"Брзу пругу за Нови Сад прелазимо са једним надвожњаком. Иза тога, прелазимо ауто-пут Е-70 до зоне аеродорома, имамо стајалиште и пролазимо кроз насеље Сурчин. Имаћемо, такође, стајалиште Сурчин и долазимо до локације Национални стадион, где имамо станицу", објашњава Анита Димоски, в. д. помоћника министра за железнице и интермодални транспорт.

Које станице су планиране

На деоници од 18 километара, планиране су станице Земун поље и Национални стадион и стајалишта Сингидунум, Аеродором Београд и Сурчин.

Пругом, која ће имати два колосека и која ће бити искључиво за путнички саобраћај, саобраћаће пет нових гарнитура возова, који ће моћи да се крећу брзином од 120 километара на сат.

Пруга ће бити опремљена најсавременијим сигнално-сигурносним уређајима, а дужина перона, доступност и остале техничке карактеристике усклађене су са еверопским стандардима.

На траси ће бити више инжењерски захтевних деоница.

"Када излазимо из насеља Сурчин, ту је надвожњак од километар и сто, који треба да превазиђе висинску разлику. Наилази се на канал Галовица и на магистрални пут, који је пуштен, Сурчин – Нови Београд. Иза тога, наилазимо на далеководе и идемо испод њих. Битно је истаћи да доње Сурчинско поље половимо и искоришћавамо простор, тако што трасу пруге водимо уз магистрални пут Нови Београд – Сурчин", каже Димоски.

Требало би да до краја године буде урађена планска документација. Идејни пројекат и грађевинске дозволе до лета 2024. године, када се очекује почетак изградње пруге.

Виде се варнице како лете око радника са шлемом који брусилицом сече арматуру како би одвојио два блока на којима је са западноберлинске стране био графит на коме су укрштени срп и чекић и кукасти крст. Овај графит је требало да подсећа на споразум о ненападању који су склопили Стаљин и Хитлер 1939. године, а који је био један од узрока Другог светског рата и поделе Европе која је настала по његовом завршетку, па и самог Берлинског зида.

Као расклиматани зуб, блок на крају попушта под притиском пре него што га кран као трофеј подиже изнад глава одушевљене гомиле на Потсдамер плацу.

„Комунистичке власти Источне Немачке (које су остале на власти до марта 1990. године) изрежирале су ову представу. Уверен сам у то“, наглашава Флајшер који је у међувремену постао историчар аматер и врло студиозно проучио дешавања из новембра 1989. године.

Први знак да су власти биле озбиљне у намери да сруше Зид, насупрот широко распрострањеним страховањима у то време, било је пробијање првог отвора у њему. Било је јасно да ће овај снимак обићи свет. С обзиром на то да су источнонемачке власти упорно представљале Берлински зид као брану фашизму – „за њих није постојао бољи симбол од кукастог крста који ће прво да изваде из зида“, убеђен је Флајшер.

Тридесет година касније, Флајшер новинарки Гардијана показује четири бетонска блока које данас држи у изолованом складишту усред шуме, за које жели да остане тајно, негде на путу између Берлина и балтичке обале. Прекривен најлоном, ту стоји 3,6 метара висок и 2,7 тона тежак бетонски блок са црвеним кукастим крстом и још три блока која су некада стајала уз њега на Потсдамер плацу.

Ишаран рупама од бајонета пограничних чувара, скупља прашину у овом складишту, а не у неком музеју, као што би се можда очекивало. Флајшера, који је тада студирао пословну администрацију, привукао је значај историјског тренутка, али и предузетнички дух, да купи ове делове Берлинског зида те 1990. године.

„Отпутовао сам у Јапан убрзо по паду Зида и понео са собом неколико ситнијих делова које је фотографисао свако са ким сам се тамо сусрео. Неколицина пословних људи које сам упознао охрабрили су ме да бих могао добро да зарадим уколико пронађем неколико неоштећених делова и пребацим их у Јапан“, присећа се Флајшер.

По повратку, обратио се компанији „Лимекс“, за коју тврди да ју је основала источнонемачка тајна полиција Штази, да распрода 155 километара бетонских блокова, заједно са стражарским кулама и осталим деловима утврђења. Испрва су били изненађени његовим интересовањем, али нису пропустили прилику да зараде.

„Дали су ми пластичну фасциклу препуну фотографија блокова поређених без икаквог реда и ненумерисаних, али сам успео да пронађем та четири комада која су била један до другог. Тражили су ми 350.000 немачких марака за њих“, додаје Флајшер. На крају су се изгледа нашли на петоцифреној суми, коју садашњи власник ипак не жели да открије.

„Позајмио сам нешто новца, између осталог и од оца који је био професор историје и који је пре свега ценио њихову симболичку вредност“, каже Флајшер.

Договор са Јапанцима је пропао. Покушај продаје аукцијској кући из Монака је такође пропао, Флајшер верује, зато што је коинцидирао са нападом неонациста на јеврејско гробље. Више музеја и заљубљеника у Зид су га такође, одбили.

„Нисам могао да их продам због кукастог крста. Да је био графит Микија Мауса, била би сасвим друга прича. Било би мање компликовано и мање контроверзно“, сматра Флајшер.

Иначе, више од 426 делова Берлинског зида налази се у педесетак земаља широм света, највише у Европи и Северној Америци.

Интересовање за Зид је убрзо почело да слаби, посебно када је избио рат у Југославији и бацио у сенку еуфорију која се ширила Европом због пада комунистичких режима од Пољске до Бугарске. Тако су бетонски блокови доспели у складиште.

„Мислио сам да би било паметно да сачекам десету годишњицу и допустим да се слегне историјска прича пре но што поново окушам срећу“, наводи Флајшер. Као промишљен послован човек, успео је да се одупре и изазову да разбије своје артефакте на хиљаде ситнијих комада, који се и дан данас могу купити у берлинским сувенирницама или преко интернета, често и уз потврду о аутентичности, по цени од 50 евра по комаду. „Од почетка сам био одлучан да ови чврсти сведоци историје који су први извађени из Берлинског зида, морају остати заједно и нетакнути“, инсистира Флајшер.

Пошто је на крају одустао од продаје ових драгоцених остатака прошлости, код Флајшера се пробудило интересовање за историју. Успео је да направи изненађујуће верну реплику у природној величини од стиропора, сада већ изгубљеног блока на коме је био графит са српом и чекићем и пронео га на крову свог аутомобила кроз више од двадесет земаља. У свом фото-пројекту сликао га је испред Ајфелове куле, затим како изазива осмехе у деловима Украјине разорене ратом, па и поред споменика Малој сирени у Копенхагену. Порука овог самопрокламованог „Зидног активисте“ (Maueraktivist) је да „Људски поступци могу све да промене“, алудирајући на мирну народну револуцију из 1989. године.

Планира да своју реплику пусти да плута Медитераном у знак протеста због бројних страдања миграната, али и да га однесе у Северну Ирску усред брегзитовских настојања да се тамо поново успостави граница.

Још увек није одустао од покушаја да негде поново постави аутентичне делове зида, што је могуће ближе месту на којем су првобитно стајали, пошто има врло прецизне координате. Ту се сада налазе уобичајене пословне зграде од бетона и стакла карактеристичне за новоградњу која је у протекле три деценије цветала дуж линије некадашњег Зида. Власник зграде шпанске грађевинске фирме са седиштем у Луксембургу није одговорио на његове позиве да се састану и дискутују о могућности да се ти делови некако изложе као важни симболи европске подељености.

Флајшер се сећа и тога како је отишао са журке када је на телевизији видео да је отворена источнонемачка граница. Тада двадесетчетворогодишњак, Флајшер се попео на стуб на мосту у северном Берлину и посматрао сатима колону „трабанта“ који хрле преко моста и прелазе на Запад.

„Тада сам помислио како сам имао среће што сам Западни Немац и што сам се нашао са 'праве' стране границе, док су ови људи на комунистичком истоку патили, и на неки начин били кажњавани за злочине које је починила нацистичка Немачка, током деценија подела и заробљеништва. Сада су коначно били слободни“, каже Флајшер на крају разговора.

Зид између запада и истока

Берлински зид је саграђен 1961. године. Раздвајао је Берлин подељен између две државе – Савезне Републике Немачке (Западна Немачка) и Немачке Демократске Републике (Источна Немачка). Сврха му је била да заустави одлазак радника и спречи бекство политичких неистомишљеника. Идаја о зиду потекла је од источнонемачке владе Валтера Улбрихта а план је одобрио и совјетски лидер Никита Хрушчов.

"Стаза смрти" између две баријере

Зид је био дугачак више од 155 километара. Јуна 1962. године почели су радови на другој паралелној огради а куће између ограда су срушене. Између две баријере створена је ничија земља која је била позната као "стаза смрти". Она је била посута песком, чинећи тиме лакшим уочавање отисака стопала које су оставили бегунци. Није пружала заклон а најважније је да је пружала простор за отварање ватре са осматрачких торњева.

Четири фазе Зида

Током година, зид је прошао кроз четири одвојене фазе: првобитна жичана ограда (1961), побољшана жичана ограда (1962-1965), бетонски зид (1965-1975), Погранични зид 75 (Grenzmauer 75, 1975-1989). Четврта генерација зида је била последња и најнапреднија верзија. Започета је 1975. и завршена око 1980. године. Била је изграђена од 45.000 ојачаних бетонских делова, високих 3,6 м и широких 1,2 метра, а укупно је коштала 16.155.000 источнонемачких марака. Врх зида је био ишпартан глатким цевима, са намером да се бегунцима отежа да га прескоче. Ова верзија зида се најчешће виђа на фотографијама.

Како се прелазило из источног у западни део

Између Источног и Западног Берлина постојало је осам граничних прелаза за посете источном делу из западног, као и обрнуто, уз посебне дозволе. Прелази су били ограничени према томе којој је националности било дозвољено да га користи (Источни Немци, Западни Немци, Западни Берлинци, друге националности). Најпознатији је био Тачка "Чарли", који је био забрањен за савезничко особље и не-немачке становнике. Постојало је још неколико граничних прелаза између Западног Берлина и осталог дела Источне Немачке.

Рушење зида

Масовне демонстрације против владе у Источној Немачкој почеле су у јесен 1989. године. Дугогодишњи вођа Источне Немачке, Ерих Хонекер, поднео је оставку 18. октобра 1989. и неколико дана касније заменио га је Егон Кренц. Нова Кренцова влада одлучила је да дозволи грађанима Источног Берлина да траже визе да би путовали у Западну Немачку. Гинтер Шабовски, министар пропаганде Демократске Републике Немачке, имао је задатак да то објави, али је био на одмору пре доношења одлуке и није у потпуности био обавештен о њој. Та правила требало је да важе дан након конференције на којој су објављена, међутим Шабовски је, када је на крају конференције упитан о моменту ступања на снагу, одговорио: "Колико ја знам, тренутно ступају, управо сада". На десетине хиљада становника Источног Берлина чуло је изјаву Шабовског и похрлило ка зиду, тражећи улаз у Западни Берлин. Стражари и Влада Источне Немачке нису желели да користе силу, па је у сусрет маси стража на крају попустила, отворивши пролазе и дозволила људима да прођу, некад и без провере идентитета. Усхићене Источне Берлинце ускоро су поздравили Западни Берлинци са друге стране у слављеничкој атмосфери. Зато се 9. новембар сматра даном пада Зида. У данима и недељама које су следиле, људи су долазили до зида са маљевима да покупе сувенире, уништивши дугачке делове зида у том процесу.

Делови зида по целом свету 

Остаци и делови зида данас се чувају у Берлину али и у неким градовима широм света. На пример, део Берлинског зида је у Риму, дискретно скривен у ватиканским вртовима, у близини папиног радног места. Три велика дела зида чувају се на малом тргу у централном Сеулу. Замагљени графити пружају се преко глатког зида, испред њих је медвед (грб Берлина), обојен плаво. Делове зида је државни сенат у Берлину 2015. године предао као споменик, али и као знак наде за поновно уједињење две Кореје. Сваког дана новинари, политичари, бирократе и туристи пролазе поред малог дела зида испред главне зграде Европске комисије. У главном граду Русије, део Берлинског зида изложен је на тлу немачке школе и чини важан део наставе историје. Део оригиналног зида од 2,4 тоне некако је стигао и до Аустралије.

Августа 1989. године мађарски граничари су први пут дозволили Источним Немцима да пређу границу са Аустријом утирући пут ка паду Берлинског зида и подизању Гвоздене завесе. 

Званични део обележавања 30 година од пада зида почео је полагањем венаца и паљењем свећа код преосталог дела у Меморијалу берлинског зида.

Уз председника Немачке Франк-Валтера Штанмајера и канцеларке Ангеле Меркел, руже на зид су положили и председници Анџеј Дуда, Милош Земан, Зузана Чапутова и Јанош Адер у знак признања који су Пољска, тадашња Чехословачка и Мађарска имале у догађајима који су довели до рушења зида. 

Председник Немачке Франк Валтер Штајнмајер захвалио је источноевропским суседима што су омогућили мирну револуцију. 

"Заједно са нашим пријатељима, са дубоком захвалношћу сећамо се догађаја од пре 30 година", поручио је Штајнмајер током церемоније у у берлинској улици Бернауер.

Нагласио је да без храбрости и воље за слободом Пољака и Мађара  и мирне револуције у источној Европи, ни уједињење Немачке не би било могуће.

Пошта страдалима у покушају преласка зида одата је у Капели помирења на делу некадашњег зида одакле су људи скакали кроз прозоре да би се домогли западног дела града. 

"Превише људи је страдало под диктатуром Истока, нећемо их заборавити. Памтим људе који су убијени на овом зиду јер су тражили слободу. Памтим 75 хиљада утамичених јер су покушали да побегну, памтим породице које су плаћале јер је неко од њихових побегао. Данашњи дан нас опомиње да морамо да се одупремо тиранији, мржњи, репресији, расизму и антисемитизму", рекла је канцеларка Ангела Меркел. 

Током свечаности, Штајмајер и председници четири источноевропске земље поставили су цвеће у пукотини остатака зида.

За вечерњи део годишњице припремљена је позорница и славље код Бранденбуршке капије уз учешће Градског оркестра Берлина а наставиће се концертом за млађе посетиоце и великим ватрометом.

Слике историјског догађаја од пре 30 година ових дана обилазе свет: радосне масе становника Источног Берлина који пешице или у својим трабантима, многи од њих по први пут у животу, прелазе на Запад где су их дочекивали радосни сународници, али и житељи страног порекла којих је у Западном Берлину увек било много.

Међу њима су били и многи "гастарбајтери" из бивше Југославије који су свој хлеб углавном зарађивали као радници у тада још индустријски развијеном Западном Берлину.

Хиљаде на Западу...

Западни Берлин је за многе "гастарбајтере" био привлачнији од остатка Немачке из много разлога. Овде је конкуренција с немачким радницима била слабија јер многи домаћи радници због опасности нису хтели да живе у совјетским тенковима и ракетама окруженом Западном Берлину.

Станарине су овде биле најповољније од свих великих западнонемачких градова, а ту је био и познати "берлински додатак". То је премија коју је немачка влада исплаћивала онима који су били спремни да живе у граду који би, да је дошло до напада Совјета - први пао. А она није била мала: осам одсто на бруто плату. И на тај додатак се није плаћао порез.

Све то је у погоне "Сименса", "Телефункена" и "Мерцедеса" у Западном Берлину привукло и десетине хиљада радника из бивше Југославије који су се тако те историјске ноћи нашли заједно са немачким суграђанима на улицама.

Први гранични прелаз који је "пао" је био прелаз на Борнхолмер штрасе, између источноберлинске четврти Пренцлауер Берг и западнонемачког Вединга где је, као и данас, живело много грађана страног порекла, па тако и "Југовића".

... и малобројни на Истоку

Мало је познато да је и с оне стране зида живела мала заједница грађана тадашње Југославије. Али за разлику од својих сународника у Западном Берлину, већина њих радила је у дипломатији или у економским представништвима. И они су се нашли међу онима који су те вечери, 9. новембра 1989, преко прелаза Борнхолмер штрасе похрлили на Запад. И то упркос чињеници да су, за разлику од својих источноберлинских суграђана, са својим југословенским пасошем ионако могли без проблема да прелазе границу.

Међу њима је био и, тада 20-годишњи, Бојан Предојевић.

"На путу према кући у Панкову пролазио сам поред Борнхолмера, улице која је иначе била пуста јер је водила према граници. Те вечери је била пуна људи и схватио сам да се нешто догађа. Код куће сам покупио камеру и отишао с тим морем људи преко прелаза, али овај пут без папира јер њих нико није контролисао", присећа се Предојевић у разговору за Дојче веле.

Он говори како се у том тренутку данима знало да ће се границе отворити, али да се то очекивало неколико дана касније. Тог четвртка увече, члан политбироа Комунистичке партије (СЕД) ДДР-а Гинтер Шабовски забуном је ново правило о либерализацији путовања на Запад прогласио важећим исте вечери, што је покренуло реку која се није могла зауставити.

Сусрет на Кудаму

Исте вечери Предојевић је отишао и до Бранденбуршке капије, симбола немачке поделе, који је у том тренутку постао симбол немачког заједништва. Неколико километара источније иза главног источноберлинског трга Александерплаца налазило се насеље новоградње у соцреалистичком стилу.

И док су породице дипломата живеле у зеленој четврти Панков, где се налазила и већина амбасада, представници југословенских предузећа која су пословала у Источној Немачкој живели су у овим новим зградама које су тада, због топле воде, централног грејања и лифтова важиле за луксузне.

Овде је са својом мајком, која је радила у југословенској фирми "Астра", живела и Терезија Хирш.

"Сећам се да смо те вечери мама и ја куповале у самопослузи и чуле продавачице како се договарају да ће се те вечери срести на Кудаму (Курфирстендам, главна трговачка улица Западног Берлина, прим. а.). Мама и ја смо се погледале и нисмо разумеле о чему причају. Тек када смо код куће укључиле ТВ виделе смо да је пао зид", прича Терезија Хирш.

Ипак, ни те вечери, а ни следећих дана није отишла у Западни Берлин.

"Све је било јако несигурно. Мама се бојала да би се међу тим милионима који су похрлили у Западни Берлин могло свашта догодити. Јер недељу дана пре тога смо били сведоци протеста у Источном Берлину, који су се делом одвијали испред наше зграде, и који нису увек били мирни", присећа се Терезија којој је тада било 17 година.

Источнонемачка дисциплина

Јер, иако су се промене наговештавале месецима, ништа није указивало на то да ће све проћи у миру.

И чињеница да није проливена ни једна кап крви спада у једно од чуда те ноћи.

Но Терезију Хирш је изненадио и одлазак у школу, дан касније, 10. новембра.

"Сећам се да је учитељица била изненађена чињеницом да су се сви појавили на настави. Она је очекивала да ће сви побећи на Запад, али сви су се вратили. Јер нико није могао бити сигуран да ли се ради о спонтаној једнократној мери или трајном стању", присећа се Терезија Хирш у разговору за Дојче веле.

Слобода ЈУ пасоша

Терезија међу ученицима није примећивала зависти због тога што је могла слободно да путује у Западни Берлин. "Можда је то била дисциплина која им је бранила да се о томе воде разговори, али су ме ипак након пада зида многи питали би ли могла с њима у Западни Берлин да им покажем град јер су знали да сам често била тамо", закључује Хирш.

И Бојан Предојевић је врло често био у Западном Берлину и био је свестан те своје слободе. Но власти ДДР-а су му јасно давале до знања да је та његова слобода контролисана.

"Једном сам преко познатог прелаза 'Чекпоинт Чарли' ујутро прешао у Западни Берлин вратио се натраг у Источни и увече поновно преко другог прелаза отишао у посету једном пријатељу у Западни Берлин. И сећам се да је полицајац на граници, иако није било компјутера, знао да сам тог дана већ једном био на Западу", прича Предојевић.

Рођење нових, умирање старих система

Полицијска стега је нестала, али наступиле су неке промене које нису за све значиле промене на боље.

"Наравно да се доста тога променило. Ми смо до тада у Источном Берлину живели привилеговано. Сада смо били у другачијој ситуацији", каже Хиршова.

Промене су се пре свега односиле на нови статус југославонских предузећа у ДДР-у. И наравно пропаст државе која је стајала иза тих предузећа. Многи су остали без посла.

Настја Тот која је у ДДР дошла са супругом, који је такође на мандат од четири године послан у Источни Берлин у једно југословенско представништво, пре свега се сећа тешкоћа које су настале после уједињења и након што су одједном за странце важили закони Западне Немачке.

"Пад зида нисмо доживели у Берлину, били смо у Београду. Али некако су се ти догађаји поклопили: пад зида, успон Милошевића", говори Настја Тот.

Након пада Берлинског зида у ДДР-у су се ствари одвијале муњевитом брзином. "Жао ми је што тих дане нисам писала дневник јер је сваког дана било нешто ново", каже Тотова.

Но поред еуфорије и одушевљења које су делили са својим источноњемачким суграђанима "југовићи" су делили и нове бриге, економске природе.

За стране раднике у ДДР-у су наступила чудна времена. Иако грађани Југославије нису спадали у тзв. уговорне раднике који су из социјалистичких земаља попут Кубе или Вијетнама одлазили на рад у ДДР и за њих се ствар променила. Уговорни радници су убрзо морали напустити уједињену Немачку, а слично је било и с представницима страних представништава.

Од наших саговорника једино Настја Тот и данас живи у Берлину. Право на останак у уједињеној Немачкој изборила је, како каже, искључиво због ангажмана њених адвоката.

"Тешко је сажети његов огроман значај и утицај на ток историје, крај Хладног рата и архитектуру послератне Европе. Тешко је и сазнање колико се Србија у томе – није снашла", истакла је Обућина Ракић.

Филм је, како је навела, сниман у Берлину и Београду и у њему сведочи око 20 људи, којима је тај зид обележио живот.

"Било да су га прескочили, о њему подучавају студенте или су присуствовали историјски важним састанцима", рекла је Обућина Ракић.

Зид, који је делио и два међусобно супротстављена идеолошка блока, требало је да спречи бекство радника и политичких неистомишљеника. 

Огроман одлив радне снаге умногоме је утицао на привреду Источне Немачке. Према подацима портала Немачка историја у документима и сликама (GHDI), који као извор наводи западнонемачке власти, од 1949. до 1962. у Западну Немачку пребегло је више од 2,7 милиона људи, док се тај број до 1989. године свео на око 550.000.

Званична верзија источнонемачких власти је била да је зид "антифашистичка заштитна баријера", са циљем да одврати агресију са Запада.

Зид је физички поделио град и комплетно окружио Западни Берлин. Током изградње зида, источнонемачки војници и борбене групе радничке класе су стајале на граници, са наређењем да пуцају на сваког ко покуша да пребегне.

Комплетна граница између Источне и Западне Немачке је затворена зидовима, минским пољима и другим препрекама.

Процењује се да је у инцидентима приликом покушаја преласка зида погинуло најмање 140 особа, укључујући и граничаре.

Либерализација касних осамдесетих, повезана са великим економским падом, све слабијим утицајем Совјетског Савеза и званичне политике Перестројке, довела је до слободнијег пограничног режима у Источној Немачкој, а кулминирала је масовним демонстрацијама и падом тамошње комунистичке власти.

Када је 9. новембра 1989. емитовано саопштење источнонемачке владе да ће прелазак у Западну Немачку бити допуштен, масе источних Немаца су се приближиле и затим и прешле зид, а њима је у сусрет са друге стране дошао и велики број западних Немаца у слављеничкој атмосфери.

У року од неколико недеља већи део зида уништила је еуфорична маса, а његов пад је био први корак ка уједињењу Немачке, које је званично завршено 3. октобра 1990. године.

У њему сам се први пут сусрео са животом у комуни, али и купио своје прве "Кларксове" полудубоке ципеле са сировом гумом.

Истовремено, Источни Берлин је био скупоцени "Излог" Немачке Демократске Републике према западном суседу.

Ривалитет се одвијао у свему, и у свим областима – у организацији јавног превоза, у уређењу паркова, у спорту, култури...

Романескни концептуални албум Берлин, један од најдепресивнијих албума рока, који је 1973. године направио Лу Рид, прича причу о сломљеним и "пропалим" љубавницима који се боре са зависношћу од дроге и унутрашњом подељеношћу, која је пандан тада подељеној немачкој престоници.

У његовим песмама град је описан као легло проституције, дрога, насиља, менталних болести и самоубистава.

Иронично, али Рид, иако је о њему, и посебно о његовој тамној страни, непосредно сазнавао из два приватно блиска "извора", у Берлин није крочио ногом пре него што је направио овај албум.

Тек касније, провео је извесно време у Западном Берлину, у заједничком стану са музичарима Дејвидом Боувијем и Игијем Попом, са којима је делио и различита друга искуства.

Из подељеног Берлина су нам на најбоља издања БИТЕФ-а долазиле представе Чекајући Годоа, Шилер театра, и Отац, Шлоспарк театра из Западног Берлина, али и до танчина смишљен и промишљен Хамлет, позоришта Фолксбине из Источног Берлина.

Гледали смо те представе које су трајале и по четири сата; да су трајале и који час дуже, гледали бисмо их не примећујући како време протиче.

Ако томе додамо и На летовању, Петера Штајна, Театра ам халешен Уфер – представе које смо дуго листали у сећању говориле су нам о томе како би се класика морала читати, али како је до тада нико није прочитао.

Спајањем, 9. новембра 1989, два раздвојена града у један, све је добило индекс два: јавне зграде, опере, филхармоније, позоришта, музеји, галерије...

Живот у некада подељеном граду се брзо мењао – постајао је центар немачке политике, али и вибрантни центар забаве. Да ли је све могло да опстане? Да ли је све требало да опстане?

Конфузија која се дешавала у том времену донела је више слободе за супкултуру, као и нове политичке појаве.

Јавне власти нису имале јасну идеју о томе шта би требало урадити у граду који је одједном добио "вишак" свега и рационализација је била неминовност.

Одлуке су се саме наметале: чак је и Шилер театар издат једном предузимачу који је у њему организовао извођење мјузикала.

Са падом Берлинског зида, у некада подељеном граду појавили су се многи слободни простори и њих су почели да користе људи са Истока, Запада и свих страна света.

Берлин је искусио промену имиџа од "сивог миша" до метрополе забаве.

Изненада, добио је боје, младост и стил. Прва Парада љубави одржана је у лето 1989. године.

Десет година касније, у Берлин је дошло милион и по људи како би играли уз електронску музику.

На тај начин је обликовано посебно време, а са њим, и генерација у њему одрастала.

Временом су се проблеми увећавали, и финансирање Параде љубави је постајало све теже.

На крају, права на бренд Парада љубави су продата. Међутим, идеја да се различити људи уједине уз помоћ електронске музике и данас је присутна у Берлину.

Све то је обликовало легендарни Берлин деведесетих.

А онда је капитализам започео своју оргију и Берлин деведесетих је изгубљен.

Џентрификација, политичке одлуке и разлике у мишљењима, довели су до нестајања места која су обележавала клупску културу, као што су то била Трезор, Ајмер и Тахелес.

Летимични поглед на мултимедијалну изложбу "Деведесете Берлин", која је поводом тридесетогодишњице пада Зида приређена у берлинској Старој ковници, недвосмислено указује на то да су деведесете окончане и да се неће више вратити.

Савременици тих догађаја су као путници кроз време из далеког столећа.

Они нам дају импресију о томе шта је Берлин некада био, шта је то што представља везу са оним што је Берлин данас и шта ће бити сутра.

Данас, само у једној години, у Берлин "уђе" око 350.000 људи, решених да у њему и остану.

Град је добио Humboldt Forum, нове музеје, нову концертну дворану, безброј фестивала, најсавременију зелезничку станицу....

Све то утиче на супстанцу града. Берлин има проблем идентитета: он више није сиромашан и није више секси.

У претходним годинама, град је обликован ниском ценом живота, богато обојеном алтернативном сценом и забавама на неуобичајеним местима.

Све то тешко да више постоји, а оно што постоји, бори се да опстане.

Макар мени изгледа да Берлин има много лица и најразличитије нијансе.

Много тога је писано, речено и закључено у вези са периодом деведесетих, али легенда о Берлину, у којем (не)политичке хиљаде људи мирно освајају слободу – још увек живи.