном би они то гурали свуда коштице, не размишљајући о томе какав проблем могу да направе, а онда бисмо били у озбиљном проблему. Је л' се дешава да вам посетиоци направе неки проблем? На пример, шта да не радимо?

Кристијан Овари: Увек проблема... па од оног да им упадну ствари код животиња до оног дела да неко покуша да направи контакт са неком животињом. Па било је ту којекаквих ситуација. Значи мене и дан данас забезекне отац који диже колица са дететом на ограду код бизона, да би дете видело бизоне. Ја бих таквим људима одузео децу. Ако мене питате, мислим да то није нешто што би неко требао да ради. Јер ако нам је стало до тог детета, подићи ћемо га из колица и из руке му показати те животиње. Нема потребе стављати цела колица на ограду.

Ана Манојловић: Добро. Хвала ти много што си био гост Аналогије. Ја ти стварно желим што више лепих успомена, што мање суза у Бео Зоо врту, али чини ми се да су они саставни део живота као и свуда. Кристијан Овари: Наравно. Али ја опет кажем, на крају дана то је стаза којом бих опет радо прошао и друга ствар је увек – немојте веровати мени, дођите и уверите се сами. Врт отвара сваки дан од 09:00 сати, а кад смо већ дошли да нахранимо животиње, није тешко оставити капије отворене за посетиоце, тако да догод је видно ми смо ту, а кад се не види, нема ни шта да се гледа.

Ана Манојловић: Хвала вам што пратите Аналогију. Ако нас нисте запратили, мислим да је сада прави тренутак. Подржите нас ако желите још оваквих разговора.

Купио ливаду, десет година касније од ње направио „Чичину шуму“

Fri, 27 Feb 2026 13:15:19 +0100

Шта остаје иза човека?

Стан. Ауто. Титула на визиткарти.

Или шума?

Када је са 27 година купио ливаду која се наслања на дедовину, Стефан Дрљача није имао бизнис план. Није рачунао профит. Није садио воћњак да би брао плодове, нити плантажу да би је једног дана посекао и продао. Почео је да сади шуму.

Десет година касније, те ливаде више нема. На њеном месту је млада шума са више од 30 врста дрвећа, стотинама садница, срнама, птицама и зечевима који, како каже, „нису непријатељи, већ комшије“.

У новој епизоди подкаста Аналогија, Стефан говори о томе како изгледа када се одлучите за пројекат чији резултат можда никада нећете у потпуности видети. Када радите нешто што ће вас надживети.

Говори о разочарању када садницу поједе зец. О упорности када гране поломи снег. О радости када дрво које је било „отписано“ поново пусти сокове и настави да расте.

И о коментарима које је слушао:

„Зашто не посадиш нешто што рађа?“

„Зашто уништаваш ливаду?“

„Где је ту рачуница?“

Његов одговор је једноставан:

„Не мора све да рађа да би вредело.“

Породична шума, породична прича

„Чичина шума“ није само еколошки подухват. Она је породична прича.

У њој учествују Стефанови родитељи. Отац, војни пилот у пензији, „плаву“ канцеларију заменио је новом, „зеленом“. Ту су и брат и деца која су шуму већ назвала „Чичина“. Пријатељи све чешће долазе са садницама уместо са поклонима.

Ово је прича о времену.

О стрпљењу.

О идеји да не мора све да буде брзо, исплативо и одмах видљиво.

Грешке, лекције и сарадња дрвећа

Стефан отворено говори и о грешкама. Имао је идеју да сади егзотичне врсте, док му стручњаци нису објаснили да шума мора бити аутохтона да би била здрава.

Причa о томе како дрвеће „сарађује“, како се међусобно храни и како постаје отпорније када је разнолико.

Али најважније питање које овај разговор покреће много је личније:

„Ако сутра нестанемо, шта остаје иза нас?“

„Кад ме једног дана не буде, питаће неко: шта си ти, човече, радио у животу? Шта остављаш иза себе? Па рекох – нека буде да сам оставио шуму“, каже Стефан.

Ово није прича само о сађењу дрвећа.

Ово је прича о истрајности у времену брзог одустајања.

О породици која се окупља око једне непрофитне идеје.

О томе да је процес често важнији од циља.

И о томе како једна ливада може постати смисао.

Ако сте се икада запитали да ли једна особа може да направи стварну разлику – погледајте овај разговор.

Можда вас подстакне да посадите своје прво дрво.

Или да коначно започнете пројекат који одлажете годинама.

Целу причу о настанку „Чичине шуме“, сумњама, отпорима, зечевима, будућем језеру и кућици која тек чека да буде саграђена, погледајте на Јутјуб каналу подкаста Аналогија.

Транскрипт разговора:

Ана: Стефан Дрљача је пре 10 година одлучио да ће да засади своју шуму. У тај подухват укључили су се цела породица, пријатељи, познаници, а и непознати људи. 10 година касније, Стефан Дрљача је гост Аналогије. Добродошао у Аналогију.

Стефан Дрљача: Хвала, боље вас нашао.

Ана: Једном реченицом, када погледаш сада деценију иза себе, како би је описао?

Стефан Дрљача: Па... прошло је као трен. Tако смо почели мало по мало и ето од сваке садне сезоне, пролећа, јесени, мало по мало схватих да је прошло 10 година. А и на терену се види нека разлика.

Ана певуши: 10 година је прошло као трен.

Стефан Дрљача: Отприлике, да.

Ана: Шта те је највише на том путу у ових 10 година изненадило?

Стефан Дрљача: Па ето, увек сам био некако фасциниран тим растом. Како , неко посађено дрво, биљка, како , јелте, расте и све веће и веће из године у годину. И ето сад изненадило ме је то кад станем на исто место, на ту ливаду коју сам купио, кад видим шта се заправо након 10 година ту догодило.

Ана: Шта је било најтеже?

Стефан Дрљача: Мени је најтеже кад се на пример потрудим да посадим неке саднице и кад им се нешто деси док ја нисам ту. И кад дође пролеће, ја очекујем да то сад крене да расте на све стране, а видим да је у међувремену или појео зец, или да је поломио снег, или да се просто осушила. Или на пример ако се потрудим да донесем неку садницу с неког путовања, па је онако пажљиво извадим, увијем корен, заливам док не пренесем и не пресадим да се не осуши, и онда кад схватим да је све то било узалуд зато што се она није примила.

Ана: Е, али некад могу ствари да се спасу. Ми смо једном засадили кајсију једну ту у Гроцкој и она је јако лепо расла и била је најлепша од свих тих кајсија. Исто аматерски, није то прави воћњак. И она је расла и направила најлепшу крошњу и била је нека велика олуја у Београду и она је пукла. И то доле, негде пред корен, она је скроз лежала. И не знамо ништа иначе о томе, и сад као здрава логика: 'ајде да је залепимо. 'ајде да је дигнемо, да је замотамо, ако могу калеми, можда ће и она. И човече, она оживи. Она стварно оживи, то се залепи, она је сад најлепше дрво, а оно, била је у том моменту отписана.

Стефан Дрљача: Па да, то и ја радим. Не успе баш увек, али обрадујем се кад се ваљда ти сокови успоставе, дрво зарасте и настави даље.

Ана: Буквално зарасте. Има неку квргу као рану, ожиљак, али је зарастла и лепа је. Ко су ти највећи непријатељи дрвећа? Зечеви једу, а?

Стефан Дрљача: Па нису непријатељи, опет и они су део тог екосистема, они ту живе, мислим то је њихова кућа, тако да не могу да кажем да су непријатељи.

Ана: Видиш како си политички коректан према зечевима.

Стефан Дрљача: Па више природно коректан Ето као и они имају право ту да жив. Мислим један и од циљева зашто смо то садили је да помогнемо тај екосистем ту, и биодиверзитет. Тако да, ето и зечеви ту живе, то је њихова кућа, па шта сад, појешће неку садницу, ми ћемо наставити да садимо нове па ето.

Ана: Процентуално сад кад погледаш, колико ти је садница "неуспело"?

Стефан Дрљача: Да, не могу да кажем зато што ми сваке године смо нон-стоп додавали нове, али ето ако бих угрубо требао да кажем, можда 10 до 20 процената није успело.

Ана: Мхм.

Стефан Дрљача: Због разних околности али... Сада је већ неко време када, чини ми се, те саднице крећу онако прогресивно да расту зато што им је требало неко време прво да се лепо укорене, да се навикну на ту земљу, да развију значи коренов систем, а сад сваког пролећа кад крене вегетација баш се види значајан напредак.

Ана: А је л' више садиш у зиму или на пролеће? Или и једно и друго?

Стефан Дрљача: Да. Кажу људи да је боље садити у јесен, зато што онда садница има целу зиму времена да се лепо укорени и да се припреми за раст у пролеће, док на пролеће ако се посади оне су тек тад, навикавају се ваљда на на земљу и доживеле су шок том пресадњом, тако да немају довољно времена да се припреме. Али ми ето нестрпљиви смо, ми садимо и сваку јесен и свако пролеће.

Ана: Имаш неко омиљено стабло?

Стефан Дрљача: Па мени је омиљено дрво храст. Зато што некако и у нашем народу и код старих Словена има ту неку улогу да кажемо, неку митолошку, а и због тога што је високо, дуговечно дрво, оно споро расте али зато и јако чврсто. Тако да ето храст ми је омиљени.

Ана: Некако звучи лако. Ископаш рупу, засадиш дрво и готово. Је л' лако?

Стефан Дрљача: Па није лако, али стварно. Мислим, моја породица и ја то волимо, доживљавамо као хоби, тако да све те неке додатне радове које имамо око тога не доживљавамо као посао, него више као неку, ето, заједничку активност, време које проводимо заједно, тако да уживамо у процесу.

Ана: Шта ти би? Како си дошао на идеју? Имао си око 27 година, ако сам ја добра у математици. Како си се пробудио с идејом: ја ћу сад да посадим шуму?

Стефан Дрљача: Увек ме је привлачило то неко сађење.

Ана: Добро, привлачи и мене сађење, ал' ми није пало на памет да посадим шуму.

Стефан Дрљача: Па да, , тако сам ја покушавао из разних семенки да добијем разне биљке и дрвеће. Наравно све ове легалне врсте. Али , просто не може поморанџа код нас да порасте, ал' као мало ми је то било занимљиво.

Стефан Дрљача: Онда са дедом сам исто к'о дете садио увек њиву, па ми је он давао неке задатке, као: ево ја кад ископам рупу, ти убаци пет-шест пасуља, па онда после идемо кад дође за брање, па онда, ето ја сам био одушевљен како смо ми то посадили, а сад смо добили много пасуља од тих пет-шест. и онда исто тако када сам обилазио неке крајеве одакле пореклом потиче моја породица, распитао сам се ту мало по селу и дошао до неких запуштених кућа које би могле бити куће одакле је моја породица отишла, давно. И онда сам нашао неки стари воћњак који је онако зарастао сав. И онда сам узео одатле јабуке, извадио семе и посадио их код себе сада на селу. И никле су те јабуке и онда ми је то била ето нека симболична веза мог неког старог, да кажем завичаја и садашњег. Тако да, ето увек сам имао то интересовање, а конкретно за ту шуму сам дошао на идеју да је засадим када сам сасвим случајно сазнао да та једна ливада која се наслања на, да кажемо моју дедовину, да се она продаје. И ја сам одлучио да купим ту ливаду без сад неке јасне идеје шта бих ја са том ливадом, него као ето продаје се, прилика је, опет наслања се на... на наше имање па ето да проширимо па видећемо. И онда кад сам завршио цео тај процес, океј, купио сам је, и сад ја имам ливаду, ал' шта са њом. И онда 'ајде кад је већ моја, 'ајде да макар у току дана некад дођем до ње да видим шта се ту дешава. И тако ми се свидело ту да боравим, поглед је супер, уживао сам ту, размишљао онако, не знам, сабирао своје мисли и просто тако сам маштао и кажем себи као: "У што би било добро овде да је нека кућица онако мала, да се направи брвнарица, да може у њој да се борави, да се одмара". Још кад би то било у оквиру неке шуме, то би било одлично. И онда кажем: 'ајде да кренемо од шуме, зато што њој ће требати времена да порасте, а кућа брже може да се направи. И тако сам дошао на идеју и почели, и мало по мало.

Ана: Сада, 10 година касније, је л' можемо да кажемо да је то већ шума или не?

Стефан Дрљача: Па ето, ја је зовем млада шума. Не знам сад с научне стране кад би она могла да крене да се сматра шумом, али ми је тако зовемо од првог дана, то је наша мала шума.

Ана: А је л' можеш да замислиш где би могла да буде та твоја колибица, кућица?

Стефан Дрљача: Да, тачно и приликом садње је предвиђено место и остављено, тако да само се чека да порасте.

Ана: Шта си научио о природи за ових 10 година?

Стефан Дрљача: Па, научио сам много. Углавном све што знам о конкретној теми самоук сам, то јест све сам читао из књига и са интернета. , доста сам прочитао и по разним форумима. Оно што ми је постало јасно да ми као људи просто смо бића која морају да живе у складу са природом и у природи. Схватио сам колико мени прија и значи кад сам тамо. Просто осећам то као оно потребу да одређени период проведем тамо.

Ана: Мислиш да припадамо природи? Је л' то идеја?

Стефан Дрљача: Да. Припадамо природи и не треба то да заборављамо, треба колико год можемо често да се враћамо у своје природно станиште.

Ана: А шта си научио о породици за све ово време?

Стефан Дрљача: Па мислим да ми као породица јесмо сложни и тако радимо ствари заједно, али ми је било јако лепо кад видим и ширу породицу и још тако неке људе када се заједно око тога окупимо и радимо на томе, кад нешто садимо заједно. Зато што ето тако једна идеја је везала све те људе и просто пуно ми срце кад то видим.

Ана: А откуд они? Како су ти се придружили? Јеси ли их ти звао све да дођу да ти помогну или су чули за твоју идеју па су одлучили да учествују?

Стефан Дрљача: Па кренуло је тако спонтано и полако. Сврате код нас на село и виде да ја тамо нешто копам, садим. Онда укључе се они прво с неким саветима, са причом или са чуђењем што ја то уопште радим. Међутим, ваљда кад ето тако ту сврате па се нешто дешава, онда се и они укључе спонтано. Па оно, рек'о бих да им се свидела идеја. Чим су почели сами да доносе саднице ето активно да се укључују. Тако да, не знам, леп осећај свакако.

Ана: На почетку када си почео ту идеју, је л' било и негативних коментара?

Стефан Дрљача: Па јесте. Мислим има их и данас у смислу, зашто би неко уништио ливаду и упропастио је. Наши преци су то крчили годинама да би могли да имају пашњаке, сад се ту неко појавио и поново прави шуму од ливаде. Мислим на селима је све мање људи а камоли стоке, тако да мислим више и нема потребе за том ливадом у том смислу. Опет враћамо природу на оно како је и било вековима пре нас. Тако да ето има таквих коментара и људи се чуде зашто се не искористи та парцела за нешто што би доносило економску корист у неком временском периоду, па да л' то био воћњак или нека... нека плантажна садња дрвећа која се после може искористити, не знам, за сечу и продају. Али мислим да су временом људи разумели која је уопште моја прва идеја била и зашто све то радимо.

Ана: Јеси ли се поколебао у једном моменту?

Стефан Дрљача: Нисам, нисам. Просто то сам желео, то радим упркос свим потешкоћама настављамо, тако да...

Ана: А зашто си хтео шуму а ниси хтео плантажу од које можеш да зарадиш, па да купиш готову кућу негде у шуми?

Стефан Дрљача: Једноставно сматрам да ствари имају вредност уколико је прошло одређено време да оне настану. Значи то што смо ми то нашим рукама посадили, имаће неку вредност за неке наредне генерације, наше потомке који ће знати да...

Ана: Који ће доћи искрчити шуму да би направили зграду. Има и таквих коментара, да, као "увек, не знам, две генерације стварају да трећа потроши и остало".

Стефан Дрљача: Што се мене тиче, ево ја остављам у аманет да се то никад не посече, али не могу да знам да ће тако и бити. Али ето то би била моја жеља, да сутра ти потомци ту уживају знајући да је то баш за њих и посађено.

Ана: Је л' је то еколошки пројекат или је то неки твој лични пројекат у којем доказујеш да можеш?

Стефан Дрљача: Па и једно и друго рек'о бих. , шуме ваљда имају преко 300 неких позитивних функција, а мислим да немају ни једну негативну. И свакако нам је стало до тога да тај део наше земље да га онако природно подржимо, развијемо, да помогнемо ту биљкама, животињама, гљивама, зечевима, свим биљним и животињским врстама. Али и с те стране то је еколошки пројекат због свих позитивних ефеката који ће имати на природну средину. А са неке стране и онако мој да кажемо себични подухват где ја желим себи да направим једно лепо место где ћу ја моћи да проводим своје време.

Ана: Шта си научио о себи за ових 10 година?

Стефан Дрљача: Уф... још увек учим. Драго ми је да је то једна од ретких ствари у које сам истрајао и где ме није прошло интересовање брзо него ето већ 10 година сам на истом путу. И успео сам нешто да урадим за то време.

Ана: Колико је важна подршка блиских људи у томе?

Стефан Дрљача: Мени је јако значило што су се блиски људи укључили и подржали ту моју идеју, што нас је то некако још више зближило и везало.

Ана: Када одеш на море, а неко мора да залива дрвеће јер младо је и треба му вода или да покоси ону траву која је прерасла младе саднице. Ко то ради?

Стефан Дрљача: , мој отац је војни пилот у пензији и он воли да каже како је кад је отишао у пензију, плаву канцеларију заменио зеленом. И с обзиром да је изабрао да тамо живи и да му је лепо, сам се некако препоручио за то да буде та особа која може да реагује у хитним ситуацијама. А хитне ситуације су обично летња суша, када треба развући црево и сићи доле и залити преко 500-600 садница. Или кад порасте висока трава па да не би угрозила те мале саднице, онда телефонски вршим притисак на њега да одради тај посао пошто ја ето због природе посла.

Ана: Наравно, не можеш стално да будеш ту.

Стефан Дрљача: Не могу, живим у Београду и просто нисам стално присутан.

Ана: Како он реагује на то? Буни ли се?

Стефан Дрљача: Па онако гунђа али драђује. А после воли да се похвали и прија му кад види да како то све изгледа. Али у почетку је мало гунђао.

Ана: А која је мамина улога у целом пројекту?

Стефан Дрљача: Да, мамина улога је кључна зато што је она тај покретач мог оца. У смислу да ја могу да позовем и он да ми каже "важи, урадићу" и то је то, ал' онда наступа она која га сталним подсећањем на крају наведе да заправо узме тример и да покоси или да залије. А и она мислим наравно физи... физички се укључује у посао , али мислим да је ова улога важнија.

Ана: Реално, шта би друго радили у пензији? Ти си њима осмислио дане у пензији да не падну у депресију. Ја то тако гледам.

Стефан Дрљача: Па добро, они имају мало то пластеник, баштицу, мало се баве тиме. мајка исто око ручних радова се бави, скупља и нешто сама прави. али ето створио сам им додатну обавезу дефинитивно.

Ана: Који је најкориснији савет који си добио од како се бавиш прављењем сопствене шуме?

Стефан Дрљача: Да, прво сам мислио да је боље да ту донесем што више врс... врста дрвећа са што различитијих крајева света, мислећи да ћу тиме направити нешто добро. Онда су људи који се заправо, којима је ово наука, јавили, рекли "човече, ти не смеш врсте које не потичу и нису домаће на том терену, не смеш да их уносиш у тај екосистем", тако да сам то послушао и углавном ту садимо врсте које су иначе карактеристичне за нашу земљу и то подручје.

Ана: Који је најбесмисленији савет или коментар који си добио?

Стефан Дрљача: Па мислим, мени је било то бесмислено кад су људи говорили "што не посадиш нешто што рађа?" Као да је... не знам, као да је дрво безвредно уколико не даје плод који се једе. Мислим свако то дрво је и те како битно за ту за екосистем, сваки лист, сваки тај не знам и жир неко једе. Маше људи поенту са тим шта је уопште била идеја те шуме.

Ана: Ако одмах нема користи коју могу да пипну и виде, то није корисно. Зашто ниси одустао?

Стефан Дрљача: Па мислим да нисам одустао зато што је то нешто што ме испуњава и интересује. Ја јесам склон по природи да брзо мењам интересовања и да ме кратко држе неке ствари, па због тога одустајем, али овде конкретно то је нешто што баш волим да радим и што је да кажемо дугорочни пројекат који треба и мене самог да наџиви, тако да ето због тога мислим да нисам одустао.

Ана: Јеси остварио свој циљ?

Стефан Дрљача: Па мислим још увек се остварује. И оствариваће се дуго и након што мене не буде. Тако да животни век човека је доста краћи од животног века једне шуме, тако да ето идеја је била да ја нешто започнем, а даље природа да преузме и да ради сама.

Ана: Кажу да је забавнији тај део, пут док остварујеш циљ, него само остварење циља. Ти си онда добро изабрао јер твој циљ заправо и не може да се оствари, сем можда...

Стефан Дрљача: Па јесте ... као што сам рекао ми смо посадили успомене. Значи све те активности које ми обављамо правећи ту шуму, садећи, дружећи се ту на том месту је нешто што нама остаје као вредност и ми уживамо у томе, а шума ће након тога остати да и други уживају у њој.

Ана: Ти си заволео природу и сађење са својим дедом. Да ли има неких подмладака који ће да заволе исто тако сађење и природу уз тебе?

Стефан Дрљача: Па ево, тренутно је брат тај који има троје деце, тако да они су укључени од почетка у целу причу. Просто то је Чичина шума, тако је... тако је зову. То је већ постала њима као нека локација битна када дођу у село, тако да ето дефинитивно они су ти који ће то наставити, а надам се још и многи други.

Aна: Ти живиш и радиш у Београду. Је л' можеш да се замислиш да живиш у тој кућици у тој младој шуми?

Стефан Дрљача: Могу наравно, поготово како пролазе године и како ја старим, све више себе видим тамо.

Ана: Хоћеш ли то да радиш у пензији или можда може и да се ради у природи?

Стефан Дрљача: Не знам како сад функционише свет, престао сам одавно да верујем у пензију у смислу онога како су наше деке и баке одлазиле у пензију.

Ана: Нема пензије за нас, да ти ја кажем.

Стефан Дрљача: ... Нема пензије... Мислим да... да ћу увек у сваком тренутку нешто радити ...

Ана: Е па знаш шта, и твој тата је мислио да је отишао у пензију, видиш како га је шума демантовала.

Стефан Дрљача: А ево, шума га је демантовала, нема пензије. , тако да ето... за сад се трудим да сваки слободни моменат који могу да одем из Београда да проведем тамо. А и плански да себи планирам време да ада ја нећу радити него ћу отићи тамо да уживам и да се одморим.

Ана: Је л' ти још увек садиш тамо или је сад у току само неговање постојећих биљака?

Стефан Дрљача: Па, треба да се сади онда кад вегетација мирује, тако да то је оно што смо причали, пролеће и јесен.

Ана: Али још увек садите?

Гост: Али да, сваке године... Ми смо прво куповали саднице, онда смо почели сами да производимо из семена саднице, па онда њих након две-три године кад се оне мало развију онда их пребацујемо у земљу. Тако да нон-стоп се нешто дешава.

Ана: А добро, хоће то онда бити храстова шума?

Стефан Дрљача : Не, храст је само нешто са чиме смо започели, али сад ту има ја не знам можда минимум 30 различитих врста. Тако да неће бити само храст али... истовремено како сам учио о свему томе, схватио сам и научио да је јако битно да шума не буде оно културна него да ту има што више...

Ана: Него некултурна.

Стефан Дрљача : Некултурна, да, да има што више ту врста зато што на тај начин постаје отпорнија на разне болести које би можда захватиле једну врсту, али друга може да преживи, а и дрвеће између себе сарађује, упозорава се, храни једно друго, тако да што више врста то здравија и боља шума.

Ана: Јесу се појавиле и неке животиње?

Стефан Дрљача: Па да, и поред оних које су свакако биле ту у том ливадском екосистему, сад се појављују и друге животиње. На пример тако видимо просторе где је трава улегла, где срне леже... бораве. Имамо много врста птица различитих, инсекти, гљиве...

Ана: Лепо. И је л' истина да планирате да направите језеро?

Стефан Дрљача: Да и то...

Ана: Е сад си претерао. Море!

Стефан Дрљача : То је више идеја идеја мог брата, али исто тако учећи по интернету видели смо да је вода та која на неки начин доприноси да се брже и више развије неки екосистем и онда... а свакако тај један део ливаде је онако има неке подземне изворе и онда смо ето дошли на ту идеју да ископамо једно мини језерце које би баш служило због тога да обезбеди животињама ту додатан извор воде и да на тај начин још мало подржимо тај екосистем.

Ана: Цела ова твоја прича ми звучи потпуно и невероватно, а заправо и примењиво на сваки пројекат у животу. Важно је имати идеју која не мора да буде нешто претерано оригинална и подршку људи око себе. И не одустајати.

Стефан Дрљача : Тако је, само изнова и изнова да се ради на томе и временом доћи ће резултати.

Ана: Је л' ти то очврснуло карактер у неким другим стварима у животу? Тај пројекат са шумом? Је л' га се сетиш и кажеш "ако сам могао шуму, могу и..."?

Стефан Дрљача : Па мислим ја... један од разлога зашто сам уопште кренуо у реализацију те идеје је било, помислио сам, ето на пример сутра да ме не буде, шта си ти човече радио у животу? Шта остављаш иза себе? Па рекох 'ајде макар нек буде да сам оставио иза себе неку шуму, нешто корисно, што ће ето ... да не буде да сам ја само откад постојим на овом свету само користио ресурсе него ето да сам и створио нешто што ће неком другом користити.

Ана: Лепа је та твоја прича. Хвала ти што си је поделио са нама. Ја ти стварно желим да направиш и језеро, што да не.

Стефан Дрљача : Па, да.

Ана: И поздрави тату и маму, мислим да су и они баш заслужни што је ово успело.

Стефан Дрљача : Јесу, без њих не могу да замислим како би то изгледало данас.

Ана: Хвала и вама што пратите Аналогију, ако је нисте запратили, молим вас запратите је ако желите још оваквих прича.

Сазревање – У овим годинама учимо и да кажемо не!

Tue, 10 Feb 2026 18:51:35 +0100

Може ли да се након пензије и даље учествује у друштвеном животу, стварају нове навике, откривају таленти? Да ли зрелост има право на „лептириће у стомаку“. Колико наша деца, иако су сама родитељи, пружају подршку родитељима када баке или деке након смрти супружника пронађу новог партнера? Да ли и колико тело које стари носи терете искуства? Колико је важно едуковати се и колико усамљеност има везе с вишком слободе.

О свему томе, као и другим темама везаним за предности и мане „трећег доба“, изазовима и мудростима које оно носи, причали смо са чланицама Удружења пензионера „Мимоза плус“ Смиљаном Станковић и Златом Милутиновић.

Аналогија: Зашто неки бизниси опстају, а други пропадају – чак и кад имају бољу идеју

Wed, 18 Feb 2026 15:23:22 +0100

Ђорђе Петровић, предузетник који послује у Србији и Холандији, у новој епизоди подкаста Аналогија говори о егу, неуспеху, породици и цени посвећености – у животу и у послу.

У разговору са Аном Манојловић отвара теме о којима се ретко јавно говори: зашто је у Србији неуспех и даље срамота уместо лекција и где је граница између упорности која води напред и тврдоглавости која води право у пропаст.

Ђорђе Петровић годинама ради са предузетницима – и са онима који тек почињу, и са онима који долазе онда када им се посао већ „распада“.

Ово није разговор о бизнис плановима и трендовима.

Ово је разговор о људима.

„Предузетништво је тешко јер си ти једина особа коју можеш да кривиш и за добро и за лоше“, каже Петровић и говори о највећим заблудама када је реч о покретању бизниса у Србији:

зашто идеја готово да није најважнија,
зашто је тражење кривца ван себе сигуран пут у неуспех,
зашто тржиште не занима да ли се неко „трудио“.

„Ако кажеш: ‘Мој производ је супер, али ме тржиште не разуме’ – нешто озбиљно није у реду“, упозорава Петровић.

Једна од кључних тема разговора је его. Его нас тера да верујемо да знамо више него што заиста знамо и да игноришемо сигнале док још има времена да се нешто поправи.

„Напредак се заправо дешава тек када ти неко каже: ‘Ово не радиш добро’“, истиче Петровић.

Разговор се не зауставља на послу. Аналогија улази тамо где се ретко иде јавно – у породицу, односе и цену успеха. У овој епизоди чућете:

колико успешан бизнис узима од човека,
да ли увек мора да трпи породица,
шта се дешава када деца наследе посао који не желе или не разумеју.

„Не можеш да имаш све. Све у животу је низ стратешких компромиса“, каже Петровић.

Посебно снажан део епизоде тиче се увреженог уверења да се у Србији не може успети без политичких веза.

Петровић тврди да то није тачно:
„Наравно да се може успети. Свако тржиште има своје добре и лоше стране. Посао предузетника је да у датим околностима пронађе начин.“

Ово је разговор за:

оне који размишљају да покрену сопствени бизнис,
оне који су већ дубоко на тржишту и питају се где су погрешили,
све који желе да разумеју зашто лични развој и посао не могу једно без другог.

Ако тражите мотивациону бајку – ова епизода није за вас.
Ако тражите искрен разговор чије реченице терају на размишљање – послушајте нову епизоду подкаста Аналогија.

Запратите Аналогију и на Јутјубу и Инстаграму.

Зашто одустајемо од новогодишњих циљева пре фебруара

Wed, 31 Dec 2025 16:21:34 +0100

Нова година дође, а са њом листе, одлуке, обећања себи. Првог јануара смо пуни воље. Десетог још некако гурамо. У фебруару већ… као да се ништа није ни десило.

У новом издању подкаста Аналогија не нудимо брзе мотивационе пароле, већ Ана Манојловић поставља питања од којих многи беже. Гост је психотерапеут Саша Вујић, а тема је она у којој ће се многи препознати: постављање циљева, промене и оно „нешто“ што нас врати на старо.

1. Нова година - нови лист

Шта нас тачно „повуче“ да баш 1. јануара решимо да будемо нова верзија себе и зашто тај талас тако брзо спласне?

2. Зашто верујемо да немамо границе?

„Небо је граница“ звучи лепо… али шта ако је управо та идеја део замке? Вујић у разговору отвара питање: шта радимо када игноришемо сопствена ограничења и зашто нас то после скупо кошта?

3. „Све или ништа“: како огромни циљеви праве савршен изговор за одустајање

Шта се дешава кад циљ поставимо толико високо да нам је једина логична реакција одлагање, а потом и одустајање? Зашто то личи на лењост, а заправо је реч о нечем много озбиљнијем?

4. Како да знамо да је криза само пауза, а не коначно одустајање од циљева?

Када мотивација падне, да ли је то знак да циљ није био прави… или да смо само ушли у нормалну фазу отпора или замора? У подкасту се разликују те две ствари — али не онако како се обично мисли. Да ли је време за дисциплину када нестане мотивација.

5. Лоше навике као „допинг“: зашто их тешко мењамо?

Храна, телефон, куповина, одлагање, пушење… Да ли су то само „пороци“ или нешто што нас умирује брже него што смемо да признамо? Шта се догоди кад покушамо да то одсечемо преко ноћи?

6. Питање које све мења: „Зашто ми је то уопште важно?“

Можда није проблем у дисциплини. Можда је проблем у разлогу. А можда је проблем у томе што разлог никад нисмо ни изговорили наглас.

Ако сте икада у фебруару имали осећај да сте „опет изневерили себе“, ова епизода ће вас натерати да се запитате да ли је прича много дубља — и много стварнија — него што изгледа на први поглед.

Цео разговор послушајте на Јутјуб каналу Аналогија.

Сазревање – Игор Поповић: Без љубави и музике нема живота

Fri, 19 Dec 2025 16:35:06 +0100

Колико смо се отуђили не слушајући једни друге? Зашто "Џакартина" композиција "Позови ме" није љубавна песма посвећена жени, већ емоција земљи?

Шта је то што младост "доноси", а старост предлаже можда као решење? Посматрајући децу познатих родитеља често се запитам да ли је то понекад и велики терет "личног пртљага"? Колико су наше емоције и инспирација важни и у пензионерским данима који долазе и шта с њима?

О томе као и о браку с некадашњом првом пратиљом мис Југославије, свом оцу чувеном новинару Моми Поповићу и селу Бања код Аранђеловца, разговарали смо са фронтменом групе "Џакарта", певачем Игором Поповићем.

Аналогија: Бициклом прешла 120.000 км и открила срећу у мандаринама на клупици – прича Снежане Радојичић

Wed, 18 Feb 2026 15:23:26 +0100

Од наставнице до номада: Пут ка слободи

Да ли сте икада пожелели да се спакујете и одете негде далеко од свих, у авантуру и изазов? Снежана Радојичић је пре 14 година била наставница књижевности и радила за велике корпорације, али је осећала да не живи живот какав је желела.

"Нисам отишла зато што сам се побунила или јер ми је све дојадило. Кренула сам да бих освојила оно што сам одувек желела – слободу", каже она у разговору за подкаст Аналогија.

Ко би рекао да је најтеже пратити своје снове? Путовања Снежане Радојичић нису побуна против система, већ жеља да оствари своје снове. Након година проведених у рутини, схватила је да је време да промени нешто. Нису је сви подржали у тој одлуци, али није се поколебала: "Ако слушате друге који вас деморалишу и терају да одустанете, онда вероватно није ни требало да крећете на пут. Ако немате снагу, како ћете то да урадите?"

Изазови на путу: Киша, ветар и самоћа

Путовање бициклом није увек идилично. Снежана се сусретала са екстремним временским условима, физичким напором и тренуцима када је све губило смисао. Међутим, упркос тим тешким тренуцима, каже да се никада није покајала што је кренула.

Можда јој помаже и њена мантра – "Проћи ће". Каже да је изговара у тешким тренуцима. "Кад стекнете искуство, научите да ће све проћи. То је заправо, метафора живота."

Снежана верује да у људску доброту. Каже да без тога не би ни могла да крене на оваква путовања. Упознала је бројне људе који су били добри према њој и гостопримљиви. Можда због тога тешко подноси злобу са којом се сусреће само на интернету: "Мене уздрма људска злоба, посебно на друштвеним мрежама. Док су ми искуства на путу сасвим другачија – срећем људе који живе своје мале животе и деле топлину."

Једно од најизазовнијих искустава било јој је путовање кроз Кину. "Први пут сам се осетила далеко од куће тек кад сам ушла у Кину", признаје Снежана. Она каже да су културолошке разлике огромне – од другачијег говора тела до потпуно другачијег логичког система. "Кад сам научила да Кинези верују да све излучевине не смеју да се задрже у телу, почела сам да разумем зашто се понашају на начин који нама делује некултурно. Није до тога да су некултурни, већ имају другачији систем вредности." У Кину се враћала више пута да би их разумела иако јој се та земља најмање допала од свих у којима је била.

О Американцима, Снежана има само речи хвале. Тврди да се тамо сусретала само са љубазношћу и гостопримством.

Пут око света ка себи

За Снежану, срећа није у великим стварима већ у тренуцима који јој, како каже, прожимају душу. Један од њених омиљених тренутака био је када се, после целодневне вожње бициклом, истуширала, купила мандарине и села на клупицу да ужива у заласку сунца. То се десило на пропутовању кроз Јапан.

"Срећа је миран, тих осећај који вас прожме. Није нешто што блиста и шљашти", каже она. "Срећа је у садашњем тренутку. Ако размишљате о будућности, анксиозни сте. Ако размишљате о прошлости, депресивни сте. Само кад сте присутни можете бити срећни."

Путовање је за Снежану било и путовање у себе. Кроз сусрете са различитим културама и људима доживела је, тврди, дубоко духовно буђење. "Неки морају да пређу сто хиљада километара око света да би дошли до себе", закључује она.

Послушајте причу о путовањима Снежане Радојичић у подкасту Аналогија.

Са Аном Манојловић она дели своја невероватна искуства и животне лекције. Где је све била, на који се пут спрема и да ли је коначно пронашла срећу, погледајте у Аналогији.

Пораз система: Како је могуће да Дарко Лазић и даље управља возилом?

Sat, 27 Sep 2025 10:31:00 +0200

По ко зна који пут о певачу Дарку Лазићу се ових дана далеко чује, и поново не због његовог гласа, него због бахате вожње. Још једном је изазвао саобраћајну несрећу. Овог пута је изгубио контролу над возилом и закуцао се у аутобус градског превоза. Њега и жену су извлачили ватрогасци из прескупог мерцедеса.

Медији нас ових дана подсећају на низ саобраћајних несрећа у којима је учествовао, а то је повод да преиспитамо законске могућности да се ова „темпирана бомба“ склони са улица Београда, Србије, Европе, планете Земље...

Законски оквир омогућава строге мере, али проблем је што се оне ретко примењују, каже Дамир Окановић, правник из Комитета за безбедност саобраћаја: „Не само прекршајни суд, већ цео репресивни систем – полиција, тужилаштво и судови – требало би да функционишу ефикасно. Бојим се да је то у пракси често другачије.“

Он објашњава да један функционалан систем безбедности мора имати делотворне механизме за елиминисање опасних возача. Главни проблем лежи у низу системских пропуста, почев од начина изрицања мера забране управљања возилом, преко њиховог уписа у регистар, па све до спроведбе. Чињеница је и да се према важећим законима, возачка дозвола никоме не може одузети заувек.

„Код Лазића је очигледан проблем зависности и ту би требало примењивати изрицање обавезног лечења од зависности. Нажалост, у 20 година нисам чуо да је суд то икада икome изрекао“, додаје Окановић.

Окановић је говорио и о нивоу алкохола у крви и вожњи: „Неко ће од једне чашице имати 0,2, неко 0,8. Правила нема. Али нико са 1,9 промила не може да вози исто као са 0,0. Људи који често пију мисле да могу, али управо су таквих пуна гробља и затвори.“

Окановић подсећа и да: „Ако изазовете незгоду са 0,0 – штету плаћа осигурање. Али ако имате 0,21 промила – ви плаћате све. Кад се додају повреде и смртне последице, то значи 100, 200, 300 хиљада евра. Завршена каријера и живот упропашћен.“

Он наводи и један парадокс правног система у Србији: „Можете у саобраћају некога да убијете са 2,5 промила алкохола, а да вам нико не дира аутомобил. Са друге стране, за нелегално таксирање вам се ауто трајно одузима.“

На потезу је Треће јавно тужилаштво

На жалост, појединци као што је дотични певач, често су узори младима, што додатно повећава одговорност система да реагује. „Јавна личност која пре свега има морал и која има одређену интелектуалну способност, схвата да као јавна личност има већи степен одговорности од осталих, зато што је некоме узор“, каже Окановић. Али ако она то не схвата постоје институције које би морале да реагују. Окановић каже да ће Треће основно јавно тужилаштво, које води овај случај, бити показатељ снаге или коначног пораза система.

Иако проблем делује огромно, Окановић каже да постоје три потеза која би могла брзо да донесу резултате:

доследна примена постојећих казни,
обавезно лечење зависника,
улагање у саобраћајно образовање деце и младих.

„Није ствар у новом закону, већ у примени онога што већ имамо. Ако не покажемо да систем има зубе, све кампање и апели су само празне речи.“

Медији преносе да је против Лазића вођено чак 15 прекршајних поступака из Закона о безбедности саобраћаја на путевима. У девет предмета донето је решење о обустави услед застарелости, док је у четири случаја платио своје казне. У августу 2023, пред Прекршајним судом у Београду осуђен је на новчану казну од 190.000 динара и 10 месеци забране управљања возилом, преносе медији, а после једног удеса који је изазвао био је више од месец дана у болници и извађена му је слезина. Након недавног удеса је изјавио да ће наставити да вози и да неће унајмити возача.

Пешаци на удару

Чини ли се и вама да су пешаци у Србији најугроженији на пешачким прелазима? Окановић се тим слаже и криви возаче и њихове ставове и навике. „Ми просто немамо ту културу пропуштања пешака. Сматрамо да је лакше пешаку да стане него нама да укочимо аутомобил,“ каже он.

Окановић објашњава да возач има апсолутну обавезу да прилагоди брзину при приближавању пешачком прелазу, нарочито када је прегледност отежана, и да се не може позвати на изненађење: „Немате право да кажете да вас је пешак изненадио на пешачком прелазу. Ако прегледност није довољна, ви имате обавезу да претпоставите да ће на пешачком прелазу да се појави пешак.“

Деца без појаса

Ипак, најчешће жртве саобраћајних несрећа у Србији су деца која нису везана. И то је један од најшокантнијих података које је Окановић поделио са гледаоцима Аналогије, а који се тиче безбедности деце у возилима. Наиме, деца данас најчешће страдају као путници, а не као пешаци. „Најугроженији су у аутомобилима својих родитеља, када нису у безбедном седишту, односно када нису везана. Има их и у Београду, има их и у целој Србији, нажалост,“ каже Окановић.

Још више забрињава то што, како је рекао, чак и полицајци често не поштују ове основне принципе безбедности: „Саобраћајни полицајци не верују да је појас важан и да је везивање деце важно. Многи саобраћајци приватно не везују појас. Показу значку и возе невезани. Ако полицајци не верују у важност појаса – како да то верују грађани“, пита се Окановић.

Окановић мисли да је једно од решења увођење предмета „Основи безбедносне културе“ у школе, како би се ове вештине училе од најранијег узраста и обука саобраћајаца о томе зашто је важно везивање појаса.

Умете ли да пружите прву помоћ

У подкасту Аналогија било је речи и о познавању пружања прве помоћи у Србији: Окановић је изјавио и да многи лекари не умеју да је пруже: „Можда звучи шокантно, али многи лекари не знају да пруже прву помоћ. То се на медицинском факултету не учи озбиљно, јер се сматрало да је то ‘лаичка дисциплина’. А управо та знања могу некоме спасити живот.“

У Аналогији је било речи и о најновијим кружним токовима у Београду, будућности електричних возила и о миту да су жене лошији возачи од мушкараца. Цео разговор послушајте на Јутјуб каналу Аналогија подкаст. И, наравно, запратите га, ако већ нисте.

Аналогија: Истраживање сексуалног насиља открило најопасније тачке у Београду: "Упалили су у мени прекидач – бежи"

Wed, 18 Feb 2026 15:23:35 +0100

„На сред Зеленог венца, пре два дана, зауставио ме је угледан господин и замајавао ме неколико минута... Док сам покушавала да се извучем, он је насилно пробао да ме пољуби у уста. Пред мојим сином, усред бела дана, у Београду“, овако почиње нова сезона подкаста Аналогија. Своје искуство водитељка подкаста Ана Манојловић дели са пратиоцима јер, како каже, зна да она није усамљен случај. Ово је део шире, алармантне слике, коју истраживање „Не плаши се мрака“ разоткрива.

Да ли сте знали да су места којима најчешће пролазите када сте у Београду, управо најчешћа места на којима су жене изложене сексуалном узнемиравању?

Христина Цветинчанин, социолошкиња и учесница пројекта мапирања опасних тачака у Београду, открива да се насиље дешава и по дану, пред очима свих – а да жене често осећају кривицу и страх уместо подршке. „То нису ‘сексуални манијаци’. То су наши очеви, синови, другови“, каже Цветинчанин, покушавајући да разбије предрасуду о томе да нападају само особе са психичким поремећајем.

То и јесте један од најснажнијих резултата истраживања – чињеница да насилници нису само људи са маргина друштва, већ мушкарци који живе и раде поред нас свакодневно.
„Ми одрастамо у свету у коме се жене које доживе неку врсту сексуалног насиља по правилу криве за то. Увек је ‘она сама тражила’, она је ‘сама изазивала’. Још када се то деси усред дана, на јавном месту, па наравно да ће да помисли да је у њој проблем“, каже Цветинчанин.

Истраживање је показало и да су они који нападају често људи који изгледају као особе које нису претња, напротив. „Ради се једноставно о томе да неки људи имају осећај да имају више права на туђе тело“, објашњава социолошкиња.

Где су најопасније тачке?

Истраживање је мапирало неколико критичних локација у Београду:

Зелени венац – јавља се у бројним сведочењима жена
Подземни пролази и мрачне улице
Стајалишта градског превоза – посебно ноћу
Сам градски превоз – где се дешава све, од вербалног узнемиравања до физичких додира
Ноћни изласци – клубови и кафићи далеко су од безбедних.

„Скоро трећина случајева напада забележена је по дану. Није само мрак опасан – опасни су насилници“, објашњава Цветинчанин.

Једна испитаница је навела: „Осећала сам се као да је неко у мени упалио прекидач ‘бежи’ и како је то једина мисао која је била у мом бићу у том тренутку. Мислим да сам могла истрчати километре тим спринтом. Сећам се огромног олакшања када сам видела светло аутобуса да стаје. Када сам изашла на следећој станици, од страха сам се стално освртала и једва дошла код другарице.“

Ћутати значи толерисати

Истраживање је обухватило 70 жена, али број искустава је био већи. То значи да су неке преживеле више напада током живота. Једна је имала 9 година када се први пут сусрела са сексуалним узнемиравањем. „Друга испитаница имала је 71 годину и и даље је носила сећање на трауму из младости“, каже Христина.

Забрињавајуће је што се ове трауме преносе кроз генерације. „Жене константно о овоме размишљају. И мени је стварно поразно што смо ми ову тему почели да отварамо, барем на нивоу Београда, тек 2025. године. Јер ова искуства нису нова.“

Цветинчанин позива жене да проговоре, јер је то први корак ка њиховој безбедности: „Проговорићемо да то није у реду. Говорићемо о ономе шта смо преживеле. Хајде да срушимо ту сумануту идеју да је добацивање комплимент. Не, није комплимент, поготово ако сте сами на улици и ако ти размишљаш да ли нешто следи после тог добацивања. Мислим да је први корак подизање свести.“

У Аналогија подкасту послушајте каква све искуства деле испитанице, савете како да реагујете ако се вама деси. Или како да реагујете ако видите да неко узнемирава жену на јавном месту. Имамо и предлог безбедног понашања у ноћним клубовима.

Сазнајте и зашто жене ћуте и осећају стид уместо подршке, као и како насиље утиче на свакодневно понашање и слободу кретања.
Запратите Аналогију, следи узбудљива нова сезона са Аном Манојловић.

Заробљени у шатору на -40: Како је Игор Милошев преживео највиши врх Аљаске, Денали

Wed, 18 Jun 2025 16:07:04 +0200

„Седам дана смо лежали у шатору, док је напољу беснела мећава. Нема изласка, нема кретања, нема сигнала. Вани је -40 степени Целзијусових. Унутра тек мало топлије. Све што не желимо да се заледи, стављамо у врећу за спавање са собом. Воду, батерије...”

Гост нове епизоде подкаста Аналогија Игор Милошев, алпиниста и члан Алпинистичког тима Србије, недавно се вратио са Деналија, највишег врха Северне Америке (6190 м).

Експедицију је извео без помоћи водича или носача, заједно са другаром Марком Николићем – и прошао кроз све што та планина уме да пружи: лавине, ледене пукотине, олује, тишину и белину која како каже изгледа нестварно.

„Тамо где смо ми били, нема биљака, нема животиња. Само бескрајно пространство снега. Кад пада снег, све изгледа као бајка. Али чим се поквари време – настаје хаос,” препричава Игор.

Као најопасније, Игор издваја глечерске пукотине, невидљиве испод слојева снега, које се често прелазе само захваљујући скијама и веровању да се испод тебе неће земља отворити.

„Касније, кад размислим, сигурно смо више пута прешли, а да нисмо ни знали, преко мостова од снега танких можда пола метра, а испод нас је била ко зна колико дубока провалија.”

Осим физичке издржљивости, Денали тражи менталну стабилност. Експедиција траје више од 20 дана, а због временских услова свака етапа се планира у току.

„Сваки дан је шаховска партија. Да ли да кренемо или да останемо? Ако погрешиш, можеш да останеш без опреме, без могућности повратка”, каже Игор.

Игор и Марко данима нису видели никог другог, осим повремено тимова који иду у супротном правцу. „Један дан смо срели девојку без скија и упозорили је на пукотину. Пар минута касније упала је – срећом била је везана за партнера па су је извукли”, препричава Игор један од најтрауматичнијих догађаја на Аљасци.

Ова епизода подкаста Аналогија доноси искрену и занимљиву причу о планини, издржљивости људског тела и пријатељству. О поверењу које је дословно ствар живота и смрти: „На планини сте једно. Ако он падне, ти га држиш. Ако ти паднеш – верујеш да ће те он зауставити.”

На крају, кад дођу до врха, осећај је, каже Игор, чудан:

„Сви мисле да је то кулминација, али заправо то је тек пола пута. Право питање је: имаш ли снаге да се вратиш? И да ли ће ти планина то дозволити?”

Епизоду Аналогија са Игором Милошевим можете слушати на свим аудио платформама и на YouTube-у.

Вештачка интелигенција зна твоје страхове – да ли је она оруђе, саговорник или претња

Mon, 26 May 2025 16:38:18 +0200

„Ускоро ћемо имати свог личног chat робота који зна шта волимо, чега се бојимо, памти наша питања, одговоре, успоне и падове. То више није теорија – то се дешава“, рекао је Војислав Мокрић за Аналогију, говорећи о смеру у којем се вештачка интелигенција развија. Већ сада, каже он, модели вештачке интелигенције „нису само информативни – они су персонални. И то не зато што их корисник тако жели, већ зато што је то њихова суштина. ВИ мора да зна ко сте да би вам дао оно што ћете сигурно кликнути, сигурно поверовати – или купити.“

„Вештачка интелигенција зна твоје страхове, твоје жеље, твоје склоности. Ускоро ће твој приватни chatbot познавати тебе боље него ти самог себе“, каже Војислав Мокрић у разговору за Аналогију. Његова реченица звучи као научна фантастика, али реалност је, изгледа, већ испред тога.

Мокрић, који се у компанији Мајкрософт бави развојем вештачке интелигенције, објашњава да модели на којима се ВИ заснива „уче из огромних количина података, али нису увек поуздани, нису неутрални и не функционишу потпуно предвидиво“. „Постоје ствари које не разумемо. Не знамо тачно зашто одређени модел изабере једну реч, а не неку другу. Ни они који су их развили немају увек јасан одговор“, истиче он.

Персонализација или манипулација?

Водитељка подкаста Ана Манојловић испричала је своје искуство: „Користила сам ВИ да ми направи програм вежбања. После неколико дана, почео је да ми се обраћа као тренер: ‘Браво, ниси прескочила вежбање’, ‘Знам да си на путу, али ево алтернативе’. А, нисам му то тражила. Било ми је непријатно.“

Мокрић потврђује да се ВИ системи сами ажурирају и постају све више „лични“. На питање да ли је то лоше, одговара: „Зависи кога питате. У едукацији и здравству то има смисла. Ако зна твоју историју, може ти помоћи. Али шта ако зна и оно што ти не желиш да поделиш?“

Мокрић упозорава да персонализација није случајна – она је тржишни императив. „Као што Амазон зна шта сте раније куповали, ВИ зна шта вас занима, чега се плашите и како да вас убеди.“

Лажне информације и „друштвени експерименти“

Да ли је сваки одговор који добијемо од ВИ тачан? „ВИ не нуди увек тачне информације“, каже Мокрић. „Некад не зна, некад не сме да зна, а некад зна – али бира да не каже.“ Посебно забрињава то што се вештачка интелигенција користи за манипулацију мишљења. „Постоје забележени случајеви где су хиљаде ВИ ботова тајно постављени на Редиту како би променили ставове корисника. И успели су у томе“, открива Мокрић и додаје: „Људи су мењали мишљење јер су мислили да разговарају са стварним особама. А то су биле машине, програмиране да их преобрате.“

Иако признаје да ВИ може да помогне – од едукације до психолошке подршке – Мокрић позива на опрез. „Не можемо третирати ВИ као неутралну ствар. Она је већ присутна, утиче на наше изборе, па и ставове. И све то под маском помоћи. Вештачка интелигенција већ зна наше страхове, жеље и склоности. Питање је само када ће их користити – и у чије име.“

Кроз разговор се отварају питања о истинитости информација, персонализацији, емотивној вези са машинама, али и о мрачним потенцијалима ВИ – од манипулације на друштвеним мрежама до аутономних дронова у ратовању. „Већ сад имамо chatbot-ове који мењају људска мишљења на форумима. Ако то није опасно, не знам шта јесте“, упозорава Мокрић. На питање да ли вештачка интелигенција може да осети емпатију, Мокрић одговара: „Не. Али може да је симулира толико добро да заборавимо да је немогуће.“

Образовање у Србији и свету

Питање образовања у свету и Србији отвара нову димензију када је вештачка интелигенција у питању. „Наш образовни систем није спреман за ВИ. А мора да буде“, тврди Мокрић. „У Кини деца од шесте године уче шта је вештачка интелигенција. Код нас многи професори још нису сигурни ни како функционише Гугл. ВИ неће заменити наставнике – али ће их заменити они који знају да користе ВИ.“

Хвала на одговору

Подкаст се завршава питањем – да ли има смисла захвалити се вештачкој интелигенцији? „Можда не због ње – него због нас. Да не заборавимо да будемо захвални, да останемо људи. Јер то је оно што ВИ не може да буде“, каже Ана.

Мокрић се слаже: „ВИ је алат. И као сваки алат – може да помогне, а може и да уништи. На нама је како ћемо га користити. Само не смемо да заборавимо да га не разумемо до краја.“

Послушајте целу епизоду подкаста Аналогија. У разговору који се слуша без даха, откривамо шта све ВИ већ зна о нама – и шта би могла да уради с тим знањем. Будућност није сутра. Она је већ почела.

*Овај текст је настао уз помоћ ChatGPT.

Аналогија - Павле Зелић: Фармацеутска мафија постоји и морамо да је раскринкамо

Wed, 18 Feb 2026 15:23:38 +0100

„Када неко назове све фармацеуте мафијашима, мене то стварно дубоко боли“, признаје Зелић. И зато је, како каже, написао књигу. Желео је да јасно разграничи „светлу“ и „мрачну“ страну фармације. У разговору за @analogija-podkast отворено говори о погрешним потезима фармацеутске индустрије. Објашњава шта је талидомидска катастрофа и опиоидна криза у САД-у и како су „трајно нарушиле поверење у лекове“.

Ипак, Зелић упозорава да је данашње ширење неповерења у фармацију и теорија завере још опасније: „Страх отвара врата дезинформацијама. Кад се не дају потпуне информације – а некад их ни сами нисмо имали – простор попуњавају они који нуде лажне одговоре.“

На питање зашто родитељи данас све чешће одбијају вакцинацију деце, Зелић објашњава: „Вакцине су жртва сопственог успеха. Данас више не видимо дечју парализу, велике богиње… па смо заборавили колико те болести могу бити смртоносне.“

Зелић упозорава да је дужност фармацеута, лекара и медија да разговарају, да објашњавају, да буду водичи кроз "море страхова и полуинформација.“

У новој епизоди „Аналогије“ сазнаћете и:

Да ли заиста пијемо превише антибиотика?
Колико су опасни нерегулисани суплементи?
Да ли нас чека још опаснија пандемија?
И зашто Зелић верује да ћемо будуће кризе победити – поверењем, а не само вакцинама.

„Пораз није опција“, поручује на крају Зелић.

Слушајте целу епизоду @analogija-podkast и откријте зашто је важно борити се за истину о здрављу и лечењу.

Тајни живот Београда: јурке, афтери, ћебићарење и туре које морате доживети

Wed, 2 Apr 2025 20:28:08 +0200

Београд је град који никада не спава, а Александра Миката из Туристичке организације Београда најбоље зна где се крије његова права енергија. У новој епизоди подкаста Аналогија, говари о томе шта Београд нуди – од аутентичних кафана и модерних клубова до тајних места познатих само правим познаваоцима престонице.

„Београд није само Кнез Михаилова и Скадарлија, већ и улични уметници на Дорћолу, алтернативне свирке у Цетињској и тајни барови који се преносе од уста до уста“, каже Миката.

Кроз разговор, открива како се ноћни живот мењао, где се сада окупља права екипа и зашто Београд оставља неизбрисив траг на свакога ко га посети. Такође, дели савете о најбољим местима за излазак – било да сте љубитељ живих свирки, електронске музике или винских барова.

„Постоје места која су опстала деценијама и она која се мењају из сезоне у сезону. Београд увек има нешто ново да понуди, али његов дух остаје исти – гостопримство, добра енергија и врхунски провод“, истиче она.

Посебно интригантан део разговора односи се на причу о „јуркама“ – журкама које се организују после доручка, а пре ручка у кафићима на Дорћолу, у баштама, са диџејевима.

Поред јурки, Београд је познат и по афтер партијима који су настављак ноћних журки, до раних јутарњих сати, као и по ексклузивним тематским дискотекама које пружају потпуно ново искуство ноћног провода. Од ретро журки инспирисаних осамдесетима до андерграунд техно догађаја. Посебна гардероба, понекада костими, у Београду свако може пронаћи свој кутак.

Миката открива и како све више туриста долази управо због ноћног живота и како специјализоване туристичке туре укључују и обилазак култних места за провод. „Људи не долазе само због знаменитости, већ због атмосфере. Београд се осећа, а не само гледа“, закључује.

Које туристичке туре морате видети иако сте рођени Београђанин, шта нуде музеји Београда сем уобичајених поставки, која су потцењена, а која прецењена места у Београду, сазнајте у најновијој епизоди подкаста Аналогија.

Цео разговор са Александром Микатом можете послушати на Јутјуб каналу @analogija-podkast. Ако волите Београд и желите да откријете његове скривене приче, ова епизода је незаобилазна!

Аналогија – Андреја Павловић: Да ли школе губе децу или деца губе школе?

Wed, 18 Feb 2026 15:23:43 +0100

Андреја Павловић је један од финалиста престижне награде "Просветитељ", а недавно је боравио у Дубаију као један од 50 најбољих наставника из целог света. Такмичио се на једном од највећих светских скупова наставника и учио од најбољих. Искуство из Дубаија донело му је, каже, важна сазнања о томе како се образовање развија у свету.

"Упознао сам наставнике из више од 90 земаља, размењивали смо идеје и искуства. Видео сам како функционишу школе у развијеним образовним системима и схватио да сви имамо сличне проблеме – од мотивације наставника до потребе за реформама", каже профа.

Наставник математике и информатике у основној школи у Смедереву, каже да тренутни штрајк није само борба за побољшање услова у просвети, већ и подршка студентима који су одлучили да остану у земљи и боре се за боље друштво.

Како функционишу школе у доба штрајка?

С обзиром на то да се штрајк одвија у различитим облицима – од скраћених часова до потпуне обуставе наставе – поставља се питање како ће деца надокнадити пропуштено градиво. Павловић верује да ће просветни радници наћи начин да не угрозе образовање деце, али и да одрже солидарност са студентима.

Он каже да је заиста и даље нејасно и тешко тачно одредити које школе раде у пуном капацитету, а које су у некој врсти обуставе рада.

Ко највише губи?

Родитељи су забринути да деца могу превише да се опусте и изгубе континуитет у учењу, док професори истовремено осећају велику одговорност према својим ученицима. "Највећи проблем је ако деца почну да губе осећај припадности школи. Наставници морају да нађу баланс између борбе за боље услове и потребе својих ученика", упозорава Павловић.

Павловић не верује да ће ђаци изгубити школску годину: "Постоје различите методе наставе, можемо скратити одређене делове градива, пронаћи начин да надокнадимо пропуштено. Не смемо дозволити да изгубе мотивацију."

Које су промене потребне у просвети

Павловић истиче да је неопходна реформа образовног система: "Деца имају превише предмета, превише оцена, превише притиска. Морамо да направимо да школа буде место где ће деца радо долазити, а не место стреса".

Павловић сматра да би одлуке о школи и реформи требало да доносе они који су макар некада седели у учионици : "Ако не будемо улагали у наставнике, у образовање и у знање, онда не можемо очекивати бољу будућност. Онда нам деца неће бежати само из школа, него и из земље.

На крају разговора у Аналогији, Павловић је поделио цитат који га инспирише: "Какво год да је питање, одговор је образовање".

Зашто није одустао од просвете, како излази на крај са свим проблемима у учионици и ван ње и шта мисли како ће се све ово што се дешава у друштву завршити послушајте на @analogija-podkast.

Аналогија: Александар Марков, професор историје – Само нам знање нико не може одузети

Wed, 18 Feb 2026 15:23:47 +0100

Образовни систем у Србији суочава се с озбиљним проблемима – део наставника штрајкује, ученици и родитељи су збуњени, а школе функционишу у потпуно различитим режимима рада. Док једни раде скраћено, други не држе наставу уопште, а трећи се боре између професионалне етике и егзистенције.

Гост нове епизоде подкаста Аналогија је професор историје Александар Марков, који нам из прве руке преноси шта се заправо дешава у школама и зашто је просвета у Србији стигла до тачке кључања.

Зашто је дошло до штрајка

„Просветни радници су имали јасно постављене захтеве, али суштински они нису испуњени“, објашњава Марков. „Годинама слушамо обећања о повећању плата и побољшању услова рада, али када је дошао тренутак да се то реализује, постало је јасно да се договор неће испунити. Наставници су се нашли у ситуацији да морају да се боре за оно што им је већ обећано.“

Синдикати су одлучили да преговарају са државом, али исход преговора је многе разочарао. „Прихваћен је предлог који можда јесте добар почетак, али није довољан за крај штрајка. Све се поново свело на обећања, а синдикати су изгубили поверење чланства“, додаје он.

Колико школа заиста штрајкује

Један од проблема у овој ситуацији је недостатак тачних података. „Званични бројеви које износи Министарство просвете не поклапају се са оним што видимо на терену“, истиче Марков. „Ако они кажу да 94 одсто школа ради нормално, како је онда могуће да у Београду имамо школе где наставници уопште не држе часове?“

Марков даје и занимљив пример једне од београдских гимназија: „Ученици долазе у школу, али не присуствују настави. Када наставник који држи час уђе у учионицу, они излазе и праве буку у ходнику. У другим школама, ученици једноставно не долазе јер и они бојкотују наставу. То показује да ситуација није под контролом.“

Шта кажу родитељи и ученици

За разлику од ранијих година, сада су и родитељи активно укључени. „Годинама су наставници и родитељи били на супротним странама, али сада су схватили да имају заједнички циљ – функционално образовање за своју децу“, каже Марков.

Родитељи су чак организовали протесте испред неких школа у знак подршке наставницима. „Ово је први пут да се родитељи отворено сврставају уз нас. Они виде да образовни систем пропада, да њихова деца немају адекватне услове за учење и да се од њих очекује да плаћају приватне часове како би надокнадили оно што школа не пружа“, додаје.

Једна од родитељских дилема је и како се носити са приватним часовима. Ауторка @аналогија-подкаст Ана Манојловић каже да је на тежи начин схватила потребу за додатним приватним часовима: „Раније сам мислила да је плаћање приватних часова луксуз и размаженост. Сада схватам да постаје потреба. Шта друго може родитељ да уради кад види да његово дете не добија довољно знања у школи?“

Марков потврђује да су приватни часови постали норма: „Плаћам приватне часове свом детету, али не због оцене, већ због знања. Не верујем да ће му школски систем пружити довољно, па му омогућавам да развије вештине које ће му требати, чак и ако то значи да ће једног дана отићи из земље.“

Какве ће бити последице

Ово није први пут да образовни систем пролази кроз кризне ситуације. „Од бомбардовања 1999, преко протеста 2000, па до пандемије и трагедије у Рибникару, наши ученици су стално у ванредним околностима. Стално нешто прекида нормалан наставни процес“, подсећа Марков.

Оно што сада забрињава је недостатак дугорочног решења. „Ако наставимо овако, доћи ћемо до тачке када више нећемо имати наставнике. Већ сада имамо школе које не могу да пронађу професоре математике и информатике. Ако не учинимо нешто, школство ће се уруштити до краја.“

Постоји ли решење

Кључ проблема није само у новцу. „Образовни систем мора да прође кроз озбиљну реформу, али не само на папиру. Потребна нам је мања администрација, боља организација, бољи услови рада и јасна правила. Уместо да смањујемо обим посла наставницима, ми им намећемо све више административних обавеза, што их додатно демотивише“, објашњава Марков.

За крај, поручује: „Ово није борба само за плате наставника, ово је борба за будућност наше деце. Ако желимо квалитетно образовање, сви морамо да се укључимо – наставници, родитељи, ученици, па чак и они који нису директно повезани са школством. Јер друштво без образовања нема будућност.“

Слушајте целу епизоду @аналогија-подкаст и сазнајте шта се дешава у школама Србије.

Аналогија: Од зависника до победника - исповест о борби против коцке и дроге

Wed, 18 Feb 2026 15:23:50 +0100

"Коцкање није игра – то је замка," упозорава Јелена Манојловић из СОС центра за одвикавање, која је заједно са Срећком гостовала у @analogija-podkast код Ане Манојловић. Срећко, некадашњи зависник, открио је како га је жеља за брзим новцем увукла у свет из ког је једва изашао:

"У почетку је било забавно, добијали смо лако новац, осећали се моћно. Говорили су нам ви, нудили бесплатна пића, лепе жене."

Јелена објашњава како танку линију између рекреативног и патолошког коцкања прелазимо несвесно: "Не коцкамо на крају због новца, већ због адреналина. То је попут дроге – хемија мозга вас зароби."

Срећко је отворено говорио о најтежим тренуцима – од губитка девојке, повлачења породице, до дана када је признао себи да има проблем:

"Мислио сам да сам Џејмс Бонд у коцкарници. Истина је била да сам уништавао свој живот. Коцка је почела да контролише мене – изгубиш љубав, породицу, себе." Коцка је Срећка одвукла и у свет криминала и дроге.

Да ли је могуће победити зависност?

Срећко је успео, али уз помоћ породице и стручњака:

"Мој први дан у центру био је пресудан. Када ми је Јелена рекла: 'Ти ниси крив, крива је болест,’ осетио сам да имам шансу." Данас је посвећен спорту, учењу језика и планирању будућности.

Зашто коцка заводи младе?

Јелена упозорава на опасност онлајн клађења које брзо ствара нове зависнике: "Јутјубери који рекламирају коцкање, бонуси на клик – млади се навлаче брже него икад."

"Закон нас не штити довољно, а едукација не постоји," каже Срећко. Његова порука је јасна: "Ако стварно волиш своје родитеље, пријатеље, девојку – немој ни да уђеш у коцкарницу. То није игра. То је пут без повратка."

Кликните и послушајте цео подкаст – сазнајте како препознати зависност и зашто је сваки секунд важан у борби против коцке.

Не пропустите причу која може да промени нечији живот.

Аналогија: Редитељи „Сабље“ стављају тачку на све контроверзе серије

Wed, 18 Feb 2026 15:24:01 +0100

У најновијој епизоди подкаста Аналогија, Горан Станковић и Владимир Тагић поручују да овим разговором стављају тачку на целу причу о серији.

„Људи овде тешко сагледавају серију као оно што она јесте – драмско дело. Неки гледају кроз своје политичке ставове, неки коментаришу без гледања. Време ће, можда, донети јаснију слику.“

Тагић каже да се нису покајали што су одлучили да направе серију о убиству премијера Зорана Ђинђића. Истиче да су имали потребу и дужност да је испричају: „Често су нас питали – шта ће вам то? Имате шансу да радите нешто друго. Али осећали смо обавезу према земљи и човеку о којем говоримо. Зоран Ђинђић лагано одлази у заборав, што није фер. Ово није историја из уџбеника, ово нас се и те како дотиче.“

О томе како су бирали изворе информација, Станковић објашњава: „Користили смо транскрипте са суђења, сведочења, документарне серијале, али и озбиљну литературу попут књиге Милоша Васића Атентат на Зорана, књига Милета Новаковића Држава, руке у вис, и књиге Војислава Туфегџића и Миодрага Вуковића Они су јачи од нас. То су озбиљни новинари, криминолози, полицајци који су писали стручне књиге и бавили се доказима и чињеницама, а не претпоставкама и произвољним тумачењима догађаја. Наравно, документарни серијали, којих има доста, такође су веома озбиљно обрађивали ту тему.“

Једна од најважнијих дилема била је како се носити с причама људи који су били део догађаја:

„2024. није лако разговарати са тадашњим актерима. Њихови наративи су сада често прилагођени личним агендама. Кроз серију воде своје међусобне ратове, што нас је натерало да будемо веома пажљиви с ким ћемо разговарати,“ објашњава Тагић и додаје: „Зоран Ђинђић је имао око себе много министара, онолико саветника, страначких партнера, као и људи из других странака. Па зар ви мислите да ми сада треба све њих да ставимо у играној серији? 20–30 људи, да бисмо испоштовали неку ситну, небитну фактографију? Не, ми смо одлучили да његове саветнике и људе најближе њему сведемо на четворицу.“

Станковић у @analogija-подкаст говори и о моралним дилемама које се провлаче кроз серију. „Полицајац, кога игра Љуба Бандић, приказан је као човек који прави компромис да би преживео, што је, нажалост, реалност у нашем друштву.“ Млади криминалац, с друге стране, симболизује изгубљену генерацију: „Он није био заслепљен глорификованим животом криминалаца, већ је тамо пронашао осећај припадности јер га је држава изневерила.“

Када је реч о историјским личностима, аутори кажу да су се трудили да буду прецизни и фер. На критике да лик Зорана Ђинђића изгледа превише неодлучно, Станковић објашњава: „Он је приказан као човек који је увек суочен са изборима које је скоро немогуће донети. Он преузима одговорност, што нико други тада није ни помишљао да уради.“

Шта су хтели да дочарају, да ли је лик новинарке Данице инспирисан новинарком Бранкицом Станковић, како одговарају на критике политичара који су коментарисали серију, коме су је посветили и на кога мисле да ће највише утицати, гледајте у последњој епизоди подкаста Аналогија. Запратите @analogija-подкаст на Јутјубу и друштвеним мрежама.

Аналогија: Како млади доживљавају серију "Сабља"

Wed, 18 Feb 2026 15:24:05 +0100

Серију "Сабља", која се бави убиством премијера и акцијом против организованог криминала у Србији, прате како старије, тако и млађе генерације које немају лична сећања на ове догађаје. У најновијој епизоди подкаста @analogija, две студенткиње, једна са Факултета политичких наука, а друга са Филозофског факултета, кажу да ова серија може да обликује разумевање једног од најважнијих догађаја у савременој историји Србије.

Гледање серије као некад — породична и друштвена активност

Луција Вељовић, студенткиња Факултета политичких наука, и Катарина Ђурић, студенткиња Филозофског факултета, редовно прате серију "Сабља". Луција је гледа сама, а Катарина са породицом.

„Практично цело моје друштво гледа у исто време серију, али одвојено, и редовно о њој дискутујемо“, каже Луција.

Катарина епизоде гледа са породицом, што је у данашње време бинџовања права реткост. „Седнемо у дневну собу, узмемо даљински и гледамо серију заједно, чак и ако је већ почела, премотавамо уназад“, каже она.

Поставља се питање да ли једна телевизијска серија може да покрене важне друштвене теме и подстакне различите генерације на дијалог? Луција каже да је ова серија прилика да са мајком размени сећања и утиске о времену у којем се серија одвија: „Она има нека сећања, али има и рупе, па допуњујемо знање једна другој.“

Обе саговорнице сложиле су се да је тема серије веома важна, али да њихова генерација често није заинтересована за догађаје из блиске прошлости.

„Чини ми се да млади људи не знају шта су деведесете заиста биле. Њима су то музика и изласци, али те године носе много теже бреме“, каже Луција.

Она додаје да је "Сабља" важна јер подсећа на снагу државе када се одлучи на акцију:

„Та акција је показала да држава може да функционише када жели да уклони криминал.“

Фикција и стварност: Где је граница?

Катарина каже да је за њу, као некога ко је истраживао тему убиства премијера, изазовно да прати баланс између стварних догађаја и уметничке интерпретације:

„Не може серија да покаже комплетну слику тих година. Измишљени ликови дају свежину причи и приближавају је свакодневном животу људи.“

Луцији се посебно допада лик новинарке и каже да је за њу, као будућу новинарку, посебно инспиративан:

„Приказује колико је истраживачко новинарство захтевно и колико грешке могу бити опасне.“

Катарина каже да је утицај ове серије на млађе генерације велики: „Морамо да разумемо како је прошлост обликовала садашњост. Без тог знања, тешко можемо да променимо будућност.“

Луција се слаже са тим да серије попут "Сабље" могу да промене начин на који млади перципирају историју:

„Ако нам стално пласирају романтизоване приче о криминалу, ми то нормализујемо. Зато је важно да се приче о нашој прошлости испричају на прави начин.“

Чини се да серија "Сабља" није само телевизијски догађај. Она је повод за дијалог међу генерацијама. Кроз приказ стварних догађаја, уз уметничку интерпретацију, отвара простор за размишљање, учење и преиспитивање вредности. Како су ове студенткиње рекле:

„Историја нас обликује, а на нама је да из ње учимо.“

Запратите @analogija подкаст, ускоро следи разговор са редитељима серије "Сабља".

Путовања без граница: Александар Ђуричић о авантурама које мењају живот

Thu, 10 Oct 2024 20:19:51 +0200

Пропутовао је цео свет и с нама дели искуства и изазове. Рођен је у Београду, а спортом се бави цео живот. Играо је фудбал, био фудбалски судија, фитнес тренер и на крају је његова страст према авантурама преовладала. Од здравог живота није одустао.

Како је помирио непрекидна путовања, здраву исхрану и редовно вежбање?

У овој епизоди подкаста, Александар дели своја узбудљива путовања по егзотичним дестинацијама као што су Перу, Кина, Бразил, Колумбија, Аргентина, Чиле, Мексико, Куба... Било је ту опасних ситуација, забавних, напорних. Тврди да није потребно много новца да би човек обишао свет.

"Довољно је мало авантуристичког духа и да се одрекнемо комфора", каже Александар.

Са Аном Манојловић у овом подкасту прича и о свом животу на крузерима, као и о искуствима из Кине, где је радио и живео.

Александар је својим блогом и налозима на друштвеним мрежама постао инспирација за многе који воле путовања, али и желе да покушају да воде здрав живот. Његови постови на Инстаграму често садрже савете о вежбању, исхрани и мотивацији, а води и блог Фитнес авантуре.

Послушајте његову причу у најновијем издању @analogija-podkast на YouTube-у. Не пропустите прилику да сазнате више о томе како спорт и дисциплина обликују живот авантуристе!