"Мом народу поручујем – ово можда није праведан мир, али је праведнији од наставка рата", рекао је тада Алија Изетбеговић прихватајући арбитражу за Брчко.

Да је делегацијама преостао минимални маневарски простор, сведочи и један од учесника преговора, хрватски представник Мате Гранић.

"Када сам видео мапу разграничења, рекао сам: нема шансе да то прихватимо. На крају је нађено паметније решење", навео је Гранић, описујући последњу ноћ у Дејтону.

Иако је споразум зауставио рат, кључне теме – од Сарајева до Брчког – решаване су уз посредовање САД, често без консензуса све три стране.

"Ако не прихватите овај предлог, мирни преговори стају – ми се повлачимо", пренео је један од учесника речи америчког главног преговарача Ричарда Холбрука.

Тридесет година касније, политичке расправе у БиХ врте се око истих питања: надлежности, уставног уређења и улоге високог представника. Саговорници се слажу да је највећи извор конфликта управо одступање од изворног Дејтона.

"Дејтон је срушен. Не можете узимати из њега шта вам одговара. Он мора бити поштован у целини", поручује Радомир Лукић један од правних стручњака Републике Српске, подсећајући да је од 2000. године, одлукама високих представника "ентитетима одузето више десетина надлежности".

Посебне контроверзе изазива улога високог представника у БиХ.

"Бонска овлашћења нико није дао – она де јуре не постоје. Примењују се силом, а не правом", наводи,  указујући да је чак и оснивање Суда БиХ изведено мимо уставних процедура.

У оцењивању актуелних сукоба око надлежности, саговорници поручују да спор о Дејтону није само правно, већ и политичко питање.

"Све што је рађено након 2000. ишло је ка централизацији. Сваки покушај повратка на изворни Дејтон дочекује се као претња", наводи Лукић.

Иако је Дејтон одавно зауставио рат, питање је да ли је поставио темеље трајног мира. Док међународни посредници истичу да је време за "функционалнију БиХ", представници српског и дела хрватског корпуса поручују да је суштина Дејтона – равноправност конститутивних народа – трајно нарушена.

Пре три деценије, Ричард Холбрук је после потписивања рекао: "Сви су дали болне уступке. Само тако је било могуће доћи до мира".

Данас, међутим, изгледа да се спор не води о томе шта је Дејтон решио, већ о томе шта је у последњих 30 година промењено.

Неко мора да води, „а ко други него Немачка“, која већ чини географски, војни и економски центар Европе.

Немце треба натерати да заволе рат. Нова ЕУ хијерархија би била организована око геостратешких и војних питања, не око индивидуалних слобода и демократије.

Књига је високо манипулативно штиво, које консеквентно изједначава НАТО и ЕУ. Србије нема у књизи, осим као „простора са кога се повукло Османско царство“. Русија је вечни непријатељ.

Најпре о разлозима зашто је за рецензију на странама РТС-ових издања изабрана управо ова књига крипто-ревизионизма и наивних еуфемизама. Под број један, зато што њен аутор не долази из неког забрана смешне науке, већ, и поред критика ту и тамо за „Kriegstreiberei“ (потстрекивање рата, warmongering) ужива позицију угледа и поштовања у академској заједници.

Минклерова ужа специјалност су историја рата, ризик, безбедност и немачка воља за моћ. Плодан је аутор. Сва његова дела се реферишу на рано ново доба (отприлике 1400–1800) као кључни формативни период за данашња политичка збивања. Код Минклера, прошлост је садашњост, у делатном смислу.

Други разлог је политичка афилијација Ерфрида Минклера. Он је од младих дана социјалдемократа, па се и са те стране може позивати на традицију просперитета и мира партије Вили Бранта. Да су од 1999. европске социјалдемократе више него упитне као миротворци, то промиче лево-оријентисаном делу електората.

Трећи разлог је Минклеров државотворни статус. Он је један од експерата који су сарађивали на државном пројекту „Review 2014 – каква спољна политика треба Немачкој“. Од познатијих интернационалних имена ту су били Џон Миршхајмер/John Mearsheimer, Луиз Арбур/Louise Arbour, Лоренс Фридман/Laurence Freedman, Тимоти Гартон Еш/Timoty Garton Ash. Руски теоретичар Дмитри Тренин такође, што би данас било незамисливо.

Минклер није био једини саветодавац, али кад се узме у обзир даљи развој немачке опште политике, његови аргументи су превладали. Главни — да Немачка у спољној политици треба да се руководи својим државним интересима, не демократским вредностима — образлаже се на скоро четристо страна у „Трансформацији моћи“.

Рецензија књиге, уз превод кључног поглавља, нуде се на увид гледаоцима и читаоцима РТС-а.

„Европској унији фале стратешке главе“

Књига је структуисана кроз дуги увод и пет поглавља. Пуна је редундантних пасажа, но то долази из Минклерове биографије – ако си водећи стручњак за Ренесансу, мораш кренути од Ренесансе. Но Ренесанса није проблем, само њена злоупотреба за дефинисање трајног ратног и као-ратног стања са Русијом. Уз америчку помоћ, или без ње.

Како је књига објављена пет месеци после Трампове победе на изборима, Минклер више пута спомиње да ће ЕУ вероватно морати да буде непријатељ с Русијом без Американаца.

Увод је битан јер поставља распон аргументације: ЕУ не ваља, таква каква јесте. Гуши је систем вета, који треба заменити већинским принципом. Унији је потребан вођа. То може бити само Немачка, увек спреман „servant leader“ заједничког европског добра. Највећа препрека су сами Немци, јер то не желе. Зато Немце треба извести из комфорне националне зоне и увести их у геополитику великих улога и ризика.

Како? Па треба их уверaвати, водити, реторички обрађивати из самог центра државотворног дискурса, док не увиде да су судбински одређени за хегемона.

Ни то није проблем књиге. У неком релаксиранијем времену читало би се као екскурс о немачкој ароганцији између колективних менталитета и хумореске. Да, Немци су кроз историју били толико добри у много ствари, често бољи од других, што није спорно. Немци да, али не Немачка, што и сам аутор признаје кад говори да су се Немци „од лоше државе сакривали у културу“.

Проблем је што је читав заплет књиге формиран око премисе да је Русија непријатељ заувек. Како се дошло до те премисе којој се додељује карактер аксиома, одатле потиче немир Минклеровог дела.

Сви немачки грађани „..који прихватају мир диктиран од Путина биће одговорни за даље ратове које ће Русија почети на истоку Европе“ (с.22). Тај пасус говори експлицитно о ЕУ и Русији.

Кад је то дакле био претходни рат ЕУ и Русије? Или се можда у фројдијанском лапсусу мисли на два светска рата и Наполеонова освајања?

У сваком случају, оно што аутор већ у уводу директно поручује Немцима је – ви који сте за мир, бићете одговорни за нови рат.

Европска унија у мукама решава једну стратешку дилему – да ли је она део Западне Европе или глобалног Запада? Трансатлантског Запада или европског Запада?

Минклер: „Остати део Запада значи или у једној вредносно оријентисаној, али усамљеној Европи произвести стратешку аутономију; или напротив европске напоре за одбрану глобалног Запада убрзати тако да постану релевантни и за индопацифички простор.“ (с. 32)

У првом случају ЕУ се трансформише у војну крајину. У другом се буквално каже да ће се ЕУ из континенталног рата Русије и Украјине извући тако да се припреми за глобални рат. Минклерово ратно весеље се тешко подноси.

Прво поглавље: Замке савремене демократије

Зашто постоји импресија да савремена демократија не функционише?

У ту сврху Минклер цитира немачког филозофа права и бившег судију Врховног суда у Карлсруеу, Ернста-Волфганга Бекенфердеа (Böckenförde, 1930–2019). Његова чувена теза је да демократија „почива на предусловима којима сама не располаже“.

Бекенферде мисли на структуралну грешку демократије: Људи увек прво мисле на себе и своје најближе, тек онда на заједницу. Демократија као систем владавине окреће ту антрополошку ситуацију наопако, кад тражи да се владар / владајући слој / грађанин прво брине о општем добру, па онда о себи и фамилији. Делатне демократије то решавају тако што у базу уграђују морал позајмљен из хришћанске религије.

Закључак: Демократије немају свој морал, оне живе од донетог морала.

Али чињеницу да је за демократију потребно скоро религиозно одрицање од најгрубљег егоизма, да су неопходни воља, пристанак и свестан рад свих, Минклер у наставку опет претвара у мисионирање за обрачун с Русијом. Његова интерпретација демократског постулата: Зато што смо (Немачка, ЕУ) добри, морални и бринемо се о општем добру – зато морамо бити спремни за неминовни рат с Русијом.

Минклер: „Последњих година се ауторитарни режими мешају у унутрашње ствари западних демократија, посебно Русија и Путин. (...) На први поглед рекло би се – и ми смо се њима мешали, а исто се истим враћа (...). Ту међутим постоји једна фундаментална разлика – ми смо то радили отворено, док се они нама мешају тајно.“ (стр. 86)

Друго поглавље: Границе Европе као геополитички изазов

У том делу Минклер дефинише четири става проблематичног односа према реалности (с.119–125).

Прва манипулација: Источна граница Европе је од 2014. одређена политичким окретањем Русије од Европе. Ближе истини би било да је Русија од 2000, или још од бомбардовања Србије 1999, у фазама истеривана из Европе. Она се није окретала, њу су окренули.

Друга манипулација: Нису Руси хтели да држе ЕУ и НАТО ван својих граница, него су хтели контролу над Азовским и Црним морем. Пре ће бити обрнуто – да су Руси хтели да држе НАТО ван својих граница, али су једног тренутка схватили да то не могу без контроле над Црним морем. Да би Руси технички кренули у рат и без НАТО проширења, то је климава теза.

Трећа манипулација: До рата је дошло после урушавања представе да Белорусија и Украјина могу бити неутрална пуфер-зона између ЕУ и Русије. Како неутрална, кад је све почело јер је Украјини од 2008. директно обећавано чланство у НАТО-у? Ко је веровао у украјински неутрални пуфер – Русија или ЕУ? Коме се сломио свет, кад је схватио да је то немогуће?

Четврта манипулација: ЕУ и НАТО су једно исто. Минклер доследно поистовећује ЕУ и НАТО, те проширење те две организације води као синониме. За Русе су међутим акутни проблем биле само границе с НАТО-ом. Границе са Унијом Москва никада није третирала као casus belli. Минклер стално спаја ЕУ и НАТО, док од чисте фреквенције НАТО не изгуби статус самосталне варијабле.

Пета манипулација: Путин ће напасти Турску. Неизвесно је „колико ће потрајати мушко пријатељство између Путина и Ердогана“, каже Минклер. „Стога не треба гледати само на Балтик као место Путиновог следећег напада, што је сада случај, већ у оку задржати просторе Црног мора и Блиског истока. (...) Следећи пројекат Кремља је контрола над Турском.“ (с.132)

Минклер користи „Botmässigkeit“, немачку реч за јурисдикцију, правну контролу, али довољно отворену да имплицитно покрива и поробљавање, освајање Турске. Невероватно с каквом лакоћом се инсинуира да Русија тако нешто уопште може, чак и кад би хтела.

Да би Немачка као „leader from behind“/„servant leader“ изашла на крај с горњим изазовима, „треба припремити већину становништва да одустане од неких елемената државе благостања, како би се намакла новчана средства неопходна за трансформацију Немачке у Централну ЕУ силу“ (с.154).

Немце треба уверити да су срећнији кад су сиромашнији. Минклер не скрива да је његова књига део такве дискурзивне кампање.

Треће поглавље: Теодицеја немачких ратова

У том делу се навелико скицира идеологија средине. Немци су све ратове почињали из параноје окружења, каже Минклер. Само по себи се разуме да Руси немају право на ту врсту параноје.

Минклер пише историографију жеља и реторичких одбрана. Сажета аргументација са стране 195: Као земља у географском центру Европе, Немачка се одувек бавила идејом превентивног рата. Та национална директива се у двадесетом веку развила у политичку панику, „што се показало у невештом и несрећном деловању царске власти и Генералштаба јула и августа 1914. Довољна је била само представа да се земља налази у окружењу, па да се крене.“ Следи врхунски пример ратног еуфемизма: „Немачка политика је кроз непажњу и неспретност успела да се два пута доведе у ту позицију.“

Има и правих бисера, као пасус са стране 217, где спомиње како су немачке снаге спалиле библиотеку у белгијском Левену, први пут у Првом, онда опет у Другом светском рату.

Немачка логика је 1914. почивала на темпу који се могао одржати „само ако поробљене земље не би пружале отпор“ (sic!). То је важило за Луксембург, али не за Белгију, „и с тим у вези је тамо дошло до немачког насиља против домаћих, који су наводно пуцали из заседе по немачкој војсци. То су могли бити и цивили који уопште нису пуцали, али су свеједно били убијани на лицу места.“ У таквом хаосу је, каже Минклер, дошло до уништавања белгијских културних добара, као библиотеке у Левену, што је касније од Антанте (Уједињено Краљевство + Француска + Русија) „пропагандистички коришћено као пример неке немачке свирепости“.

Успут, белгијска „пропаганда“ је тада чак смислила фразу „ici finit la cultura allemande“ (овде завршава немачка култура), што је, с обзиром да су им у Левену само у Првом рату Немци спалили 300.000 књига, 1.000 средњовековних рукописа и 800 инкунабула, стварно било претерано...

Други светски рат је, каже Минклер, „био нови покушај Немаца да из средине континента освоје хегемонију над Европом.“ (с.221)

Сада би био трећи, под битно другачијим условима. Немци су губили ратове у двадесетом веку „јер нису могли да се договоре ко им је највећи непријатељ — Француска и Велика Британија на западу, или Русија на истоку?“. Судeћи по књизи чији је аутор имао саветодавну улогу у немачкој спољној политици, дилема је решена.

Четврто поглавље: Будућност Запада

Тај део је концепиран као дупло само-овлашћење: Европској унији да буде оштра са својим десним популистима (јер неће рат с Русијом), Немачкој да формално преузме контролу над ЕУ (да би је спасила).

То су дуги пасуси у којима се меандрира по политици вредности, да би се закључило да смо „ми“, ЕУ=Немачка и Немачка=ЕУ, бољи од других и зато „нама“ припада право да саме себе овластимо кад друге кажњавамо и уцењујемо.

Тај део о „хегемону ЕУ“ је једини где се спомиње Србија, и то само у вези с Александром Дугином, као једна од три европске земље, поред Словачке и Мађарске, које спадају у „руску сферу“ (с.276).

Пето поглавље: Немачка, ЕУ шеф за непредвиђено

Немачка је 1945. ратовање трампила за богаћење.

То је опште место популарне културе. Немачка се богатила из фрустрације, говорио је Фасбиндер. За илустрацију — погледати његов филм „Брак Марије Браун“. Митеран је Д-марку звао „немачка атомска бомба“. Минклерова корелација је слична: „Немачко економско чудо је било компензација за опрезну спољну политику.“ (с.306)

Минклер: „Проблем који ЕУ има са немачком политиком су немачка уздржљивост и спорост у доношењу одлука, које увек касне, посебно онда када се Унија сусреће са спољним непријатељима“ (с.310). Немачка једноставно неће у рат, не да рат „онима који имају проблема с њеним оклевањем“, што је ауторов еуфемизам за Балтик, Пољску и све више Скандинавце. И да ЕУ последњих година није узела развојну трасу ка војном савезу, „то не би био никакав проблем“.

Укратко, да је ЕУ само желела да остане богата и успешна, рат са Русијом није био неопходан. Како сада међутим у чланству постоји жеља да се ствари с Русијом реше једном заувек, од лидера Уније се очекују друге компетенције – да буде брз, ратоборан, бруталан, спреман да дисциплинује колебљивце у властитим редовима.

Немачка је спора, треба је убрзати, почевши од реорганизације немачког Уставног суда. Минклер се при томе позива на теорију поделе власти Џона Лока, не на ону од Монтескјеа. Класични Монтескје је подела на законодавну, извршну и судску власт — законодавна је газда, извршна је делатна, судска је независна. За разлику од Монтескјеа, Лок је увео „прерогатив“, то јест власт која се бави питањима рата и мира и која лежи у рукама извршне моћи, али схваћене персонално — као краљ, цар или председник. „Онај ко поседује прерогативну моћ је чувар јавног добра и заједничког интереса тамо где законодавац није био у стању да предвиди ситуацију“ (с.334).

Шта Минклер као нови немачки Карл Шмит ту конкретно каже? Конкретно, каже да „Карлсруе“, како Немци скраћено зову свој Уставни суд, треба да изађе из Монтескјеа и уђе у Лока. Да не оклева и развлачи, већ опреми немачке канцеларе бланко извршним овлашћењима, да реагују брзо у складу са жељама источног крила ЕУ – а оно ће се са своје стране већ побринути да односи с Русијом задрже карактеристике непредвидиве ситуације.

Минклер: „Земља која хоће да води, не сме стално да држи ногу на кочници.“ Или: „Ко води, не сме да има опсесију правилима и законима“ (с.378).

Велика Британија, outsourcing–шеф Европске уније

За читалачку пробу је изабран чланак о конкретном претварању ЕУ у чврсту хијерархијску структуру војног типа, скицирану на странама 345–350.

Минклерово насиље над изворно мировним карактером уједињене Европе се крије у језику. Књига "Трансформација моћи" је по унутрашњој структури трансформација језика и термина. Зато само неколико сугестија за читање:

– Где год аутор спомиње ЕУ, мисли на изворну мировну идеју; где год спомиње „ЕУ пројекат“ — мисли на милитаризовану Европу у дугорочном геостратешком обрачуну са Русијом.

– Где год се спомињу „моћни“/Mächte унутар ЕУ, не мисли се на економски и друштвени просперитет, већ искључиво на војну снагу, тенкове и ракете. „Моћни“ у Унији и „моћи“ Уније су војне, наоружане и спремне на све. Нешто касније (с.379) Минклер образлаже да се Немци морају тако преодгојити „да прихвате државне захвате у животне планове и животе грађана“. Да се Власи не досете, аутор при томе користи термин Lebenszeit, што је још једна лепа немачка реч која може да значи и индивидуалан животни план, али и дужину животног века.

– Разлика између ЕУ „чланица“ и „држава“ је код Минклера идеолошка. Кад мисли на бившу ЕУ мира, она је састављена од „чланица“; кад мисли на нову милитаризовану, од „држава“.

– Разлика између „чланица“ и „држава“ омогућава Минклеров завршни мађионичарски акт — да у Управљачки одбор нове ЕУ стави Велику Британију. Она није чланица, али јесте утицајна моћна држава у Европи, те по тој основи може да буде шеф Уније и поведе је у рат с Русијом, а да сутра не буде одговорна за такав потез јер — није чланица асоцијације коју води. Аутор нити једном речју не показује да је свестан тог логичког салта — да је у Унијин „одбор за хегемонију“ ставио државу која није у Унији. 

Војно-полицијска акција „Олуја" окончала је грађански рат на простору данашње Хрватске, али је без дома и успомена оставила преко 220.000 недужних српских цивила. Тог дана, готово 200.000 припадника хрватских оружаних снага напало је заштићену зону УН, познату под називом Република Српска Крајина, у којој је било око 30.000 српских бораца.

Након неравноправне борбе која је трајала неколико дана, српски народ, који је вековима живео на том простору, формирао је непрегледну колону бежећи према Републици Српској и даље према Србији. Преко 220.000 цивила напустило је своје домове у највећем етничком чишћењу које се одиграло на тлу Европе након Другог светског рата.

Више од две хиљаде цивила је убијено, а велики број се и даље води као нестао. Такозване "вртне јаме", гробнице у које су бацана тела убијених цивила, које се налазе свуда куда је прошла хрватска војска, никада нису истражене.

Биланс ове акције је поражавајући. Припадници српског народа, који су чинили преко 12 одсто популације Хрватске, сведени су на два одсто. Српска села су спаљена, имовина опљачкана, а уништено је и 80 православних цркава.

Све је учињено у складу са језивим концептом Миле Будака, једног од идеолога нацистичког, усташког покрета, према коме „српско питање у Хрватској треба решити тако што ће се једна трећина побити, једна трећина иселити, а једна трећина покрстити (у католичанство)".

Ових дана у Хрватској, чланици ЕУ и НАТО, влада атмосфера славља и величања прогона. Присутна је кореографија по злу запамћена из Другог светског рата, када је на просторима Хрватске постојао и једини логор у Европи за децу, већином српску.

Над костима преко пола милиона убијених у систему концентрационих логора Јасеновац, поново се вијоре барјаци оних који су измислили „србосек", посебну справу за убијање православних Срба.

Са друге стране, глас прогнаних Срба се не чује. За злочине током „Олује”, заповедници хрватске војске су прво били осуђени у Хагу, али су другостепено, на волшебан начин и прегласавањем у судском већу, правоснажно ослобођени.

Хрватска је чланица ЕУ, а многима у Европи не смета чињеница да широм те земље и даље леже несахрањене кости из Другог светског рата и из „Олује”. Занемаривањем наведеног, намеће се питање да ли је прихватљиво непостојање повратка прогнаних, као и нерешавање питања приватне имовине Срба, иако је приватна својина темељ данашње Европе.

Жмури се на нацистичке симболе, а на параду којом се слави прогон цивила, као уважени и радо виђени гости долазе представници система утемељеног на антифашизму.

Србија данас никоме не намеће шта треба да ради и шта треба да слави, већ само тражи од цивилизованог света да искаже поштовање према жртвама. Апелујемо на наше комшије да не славе и не ликују над прогнаним људима, над побијеним старцима и децом.

Мир у региону се не гради сипањем соли на живу рану, у овом случају живу рану српског народа. Из тог разлога, 5. августа Србија и Република Српска обележавају Дан сећања на прогнане. Дан у којем сви сагињемо главу пред судбинама оних који су, по други пут у 20. веку, били принуђени да беже са својих огњишта да би спасили голи живот.

Србија и Република Српска данас гласно траже правду, траже људскост, траже оно на чему почива Европа – поштовање основних људских права. Право на правду. Право на живот на својој земљи. Право на уживање своје имовине, право на свој језик и употребу свог писма. Право да се крштавамо, венчавамо и сахрањујемо у православним црквама, у селима где смо одувек живели.

Поштујући туђе жртве, тражећи правду за своје страдале, Србија је данас једина земља бивше Југославије која искрено ради на помирењу у региону, помирењу заснованом пре свега на опредељењу да све жртве заслужују пијетет.

Одговор на питање из прве реченице овог текста је „да". Довољно је само да један народ сатанизујете, као што је то био случај са српским народом почетком последње деценије прошлог века и онда је дозвољено све. Убијање, прогон, етничко чишћење.

Онда ни реченица „требамо нанети такве ударце да Срби практично нестану”, коју је у припреми „Олује” изговорио тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман, није довољна да изазове бар моралну осуду цивилизованог света. Када један народ сатанизујете, онда ни улице назване по нацистичким „херојима”, попут Миле Будака и Андрије Артуковића, нису сметња у једној чланици ЕУ.

Недавно је осванула вест да ће на хрватској еврокованици бити лик једног Србина, сина српског православног свештеника, Николе Тесле, који је рођен на територији данашње Хрватске.

Прећуткује се да је породица славног научника масакрирана у Другом светском рату од стране хрватских усташа, а да је споменик у његовом родном селу, Смиљану, дигнут у ваздух на почетку сукоба у Хрватској 1992. године, јер је његово српство сметало онима који га данас са поносом стављају на евровалуту.

Тај "детаљ" вероватно може делимично помоћи и разумевању како је трасирана маршрута од хелиодрома на Бањици преко америчке базе "Орао" код Тузле и холандског војног аеродорма у Ајндховену до ноћног слетања хеликоптера у круг затвора у Схевенингену (Милошевићу се званично као датум доласка у Хаг води 29, а не 28. јун, како се обично мисли).

У једној од пауза суђења, када се "не догађа ништа", у Прес-центру Трибунала разговарао сам са колегама из агенције Сенса о начину рада МКСЈ и у једном тренутку они су ми рекли да је Милошевићева предаја договорена са ДОС-ом још пре његовог пада. На моје скептично: ма хајде, уследио је ефикасан одговор – добио сам на руке, месец дана стар, транскрип изјаве Карле дел Понте за ТВ продукцију агенције Сенса.

Главна тужитељка МКСЈ обелоданила је први пут детаље договора о изручењу Слободана Милошевића, до тада потпуно непознате јавности.

Карла дел Понте је, најпре, испричала како је уочи септембарских избора 2000. успоставила контакт са тадашњим опозиционим лидером Зораном Ђинђићем.

"Треба да кажем да сам личне контакте са Ђинђићем морала да држим у потпуној тајности, тако да за њих нису знали ни овде у канцеларији Тужилаштва. Једног викенда отпутовала сам у Лугано да бих се с њим састала. Сећам се да је дошао са супругом, за њега је то очигледно била прилика да се мало одмори, у Швајцарској", рекла је некадашња главна тужитељка Хашког трибунала.

Те суботе смо се састали у полицијској станици у Лугану. Наравно, њега тамо нико није познавао тако да смо могли мирно да разговарамо три-четири сата. Дакле, разговарали смо тамо у канцеларији шефа полиције, и морам одмах признати да сам одмах имала врло добар утисак о личности господина Ђинђића. Сећам се да ми је на крају тог састанка обећао да ће Милошевић бити изручен Хагу", рекла је Дел Понтеова.

Главна тужитељка потом објашњава да је, након што је ДОС преузео власт у Србији, наставила да одржава, поред званичних, и тајне контакте са Ђинђићем, било лично било преко емисара.

"Дан уочи Милошевићевог хапшења у Београду, била сам у Скопљу, у Македонији. Он ме је позвао и рекао да шаље једног свог помоћника да ми пренесе новости. Дошао је исте вечери и рекао ми: Сутра ћемо ухапсити Милошевића. Сећам се да ми је рекао да за то зна само троје или четворо људи, али да ће ствар бити обављена", казала је тужитељка МКСЈ.

На крају ТВ интервјуа Дел Понтеова објашњава и како је текла операција пребацивања Милошевића у Хаг 28, и 29, јуна 2001. године.

"Било је важно да (српске власти – прим. ур.) успоставе контакте с нама, како бисмо могли да ступимо у везу са НАТО-ом и видимо како ће се то обавити. Наравно, све време операција је чувана у потпуној тајности. Али били су то врло напети тренуци јер се до последњег часа, док он стварно није био у хеликоптеру, није знало да ће операција успети. Могло се, на пример, догодити да одбије да уђе у хеликоптер. Било смо, дакле, у телефонском контакту са Београдом, а тамо су били и наши људи које смо послали да прате шта се догађа. И све је добро прошло. (...)

Сећам се да смо били овде (у Трибуналу), славили смо, отворили смо боцу црног вина, које чак није било ни добро, морам признати, и пили смо из папирних чаша. Био је то, на известан начин, тренутак олакшања након великог посла који смо обавили", испричала је Дел Понтеова.

Комплетан интервју и транскрипт се могу погледати на адреси: https://ictyoralhistory.sensecentar.org/carla-del-ponte-interview 

Допуна текста (02. 12. 2004)

Серија „Сабља“ подстакла ме је да поново прегледам документа и литературу о сусретима тужитељке Карле Дел Понте и Зорана Ђинђића.

Утврдио сам да је Делпонеова у књизи „Госпођа тужитељка“, која је код нас, у издању „Профил књиге“, објављена шест година после интервју из 2003. , односно пет година у Италији (La caccia: Io e i criminali di guerra - Лов: Ја и ратни злочинци), сусрет о коме је реч у овом чланку друкчије описан. Највише када је о датуму реч!

Али ево, најпре, како је то изгледало у транскрипту под насловом „ICTY Oral History - Documented by SENSE, An Interview with, Carla Del Ponte. (За Карлу је коришћена скраћеница CDP, а за интервјуера Мирка Кларина – MK)

CDP: I have to say that the personal contact I had with Đinđić had to be kept completely secret, nobody was to know about it, even here in the office nobody knew about it. So, it was in fact during a weekend that I stayed in Tessin, in Lugano, that we met one Saturday morning in Lugano.

I remember very well that he was accompanied by his wife, so for him it was also a relaxing weekend somewhere in Switzerland. On Saturday we met at the Lugano police station. Naturally, nobody knew him and so we were able to speak without disturbance in the office of the chief of police. For about three or four hours we were there and we talked.

And I must say that I immediately had a very positive impression of the personality of Mr Đinđić. I also remember that already at the end of this four-hour meeting Mr Đinđić told me, he promised to me that Milošević would be transferred to The Hague.

MK: Was it before October 5, 2000, or after?

CDP: As far as I remember it was before, but shortly before, Milošević's fall. I remember that it wasn't cold in Lugano, I have to check my notes to find out the exact date, but I think it could have been September.

Пет година доцније у поменутој књизи Делпонтеова тај сусрет овако описује:

„Премијер Ђинђић ме је позвао неколико дана касније тражећи тајни састанак. Предложила сам да се видимо 3. марта 2001. годинр у Лугану, где ћу провести две недеље. Средином поподнева Ђинђић и његова супруга, Ружица, слетели су у Лугано. Сусрели смо се на градском аеродрому и предлажем Ружици да пође у куповину јер су велика снижења. Када је она отишла, Ђинђић и ја смо отишли у канцеларију шефа кантоналне полиције. Ђинђић, енергичан и ентузијаста, није дошао у Лугано да ме замајава. Разговарали смо два и по сата на немачком, о Србији и њеним проблемима...“

Дакле са дистанцом од пет година, и уз помоћ коаутора америчког новинара Чака Судетића, Делпонтеова је освежила памћење и тај сусртет датирала пола година касније у сасвим друге и историјске и политичке околности у Србији – јер тешкоје веровати да је реч о два сусрета.

Али није то била једина омашка или „омашка“ која је госпођа тужитељка направила на штету Зорана Ђинђића. О томе неком другом приликом.
Љ. О.

Или, делује увек кад модернисти изгубе концентрацију, а то је врло често.

Kласични стилови имају репрезентативни карактер, лако се надувају до монументалних димензија. Преко њих се државне политике интегрише у историјску линију Перикла и Цезара.

Древни, стари, модерни или актуелни, свеједно – сви државници имају страст ка класицирајућем стубу као цитату стабилности и трајања.

"Дајте цару царево, а богу божје", цитирају сва три синоптичка Јеванђеља Исуса. Из латинске Вулгате се види да то није био цар као општа именица, већ цар који је царевима дао име, Цезар, "redde Caesari quae sunt Caesaris".

И тако су врло рано у европској историји, политика и црква поделиле стубове. Око моћи, утицаја и контроле су се свађале, али стубове су поделиле консензуално.

Стуб комплет са стилобатом, капителом и архитравом, као и његов масивнији рођак стубац квадратног или полигоналног пресека су есперанто у историјском језику архитектуре, маркери моћи и у профаном и у сакралном простору.

Стуб до стуба колонада, стубац до ступца аркада.

Kласичних цитата никад доста. За оне који не могу да се одлуче да ли стуб с украсима или стубац с луковима, може и заједно у истом објекту.

Рецимо на примеру славолука који посетиоца уводи у бечки царски ареал Хофбург: са уличне стране римска аркада, са дворске грчка колонада.

Шта је то у политичком бићу, што га води према стуб(ић)у? 

Трумп: Учинимо федералне зграде поново лепим 

Државним зградама вратити лепоту. Kоме год то личи на Трампов твит, погрешио је. То је назив државног декрета који је најављен у фебруару прошле године, и који је Трамп потписао пре десетак дана, само неколико сати пре смене у Белој кући.

Тада у фебруару су коментари озбиљне штампе и с оне и с ове стране Атлантика осцилирали између очајања и подсмеха.

Подсмех је јасан и хранио се из општег уверења да Трамп може бити богат колико хоће, али укуса нема и готово.

У пословном делу он зна како се гради, довољно је погледати модернизам Трампове куле на Менхетну, армирани бетон и стакло на 200 метара висине и 60 спратова модерног дизајна.

Али, погледајте његово приватно имање Мар-а-Лаго на Флориди, те торњиће, стубиће и портале, готику на амфетаминима, шпански колонијални стил у класицистичком пијанству, златне кваке и завесе и све ће вам бити јасно – "тај човек је резистентан на добар укус"! (Пресе, 22. 1. 2021)

За разлику од подсмеха, мотиви за "очајање" над Трамоповим декретом се разликују, зависно од тога да ли га испољавају амерички или европски медији.

Амерички се хране из свести о сјајним модернистичким достигнућима националне архитектуре у 19. веку. Свега је било у том периоду, антике, готике, романике, али је век завршен и у нови се ушло са армираним бетоном, стаклом и оштрим линијама Чикашке школе.

Најпре старије чикашке групе (Хенри Ричардсон, Данкмар Адлер, Луј Саливан, неко време Френк Лојд Рајт), онда млађе са Лудвигом Миз ван дер Рохе. Још касније са Фазлуром Kаном и његовим револуционарним принципом конзоле/"тубе": Мост и небодер су подједнако "конзоле", само што је једна хоризонтална, друга вертикална.

И сад ће им Трамп лепити портикус и простилос на улаз у државне институције, ширити стубове као макраме хармонику дуж издужених класицистичких фасада...?

Још и горе сад кад је отишао, јер нови председник Бајден такође воли антику, и он гаји дубоку емотивну везу са стубом, капителом и забатом, како обесхрабрено пише америчка штампа.

"Неће ништа остати од Трампове политике", полетно је изјавио немачки министар спољних послова Хајко Мас пре три дана.

Грешка, остаће ступ као вертикала политичке моћи.

Амерички робовласници на југу су пили охлађену лимунаду испод варијација грчке колонаде. Из таквог избора проговара спорост, одсуство смера, окамењено време. Стари Грци наиме нису знали шта је напред, шта позади, барем кад је реч о архитектури.

Вашингтон је преферирао римске узоре, јер су они имали осу, били усмерени, имали јасно дефинисану фасаду, стајали на подијуму, имали степенице, онда и куполе у којима су лепо могле да се сликају фреске са апотеозом Џорџа Вашингтона. Kао Исус, као Марија, као Хабзбурзи, и Вашингтон је отишао у небо.

Kада је у последњим данима Трампове владавине дошло до напада његових присталица на федералне зграде, јуришало се на Kапитол, на америчку реплику римског "тројства" – храм посвећен Јупитеру Оптимусу Максимусу, његовој жени Јуно и ћерки Минерви.

Европски страх од неокласицизма

Иза очајања америчких медија над Трамповом "лепотом федералних зграда" стоји осећај понижења.

У Европи, за разлику од њих, из очајања проговара страх и опрез. У принципу, неко ће овде рећи, кога брига колико ће стубова с канелурама и јонским волутама красити неких 300.000 америчких државних институција расутих по читавој земљи. Хоће ступ, дај им стуб!

И било би тако, кад Европа не би имала властита застрашујућа искуства са неокласицизмом. Алберт Шпер је градио за Хитлера у монументалној неокласици; Стаљин такође, док је било пара; Мусолини још пре њих; Чаушеску после њих; Ердоган је такође своју палату пре неколико година подигао у том стилу.

Неокласицизам је монументалан, простран, темељит, стилизација антике, без украса, једноставан, квалитетан и скуп.

Ако живите у центру Београда у некој згради са пространим отвореним стубиштем и комотно пројектованим заједничким просторима, то је вероватно неокласицизам, неким чудом избегао бомбардовању 1941. Ареал клиника на падини испод Храма Светог Саве је углавном неокласицизам; Главна пошта такође.

Kолико су класицизми као група једна породица, са члановима који се понашају као хулигани или хедонисти, добро показује пример из Беча са палатом јеврејске породице Полак-Парнау: Године 1935. уредни класицизам неоренесансе са пуним стубовима у колосалном поретку (један стуб преко два спрата).

Само четири године касније, зграда је постала окружно седиште нацистичке партије НСДАП. Фасада је измењена, декорација поскидана, стубови претворени у монументалне пиластре с стилизованим геометријским капителима.

За Европу, посебно германске народе у њој, неокласицизам је синоним за диктаторе, ауторитарце, антипарламентаризам и рат.

Сам по себи, стил кô стил, али у комбинацији са историјским искуством нацизма, врло проблематичан.

Он се свиђа људима, зато што делује на њихов осећај реда, поретка, структуре и, да користимо Трампов речник, лепоте – све категорије које диктатори запоседају и користе за идеолошку манипулацију.

Диктатори граде велико и кабасто у обландама класицизма. "Само један диктатор је имао стила. Знате ли који?", питао ме је неки дан бечки архитект Адолф Штилер.

Одговорили смо у исти глас: "Мусолини, наравно!"

Руска љубав према италијанској ренесанси

Пре десетак дана је руски опозиционар и борац против корупције Алексеј Наваљни на свом Јутјуб каналу објавио двосатни филм о "Путиновој палати" на Рту Идокопас код Геленџика, Краснодарска област.

Објекат је подигнут у италијанском стилу с примесом Паладијанизма, има 18.000 квадратних метара, около још 68.000 хектара имања, све скупа величине "тридесет и девет Монака".

До сада, тај нервозно монтирани филм је имао више од 100 милиона "кликова".

Нагађања да ли је реч о "Путиновој палати" прекинута су јуче у суботу када се преко медија јавио олигарх Аркадиј Ротенберг као власник, један од најбогатијих људи у Русији и Путинов пријатељ.

На питање зашто је до сада ћутао, Ротенберг одговара "због људског фактора", односно због тога што је на појединачној листи Руса против којих је Запад објавио санкције.

Оно што је за овај текст релевантно, нису власнички односи, већ брзина којом су европски медији стрпали "Италијенату" из Геленџика у "класицистички неукус" горе набројених нацистичких, комунистичких и неоосманских диктатора, плус Трамп, плус, ни крив ни дужан, руски кнез Иван III Велики, који је градио Кремљ.

Руска елита, гласе аргументи, никако да се ослободи љубави према италијанским архитектима и класицизму ренесансног типа.

Свака нова политичка гарнитура изнова открива чари италијанског стила, свако мало у Русију залута неки италијански архитект који након дугог плодног радног века умре као Рус.

Од пет цркава унутар Кремља, које је наручивао кнез Иван III Велики (1440–1505), три су градили Италијани: Алојсио Ламберти да Монтањана Цркву арханђела Михајла; Аристотеле Фјораванти Успењску цркву, Бон Фрјазин Звоник/Кампанилу Ивана Великог.

Бартоломео Франческо Растрели је у 18. веку градио Зимски дворац/Еремитаж у Санкт Петербургу и Катаринину палату у Царском Селу. Градио је у дисциплинованом бароку, још једном стилу из велике класицистичке архитектонске породице.

У ред "Иванових", "Петрових", "Елизабетиних" и "Катарининих" Италијана сада се сврстао и "Путинов Италијан" Ланфранко Ћирило (Lanfranco Cirillo), архитекта виле на стени код Геленџика.

Ћирило је из Бреше, рођен око 1960, студирао је архитектуру у Венецији, "градио је около", како сам каже, а онда је преко приватних уговора за горњи ешалон "Лукоила" и "Гаспрома" стигао у сам центар руске архитектуре тамо где је она огледало моћи и престижа.

Све што се овде преноси о Ћирилу је из шест година старих интервјуа где он прича како је дошао у Русију, како је градио за "43 руска билионера, што је, ако се узме у обзир да Русија има 120 билионера више од трећине", како запошљава 300 људи али нема сајт "јер му не треба за посао", и како је пројектовао вилу код Геленџика, "али не за председника".

Цитати из интервјуа за Радио Слободну Европу од 29. октобра 2015:

"Вилу сам пројектовао за клијента који ми је то тражио, није Путин. Направио сам дизајн и добио хонорар. Не мислим да има ичег лошег у томе кад архитекте зарађују новац. (...) Фјораванти је градио Кремљ, Растрели Зимски дворац и тако даље. Наравно, мој сан је да наставим ту историјску линију коју су овде оставили Италијани."

Као што се види, прича о палати на Рту Идокопас се провлачи кроз медије већ неколико година. 

Нема два месеца да се Путину замерала љубав према модерној архитектури, сад је проблем италијанска ренесанса. У оба случаја се статуира недостатак стила, што политичког, што архитектонског.

Kапитол у Москви

Негде се у области грчког стуба, римске аркаде и ренесансне куполе додирују укуси свих људи моћи.

Пре неколико година је у Русији расписан конкурс за нову зграду парламента, где би се први пут под истим кровом нашли Дума и Федерални дом. Била је то изврсна прилика да се државним зградама врати лепота.

Ланфранко Ћирило је наравно суделовао, али није победио. Парламентарној комисији се највише свиђао дизајн са дугом развученом фасадом украшеном шумом класицистичких стубова и аркада и огромном куполом у центру грађевине.

На крају је 2015 и он одбачен. Разлог: Фрапантно је личио на амерички Kапитол у Вашингтону, скоро па копија.

Kако се догодило да то нико није на време приметио?

Тако што ауторитарни стуб припада свима. Он је заједничко наслеђе низа култура, дух који походи мокре снове читавих цивилизација.

Требало је да формирају и локалну власт у Београду и Загребу и још неколико градова у краљевини. Обзнана је све то спречила. Какве су последице те одлуке и да ли неке осећамо и данас, о томе разговарам са историчарем Предрагом Марковићем.

Зашто су комунисти били толико популарни после Првог светског рата?

Два су разлога њихове снаге. Један су они крајеви где су људи били незадовољни националним решењем. Зато су имали одличне резултате у Македонији и неким деловима Хрватске и у Црној Гори. Занимљиво је и да су у великим градовима Србије остварили добре резултате.

Зашто је то тако? Због једног разочарања поратним стањем. Јер, гледајте, људи су се вратили из рата, седам година су били у рату, упропастили су животе, а неки ратни профитери су већ заузели положаје.

Тако да је тај глас за комунисте негде био масован из националних разлога, али је у градовима Србије то био протест због неправде. Бивши ратници су се вратили својим упропаштеним животима и затекли неке људе који су на њиховој крви направили новац и политичке каријере.

Али, зашто баш комунисти? Сигурно је било и других политичких идеја, а комунисти су деловали као неко ко мења све и то на начин који се тадашњим политичарима сигурно није свиђао.

Што би рекли лењинисти из тог времена, ситуација је била револуционарна. Тек је угашена револуција у Мађарској, где су покушали да направе совјетску републику. Октобарска револуција је заиста потресла свет. Још ти таласи од бољшевичке револуције из 1917. вибрирају светом. Комунисти изгледају као права алтернатива. Јер ово остало су партије мање-више познатих политичара, а ови изгледају као нешто ново, као нешто што ствара нови свет.

А да ли изгледају некоме застрашујуће?

Апсолутно. Управо тих дана стиже највећа група избеглица „белих“ Руса. Тада пада Крим и десетине хиљада људи са Крима у новембру и децембру стижу у југословенске луке, пре свега у Котор. Ужасан је страх од револуције, поготово у глави краља Александра.

Не заборавимо да је краљ Александар по образовању и формирању царски кадет. Он је најцрњи антикомуниста који може да се замисли. И управо у том тренутку у Југославији бесне велики штрајкови. Чувени хусински рудари, нешто пре тога железничари и тако даље. А стижу „бели“ Руси са страшним причама о револуцији.

Тако да је краљ Александар, који је иначе врло нефлексибилан и крут човек, једва дочекао да се обрачуна са том странком коју он сматра антидржавном и антисистемском и није могао да буде гори тајминг.

Штрајкови, партија која прети револуцијом и трагедија тих „белих“ Руса који су у хиљадама у неким данас би рекли мигрантским, избегличким камповима. Највише их има у Котору и из Котора се по целој Краљевини СХС распоређују.

И то мора да је том конзервативном и суштински антикомунистичком владару изгледало као последње време и он је реаговао превентивно, забраном те велике партије, што је имало велике последице по ту државу.

Шта је Обзнана забранила? То није била у правом смислу забрана Комунистичке партије, али је представљала забрану деловања.

Обзнана је, како би данас рекли, уредба. Тек је Закон о заштити државе потпуно забранио комунисте. Разлика је у законском степену. У то време је влада још привремена, тек се 1921. створила могућност да се трајно забрани рад комуниста. Они су тада постали илегална странка, што је имало лоше последице и за њих и за нашу земљу.

Пре тих лоших последица, шта би било, кад би било? Да су комунисти остали у парламенту, шта би то променило у политичком животу не само те краљевине већ и у политичком животу после Другог светског рата?

Они не би били антисистемска странка. Били би као у Чехословачкој. Били би велика партија, као у Италији пре фашизма. Као у Француској. Не би били антидржавна партија. Они су имали терористичке акције као што је убиство министра унутрашњих послова. Због убиства Мирослава Драшковића, донесен је Закон о заштити државе. Екстремизам краља Александра је појачао њихов екстремизам.

Друга ствар која је врло лоша је што су у доба док су били легална партија комунисте водили српски комунисти који су, заправо, Југословени попут Филипа Филиповића и Симе Марковића. Касније, падом у илегалу, главну реч ће преузети хрватски комунисти који су били противници југословенске државе као такве.

Има ли неких последица Обзнане које осећамо данас, шта су дугорочне последице?

Покренут је ланац догађаја. Можда је најгора последица окретање комуниста антисрпским националистима. Они су двадесетих година постали партија која је сарађивала са свим могућим сепаратистима – од хрватских до црногорских. Тако да је то силажење у мрак илегале екстремизовало ту партију и најгора последица је њихово дуготрајно опредељење против Југославије као такве. Које је, наравно, промењено.

Тридесетих година, Совјетски Савез је променио политику и почео је да подржава Југославију. Међутим, код ових главних кадрова као што су Тито и још неки други остали су трагови антидржавног програма из двадесетих година.

Зашто је комунистичка идеја пропала у Европи? Сто година после Октобарске револуције, у Европи га нема ни у траговима.

Идеја комунизма је једна утопија. Ми старији знамо, али за ове млађе који нису учили марксизам да кажемо да се Маркс никада није бавио детаљима како треба да изгледа социјалистичко друштво.

Имали су утопију која је у Совјетском Савезу била врло радикална. Укидају приватну својину, укидају новац, чак укидају и брак као буржоаску институцију. Наравно, то није могло да се одржи. И онда је уведен социјализам који је био једно привремено решење.

Показало се да је и социјализам имао својих проблема у остваривању. Али комунизам је одиграо занимљиву позитивну улогу као баук, што би рекао Карл Маркс. Западне државе сигурно не би увеле социјалну државу да није било страха од револуције.

Већ од двадесетих година, а поготово после Другог светског рата, све западне државе су увеле радничка права, социјалну заштиту и питање је да ли би то било уведено у тој мери да није било страха од комунистичке револуције.

Иронија историје је да је комунизам највише добра донео француској, британској и немачкој радничкој класи, а не у СССР-у и источној Европи.

По питању политичке културе, шта је Обзнана донела Краљевини СХС касније Југославији и после СФРЈ?

Слободан Јовановић, као врхунски правник и присталица уставних решења, био је велики противник таквих мера. Обзнана је акт који нема никакву уставну основу. Примењено је једно сумњиво објашњење да држава мора да брани свој опстанак од противника државе, што није тачно јер комунисти у то време још нису били противници државе као што ће касније бити.

Сличне мере су после примењиване и против Хрватске републиканске сељачке странке, али су краће трајале и ХСС је пристала на сарадњу са Београдом.

Обзнана је злокобна најава краљевог личног режима. Обзнана је почетак укидања парламентаризма. Краљ је, правдајући се спасавањем државе, мало по мало укинуо демократију у тој земљи. Ми нисмо сигурни шта би било од Југославије да је остала демократска држава, каква-таква, каква је била двадесетих година.

Несвесно, у тој мимикрији они више губе него што добијају. Преузимање ефикасних аналитичких оруђа је старо колико и сама политикологија и само по себи се не може довести у питање.

Међутим, инвазија америчког политичког вокабулара и категорија мишљења не помаже да САД или било који други део света разумемо боље.

У претходним годинама постало је уобичајено да домаћи текстови који се баве САД садрже реченице на које нисмо навикли.

Говори се о "мид-вест белцима без колеџ образовања", о "инклинацији Американаца азијатског порекла млађих од 35 година да поклоне своје поверење одређеном кандидату", или пак о "(не)успешном таргетирању (не)запослених жена".

Истина је да амерички медији на овај начин извештавају о сопственој држави. Међутим, за то постоји неколико разлога, а уколико смо их несвесни, користимо алат за који не знамо како функционише.

Сам фетиш да се Американци деле у групе и подскупове има два узрока, један идеолошки и један аналитички. У последњих неколико деценија амерички либерали су престали да посматрају Америку као јединствену нацију и уместо тога одлучили су се да у њој виде скуп покрета, идентитета и мањина.

Дефиниције и поделе људских руку дело 

Једно време чак и "бела радничка класа" као појам губи популарност (све док није постало јасно колику је улогу одиграла током избора 2016. године). Проблем са оваквим поделама јесте да ми заборављамо да су све дефиниције и поделе дело људских руку, али и да оне рефлектују идеолошки профил ствараоца.

Ко су "Американци азијатског порекла"? Они свакако постоје али они укључују филипинске хришћане и муслимане из Пакистана, укључују богате кинеске студенте који су у САД дошли на студије да би потом то знање применили у домовини, али и оне Кинезе чије су породице у САД дошле много раније.

Американци азијатског порекла су толико шарени, да као група не рефлектују опште промене америчког јавног мњења, а унутар себе имају дубоке супростављености тако да и не постоји политика којом се може једноставно освојити њихов глас. Ипак, ми говоримо о њима.

САД су држава са најразвијенијом политикологијом на свету. Пре свега захваљујући великом приливу миграната-интелектуалаца почев од 1930-их највећи део новог знања о политици као науци настаје у САД.

То је тачно било да политикологију посматрамо у невидљивој сфери где "теорија" постаје "емпирија" (кроз различите теорије, шеме, стратегије) или је посматрамо тамо где она концептуализује цео систем (институције, мреже, структуре).

Не треба сметнути са ума да су се у САД највећим делом развиле (или барем усавршиле) нове, до тада непознате, врсте институција – НВО, групе за притисак, "тинк-тенкови" итд.

Истовремено, делом због карактера америчке бирократије, а делом и због информационе револуције, у САД се релативно лако може доћи до великог броја података о великом броју људи. Ово преклапање развијене науке и доступне статистике, рекао бих, други је узрок секвенцираног погледа на друштво САД.

И знање има цену

Знање не остаје затворено унутар зидина универзитета. Оно има своју практичну примену. Другим речима, уколико га желите, оно кошта.

Политички маркетинг, било да говоримо о пи-ар услугама, о политичким стратезима, или о нечему трећем, најуноснији је део америчке примењене политикологије. Штавише, улазак у таj круг не доноси само новац већ потенцијално и канцеларију у Белој кући.

Каријерно посматрано, убедљива већина важнијих политичких стратега у САД се креће између високих позиција у различитим корпорацијама (пре свега медијским) и политике. Управо ту се и налази срж америчке специфичности.

САД нису јединствене по томе што политичари ангажују агенције које им праве кампању. Широм света кандидати траже професионалну помоћ како би оставили жељени утисак. Међутим, САД јесу јединствене као држава без јавног сервиса и као заједница где видљивост постоји једино уз новац.

Џо Бајден је од почетка године до краја октобра на ТВ рекламе потрошио 750 милиона долара. Бајден није платио само време на малим екранима, платио је и то што је неко одабрао шта ће у њима бити речено, којим тоном, а и која ће реклама бити пуштена у којој држави.

Политичка анализа постала анализа маркетинга 

Објективни проблем налази се у политичко-медијском комплексу. Информације које долазе до грађана пролазе кроз филтер различитих експерата и њихових виђења.

Опасност је да више нисмо у стању да направимо разлику шта је политички маркетинг, а шта анализа. Другим речима, политичка анализа је постала анализа маркетинга. Политичке кампање праве стручњаци из света медија. Исти ти медији потом своје време продају. На крају, из исте касте политичких експерата долазе они који ће након избора оценити успешност кампање.

Проблематично је то што америчка медијска сцена ствара реалност да различити политички експерти који зарађују од кампања, посматрани као група, на крају дају оцену о ефикасности тих кампања. Уколико обратите пажњу, амерички аналитичари полазе од a priori претпоставке да кампања може све, посредно обећавајући да могу да открију свети грал политике. 

Додатни разлог да се ослободимо имитације америчке политичке анализе је то што, упркос новцу и савременим методама, два изборна циклуса заредом имамо потпуно погрешне процене, као и у случају Брегзита.

Ко има прилику да се обрати милионима 

Није ми циљ да оспорим поштовања вредно знање о детаљима америчког политичког система које поседују наши аналитичари, нити да предложим револуцију у политичкој пропаганди. Моја порука је: употреба устаљених видова мишљења, без разумевања како су она настала и чему служе, нема изразито плодан исход.

Ослањајући се на праксу новинара у САД, постајемо само читачи информација. Није потребан докторат да се погледају разултати на Флориди и да се закључи, као што неки чине, да Бајден "није мобилисао Кубанце". На крају крајева, као и случају избора 2016. и Брегзита, показало се поново да су, упркос великим ресурсима, прогностичари погрешили.

Добра анализа је дијагностичка, она објашњава. У овом конкретном случају мој највећи утисак је финансијска надмоћ демократа и недостатак новца са којим се Трамп суочио пред крај кампање.

Анализа ће бити и након ових избора. Мој предлог је ребаланс пажње. Осврнимо се не само на оно што водећи гласови говоре и што се намеће као тема. Насупрот њима, откријмо оно о чему се не говори, откријмо које су најгласније тишине у медијима.

Информације које долазе посматрајмо не само као чињенице већ и као садржај који има комуникативне циљеве, понекад да постави агенду, а понегде да скрене пажњу. Не заборавимо да ако су поједине ставове емитовале непрофитне институције, то не значи и да су по природи неидеолошки.

Поставимо питање, ко уопште добија прилику да се обрати милионима, а ко не?

(Аутор је историчар, живи у Берлину)

Штавише, према његовим речима, вероватно нећемо морати много да чекамо док не видимо појављивање глобалног алтернативног интернета.

Кохети објашњава да су се неке од ових националних дезинтеграција интернета већ десиле, док је отворени глобални интернет из 90-их постепено од 2005. прерастао у главни домен ратовања, информисања, шпијунирања, политике, пропаганде, банкарства, трговине, забаве и образовања.

„Процес стварања стотина појединачних, националних мрежа је спор јер глобални интернет, мрежа свих мрежа, никада није осмишљен тако да препознаје националне границе и зато што су Сједињене Државе увек биле отворени непријатељ фрагментисаног интернета. Оба ова услова су се променила“, наводи Кохети у тексту за Хил.

Поједностављено речено, претходник интернета – ДАРПАНЕТ америчког министарства одбране, осмишљен је да би дозволио потпуно другачијим компјутерским мрежама да се повежу једна са другом убацивањем између њих капије која претвара сваки од језика тих мрежа у заједнички интернет језик, назван интернет протоколи.

Идеја иза тог концепта била је та да не морају све компјутерске мреже да користе исти језик, већ су то морале да раде тек на капији, која је онда преусмеравала свакога на свакој мрежи ка свима на свим другим мрежама.

Пошто компјутерске мреже инхерентно не препознају и није их брига чији је који град, провинција или држава у којој се налази њихов корисник - та технологија није дизајнирана да у обзир узме националне границе.

Такав вид комуникације је у потпуном контрасту са медијским и телекомуникационим кућама, које су у основи настале уз дозволу националних влада унутар држава, а онда су власти даље дозвољавале гранање и међуповезаност својих националних мрежа, од којих су и све биле под суштинском контролом државе.

Кохети каже да је важно напоменути да глобални интернет контролишу фирме и непрофитабилни субјекти под јуриздикцијом владе САД. На потезу од око 1.500 километара, од Сан Дијега до Сијетла, Кохети објашњава да се налази већина највећих компанија које послују на интернету или контролних служби.

Имајући то у виду, док Американци чине 310 милиона од 4,3 милијарде корисника интернета (око 8 одсто), америчке власти имају контролу над више од 70 одсто корисника.

Велики ватрени зид Кине

Милијарде долара улагања и више од десет година било је потребно Кини да покаже да инхерентно ненационалном природом интернета може да се управља кроз техничка и законска средстава названа "Великим ватреним зидом Кине".

Најмногољуднија земља на свету створила је сопствени интернет, који је другачији од глобалне мреже на коју је већи део света навикао, па тако примера ради нема Гугла, Фејсбука или Твитера.

Кохети сматра да је кинеско овладавање способношћу да контролише интернет унутар својих граница, које је трајало од 2005. до 2018. године, показало другим земљама да је то, иако скупо – могуће.

Та лекција, како каже, није прошла неопажено у Русији, Ирану, Аустралији, Турској, Саудијској Арабији, ЕУ и многим другим државама, које су почеле да развијају сопствене законске оквире и технолошке могућности да контролишу садржај на интернету унутар својих граница.

Законска и технолошка национализација током претходне деценије значајно је помогла националним владама да увиде да заправо и није толико тешко одсећи интернет унутар њихових територија.

Мацола приступ

Постоји и други приступ контроле интернета у односу на кинески, а то је "мацола" приступ. Приступ интернету преко паметних телефона омогућио је властима да једноставним гашењем сигнала на комуникационим предајницима могу да ефикасно угасе приступ интернету у домену тог торња.

Резултат је тај да земље које не могу да приуште "велики ватрени зид" имају могућност да просто угасе интернет у својој територији, а томе су прибегавале многе државе, од Индије до Зимбабвеа.

И тако је првобитна отворена глобална природа интернет услуга полако почела да постаје ограничавана националним контролама, али само уз велики трошак или коришћењем мацоле.

Цепање интернета

Следећи велики корак у овом процесу ће још више подићи улоге. Извршни директор "Гугла" Ерик Шмит предвидео је 2018. године да ће се глобални интернет поцепати на два дела - онај предвођен САД који ће коегзистирати са новим кинеско-руским интернетом.

Кохети додаје да Шмитово предвиђање неће бити изненађење никоме ко је пратио дешавања око кинеске инцијативе Појас и пут или званично прокламованог државног циља да игра водећу улогу у информационим и комуникационим технологијама.

„Први велики корак у увођењу новог, кинеско центричног интернета можда је направљен прошле године када је Кина пред Телекомуникационом унијом УН-а предложила нови тип протокола који би повезао мреже на сличан, али суштински различит, начин од оног на који садашњи интернет протоколи то чине. Убрзо назван Кинески нови Ај-Пи (интернет протокол), предлог је субјекат великих контроверзи, а националне владе и компаније још одлучују како да реагују на њега“, пише амерички комуникациони стручњак.

Било да нови кинеско-центрични интернет буде заснован на серији нових протокола или једноставно на низу нових интернет домена и бројева, веома је вероватно да ће тај алтернативни, у односу на глобални и отворени, интернет омогућити националним владама далеко више контроле над оним шта се дешава унутар њихових граница, сматра Кохети.

Према његовом мишљењу, таква могућност ће сасвим сигурно привући приличан број влада да приступи иницијативи, попут Русије, Ирана, а можда Турске и Индије. Заједничка тржишна моћ тих земаља учинила би да веома тешким да било која глобална компанија избегне тај нови медијум.

Вероватни резултат била би два паралелна глобална мрежна система, баш као што је Шмит мање-више предвидео.

Промена плиме и "чишћење" мреже

Доскора су Сједињене Државе биле моћна сила која се противила националним контролама интернет садржаја и протока на својој територији. "Слободан проток информација" деценијама је био камен темељац америчке политике према интернету, мада би критичари рекли да је лако САД да заузме такав став када скоро све информације са интернета теку кроз њихове руке.

Међутим, 2020. године види се драматична промена у америчкој међународној интернет политици. Кроз иницијативу "чиста мрежа", америчка влада покушава да "спречи осетљиве корисничке личне информације и вредну интелектуалну својину компанија да буду складиштени и процесуирани на клауд-системима страних непријатеља", наводи Кохети.

Због тога се и дошло у директан сукоб са кинеском мрежом "Тик-Ток" и апликацијом "Ви-Чет".

Нови приступ и инцијативе показују чврсту одлучност америчких власти да контролишту садржај на територији САД. Кохети напомиње и да је таква контрола суштински другачија од забрањивања садржаја на интернету јер крши међународне и домаће законе, попут сексуалног предаторства или кршења ауторских права.

„Не, нови приступ се заснива на претпоставци да националне владе имају право да бирају и проглашавају који садржај је дозвољен, а који није унутар државних граница. Уколико сада идемо ка свету сачињеном од национално контролисаних интернета са две глобалне међуповезане мреже, једна предвођена САД и друга на челу са Кином, највероватније ће већина глобалних пословних субјеката и влада хтети да учествује у њима, а корисници ће морати да се повинују хтели то или не“, закључује Кохети.

О аутору:

Роџер Кохети био је виши руководилац у "Комсату" (Communications Satellite Corporation) од 1981. до 1994. Такође је управљао јавном интернет политиком Ај-Би-Ема од 1994. до 2000. године, а након тога обављао највише функције у компанијама "VeriSign" и "CompTIA".

Службовао је у државном комитету Стејт департмента за међународну комуникацију и информациону политику током мандата Џорџа Буша Млађег и Барака Обаме, као и у многим саветодавним телима УН-а. Аутор је књиге "Mobile Satellite Communications Handbook".

Постоји сајт на којем, попут часовника, откуцавају живот и смрт.

Сајт показује колико људи у Европи се рађа, колико умире.

Играју бројке, сваког дана: Рођени: 22.503, 22.504, 22.505. Умрли: 22.474, 22.475, 22.476...

Људи се рађају на сваких 3,5 секунди, а умиру на 3,7.

Живот је бржи за две десетинке.

Те две десетинке разлог су што Европу данас насељава више од 740 милиона људи.

На дан када сам се родио, јануара 1961. године, тај број је био: 609.148.573.

Који сам био, по реду, рођен те године, не знам, али знам да је неколико десетинки после моје појаве неко умро. И да је у сличном интервалу, неко умро пре мене. Живот је, некако, у средини. Између две смрти.

Чаробна појава је живот, и брза, али увек исто брза, од самог старта. Мора таква да буде, јер, негде, зна: само пар десетинки иза тебе и испред тебе, иде смрт. Не да би те јурила, не да би ти направила заседу, него зато што је њена брзина тако подешена. Да буде тик иза живота, и тик испред, и да мирно чека да се овај заустави, или пожури. 

Оно што му свакако помаже, да не застане, да остане брз, да не појури превише, јесте бројност.

Број од 740 милиона носи са собом. Кретање је масовно, вуче те и омогућава ти да одржиш ту тако малу а важну дистанцу. И од и до. Тај број увек има исти ритам, и ти се крећеш у њему, с њим.

Маса, које се Ортега и Гасет ужасавао, суштински чува и твој живот. Води га, чини безбедним. Све до оног тренутка док, случајно или намерно, не поставиш питање: где те води, и колико то вреди. Живот. Твој, у маси, и са масом.

И да ли је истицање, изузетност, издвајање, увек – најкраћи могући пут у смрт. Притом, никако не треба искључити из ове теме и ону важну чињеницу, да и смрти има разних, баш као и живота. Није све смрт, и није све живот. Али може да буде све. И једно и друго.

Но, да се вратимо на основну тему. Да ли смеш да изађеш из тог заједничког ритма, да бар поскочиш, не би ли видео више. Да ли сваки поглед кроз прозор, поглед на то где све то иде, сав тај свет, сви ти људи, увек завршава исто, онако као код Хармсових знатижељних баба. Испаднеш. Кроз прозор.

И зашто уопште гледаш? Да би видео разлику, или да би видео оног ко се издваја, и спречио га. И да ли је твој поглед искрен, или служи да се, знајући све, ипак уклопиш у токове, и проживиш, свој живот, у заједничком, једноличном, а сигурном ритму?

***

Живот је нужност. И када се, чудном игром случаја, појавимо на овом свету, од првог трена се боримо за живот, за ту ситну разлику, у десетинкама, која нас држи у њему. Плачемо да бисмо јели, да бисмо нешто добили, да бисмо били сигурни.

Више од 22.500 беба данас ради то из часа у час. И када се то помножи са бројем дана у години, резултат је јасан: Европом управо одзвања плач више од осам милиона најмањих нас.

Не чујемо га? Не, зато што је наш плач јачи. А плачемо, и ми, све време, у себи или наглас, плашећи се, тражећи, надајући се, покушавајући да од живота добијемо још "нешто", осим самог живота.

То "нешто" нисмо измислили из пуке размажености. Не, оно је природни наставак оних преких потреба које нас формирају од самог почетка.

То "нешто" нас, убеђени смо, у великој мери с правом одржава у животу, у истој мери као и храна, вода, ваздух.

То "нешто" што јесу створили истакнути појединци, они издвојени, мањина, јесте оно "нешто" на шта имамо и неку врсту права. Да није нас, да није масе која одређује ритам, пружа сигурност, не би било ни изузетних. Да нема масе, из чега би искакали?

Такође, то "нешто" данас, Хвала богу, више није привилегија мале групе одабраних. Ортега и Гасет пише како су, неких стотинак година пре његовог бивствовања, у Паризу постојале само четири куће које су имале купатило.

У целој Србији, у то време, вероватно, ниједна. У Босни, Црној Гори, Македонији, Косову, Албанији... такође. 

Замислите то, данас. Живот без купатила. Градског превоза. Водовода, канализације, струје. И свега другог, чега смо се дочепали тек у последњих век и по.

Андрић у својој дисертацији пише како је први пут, од места до места, у Босни изграђен тек по анексији, када је она постала део Аустро-Угарске монархије. Замислите Босну, без иједног пута. А ни у Србији није било много боље. Нигде није било.

Узмимо други пример. На овим просторима почели смо да читамо и пишемо пре неких сто педесет година. И то је, као и у целом свету, дуго била привилегија, приступачна само мањини, од оних које су се многи и плашили, од књаза Милоша па надаље, други је прижељкивали, као највећи дар, трећи презирали, или макар били индиферентни према њој. Вековима смо живели усмено, не пишући, не памтећи ништа осим митова и ритма епских песама, који и служи да би се лакше памтило, и могли смо, да нас је неко питао, тако и да наставимо. Без историје.

На њу нас је, као и на писање, натерало време, огромни напредак огромне масе у коју смо упали, нови алати заједничке европске душе, нови ветар који је стигао преко Дунава, и неколицина посвећених, издвојених, и убеђених да ту издвојеност треба да поделе.

И опет, бити писмен, писати, овде је, све доскора, било равно чуду. Не због броја неписмених, он је смањиван, него због тога што је већина била убеђена да је то посао што за чудаке, што за изузетне, цењене, који то знају и искључиво су ти који то треба и да раде. Не могу да опишем колико сам убеђен да је већина, тим ставом, била апсолутно управу.

Пре само десетак година да ли сте могли да видите дете, у парку, како пише? Колико њих је писало дописе новинама, осим залудних, несхваћених и по неког пензионера.

Ко се усуђивао писмо да напише, па и љубавно, коме писање обичне разгледнице није представљало проблем? Уосталом, зато су и разгледнице продаване већ написане. Поздрав с мора, поздрав с планине... Било је довољно да, на полеђини испишеш свој нечитки потпис, ставиш марку, и то је то.

А данас? Деца у парку куцкају поруке. Текстови у новинама имају на хиљаде коментара. Мејлови, статуси на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, блогови...

Сви пишу, све. И није битно како, граматички правилно или неправилно, битна је та масовност, та масовна посвећеност, баш као што је битна и чињеница да сви исто пишу. Без искакања. Писање, мишљење, ушло је у ритам, масе. Онај који те одржава у животу, али и који зна живот да обесмисли.

Поготово када, скоро јеретички и сигурно политички некоректно, помислиш да, можда, не би баш требало свако да пише.

Да чита, да, свако би требало, али да пише...

Замислите утакмицу на којој, изненада, публика пожели да пика лопту са Месијем, или Роналдом. И улети на терен да игра.

Тако данас изгледају друштвене мреже, портали, сајтови... Гомила је улетела на терен. Одредила тактику, нацртала акције, одлучила ко сме да шутне, а ко не, ко да брани, ко да буде центарфор. А они који би требало да буду прави, да заиста пишу, на то су пристали. За разлику од њих, Меси не би. Ни Роналдо.

Наравно, неко ће сада да каже како су и њих двојица почели на ливади, са гомилом друге деце, и како масовност рађа квалитет, али то уопште не потире основну тезу.

Када је једном створен, квалитет мора да буде издвојен, мора да има свој терен, свој простор, и публика ту не би смела ни да приђе. Да гледа, да. Да учи, такође. Али да учествује, ни случајно.

А данас не да је пришла, него је простор и заузела, диктира мисао, теме, ставове, идеје, правце, критеријуме, стил, у много случајева и политику... А нико од оних изузетних и не покушава да уради оно што би сваки пристојан, да не причамо о изузетним, фудбалер урадио. Да напусти терен. Да каже да неће да игра. У гомили.

                             ***

И ту смо већ близу основне тезе. Оне о интелектуалцу дезертеру. Само што, овај пут, он не бежи из масе, не напушта онај сигурни ритам, не покушава да се издвоји, бекством, него управо супротно.

Он бежи у масу, у гомилу, често и у крдо, јер маса у неким тренуцима и то уме да постане, напуштајући свој сигурни ритам, и јурећи, безглаво, у провалију. Пред провалијом се интелектуалци обично измакну, зауставе, ретко имају храброст да буду у крду до самог краја, али то је друга прича.

Он постаје део хора, пева исто што пева и гомила, своју мисао прилагођава њеној, и укус, критеријум, идеју, начин, став...

Ако се гомила бави политиком, онда је и он сав у политици. Ако гомила крене на културу, ето га у култури, понављајући глас већине, као свој, додајући му таман онолико да га мало боље виде.

Од онога у шта су многи веровали, Ортега и Гасет пре свих, у то да је интелектуалац суштински "племић, и да га то обавезује (noblesse oblige), остао је само латински корен речи Нобилис, што, изворно, значи познат. И то познат без икаквог посебног дела, без обавезе, без дужности коју нико други, осим њега, не жели да испуни, без захтева, према самом себи.

Мој брат ми је причао да је, својевремено, пре неку годину, силно хтео да уђе у један клуб у Берлину, јер је то био клуб само за оне који су посебни, који су "cool", издвојени. Један од најпознатијих клубова на свету, у тренутку када га је он био жељан.

У клубу је све дозвољено, уз пуну пажњу једних према другима, тоалета је много више од последње моде, оригинална, екстравагантна, постоје различити нивои на којима се слуша рејв, или диско, уз екстази или друге лакше дроге, а посебна је прича како се у клуб улази.

Веома тешко. Огроман ред је испред, а редари процењују твој изглед, гардеробу, став, пре него што те пусте. Па мораш да будеш у црном, да имаш одређену фризуру, пожељно је да си леп и мишићав, другим речима, када се подвуче црта, да си – исти.

И све што се деси, када коначно уђеш у клуб, јесте то. Исти си. И ниси више препознатљив сам, него си постао део препознатљиве гомиле. Она те одређује, она је изузетна, а ти, само као њен део.

И управо у то, у малене гомиле, које су део велике гомиле, а изузете су по одређеном ставу, начину понашања, мишљењу, дезертирао је данашњи интелектуалац.

И ту ради исто оно што ради и у великој гомили.

Своју сврху налази у препознатљивости коју му гомила допушта, а своју мисију у неком имагинарном предвођењу гомиле, јер оно је увек имагинарно, пошто је гомила нешто чиме није могуће управљати, предводити је, њу гурају друге силе, невидљиве, историјске, масовне, и сваки појединац, којем се учини да јој је на челу, може да доживи само једно.

Да се изненади, када схвати да је отишла на другу страну. На ону на којој не да њега нема, него је и непожељан. Милошевић, а не наводим га овде као интелектуалца, већ као човека који је изгледао као неко ко савршено, у једном трену, управља гомилом, управо је то доживео. Остао је сам. Непожељан. Напуштен.

И требало би, у идеалним околностима, да буде нечег катарзичног у томе. Бар појаве уверења да је твоја напуштеност, усамљеност, доказ да си био управу, да је твоја издвојеност, над масом, следбеницима, имала сврху, и да је твој пут био прави пут.

Милошевић је можда умро убеђен да није само несхваћена жртва, него и да је та смрт доказ његове изузетности. Да је победа.

Ако је то тачно, свакако му је било лакше. Ако је пак сумњао, умро је у најгорим мукама.

Који је од та два сценарија заслужио, питање је на које одговор не може да да само елементарна хуманост. Плашим се да је потребно више.

Оно што свакако треба запамтити јесте то да је, у тренутку сусрета са творцем, био сам. Гомила је била на другој страни, бежећи му оних пар десетинки, на коју год страну да се окрене.

Али шта се дешава када је интелектуалац-гомила, и када је ту, на самом крају, било које изузетности?

Да ли је тако нешто уопште могуће?

                             ***

Постоји она Давидова слика "Сократова смрт" (La mort de Socrate).

Она говори управо о тим "идеалним околностима", о којима је можда Милошевић ипак само маштао.

Учитељ, окружен верним ученицима, завршава свој живот свесно, верујући у виши принцип, у издвојеност, у снагу избора.

Смрт за њега није казна, него доказ да је управу, да није живео узалуд. Она је логични след, наставак изузетности, она је ултимативно учење о истинској вредности живота, вредности која се доказује и избором смрти, баш упркос могућем животу, оном без довољно вредности, или супротстављеним вредностима.

И, на тој слици, Сократ, као што сам рекао, није сам. Напротив, окружен је ученицима, њиховим очајем, њиховом тугом. Њихов бол га осветљава и он сија, уздигнут, на кревету, изнад њих, док му је једна рука пружена ка пехару са кукутом, а друга подигнута ка небу, са испруженим прстом, прстом који упозорава, не на неправду, не на опасност, него на исправност. Чина који је у складу са животом. И у којем смрт није крај, она га не прекида, него га спаја, са оним што је тај живот творило. Даје му ону последњу вредност. Издваја га. Продужава. Кроз дело, и наук.

Платон, на слици, седи окренут леђима тој смрти, погнуте главе у којој нема одбране Сократове, него само тешке туге. И он, као и сви остали ученици, исијава ужас.

Онај који му даје пехар са кукутом окренуо је главу, прекрио лице дланом, као да се стиди руке која пружа отров учитељу.

Други је наслоњен на зид, подигнутих руку, чела припијеног уз хладан камен. Критон је ставио шаку на Сократову бутину, као да хоће да га задржи. Иза њега, један од ученика горко плаче, главе забијене у дланове. Ту је и један што чупа косу, један што је дигао беспомоћно главу ка небу, као да пита: "Зашто", двојица која немо гледају...

Фантастична слика, са изузетним детаљима. На њој је укупно дванаест ученика: деветорица су у правом плану, у каменој ћелији, поређани у савршеном ритму туге око учитеља, Сократа, тако узвишеног, на дрвеном кревету, са оковима који су му скинути с ногу, јер он баш тада, када умире, и јесте слободан; тројица су у позадини, у другој, даљој просторији, пењу се уз степенице, као да напуштају догађај, као да излазе из позоришта.

И ту је тај најсјајнији детаљ. Један од њих је подигао руку, као да маше. Као да каже: "Извините, али ја морам да идем." И израз лица му је такав. Извињавајуће тугаљив, а опет из тога вири и мало среће, јер напушта немилу сцену, она која га оптерећује, ужасава му префињена чула.

И тај покрет руке, то махање "опростите ми, журим, прокишњава ми кров", најискренији је део слике.

Све остало, Давид је насликао са јасном тезом, са намером да упути, објасни, научи, покаже пример. То је слика о моралу, честитости, вредности, идеалу који је, по њему, Француској тада био потребан. Настала 1787. године, слика је била нека врста пропагандне припреме, духовне, за оно што ће уследити две године касније – Француска револуција.

И само тај детаљ, у целој тој поставци, некако штрчи. Као да се омакао, као да је случајност. А опет, та случајност сасвим другим бојама боји цео приказ, даје му људску димензију, али и искреност која остатку, а објаснићу и зашто, фали.

Тај одлазећи, наиме, ради исто оно што су и ова деветорица истакнутих, а истакнути су са сасвим другом намером, урадили.

Побегли су, сви, од Сократове смрти, а само је овај јадничак махнуо и признао оно што је чињеница. Да нема намеру да следи свог учитеља, баш као што ни остали немају намеру да га следе.

Једино што они нису потегли тај аргумент – одох да тетки однесем лек – него су се понашали као да у смрти учитеља истински учествују.

А нису учествовали. Само је он умро. Баш као што је и Христос, са чијом смрћу постоји јасна аналогија у овој слици, умро сам. Нису се ученици покачили по крстовима око њега, него га само пар разбојника. И јесте да су многи од њих касније завршили на исти начин као и Христос, али, бар тог дана, нису.

Да све буде још парадоксалније, једино је Јуда своју издају доживео као довољан разлог да се обеси. Остали, који су се Христа такође одрицали, који су сумњали, или побегли, нису, тог тренутка, имали такву потребу.

И Христови и Сократови ученици изабрали су оне две десетинке, онај ритам који значи живот, без обзира на уверења и учење. И те две десетинке су савршено стале у онај покрет руком који је Давид насликао. Пошто то махање таман толико траје. Две десетинке. Довољно да одеш од оног који умире. Да га оставиш самог.

Но, с друге стране, усамљеност у смрти јесте и од Сократа и од Христа, учинила вечно изузетне. И још више од тога, та њихова изузетност, та вера у циљ, принцип, истину, постала је капитал. 

Капитал који су управо ти ученици трошили, али како им замерити. Платон је, уз тај капитал, уз његово увећање, постао Платон, и даривао људском роду слатке плодове мисли о моралу, држави, демократији, људима. Хришћанство је постало не само доминантна вера, него и темељ цивилизације.

Опет, када се гледа Давидова слика, тај ситни детаљ на њој, не може да се не мисли на дезертерство, на напуштање изузетности за коју су тврдили да је следе, на приклањање сигурности исте оне гомиле која га је осудила.

Њихов бег у просек, омогућио је да се изузетност види, што, свакако, није оправдање.

Без обзира на то што је изузетност – изузетност баш зато што је окружена масом, оним обичним, просеком, и човеком, који више тежи удобности, него изузетности. Интелектуалац нема на то право. Од њега се очекује више.

Давид и творци Библије, као да у то нису веровали, па су баш зато, око изузетних, створили приказе ученика, неспремних на изузетност. Штета је што су то урадили без јасне осуде. Неизузетности. Дезертерства.

Једино што може да их оправда је помисао да су хтели да покажу да је усамљеност основна претпоставка изузетности, и да, вероватно, не постоји други начин за посвећеност, која, опет, води ка том делу, делу које од људи и прави изузетне.

Другим речима, никакав проблем није то што је изузетност, попут Сократове и Христове, ретка, пошто и треба таква да буде.

То је нешто што се не може тек тако понављати, а поготово се не да имитирати, између осталог и зато што се људи, маса, брзо засите таквих примера, да не причамо о томе како свако умножавање води, увек, ка инфлацији.

Поред тога, да би изузетност била изузетност, мора да буде повезана са нечим много вишим од свакодневице.

Поготово, мора да буде већа од политике.

             ***

Политиком и спортом данас се сви баве, и то тако што унапред знају све, без улагања икаквог специјалног труда.

Труд је, у данашње време, на неки начин превазиђен. И јесте да је потребан, да би политичар био успешан, или да би Меси постао Меси, Роналдо – Роналдо, али, за већину, за гомилу која се у све меша, он је непрепознатљив.

Ко је, заиста, гледао Роналдов тренинг? Пробао да утроши бар делић енергије коју он троши. Ко је, код нас, пробао да свој радни дан продужи онолико колико га себи продужава тај, у делу јавности омражени, Вучић, свакако најуспешнији политичар у Србији у последњих тридесет година (када кажем најуспешнији, мислим на резултате на изборима, а не на то шта се коме свиђа од онога што ради, јер би то захтевало посебну расправу, на коју сам спреман, али није јој овде место)?

И један и други су они о чијим потезима гомила суди, пост фестум, скроз убеђена да би она то боље, другачије, ефикасније, без трунке сумње, или помисли на све оно што треба да поседујеш, да урадиш, да би достигао ту врсту успеха.

Ко, када псује и тврди да би урадио боље од Роналда, има на уму да је овај тренирао по неколико пута дневно, сатима и сатима, да је шутнуо ту лопту бар милион пута, да пази шта једе, како се опоравља, колико спава...

Ко, када прича како би баш он боље од Вучића, помисли на све оне часове које је овај провео учећи, од факултета до странке, или обилазећи села, месне заједнице, општине, седећи на састанцима, на патње које је проживео губећи изборе, на промене и наук који је из тога извукао.

И у једном и у другом случају, све то је гомили, човеку гомили, апсолутно небитно.

Телевизија је учинила да већина верује да су за врхунски фудбал довољни фотеља, пиво и чипс.

Друштвене мреже су учиниле да већина верује да су за врхунску политику довољни Твитер налог и еспресо са друштвом истомишљеника у кафићу.

Убедити некога, данас, да је то погрешно, немогуће је.

Пре свега јер такво бављење спортом и политиком носи са собом једну дивну предност. Одсуство сваке одговорности.

То посебно прија интелектуалцима дезертерима, који се, заједно са веселом гомилом, баве дневном политиком, убеђени да баш они треба да одреде и ко ће и како да влада.

Политичари и спортисти су ту, какви год да су, поштенији. Када уђеш у те две области, сав ризик сам сносиш. И јесте да је могућ и озбиљан профит, али колико има поштених фудбалера, вредних политичара, који никада неће достићи ни те резултате ни ту славу, новац, који припадају онима који су најуспешнији.

Милошевић је ту, поново, добар пример. Он је, какав год да је био, платио цену. Личну, породичну, политичку.

За неке свакако не довољну, али је јесте платио. Оно што је радио, на крају је стигло на наплату, на суочавање, на подвлачење рачуна, на цех.

И то никако није мало, осим када, попут гомиле, или интелектуалаца који су у њу дезертирали, мислиш да не сносиш никакву одговорност за своје одлуке, за своје речи, поступке.

Ако си уверен да си ти ту само да тражиш, захтеваш, а да је свака одлука на другом.

Шта брига гомилу што је Милошевића можда и понело све то обожавање којом га је иста та гомила обасипала, или интелектуалце дезертере, што је можда он пратио њихово навијање за теорије крви и тла. Шта брига, и једне и друге, што су у свему томе учествовали?

Склонили су се од њега када је стигао рачун. Само је он остао одговоран.

Баш као што се данас гомила интелектуалних дезертера грађанске провенијенције здушно склања од свих оних пројеката које су подржавали, све док ови не пропадну, по њиховим критеријумима. Пример Саше Јанковића, за којег су се писали апели, који је слављен као месија, ослободилац, који је дизан на висине које није могао ни да сања, свакако је најбољи и најтрагичнији.

Попут Белерофонта сурван је у трње, чим се интелектуално грађанској гомили није свидео његов резултата на изборима, иначе одличан (17 процената), с обзиром на чињеницу да је први пут и ушао у политику и изашао на изборе.

Он је, и то хоћу да кажем, цену врло поштено платио. Ниједан од потписника фамозног Апела 100, није. Махнули су му, и отишли даље.

И то је разлика, у корист политике. Вучић ће, једног дана, поштено да плати, и у смислу наплате и у смислу плаћања цеха, све што ради, лоше или добро.

Јово Бакић, пример интелектуалца са барикада, од оних који вичу "Јуриш", па се мирно повуку када јуриш крене, неће никада, осим што можда, али само можда, може да му се деси да људи у медијима схвате да су му давали много већи простор него што је његово дело (које дело?) заслуживало. Па ће тада само да медијски нестане. Ништа друго.

И када смо већ код политике и медија, којима се овде не бавимо, треба још само указати на једну осовину која је интелектуалцу, дезертеру у гомилу, важна.

Неодговорност и медији иду руку под руку, одговарају једно другом, и постали су право царство, чоколадни замак у којем се он, интелектуалац дезертер, одлично осећа, грицкајући вечне зидове сласних кула.

Медији немају памћење, баш као ни интелектуалац дезертер, и могу једно другом да пруже сву ону пажњу, за разне неодговорне глупости, које би, на сваком пристојном месту, биле озбиљно санкционисане. Изаћи и рећи, на пример, "Јурићемо их по улицама", могуће је само у медијима, јер колико сутра та изјава више не постоји, заборављена је, долази нова, исто тако бесмислена, па се и она заборави, стиже затим нова... и тако, унедоглед.

Медији и служе, када размислиш, да човек може да лупета сасвим различите ствари, без последица. Да једна глупост замени другу. Да се, на крају, све заборави. 

              ***

Но, да се баталимо ми и политике и медија, пошто су то само нуспродукти приче о интелектуалцу дезертеру. Постоји нешто много горе од тога. Када интелектуалац дезертер почне да учествује у успостављању владавине просека.

И сасвим је свеједно за чији рачун то ради. Разлика између код нас познатих, националистичко-сељачког, и либерално-грађанског просека, само је у имену.

У оба случаја, просек је просек, и вајни интелектуалци дезертери га намећу, убијајући сваку изузетност, а она свакако постоји на оба пола.

Притом, пошто сам читав живот био јасно против сваког национализма, наравно да ћу се овде више бавити либерално-грађанским интелектуалцем дезертером, јер, ако ништа друго, од њега то нисам очекивао.

И изненадио сам се када сам открио да је из истог шињела као његов национални парњак, једино што он носи шешир, а овај други шубару. Испод и једног и другог модног детаља, исто је царство. Царство просека.

Оно које почива на паролама, флоскулама, патетици, поменутом одсуству одговорности, никаквој изузетној идеји, чак је против ње, и служи само самопромоцији, познатости и, поново, просеку. Служи гомили, тражећи, заузврат, од ње хвалу.

Зашто би, иначе, осим због самопромоције, један представник грађанства, оног правог (које почива на индивидуализму, на критичком уму, на изузетном делу), изјавио нешто попут једног писца недавно: "Само што ми сузе нису грунуле на очи када сам у Пули видео таблице из Зрењанина, Чачка, Крагујевца." (!!!???)

Пази, молим те!? Сваки дан виђам разне хрватске таблице у Београду, па ми ништа слично није пало на памет, никада.

Зато што су таблице – бројке и слова. И наравно да никада никоме не бих наудио због таблица, наравно да ми не сметају, али да изигравам "грађанина", хуманисту, филантропа, носталгичара, или шта ја знам већ шта, преко таблица???!!!

Прво, чега су таблице тачно доказ, осим да је аутомобил регистрован у одређеном месту. Другим речима, иза свих зрењанинских и крагујевачких таблица, примећених у Пули, може да буде и Хрват, баш као што иза осјечких, опажених у Београду, може да буде и Србин.

Друго, у оба, а и у свим другима случајевима, тај Србин или Хрват може да буде и неки диван и поштен, благ човек, али може и тотални кретен, откуд ја то знам, на основу регистарске ознаке?! Па не пише тамо "Диван Човек", или "Кретенчина", него Осијек, Зрењанин, Чачак, Пула...

Треће, а ако ми већ крену сузе на очи, због тог ЧА, ПУ, ОС, ЗР, каква је разлика између мене и оног којем, када исто то види, удари крв у главу?!

Што би рекао Мухарем Баздуљ, та изјава је само наличије оне медаље са чије друге стране су они који аутомобиле са тим ознакама бацају у море.

Хоћу да кажем, волети или мрзети некога због таблица апсолутно је исто, глупо и бесмислено, и посао интелектуалца, самим тим, није просипање медијских суза, нити патетика која се свиђа грађанској гомили, него би баш он морао да покаже да је то глупо и бесмислено, да су таблице нормалност, и да, према њима, да поново цитирам Баздуља, треба да имамо исти однос као према оним из Швајцарске, Француске, Немачке или Аустрије.

Све друго је само јурцање у истом кругу, само у различитим оделима. Оделима просека.

А просек је прави мајстор онога што се зове пи-ар, Public Relations, односи с јавношћу.

Јавност је гомила, сврстана на један или други свој пол, жељна истих речи, истих мисли, истих флоскула и парола. Она, на крају, одобрава или одбацује оног који јој их упућује.

Не трпи искакање, не верује у изузетност, у труд, рад, било шта што је стварно дело, али је, истовремено спремна да га, када настане, присвоји, прогласи својим, и извуче све незаслужене бенефите из њега.

И ту долазимо до још питања. Зашто они који имају потенцијал да буду стварно изузетни, пристају да уђу у то коло, одустану од изузетности, од дела, и постану само коцкица у том огромном пропагандном мозаику гомиле?

Не знам. Могуће је да се плаше усамљености. Могуће је да су им те две десетинке изузетно важне. Можда не верују да стварно могу. Можда постављају сами себи питање сврхе, можда им све што су урадили изгледа ипак недовољно.

Шта год, улете у матрицу. У ритам, у одређени модел.

Он је увек исти. Интелектуалац дезертер комуницира са гомилом по патерну који му је гомила и наметнула.

Она од њега тражи, и он јој даје:

Ред – види што сам паметан – елоквенције.

Ред – високопарних мудрости и разметљивих цитата.

Ред – фраза, па ред – парола о слободи, једнакости, владавини права, систему, корупцији, демократији, слободи, урбанизму, одласцима из земље, здравству, образовању, политичким приликама... и свему осталом чиме се гомила, углавном без икаквог истинског знања и о самим појмовима, а камоли о њиховој суштини, већ дуго и весело бави. 

Онда долази ред згражавања над тиме "какви смо ми", позивање на менталитет, тешку историју, и друге патетичне оцене, које у гомили изазивају оно: умало ми нису грунуле сузе на очи.

На крају, ту је позив. На друштвени дијалог. Тај позив означава висину самог позивара, даје му ореол, диже га на врх гомиле, она га издваја, и он постаје највише што може да постане, достиже свој интелектуални максимум – он је Отац гомиле.

После тога уопште није битно шта то тачно "друштвени дијалог" значи, ко у дијалогу треба да учествује, о чему дијалог, какав дијалог, с којим циљем, сврхом, због ког и каквог решења. Да ли разговарају сви делови друштва, са свим деловима друштва, о свим деловима друштва и свим друштвеним проблемима?

Месари, на пример, са композиторима? Таксисти са хирурзима? Војска са црквом? Синдикат са позориштем (о полуткама?)? Градско зеленило са просветом? Енергетски сектор са продавцима сувенира? Универзитет са хемијским чишћењем?

А ако је одговор на ово питање – не, онда остаје претпоставка да тај мудри "друштвени дијалог" треба да изгледа овако: седну представници интелектуалаца дезертера, у име гомиле, са потиштеним политичарима, и из власти и из опозиције, који су на дијалог једва пристали, плашећи се те васколике памети, па им, у име гомиле, а уз примерену дозу мучнине (јер то њих у ствари не интересује, него ето, чине), саопште шта и како треба да раде, ко шта да буде, шта да прича, како да се понаша, и према свету и према Косову. 

Дивно замишљено, пошто немогућност таквог скупа додаје дозу готово трагичне, несхваћене величине самом предлогу, чиме се фама само шири.

Но, све то, чак и овако логично поређано, по јасном реду, новоустоличеном Оцу гомиле уопште, у крајњој линији, и није важно. Поређаш овако, поређаш онако, резултат је за њега исти, одличан.

Он "друштвени дијалог" и није помињао да би нешто било решено, још мање да би било логично, па је она непотребна и у објашњењу, него да би му гомила доделила титулу.

Због ње се, титуле, и уплео у целу ту причу, без обзира на то што му се, види се то из става, из израза, та политика, о којој мора против воље да прича, префињено гади, што је посебно лицемерно с обзиром на његову жељу да политику диктира, буде јој ауторитет.

Због ње, титуле, спреман је и на "жртву", на то да баш он буде "позивар" неразумнима, да о нечему, било чему, причају.

Он пак у томе нема намеру да учествује. Да предложи решење, да буде против матице, да осуди било кога, да заузме јасан став, покаже критеријум, заложи се за истину.

Чему то, он је ипак Отац гомиле, а патерналистички положај и није смишљен да би се нешто радило, о нечему одлучивало, него да би се, са врха, судило, о општем, непостојећем. Наравно, тај суд је увек по укусу гомиле, која титулу Оца и додељује.

Зато смо имали толике "Очеве". И националне, и грађанске, и опште, заједничке. Да се ништа, изван просека, не би догодило.

И нико од њих није био Сократ.

Немогуће је и да буду, пошто су сав свој ангажман везали за приземност, за дневну политику, за свој утицај на гомилу (могућ само ако понављају оно што гомила тражи), за бесмислене титуле и за учествовање у политичким сукобима, навијајући, без икакве критике, отклона, или за једну или за другу опцију, све правећи се да их то не занима, и показујући отворени презир према свакоме ко ту стварно нешто ради.

А да све буде још горе, своју основну улогу, улогу интелектуалца, оног који нешто мења, својим делом, својом изузетношћу, нису спремни да било коме другом оставе, да је пренесу, допусте да неко то проба када већ они неће.

Не, све мора да буде утопљено у просек. У гомилу.

Зато и оне које треба нечему да уче, уче просеку.

Често уз фанфаре сопствене промоције. Штавише, то је обавезан део. Чујте, млади Срби! Млади Грађани!

Даница Поповић, коју бесмислено јуре због неког превода, урадила је управо то, починила, дакле, много већи грех, а да нико није ни приметио што говори гадну истину о томе да таквих, који примећују ван гомиле, овде и нема.

Објавила је текст у НИН-у, пре неку годину, о томе како је својим студентима причала зашто треба да оду одавде. И како треба да оду.

Професорка?! Педагог?!

Учила децу да ураде оно баш тако просечно?! Да побегну?!

Да имам злу намеру рекао бих да је то урадила, јер, када сви оду, само она остаје, и само она пише за НИН, само је она професор.

Али, то би, могуће, било престрого.

Професорка је, пре ће бити, сама себе убедила да је та прича о просеку, о бежању, о одустајању, у ствари баш оно што је истина, и, самим тим, оно што треба да каже бесловесној деци.

И вероватно јој заиста није на памети било да бар проба да им објасни да могу, та деца, да буду све, на сваком месту, без обзира на околности.

Да им наведе пример Бродског, који је без школе у једноумном Совјетском Савезу, па још и осуђен и затворен, постао такав песник да је, касније, Нобелова награда била само природан ток ствари.

Или Галилеја, Коперника, свих оних који су под претњом ломаче ипак стварали, померали свет.

Да им каже да нису околности то што их одређује, нити земља, било која власт, већ оно што буду научили (што их она буде научила), плус количина рада, енергије коју су спремни да уложе у неко дело, које чак нико и не захтева од њих, али које их чини изузетним, и које, истовремено, мења свет.

И да им каже да то они могу и овде, баш као и на било ком другом месту на свету.

Да их, на крају, ако овде баш ништа не ваља, обавеже да остану, да се боре, и да то својом вољом, знањем, делом промене.

Не. Рекла им је да беже. Да буду просек. Да је најбоље, просечно решење, или да климају главом, или да се склоне, побегну. Да никада ништа не пробају.

Апостоли гомиле, оба њена пола, промовишу просек, бекство, покоравање општем мишљењу, а уз то и себе кроз тај просек, као изузетне, и у томе је њихов највећи грех.

Учествују у прављењу једног модела који је, за напредак, а напретка нема без изузетности, погубан и коначан.

Зато што просек јесте Коначно решење. После њега не остаје нико ко је посебан.

И нема Сократа.

Да све буде и црње, помагање просеку да се устоличи, подразумева лаж као средство.

Лаж у мисли, лаж у књизи, лаж у свему што би могло, да је искрено, да се разликује. Лаж, на крају, у учењу.

Када предајеш, пишеш, говориш са тезом, када атмосферу, радњу, слику, намерно обојиш тамом, само да би доказао оно што јесте теза – да је овде лоше, лажеш, чак и унапред.

И како онда замишљаш да ће овде бити икада боље, када ти, који си против, који би то да промениш, лажеш.

Давид је ту нека врста доказа. Да није урадио баш оно што није смео, да није слагао, цртајући ученике како учествују у смрти у којој не учествују, да је у први план слике ставио баш оног јадничка који искрено маше и бежи, можда би и пропагандна припрема, духовна, свих догађаја који су следили, била другачија. Можда би људи поверовали у неке нормалније ствари. И можда догађаји не би били крвави онолико колико су били.

Мртви Сократ који говори истину, и живи ученици који лажу да су били спремни и сами да умру, увек је нешто што води у несрећу. У узалудну истину, и у, за неке, корисну лаж.

Цитати који остану, служе само новом лагању, постају роба којом се и купује и плаћа, одржава просек.

Ако не верујете, сетите се Зорана Ђинђића, претвореног, после свега, у празне цитате, који се употребљавају по потреби. Дело је нестало, нико није од његових ни пробао да га доврши. Само дигитални приказ, виртуелни музеј у којем његова слика говори узалудне истиномерности. Љуштура. Празнина. Узалудност. И права смрт. Смрт онога што је радио.

Погледајте све то и запитајте се ко је то направио од свог учитеља. Противници или ученици.

                                 ***

Смрт је, на једном нивоу реалности наше свакодневице, велики покретач. У страху од ње журимо да завршимо своје дело, да оставимо ово или оно иза себе, да осигурамо породицу.

На другом нивоу исте те реалности, исте свакодневице, она је кочничар. Страх од ње нас заустави, спута, не дâ нам да мрднемо, укрути нас, не можемо да се покренемо. Мртви смо и с тим помирени, много пре него што стварно умремо.

На трећем нивоу, једне те исте реалности, једне те исте свакодневице, смрт је, неки од њених облика, разлог да се продамо животу, оном којим живи гомила, у сталном, безбедном ритму. Да будемо ту пар десетинки после смрти, и пар десетинки пре ње. Да будемо живи у средини.

И то је положај интелектуалца дезертера. Златна средина. Златни просек.

Без преиспитивања, без сумње, без дела, икаквог покушаја разликовања.

Опет, то даје илузију нашем јунаку да је жив.

Често га и славе, познат је, титулисан, признат.

Добио је своје место у краткој историји, оној коју ће гомила већ сутра изгазити и заборавити је, али и то га сасвим задовољава.

Више од тога није могао, није хтео. Зато што је живот, уместо делу, подредио оправдању.

Зато, за све који хоће да буду интелектуалци, најважније питање на које морају да одговоре, гласи:

Шта чини оне две десетинке. Ону разлике између живота и смрти.

Сократ или ученици?

Бег или дело?

У том контексту било је логично да ће Аустрија затворити позоришта, опере и концертне дворане, да ће отказати већину фестивала и турнеја, забранити Ускрс, затварати цркве, да ће криминализовати руковање и дистанцу испод два метра, али да никад неће отказати Летњи фестивал у Салцбургу.

Да јесте, био би знак да је читава национална уметност умрла од ковида и сад лежи сахрањена на некој парцели за изузетне доприносе у култури, поред ње економски напредак први гробљански сусед.

Ипак, помпе нема. Од планиране мега-прославе стоте годишњице, са низом позоришних представа, ексклузивних оперских премијера и концерата, постала је мини-варијанта очувања националног поноса.

Уместо уобичајених 200 представа, само 90; уместо месец и по дана трајања, само један месец; уместо четврт милиона посетилаца, само 70.000. Игра се и свира у комаду, нема пауза, нема ћаскања, нема демонстрације вечерњих хаљина, махом баварско-германски шик, развијен из скупог локалног дирндла.

Није да свега тога нема уопште, али посетиоцима је свакако одузет легитимитет необавезног дружења. Они знају да је њихова обавеза да што пре прођу кроз представу и врате се кући, онако као што је обавеза сваког возача да што пре прође кроз раскрсницу.

Ако се узме у обзир да један део посетилаца долази управо због паузе, онда је јасно да је манифестација у Салцбургу само пркосно подизање главе високе културе у условима укалкулисаног ризика, а не победа над епидемијом.

Kод Салцбурга је међутим у игри много више од обичне ексклузивности или елитног приступа уметности. Није пресудан ни економски фактор, иако карте коштају као омањи ауто. 

Ствар је у томе да је година оснивања Салцбуршких летњих игара истовремено моменат стварања аустријске нације. Политичка нација је стварана у Бечу, али је аустријска културна нација рођена у Салцбургу. 

Уверењима до нације 

Пре тачно једног века, 1920, два аустријска Јеврејина су дошла на идеју да оснују летњи фестивал где би се културни, образовани и богати тешили због пораза у рату, распада државе и успут сасвим дидактично навикавали да буду Аустријанци, а не више Немци. Да се одроде и поново роде као нешто друго, а да им није жао.

Игре у Салзбургу су од самог почетка биле нешто као пропагандни казан где се кувала млада државнст једног старог народа. Некад то, а некад велики тренажер за вожњу кроз германску историју с циљем расподеле културних топоса. Сваком своје: Немци су од пре имали Бајројтске летње игре где се изводио Вагнер, Аустријанци су сад основали салзбуршке где ће се свирати Моцарт. 

Аустроугарска се распала, Славени и Мађари су отишли и однели територије, а у земљи су остали само Немци, који чак нису смели ни да се зову Немци. За један кратки моменат су се чак прикључили Вајмарској Немачкој, али су их победничке европске дипломатије брзо истерале одатле. 

Срби су до те мере склони да оплакују властите поразе, да им промакну много драстичнији примери, на пример то да су Аустријанци европски прваци у губитништву! 

Технички изазов није био само у томе да се створи аустријска нација и полепи кохезивном снагом културе и уметности, већ да се припадници те нове нације задрже унутар тог оквира, да не беже опет Немцима, ни физички, ни ментално, ни емотивно. У то име је требало нешто измислити, не би ли се некадашња политичка интеграција заменила културном. 

Ту долазе у игру књижевник Хуго фон Хофманстал и позоришни редитељ Макс Рајнхарт са идејом о Летњим играма у Салцбургу. Kлица из које се та манифестација развила је Рајнхартова режија Хофмансталовог текста "Једерман", у преводу сваки човек, било који човек, човек уопште.

Хофмансталова прича је једноставна: Смрт долази по човека који је заборавио да је смртан. Слично Гетеовом Фаусту, јер су и један и други посезали у средњевековно књижевно наслеђе које тематизује борбу грешног тела и бесмртне душе. 

Али ту сличност престаје. Фауст продаје душу за знање, па се временом развио у симбол просветитељства и друштвеног напретка. За разлику од њега, Једерман је остао умотан у католички мистицизам Средњег века, освежен дахом Ренесансе, па затучен бароком.

За Фауста је смрт пораз, за Једермана победа. Не одмах, наравно, он се јадан бори, не да се, тражи сапутнике за умирање. Уз то је и богат, живи удобно, што значи да већ у старту није "било који човек". Али оног тренутка кад се помири са исходом, Једерман понизно прихвата смрт као радост.

"Шаншу синдром": Умрети је родити се 

Иронија Салцбуршких летњих игара је у томе да су оне као симбол живота и виталности аустријске нације исплетене око глорификације смрти.

Исти симболизам који је деловао 1920 године у односу на распад земље, делује и сада у пандемији ковида, тако што се немирење са смрћу слави кроз традиране наративе о понизном прихватању смрти.

У популарној култури телевизијских серијала је тај механизам познат као "Шаншу синдром", наводно пророчанство из непостојеће "Прото-Банту цивилизације". Онај ко "шаншу"/умире, тај се уствари рађа. 

"Шаншу" је виц поп-културе, али врло добар као појам да објасни симболику умирања/рађања у модерним секуларним друштвима, тамо где она не желе да се то објашњава религиозним матрицама ускрснућа, или, чак и кад желе, где свако позивање на небеске хијерархије завршава као метафора. 

Салцбуршки летњи фестивал је такав "шаншу" моменат у аустријској националној самосвести.

Kао централни топос фестивала, "Једерман" говори језиком религиозне мистике из времена дубоког пре-Просветитељства, али свеједно преноси поруку секуларне еуфорије: Све ће бити у реду. Kад ово прође, све ће бити исто као што је било, и свако ће бити на свом месту, богати ће и даље бити богати, а сиромашни сиромашни. 

У тај амбивалентни модел рађања/умирања и умирања/рађања добро се уклапа и тема Хандкеовог најновијег комада "Зденек Адамец", чија је премијера у уторак, четвртог августа, у режији Фридерике Хелер из Берлина.

Зденек Адамец је један од шесторице младих Чеха који су извршили аутодафе на Венцеславовом тргу у Прагу, тачно на месту где се запалио Јан Палах. Али, Палах се полио бензином и запалио 1969 у знак политичког протеста због совјетског сламања Прашког пролећа. Адамец се запалио 2003. у знак сећања на Јана Палаха. 

Палах је умро због комунизма, Адамец због Палаха. Палах као трагедија, Адамец као застрашујућа фарса у једној од патолошких епизода популарне „шаншу" културе. 

Kултурна јавност с нестрпљењем очекује да види, свеједно да ли на лицу места или испред телевизора, како је Хандке обрадио случај Зденека Адамеца. 

Нација културе поздравља осниваче

Kолико је аустријска нација културе захвална Хофмансталу и Рајнхарту, који су јој дали у руке малу архивску машину националне самосвести?

Рекло би се, врло су захвални, али више њима као симболима, док су као реални људи обојица прошла лоше. 

Хуго фон Хофманстал (1874 - 1929) је био дубоки верник, конзервативан и патријархалан, склон католичком мистицизму, Фрањевац-лаик. Прадеда је био Исак Лев Хофман, богати јеврејски индустријалац који је поставио темеље производње свиле у Аустрији и за то добио орден од цара. 

Исаков син, дакле деда писца Хофманстала је прешао на католичанство и германизовао презиме. Није било искренијег католичког верника од Хуге фон Хофманстала, али је свеједно и од пријатеља и непријатеља био схватан као "јеврејски интелектуалац", само с другим предзнаком. Оженио се Јеврејком, која је још пре брака прешла на католичанство. 

Технички, по каснијем нацистичком рачунању, Хуго би био "1/8 Јеврејин". Хофманстал је умро пре него што је могао да проверава како би га нацисти третирали, али по ономе како је прошла његова породица сигурно не би добро. Супруга и двоје преживеле одрасле деце су емигрирали после доласка нациста на власт 1938, отишли за Енглеску и Америку и никада се више нису враћали. Сва породична имовина је конфискована минут после Аншлуса. 

Макс Рајнхарт, рођен Голдман (1873 - 1943) потиче из породице ситни јеврејских трговаца из Мађарске. Рајнхарт је легенда немачког и европског театра, модернизовао је позориште, увео га у двадесети век, био је редитељ и педагог. Још пре Аншлуса, Рајнхарт је емигрирао за Америку и никада се није вратио. 

Kад је сахрањен у Њујорку 1943, породица је то посматрала као "прелазно решење", чак и поред јеврејског обичаја да нема премештања посмртних остатака. Али на крају, кад су све сабрали и одузели, а пре свега уважили жељу самог Макса Рајнхарта да га ни мртвог не враћају у Аустрију, остао је заувек на јеврејском гробљу у једном од Њујоршких предграђа. 

Из емиграције, Рајнхарт је писао влади у Берлину: "Ваша одлука да ме истерате из немачког театра ми наравно тешко пада. Али ја нисам само изгубио плодове из скоро четири деценије рада, изгубио сам и земљу. Изгубио сам своју домовину."

Очито, Хофманстал и Рајнхарт су 1920 у Салзбургу поставили темеље аустријске културне и националне самосвести, али она се није ухватила одмах и директно, ве тек постепено, тек после Другог светског рата. 

За разлику од многих културних институција Прве аустријске републике (1918-1938) које су нацисти преузели и аријенизовали и које су се после 1945 нашле у ситуацији да преиспитују тај период властите историје, Салцбуршке летње игре нису имале тај проблем.

"Једерман", текст који је написао јеврејски Фрањевац Хуго фон Хофманстал, је указом Министра пропаганде Јозефа Гебелса одмах скинут с програма, а остатак Фестивала разбијен. Без "Једермана", Салзбуршке летње игре су само богата сеоска забава на јужној периферији Баварске.

Једерман тако никад није постао нациста. Чини се ипак да тај делом мистично религиозни, делом ренесансни тип глорификације културе и уметности, који су поставила два аустријска Јеврејина није био тако једноставан за идеолошко преузимање са стране нацистичке пропаганде.

Играти "Једермана" је ствар части у немачком говорном подручју. Играли су га Kурт Јиргенс, Максимилиан Шел, Kлаус Мариа Брандауер, Герт Фос, Петер Симонишек, Николас Офцарек, ове године, ни близу њима, Тобиас Морети.

Његову "Булшафт", која тешко разочара Једермана кад одбије да га прати у гроб, су такође играла велика имена - Сента Бергер, Марта Kелер, Биргит Минихмајер, Штефани Рајншпергер, сада први пут Kаролине Петерс. Последње две глумице су гостовале у Kултурном дневнику РТС-а, Рајншпергер је чак неко време живела и ишла у школу у Београду.

Стоти пут се подигла завеса испред Хофмансталовог и Рајнхартовог "Једермана". Осим што нема завесе - комад се игра на тргу, испред катедрале, на највећој отвореној бини у немачком говорном подручју, која прима две ипо хиљаде људи. 

Сада ни хиљаду, али пркосних. Ако из Салцбурга крене неки кластер ковида, биће то јурњава преко граница, генерација и класа.

У кући на адреси Салзбургер Ворстадт у 17. веку била је пивница. Касније је претворена у зграду са становима за изнајмљивање. Много година касније, крајем 19. века, у један од тих станова уселио се аустријски државни службеник са својом женом. Године 1889. 20. априла ту им се родило треће од укупно шесторо деце. Због тог детета се и воде живе расправе о кући. Новорођенчету у породици Хитлер дали су име Адолф – а ко је он и за какве злочине и патње је одговоран, то данас знају сви.

Музеј, школа, радионица за инвалиде...

У доба нацизма и када је Аустрија припојена „Рајху“, Хитлерова странка НСДАП тамо је у част „Фирера“ уредила „културни центар“, с галеријом и библиотеком с књигама по укусу нациста. И они су тада архитектонски променили ту кућу – поставили су веће прозоре како би изгледала отменије, јер није могло бити да је вођа рођен у јефтиној сеоској крчми.

Након рата су тамо дошли Американци и отворили спомен-кућу која подсећа на нацистичке злочине. Али то је кратко трајало, јер Браунау није центар света, па тако тамо нико није ни долазио. Онда се у зграду уселила књижара, па школа и на крају је тамо више од 30 година била радионица за особе са инвалидитетом. У међувремену је зграда пропадала, није било новца за неопходно одржавање, тако да су радионицу 2011. иселили.

Отада кућа стоји празна. И траје жива дискусија – шта са њом. Власнику је било свеједно и желео је да је изнајми било коме – без обзира да ли политички нагиње лево или десно. Јавили су се и неки Руси који су хтели да купе кућу – да би је сравнали са земљом. То међутим град није желео да дозволи, јер је зграда споменик културе.

Опет полицијска станица

Влади Аустрије коначно је 2017. године дозлогрдило то натезање, па је уз надокнаду кућу одузела власнику. Наменила јој је и нови задатак – биће окружна станица полиције Браунауа. Чини се, иначе, да је то некаква пракса с Хитлеровим некретнинама – и његов велики грађански стан на тргу Принцрегентенплацу у Минхену одавно је полицијска станица. То је уједно и подсетник да данашња полиција нема везе с полицијском државом какву су стварали нацисти.

Било како било, кућу је хитно требало поправити и санирати, и тако је аустријско Министарство унутрашњих послова расписало јавни конкурс за уређење. Жири је био веома задовољан једноставношћу коју је предложио архитектонски биро "Marte.Marte" и тако је посао дошао до њих.

„Као архитекта се у такав пројекат упуштате са што мањим оптерећењем, чак са одређеном дозом наивности“, каже Штефан Марте. „Постоје одреднице и размишљате како да их реализујете. Апстрахујете и посматрате постојећу архитектуру и размишљате како да то побољшате. Постоји драгоцена историјска супстанца, ту су решења која су и типична за овај крај, а ту је и велико земљиште које ћемо попунити новим зградама“.

Задатак: уклонити сећање

Градић Браунау ни до сада није желео „туристе“ који би долазили пред родну кућу свог „Фирера“, а још горе би било ако би почели да ходочасте пред полицијском станицом. Зато је и одредница на конкурсу гласила – „Промена постојеће зграде споља како би било уклоњено сећање на доба нацизма“. А још јасније је наглашено да би архитектонско решење морало да „спречи неговање, промоцију и ширење нацистичке идеологије, или заговарање националсоцијалистичке мисли“.

Наравно да неонацистима нема смисла објашњавати да та кућа у Браунау додуше јесте родна кућа Хитлера, али да је то у суштини само безначајна епизода у његовом животу које он није могао ни да се сећа. Имао је, наиме, само три године кад су се преселили у Линц, град који је много више обележио његов живот и будућу каријеру. Много је таквих архитектонских трагова нацизма – био то већ споменути стан у Минхену, вила на Оберзалцбергу, огроман простор за страначке митинге у Нирнбергу – па чак и Олимпијски стадион у Берлину. Шта с тим? Срушити? Задржати као упозорење будућим генерацијама?

Рушењем зграде неће се срушити мит

„Покушај да се затре прошлост познајемо из археологије као Damnatio memoriae. И у старом Египту и у Римском царству уништен је велики број споменика великанима за које су њихови наследници сматрали да су непожељни“, каже бечки историчар Марсело Ласперанца. Он је објавио и књигу о опасном архитектонском наслеђу нациста. „Циљ је био уништити сва сведочанства постојања и тиме обрисати један део смисла прошлости“, каже историчар. Али чак и у та давна времена се показало да је немогуће сасвим обрисати прошлост.

Ласперанца верује како је боље таквим зградама дати садржај који ће приказати и почињене злочине, јер чак и да се оне потпуно сруше, неће бити срушен мит. С тим се слаже и архитекта Штефан Марте који сматра да се у таквим случајевима мора тражити решење од случаја до случаја. „Нема сумње, за ову кућу је било и других могућности. На пример да се задржи као део историје, онако како су је оставили нацисти. Али на крају крајева, и не постоји само једно исправно решење“.

Манџурију је под контролом држала злогласна Квантуншка армија, формација Јапанске царске војске основана по завршетку Првог светског рата, која је без знања државног врха у Токију 1931. у кинеском граду Мукден инсценирала напад на железничку пругу над којом је Јапан имао концесију и исти искористила као изговор за окупацију Манџурије. 

Та регија је својим великим пространством и плодном земљом снажно привлачила јапанске националисте као житница и извориште сировина попут угља, гвожђа и дрвне грађе.

Захваљујући заузимању Манџурије Јапан је изненада добио више хиљада километара дугу копнену границу са Совјетским Савезом и Монголијом, која је тада била под јаким војнополитичким и економским утицајем Москве. 

Та граница, међутим, није била прецизно дефинисана и амбициозној и агресивној Квантуншкој армији, чија је команда сањала о заузимању источног Сибира, пружала је обиље прилика да кроз провокације и чарке испипа пулс СССР-а, који почетком тридесетих година није имао довољно војних ефектива на Далеком истоку да се супротстави јапанском продору у северну Кину.

Ипак, растућа јапанска претња навела је власти у Москви да уложе више новца и напора у јачање одбране уз границу са Кином и у своје присуство у Монголији. 

Када су у мају 1939. избиле борбе између монголских јединица и Квантуншке армије у простору између реке Халхин Гол, коју су јапански окупатори и њихови кинески поданици сматрали границом између Кине и Монголије, и петнаестак километара удаљеног села Номохан, који су Улан Батор и Москва сматрали државном међом, Стаљин је одлучио да стане на пут амбицијама Квантуншке армије, с којом је Црвена армија у другој половини тридесетих већ имала неколико оружаних окршаја.

Почетком јуна 1939. на чело совјетских снага постављен је командант корпуса Георгиј Константинович Жуков, који је ојачао и организовао совјетске снаге у рејону и у августу командовао одлучујућом битком у којој су јапанске јединице подржане кинеским регрутима одбачене са Халхин Гола. 

Та војна операција, у којој је укупно ангажовано око 100.000 људи, у Совјетском Савезу и Монголији је позната као битка на Халхин Голу, а у Јапану као Номонхански инцидент. У њој је, по конзервативним проценама, на обе стране погинуло по око 10.000 људи. 

И мада многи војни историчари процењују да је Совјетски Савез имао више рањених и теже губитке у техници, као што су тенкови и авиони, битка се доживљава као јасна победа Црвене армије пошто је ставила тачку на оружане провокације Квантуншке армије и јапанске претензије према совјетском Далеком истоку и Монголији.  

Прави почетак Другог светског рата у источној Азији? 

Интересантно, ова у Европи мало позната битка данас се међу стручњацима за азијски континент понекад доживљава као интегрални део Другог светског рата. 

Поједини историчари Азије, међу којима су многи Американци, данас тврде да је традиционално виђење по којем је Други светски рат почео нападом нацистичке Немачке на Пољску 1. септембра 1939. евроцентричан, односно, узан и пристрасан поглед на највећи сукоб у историји света. По њима, вишемесечни окршај Совјетског Савеза и Јапана на Халхин Голу, иако просторно и по броју зараћених страна ограничен, се с правом може сматрати почетком тог рата. 

Основни разлог је, тврде они, то што то сучељавање СССР-а и Јапана, од којег је потенцијално зависила судбина Монголије, па, можда, и совјетског источног Сибира, представља управо врсту сукоба који је карактеристичан за Други светски рат: судар чланице осовине Берлин-Рим-Токио, једне од нових светских сила које су тежиле коренитој измени дотадашњег светског поретка, Јапана, и савезничке силе, СССР-а, (наследника) једне од старих светских сила, које су се том изазову супротстављале. 

Осим тога, хронолошки гледано, непријатељства на граници између СССР, Монголије и од стране Лиге Народа непризнате државе Манчуко којом је владао Јапан, буквално се (временски) надовезују на рат у Европи, јер је битка на реци Халхин Гол окончана само дан пред улазак немачких трупа у Пољску. 

Такође, примирје између Москве и Токија потписано је две недеље доцније, 15. септембра, а совјетске трупе, ослобођење претње са истока, су ушле у Пољску само два дана касније, па се може рећи и да је Халхин Гол конкретно, садржајно, одредио ратне догађаје у Европи, образујући с њима узрочно-последичну везу.  

Штавише, поједини истраживачи почетак Другог светског рата виде још мало дубље у прошлости Азије - у јапанско-кинеском окршају у предграђу Пекинга 1937. након којег је уследила шира агресија Токија на централну и јужну Кину, што је даље довело до уплитања САД и Совјетског Савеза, који су новцем, намирницама и оружјем снабдевали кинеске националисте, односно, комунисте у борби против јапанске окупације.

То мишљење се правда аргументом да је јапански покушај да загосподари читавом Кином израз настојања да се наруши и обори дотадашњи светски поредак, те да је проузроковао ангажовање СССР-а и САД и тако произвео структуру сучељавања карактеристичну за Други светски рат. 

Такође, он је подстакао Вашингтон да према Токију уведе делимичне економске санкције, односно, ускрати му увоз материјала и машина из САД које би могле бити искориштене у војне сврхе, чиме је почела директна конфронтација двју земаља, која ће касније еволуирати у нафтни ембарго против Јапана и отворени рат у Пацифику.

Дакле, у обе горе наведене теорије, битка на Халхин Голу је део већег сукоба познатог као Други светски рат. Зато је, рецимо, амерички историчар Стјуарт Голдман, назива "најважнијом битком Другог светског рата за коју већина људи никада није чула".  

Утицај битке за Халхин Гол на војно-политичке прилике у Европи и Азији

Било да се сматра уводом у Други светски рат, каснијим догађајем у његовом току или инцидентом потпуно невезаним за њега, битка за Халхин Гол последично је несумњиво имала велики војно-политички утицај на ситуацију у Европи и Пацифику. 

Наиме, те борбе на монголско-кинеској граници, односно, реална могућност истовременог сукоба на два фронта, с Јапаном на истоку и Немачком на западу, су, уз аспирације према некадашњим руским територијама које су тада биле у саставу Пољске, подстакле Стаљина да потпише пакт о ненападању са Хитлером, што је потоњег охрабрило да крене у освајање те словенске земље, будући да му није претила опасност од интервенције Москве.

Стаљин се уздржао од тога да искористи победу на Халхин Голу за улазак у Манџурију и уништење Квантуншке армије. То се у ретроспективи оцењује као далекосежна одлука која је могуће спасла Москву од пада 1941. године, јер је брзо окончање сукоба на Далеком истоку омогућило Совјетском Савезу да усмери више људских и материјалних ресурса на ратиште у Европи. 

Погранични сукоб на потезу између Халхин Гола и Номохана важан је и јер се у њему као вешт стратег и човек вредан Стаљиновог поверења истакао генерал Жуков, који је победом у тој бици стекао не само прву од своје четири титуле "хероја Совјетског Савеза", већ и репутацију која му је омогућила да почетком 1941, четири месеца пред почетак немачке инвазије на СССР, буде постављен и за Начелника генералштаба Црвене армије. 

Мада је повучен са те позиције након првих совјетских пораза у Другом светском рату, Жуков је повратио углед и Стаљиново поверење командовањем у одбрани Лењинграда, Москве и Стаљинграда, после чега је стекао чин маршала, да би 1945. добио и прилику да руководи операцијама од суштинског значаја за ослобађање Источне Европе и коначно уништење Трећег Рајха, међу којима и битком за Берлин.

Са друге стране, у Јапану су пораз и самовоља Квантуншке Армије урушили углед копнених снага у унутрашњем сукобу око стратегије даље експанзије - на уштрб њихове жеље да се у борбу за сировине попут нафте, угља и руде гвожђа крене продором у источни Сибир.

У државном врху превагу је однело инсистирање морнарице да се то учини нападом на војне ефективе САД на Хавајима, који би отворио пут за освајање Тихог океана и британских, француских и холандских колонија у југоисточној Азији. 

Зато је Токио у априлу 1941. са Москвом закључио уговор о ненападању, који је наставио да поштује и након немачке инвазије на европски део Совјетског Савеза. 

Поред свести да предстоји велики конфликт са САД и жеље да се обезбеди позадина од евентуалног напада Совјета како би Јапанска царска војска могла да се сконцентрише на гушење отпора у Кини, један од фактора у тој одлуци била је и чињеница да су јапански команданти у Манџурији били импресионирани ватреном моћи и количином ратне технике коју је СССР извео на бојиште током борби око Халхин Гола.  

Напад на Манџурију 1945. докрајчио Јапан

Погранични окршај из 1939. није био последњи сукоб Совјетског Савеза и Јапана у Манџурији. На за будућност целог света необично важној конференцији у Јалти у фебруару 1945. совјетски лидер Јосиф Висарионович Стаљин дао је реч америчком председнику Френклину Делану Рузвелту, који је страховао да ће сламање Јапана коштати САД преко пола милиона живота, да ће његова земља објавити рат Токију три месеца након предаје Берлина. 

То обећање је и одржао - грандиозни јуриш Црвене армије на Манџурију, северни део Корејског полуострва, јужну половину Сахалина и острва из Курилског ланца, у којем је учествовало 89 дивизија са милион и по људи, почео је одмах после поноћи 9. августа, тачно три месеца после капитулације Немачке. 

Касније тог дана јапански град Нагасаки опустошила је друга по реду америчка нуклеарна бомба. Мада је то разарање невероватних размера, заједно са сравњивањем Хирошиме, нокаутирало Јапан и довело до првог јавног обраћања цара нацији путем радија, у којем је он, донекле нејасно, обзнанио својим поданицима да ће се Земља излазећег Сунца предати, борбе између совјетских снага и јапанских јединица у североисточној Азији наставиле су се све до краја августа. 

У њима је у заробљеништво пало близу 600.000 јапанских војника, чиме је острвска царевина задобила последњи у серији тешких удараца који су је бацили на колена. 

Тако се испоставило да је Халхин Гол, река која пресеца границу Монголије и Кине и коју је Црвена Армија опет прегазила 1945. да би протерала јапанску војску са североистока азијског континента, била сведок два оружана сукоба Москве и Токија са врло далекосежним последицама. Или, како би критичари историјског евроцентризма можда рекли - била је поприште и почетних и завршних операција Другог светског рата. 

Уколико сте црнац, вероватно сте скочили на ноге, псовали, можда бацили нешто (свакако сте желели да баците нешто), док сте викали: "Не @#$%! опет"!

Онда се сетите да су два бела "осветника" оптужена за убиство Ахмуда Арберија, док је џогирао кроз њихов комшилук у фебруару, и како би се, да се није појавио видео пре неколико недеља, извукли са убиством.

И како су ти полицајци у Минеаполису тврдили да се Флојд опирао хапшењу, али је видео са оближње продавнице показао да није. И како полицајац, који је стајао на Флојдовом врату, не одговара стереотипу побеснелог "реднека", већ је полицајац који је положио заклетву, и који изгледа смирено, без сажаљења: утелотворена баналност зла.

Можда сте помислили и на Карен из Централ парка, која је звала полицију, тврдећи да јој је црнац, који је тражио од ње да веже пса, изгледао претеће. Или на црну студенткињу са Јејла, која је дремала у заједничкој соби студентског дома, а коју је пријавила бела студенткиња. 

Зато што схватате да није на мети "црни криминалац", већ читав спектар црних лица од Јонкерса до Јејла.

Почињете да се питате да ли би требало да сви црнци носе камере на телу, а не полицајци.

Шта видите када видите љуте црне демонстранте испред полицијске станице, са подигнутим песницама?

Ако сте белац, можда мислите: "Сигурно нема социјалне дистанце". Онда видите црнце како пљачкају "Таргет" и мислите: "Па, ово само штети њиховом циљу". Онда видите полицијску станицу у пламену и, мрдајући прстом, кажете: "Њихов циљ иде уназад".

Нисте погрешили - али, такође, нисте ни у праву.

Црна заједница је навикла на институционализован расизам, сједињен са образовањем, правосудним системом и пословима. 

И, упркос томе што радимо све те конвенционалне ствари да подигнемо политичку и свест јавности - напишемо артикулисане и проницљиве чланке у Атлантику, објашњавамо континуирано разарање на Си-Ен-Ен-у, подржавамо кандидате који обећавају промене - игла се једва помера.

Али ковид 19 руши последице читавог тог дома - док умиремо у знатно већем броју од белаца, први губимо послове и беспомоћно гледамо како републиканци покушавају да нас спрече да гласамо.

Баш као што је откривена слузава слаба тачка институционалног расизма, делује као да је сезона лова на црнце отворена.

Ако је и било сумње, недавни твитови председника Трампа потврђују дух времена, јер демонстранте назива насилницима и пљачкашима, који заслужују да буду упуцани. 

Да, протести су често изговор за појединце који желе да се окористе, као што навијачи, на прославама титула својих клубова, пале аутомобиле и уништавају продавнице. 

Не желим да видим опљачкане продавнице или запаљене зграде. Али Афроамериканци живе у запаљеној згради годинама, гушећи се у диму, док се пламен приближава све више и више.

Расизам у Америци је као прашина у ваздуху. Делује невидљиво, чак и када вас гуши, све док не пустите сунце унутра. Онда је видите свуда. Све док држимо уперено светло, имамо шансу да је очистимо, где год да падне. Али морамо бити на опрезу, јер је увек у ваздуху.

Зато, можда сада највећа брига црне заједнице није то да ли демонстранти стоје на растојању од метар или два, нити то што неколицина очајних душа краде мајице, или пали полицијску станицу, већ то да ли ће њихови синови, мужеви, браћа и очеви, бити убијени од стране полиције или оних који желе то да буду, само зато што су изашли у шетњу, на џогирање, да се провозају.

Или, да ли црнци треба да остану код куће до краја живота, јер вирус расизма којим је заражена земља је смртоноснији од ковида 19.

Оно што треба да видите, када видите црне демонстранте у доба Трампа и коронавируса, јесу људи гурнути до ивице, не зато што желе да се отворе барови или салони за нокте, већ зато што желе да живе. Да дишу.

Најгоре од света је то што се од нас очекује да оправдамо свој бес сваки пут када ситуација достигне врхунац.

Пре готово 70 година, Ленгстон Хјуз, у песми "Харлем" пита: "Шта се дешава са сном који се не оствари? Можда се само савије, као под тешким теретом. Или експлодира?".

Пре 50 година, Марвин Геј је певао у песми "Inner City Blues": "Оно што су урадили, стално тера ме да протестујем".

И данас, упркос страственим говорима белих и црних лидера који имају добре намере, они желе да ућуткају наш глас, да нам украду дах.

Тако да, оно што видите када видите црне демонстранте, зависи од тога да ли живите у тој запаљеној згради или гледате исту ту ситуацију на телевизији са кокицама у крилу, чекајући почетак серије.

Оно што ја желим да видим, није воља за осудом, већ воља за правдом.

Карим Абдул Џабар, добитник председничке медаље слободе, најбољи поентер у историји НБА лиге, аутор 16 књига, укључујући и најновију, "Mycroft & Sherlock -The Empty Birdcage".

Основни биографски подаци кажу: Осман Ђикић родио се 7. јануара 1879. у угледној мостарској грађанској породици. Ту је пошао у гимназију и већ тада улази у круг писаца око часописа Зора, који су предводили Алекса Шантић и Светозар Ћоровић. Ђикић уз стихове објављује и своје националне и просветитељске ставове у којима „устаје против угњетача“. Најмлађи и најраспеванији у том песничком кружоку, убрзо је у јавности обележен као најопаснији и бива избачен из гимназије. 

У Мостар се враћа почетком XX века, после школовања у Београду, Бечу и Цариграду. Постаје један од главних актера борбе муслимана за верску аутономију, венчава се, а потом разбољева од туберкулозе и умире 30. марта 1912. године.

Београдска Политика тога дана пише: „Млад, пун полета, у 34. години живота, морао је оставити недовршене и врло важне послове, човек, у чијим је рукама био онај златан конац политички, који би српском народу створио парламентарну већину, а Босни и Херцеговини лепшу будућност.“

"Он се рађа одмах након преласка из 'отоманског' на 'запад', умире 1912. дакле пре рата а после окупације и он је један од ретких људи чији читав живот спада у тај кратки период. Кратко је живео и он је у свом писању писао као они стари романтичари, као писци који се јављају сто година раније, па зато његове песме делују сто година старије и старомодније", оцењује Мухарем Баздуљ, књижевник и новинар.

Песник Перо Зубац сматра да је Осман Ђикић својим животом представио онај Мостар „како га ми посматрамо кроз Шантићеву поезију, Мостар Срба, Хрвата, муслимана, Јевреја, досељеника који су се помагали и ценили и поштовали“. Сматра да је штета што Ђикића памтимо по тек неколико песама и посебно по оној „Ђаурко мила“, али да његов живот показује да је био модерних схватања, као и Алекса Шантић.

Управо су и Шантић и Ђикић у то време, а говоримо о периоду аустроугарске власти у Босни и Херцеговини, носиоци борбе за политички и национални идентитет.

То је посебно занимљиво у случају Ђикића, који се национално изјашњавао као Србин – управо је као разлог за избацивање из гимназије наведено да погубно делује на школску омладину својом тезом да су „православни и муслимани браћа двеју вера“. Од те гимназијске идеје Ђикић никада није одустао.

„Као и све политички и културно активне личности у последњих 150 година у Босни и Херцеговини, он је контроверзна особа и та контроверзност потиче из врло специфичне идентитетске ситуације у БиХ. Како је код Срба и Хрвата раније дошло до коначне етногенезе и стварања нација, тако су се босански муслимани тог времена изјашњавали или као Хрвати или као Срби", каже Милан Ситарски, историчар који живи у Мостару.

Национална питања у стиховима

Осман Ђикић објавио је свега три збирке поезије. Све објављене у време његовог боравка у Београду, почетком двадесетог века: „Побратимство“ (заједно са Авдом С. Карабеговићем и Омер-бегом Сулејманпашићем-Деспотовићем, 1900. године), „Муслиманској младежи“ (1902) и „Ашиклије“ (1903).

За време СФРЈ, сарајевски издавач „Маслеша“ ибјавио је сабрана дела. Од тада – Ђикићеви стихови нису штампани.

Данас, неки бошњачки интелектуалци данас ту поезију критикују називајући је „памфлетском“ и „политичким програмом у стиховима“. Тумачење Ђикићеве поезије у БиХ у већој мери зависи у ком се националном кључу чита и ко је чита.

„Његова пјесма 'Аманет' говори о томе како му ништа не смета Алах-екбер да буде и Србин и муслиман... Он је то заиста живио и могуће је да је то један од разлога зашто је данас запостављен“, каже мостарски свештеник Радивоје Круљ.

Горан Максимовић, професор књижевности на Филозофском факултету у Нишу, каже да је теза о „политичком програму у стиховима“ у новије време успостављена, јер се оно о чему је Ђикић певао не допада бошњачкој званичној политици данас у Сарајеву. Максимовић појашњава да је Ђикићева поезија била везана за косовски мит и за Вука и Његоша и показује да су „Срби мухамеданске вере били кључан део српске културе“.

С друге стране, доста стидљиво чују се и констатације да би Осман Ђикић, због начина на који се представљао, могао да буде „интегративни фактор“, да би могао да буде спона између Бошњака и Срба у БиХ.

Историчар Милан Ситарски, који у Мостару води једну невладину организацију, каже да би било добро кад би се Ђикић тако третирао, али да је то још далеко и тешко замисливо.

„Тада је оно што био и заступао било авангардно, па и југословенско. И тада су земље и народи бил исподељени међу империјама, а Ђикић је једна од фигура која то спаја и наткриљује“, каже Вук Бачановић, историчар из Мостара.

„Могао би да буде интегративни фактор, могао би да буде – српски национални корпус а исламска вера – и то не би било спорно, али идеологије и вере с почетка 20. века су отишле далеко од тога, тако да данас његова личност и дело не могу бити интегративни фактор, јер данас све на простору некадашње Југославије је окренуто против оног што је заступао Ђикић“, сматра професор Максимовић.

„Сваку поезију треба искушати пред војничким казаном да би се видела њена употребна вредност. Дакле, ако једна поезија није била интегративни фактор 1941. и у страшним годинама после, ако није била 1991/92. и у страшним годнама после, не знам ко може тврдити да она данас може бити интегративни фактор. Поезија као интегративни фактор постоји, али само код оних врхунских песника којих је мало у историји и који су успели да надиђу и лично и национално и да постану опште и универзалне вредности тј. да оду на два спрата више, да би касније били употребљиви и у том политичком смислу“, каже песник из Новог Пазар Енес Халиловић. Сматра да је зато „један други Осман Ђикић“, некадашњи дипломата у Хелсинкију (и рођак песника Ђикића) који је предовио финске песнике на наш језик, више допринео повезивању различитих култура.

Споменик рушен два пута

Осман Ђикић је сахрањен у Мостару, а у периоду између два светска рата на његовом гробу подугнуто је спомен-турбе по пројекту чувеног Александра Дерока. Турбе, највише на муслиманском гробљу испред Карађоз-бегове џамије, по још нечему се издваја – име и презиме на њему исписани су ћирилицом.

Два пута је рушено: најпре су га 1941. срушиле су усташе, затим је обновљено по завршетку Другог светког рата, да би га у рату 90-их срушили припадници ХОС-а (тзв. Хрватске одбрамбене снаге). Поново је обновљено, а с тим у вези постоји занимљива епизода.

Наиме, после рата у БиХ, Мостар је постао подељени град – Неретва га дели на хрватски и бошњачки. Ни у једном делу ћирилица није баш пожељно писмо.

„Осман је имао инклинацију према Србима, он је пришао тој групи Дучића, Шантића, Ћоровића и с њима заједно стварао и Дероко је то знао и кад је направио тај лијепи споменик ставио ћирилицом име“, прича публициста из Мостара Златко Сердаревић.

Сердаревић је после рата 90-их био и члан градског већа у Мостару и пресудно је утицао да на споменику, по обнови, опет буду исписана ћириличка слова, а не летиница – како је већина у управи предлагала.

„Тадашњи градоначелник је наводио на то да би требало да буде латиница, али ја сам рекао да ће касније генерације нас оптужити да нисмо културни споменик обновили према регулама. Ако мора да буде све исто – материјал, цигла итд. Онда мора и исто писмо, односно – ћирилица", присећа се Сердаревић.

„Није он ни стигао да се озбиљно бави поезијом..."

Станиша Тутњевић, члан Академије наука и уметности Републике Српске, који је аутор најобимније студије о делу Османа Ђикића, каже да је Ђикић живео кратко и бурно, да се доста бавио и политичким радом, па није ни стигао да се довољно посвети књижевности.

„Наслови његових збирки, 'Побратимство', 'Ашиклије' и 'Муслиманској младежи', одражавају његове књижевне преокупације и његов идентитет, национални и људски", сматра Тутњевић.

Максимовић подсећа да је Ђикићево дело проучавано као поезија модерне, а то је време када Срби имају много значајних песника, најпре Ђикићевог суграђанина Шантића, али и Дучића и Ракића.

„Његово дело није по квалитету могло да припада тим највишим врховима модерне, остало је недовршено, али у њему се виде потенцијали“, сматра Максимовић.

„То је више као прелаз између севдалинке и ауторске поезије, личи ми да је ту негде место. Дакле, не сматрам да је то велика и епохална поезија. Она ће више остати као фуснота у књизи неког историчара, али не историчара књижевности“, оцењује Халиловић.

Тутњевић смара да је трећа збирка поетски најозбиљнија, али да уопште узевши, не треба потцењивати целокупно Ђикићево дело.

„То је лирика расположења, то је нека врста рекреације севдалинке, није ту он постигао највише вредности као нпр. Шантић, али јесте дао највећи допринос афирмацији севдалинке и по томе је као песник и најважнији", каже Тутњевић. 

Ђикић је живео оно што Шантић није смео

Јавности је ипак, од Ђикићевог дела, много познатија његова љубавна прича. Заљубљен у глумицу Зорку, коју је упознао у Брчком, где је гостовала са позоришном трупом... И то је та романтична прича о љубави која побеђује верске разлике и коју је са дивљењем посматрао и Алекса Шантић.

„Они (Осман и Зорка) успијевају да савладају те отпоре и има та једна лијепа прича да је Алекса Шантић рекао Ђикићу да је он и бољи и храбрији, јер је урадио оно што Шантић никада није", каже Мухарем Баздуљ.

Подсећа да су о Шантићу снимљени филм и серија. „Алекса је био заљубљен у католикињу, али није успио да сломи отпор породице и био је фасциниран и помало је завидио Ђикићу, који је то успио", каже Баздуљ.

„Та љубав између Османа и Зорке је оличење Мостара који памтимо по добру. У две собе у великој Авдагиној кући, одвојено од Османа лежала је Зорка (обоје оболели од у то време неизлечиве туберкулозе). Авдага није дозволио да Зорка сазна кад је умро Осман, јер је хтео да је сачува што дуже у животу", прича Перо Зубац.

По тој песми настала је драма која се годинама изводи у Народном позоришту у Мостару.

„Захваљујући и тој представи која говори о љубави Османа и Зорке, живи Осман у Мосатру, али живи тако и велики Дероко, захваљујући споменику који је обновљен. И то је дух Мостара који опстаје и у ком треба и Османа Ђикића вратити на мјесто које му припада", каже свештеник Круљ.

И док историчар Бачановић мисли да је Ђикић „мало скрајнут“, а песник Перо Зубац – да је неоправдано заборављен, јер „што је Емина Шатићева Мостару, то је и Зорка Османова“, Мухарем Баздуљ сматра да се Осман Ђикић данас памти на најлепши могући начин.

„Неке су пјесме постале пјесме које се пјевају по кафанама, посебно 'Ђаурко мила', тај термин ђаур има код муслимана погрдну конотацију, а у пјесми је то успјело да се надвлада и уз тај контраст 'ђаурко мила'... могу се пронаћи и многе алузије на ту пјесму у мемоарској прози. Има још 4-5 пјесама које живе као староградске, тако да је то можда и бољи начин да се памти један пјесник него да га дјеца обавезно читају у читанкама“, сматра Баздуљ.

Век „Ђаурке"

Настала неколико година раније, песма је постала популарна током балканских ратова. Певали су је и у Великом рату, у затишју између битака. Прича се да је прешла Албанију и, после, у селу Агиос Матеос на Крфу, у војничким логорима, чули би се најпре стихови „Тамо далеко“, онда још неке патриотске и носталгичне песме, па онда – „Ђаурка“.

Између два рата живела је у кафанама од Београда до Сарајева и нема ниједног чувенијег солисте тог времена који је није запевао. Легенда каже и да је чувени глумац Добрица Милутиновић 50-их година прошлог века затварао дорћолске кафане уз ту песму, причајући о „писцима са мирисом југа и истока“ – о Бори Станковићу, Стевану Сремцу, али и о аутору стихова „Ђаурко мила“ Осману Ђикићу.

Коначно, на границе које пресецају простор у коме се доноси одлука који је живот вреднији, а који не, тамо где влада модерна државна еугеника коју су све до пре неколико дана заступале искључиво две државе, Велика Британија и Холандија.

Док су се све остале европске државе одлучиле на заштиту свих годишта, Велика Британија и Низоземска су на почетку епидемије стајале на становишту да не треба учинити ништа: неотпорнија популација ће умрети, млађи преживети и преко "имунитета крда" осигурати широку отпорност на корону.

Све су то границе о којима пише универзитетски професор из Беча Конрад Паул Лисман, највећи живи аустријски философ, у есеју под насловом "Нова похвала граници". Текст је објављен у Спектруму, суботњем подлиску аустријског дневника Пресе. Лисман у њему описује друштво и културу које ће изронити на крају пандемије короне.

Каква ће бити Европа кад све ово једном прође, пита се Лисман и одговара: Биће то друштва која ће научити да цене границе сваког типа. 

Прву "похвалу граници" Лисман је написао пре четири године и односила се на миграциону кризу.

Одатле долази наслов о "новој похвали". Читаоцима РТС-а и овог пута дајемо на увид превод Лисмановог есеја у целости:

Нова похвала граници

Како се времена мењају. За сваког слободоумног, хуманистички настројеног човека, границе су до јуче биле увреда. Јер границе ограничавају слободу кретања. Приморавају да се застане или тапка у месту. Прописују неактивност, стрпљење, чекање. Границе одашиљу сигнал: довде и не даље. Границе су напорно досадне. Границе се не уклапају у слику једног динамичног, експандирајућег, мобилног друштва, које не само да у многим областима иде до самих граница самоодржања већ би и да их прекорачи.

Став је био да, ако границе постоје, онда морају да падну – између политичких заједница и њихових економија, код технологија и правила понашања; свуда. Прихватити границе значило је оковати самог себе у ланце. Кад мислимо о слободи, мислимо да је без граница.

Сад је одједном практично преко ноћи све другачије! Границе се поново дефинишу и повлаче. Прелаз преко границе се строго контролише или забрањује. Људи се затварају у уском простору, физички одвајају од других. 

Физичке границе између индивидуа, историјско добро подложно преговорима, сад се подижу саморазумљиво у крутој дисциплини – један метар дистанце, још боље два. Вирус не само да враћа сећање на то шта границе заиста значе, већ зорно показује да одуство граница није увек и нужно позитивна вредност. 

Какво темељно сазнање да има ситуација које вапе за границом! Брзо ширење вируса стоји у саморазумљивој вези са глобалним путничким саобраћајем, са туризмом који је прерастао властити смисао, са олаким скоком преко читавих континената. Сходно томе, нови доживљаји границе представљају шок.

Границе: оно што никад није смело да се врати, вратило се омнипрезентно, одједном унапређено у кључни моменат свакодневице. Мере које предузимају све државе да зауставе Ковид-19, свеобухватна и радикална ограничења која су наметнуле људима, у супротности су са свим оним што нам је протеклих неколико деценија постало свето. 

Модерна се схватала као пројекат палих граница, не само у смислу истраживања, испипавања граница, или помицања граница сазнања, већ сасвим принципијелно. Становиште је било да су границе изгубиле употребну вредност у времену незадрживе оптимизације и самооптимизације човека, у епохи разуларених тржишта и бескрајног струјања робе, неуморног кретања по води, земљи и ваздуху, континуираних струја капитала, технологије и дигиталне комуникације.

И идеја уједињене Европе је живела од патоса падајућих, нестајућих, напретком обезвређених граница. Пад Берлинског зида, рушење Гвоздене завесе, нестанак граничних контрола, Шенгенски режим: све су то била искуства безграничности, која су одређивала свест овог континента у прошлим деценијама.

Али: најкасније од миграционог таласа 2015. поново су оживеле дебате о старим и новим границама. При томе су се у први план мање гурали безбедносно-технички, државно-правни или политички аргументи.

Напротив, у јавним расправама је доминирала онтологија границе. У смислу, да ли у свакој граници принципијелно лежи нешто што презире људе, нешто нехумано, у крајњој линији чисто зло, чији се повратак, ако уопште, мора пропратити протестима и побунама. За многе су границе изгледале као зли тотем предака.

Сад је одједном све другачије. У старој дебати о томе како избалансирати конкурентске захтеве за више безбедности и више слободе, оправдана брига за очување живота се гурнула у фокус и очас испрескакала све постулате слободе.

Нове границе које тренутно настају, тешње повучене него што смо икад пре могли да замислимо, данас не изазивају никакве протесте. У борби против вируса, у покушају да се групе високог ризика сачувају од заразе, границе се показују као неопходне за преживљавање.

И то важи не само у односу на државне границе, већ према свим свим физичким и симболички посредованим просторима у којима се границе појављују.

У овој кризи се показује да су традиционалне границе између националних држава постале одређујуће маркационе линије. Закон деловања је на страни држава, а не на наднационалним асоцијацијама и институцијама.

Где год се погледа, менаџмент кризе лежи на националним државама. Када се ради о томе да свој простор кретања сузи на минимум, човек слуша упутства националних и локалних власти. Када се ради о томе да се из иностранства доведу одлутали држављани, одједном свако зна где му је домовина.

Да битка против вируса, ако уопште, може да се добије само на глобалном нивоу, спада у парадокс тренутног развоја.

Али шта је граница у својој суштини? Изворно ништа више и ништа мање од једне физичке или мишљене линије која раздваја две ствари. Ко год је у стању да примети разлику у било чему, тај у ствари саопштава да види једну границу; ко код прави разлику, повлачи неку границу. 

Језиком философије, то значи да је граница уопште предуслов да се нешто примети и схвати. Кад би све било безразлично једно, не би било ничег да се види, да се идентификује и ничег да се сазна.

Сваки покушај да оно што видимо обухватимо у неком појмовном поретку, значи повлачење границе. Свако сазнање почиње на исти начин: ово није оно. Свака дефиниција је повлачење границе.

Нешто се разликује од нечег другог. Између овог и оног пролази граница. Здрав и болестан, инфицирани и неинфицирани, у карантину или ван њега, у Тиролу или у Баварској: То су различитости које маркирају актуелне границе. И само ако те границе прихватимо и повучемо, схватићемо шта се догађа и каква је наша одговорност деловања.

Наша свест је актер и резултат, узрок и последица таквог повлачења граница. Нико још није рекао "ја", а да тиме већ није повукао границу између себе и другог. У бољим временима радо смо се играли са различитим идентитетима и замагљивањем граница између њих. Поигравали смо се концептима дионизијске безграничности и утапали у фантазије идентитета без граница. 

Сада кад је постало озбиљно, граница одређује оно што јесам – или сам припадник ризичне групе или сам опасност за друге. Граница између "ја" и било ког другог, метар-два ненасељене зоне раздвајања, надзирана социјална дистанца, све је то у функцији класичног санитарног кордона.

Линија разграничења спасава живот. Карантин као место максимално чуваних мини-граница демонстративно доводи у фокус ту тако радо критиковану функцију границе, чију егзистенцију нас је било срамота да признамо. Између њих унутра и оних напољу нема више физичког контакта, све је усмерено ка томе да се и најмања могућност додира укине. Представа да виртуелна комуникација компензује та ограничења је илузија.

Границе, како год су повучене, у свим оним областима у којима их срећемо, стављају нас пред прастари морални проблем: Was soll ich tun, шта треба да радим? То чувено питање које је Имануел Кант рачунао у темељне философске постулате, добија праву драматику тек у случају избора, кад се формира у односу на неку границу, блокаду или забрану.

Тек је божја забрана да се једе воће са Дрвета сазнања добра и зла навела људе у рају да поставе питање: шта да радимо? Без забране, без границе, то се питање не би поставило. Где је све допуштено, ништа се и не догађа. Границе сужавају могућности и тиме провоцирају да се нешто покуша, замисли или представи. Оне воде у протест, у знање, у сазнање.

Границе изазивају и воде ка прекорачењу граница. Млади који демонстративно пркосе тако што се договарају за corona-parties и корона-журке, зорно показују управо ту димензију границе.

Али ако се границе и прекорачење граница меусобно условљавају, важи и обрнуто: Свако прекорачење једне границе повлачи за собом питање да ли је можда било боље и паметније да је та граница остала интактна.

Позиви у монотоно пасторалном тону да се остане код куће и избегавају контакти са припадницима ризичних група су једна таква граница коју је боље поштовати него пркосно тестирати.

Премало се обраћа пажња да управо у области социјалног живота границе имају функцију заштите. Свако правило, закон и пропис, сваки табу, свако право представља у ствари једну границу: довде и не даље.

Границе у буквалном смислу ограничавају наше деловање и понашање. На једну затворену државну границу, онако како су моментално испресецале Европу, човек дође и стане. 

Прекасно затворене спољне границе ЕУ сада смирују сваки покрет и шаљу путнику намернику једну једину поруку – врати се натраг. Ако та могућност још уопште постоји.

Нова правила понашања диктирају дистанцу, која са своје стране рађа историјски потпуно нове форме покрета – никоме да се не приближиш, устукни на време, правовремено застани, кад си у дилеми заобиђи. Још се никада нисмо тако понашали на улицама и трговима.

Акт хуманости

Оно што се код уобичајених критика граница радо заборављало, сада се открива као њихов главни задатак. Границе, наиме, имају способност да штите слабије.

Одбрана граница може да буде акт хуманости. У свету без граница увек тријумфују јаки. Изјава Фридриха Ничеа да су границе измислили слабији, требало је да служи као упозорење онима који су рушили границе. Снажнима и јакима не требају границе.

Ту перфидну логику разобличава и став неких, изнесен потпуно искено без цинизма, да вирусу треба ослободити што више простора не би ли се смирио. С обзиром на то да је претња вируса за младе и и здраве људе мала, те да као жртве углавном падају старији и болесни, треба одустати од мера заштите.

Осигуравање шанси оних које је живот обележио, а смрт начела, не стоји ни у каквом односу према претећем слому светске привреде. Другачије речено, хоће ли слабији живети или не, не одређује ритам опоравка цивилизације. Али ти који тако делују, заборављају да границе штите само онда када иза њих стоји моћ која их осигурава.

Лисман мисли на евентуални слом јавног реда и поретка до кога би могло да дође ако се здравствени системи неких земаља, као на пример у Великој Британији, сломе под притиском броја оболелих. Кина је за сада успешно савладавала те опасности, Италија није. У хаосу нема државних граница.

Границе су и даље свеприсутне као баријере, стубови и ограде, као контролни пунктови и тачке преласка на земљи, води и у ваздуху, у телу, срцу и глави.

Границе дефинишу политичке заједнице и државни суверенитет. Границе разликују људе по социјалним, културним, религиозним, језичким, етничким и медицинским критеријумима.

Границе као правила и норме управљају нашим деловањем. Унутар језика границе осигуравају јасну мисао и унапређују сазнање.

Али свака граница изазива могућности свог поништења, свака у себи носи властити нестанак, свака у свом бићу носи збуњеност и хаос за чије је спречавање управо створена.

И зато кад се приближава границама, где год да су оне повучене у стварности и у мисли, човек то мора да чини са опрезом.

Та вредносно контроверзна фигура границе није у временима короне поново измишљена, само је у пуној амбивалентности подигнута у фокус колективне свести.

Меркати

Меркати дан почињу тако што извире из јазбина и почну потрагу за храном. Сваки меркат појединачно копа по прашини трагајући за инсектима и другом храном и путују у прилично опуштеним групама одвојени по десетак метара, каже Марта Маснер са универзитета у Цириху.

Без обзира на размаке, меркати се, у потрази за оброком, крећу као једна група. Меркати током путовања комуницирају. Један од нежних звукова који производе зове се "позив на покрет". Чини се да значи: "Скоро сам спреман да кренем са овог места, ко ће са мном?"

Марта Маснер и њене колеге су, у студији објављеној 2010. године, испитивали те позиве код десетак група мерката који живе у пустињи Калахари на југу Африке.

Групе је чинило од шест до 19 јединки. Али су научници открили да су свега три групе морале да коминицирају пре него што су се одлучиле за покрет. Група не би мењала смер, али би значајно убрзала како би стигла до места на којем су пронашли више хране.

Научници појаву, током које животиње мењају понашање у складу са стварима које чини критична већина унутар групе, називају кворумском реакцијом. Швајцарска научница сматра да је кворумска реакција присутна и код људи.

"Ако сте део неке групе и неко каже хајдемо на пицу и нико не крене - ништа се неће ни десити. Али уколико се човеку који жели пицу придружи још неколико људи, њихови аргументи постају снажнији".

Марта Менсер и њени сараднивци открили су и да друштвени положај мерката унутар групе није пресудан за успех таквих позива, већ да кључну улогу игра њихова одлучност.

Као и код људи, чак и уколико нисте на положају, док год се претварате да знате шта радите, група ће вас пратити.

Пчеле

У пролеће, можете да видите ројеве пчела како висе са грана попут каквог опасног грозда. Ти инсекти су усред тешког одлучивања о месту будућег становања.

Када се рој пчела подели, краљица и неколико хиљада јединки заједно одлете из кошнице. Рој пронађе место за одмор на којем проведу пар сати или дана, док неколико стотина извиђача тражи нови дом. Када пронађу одговарајуће место, пажљиво га прегледају и врате се у рој. Ходајући по површини роја, чине покрете којима остале пчеле обавештавају да су пронашлио ново станиште, каквог је квалитета и колико је удаљено.

И остали извиђачи чине слично. Постепено, неки од извиђача успевају да убеде остале, па се кореографија полако усклађује. Када се сви извиђачи сложе, остатак роја одлети у нови дом.

"Чак и када је група састављена од пријатељски настројених јединки сличних интереса, конфликт може постати део процеса одлучивања", тврди Томас Сели, аутор књиге "Пчелиња демократија".

Афрички дивљи пси

Као и кућни пси, афрички дивљи пси део времена проводе дружећи се, или једноставно ленчарећи. Јединке у чопору поскакују и поздарвљају се током енергичних ритуала, који се називају скупови.

После скупа, пси заједно крећу у лов или се враћају ленчарењу. Пре три године, научници су утврдили да се одлука о томе да ли ће кренути у лов или не чини демократском. Да би подржали кретање у лов, пси кијају.

Што више кијају током скупа, веће су и шансе да ће лов убрзо почети. Уколико скуп сазове доминантни мужјак, лакше ће убедити чопор да крене у лов - понекада је довољно да кине три пута. Уколико скуп покрене мање значајна јединка, потребно је да кине најмање десетак пута да би покренуо групу.

Неки научници, пак, сматрају и да јединке гласају неким скривеним сигналима, а да кијање служи како би прочистили чуло мириса за лов.

Бабуни

Примати, наши најближи предаци, пружили су научницима много материјала током истраживања о процесу доношења одлука унутар група. Видели су како гибони прате женке, планинске гориле уздишу када су спремне за покрет и капуцинере како производе чудне звуке.

Понекада је цео процес суптилнији. Група се креће без јасних сигнала где желе да стигну. Како би схватили како се ствари дешавају код бабуна, на 25 јединки су поставили ГПС трагаче и пратили их током две седмице. Проучавали су кретање сваког бабуна у бројним ситуацијама, како би открили ко покреће групу.

Прикупљени подаци су показали да се било који бабун може одвојити од групе и кренути новим путем, без обзира на друштвени статус или пол. Када више бабуна крене у истом правцу, велике су шансе да ће их остатак гупе следити. Када постоје различита мишљења, односно када вође групе крену у различитим правцима, остали ће кренути путем којим крене већина.

Уколико су путеви лидера раздвојени мање од 90 степени, остатак групе ће једноставно изабрати средњи пут. Без обзира шта се догоди, група остаје јединствена.

Немачка научница Аријана Страндбург Пешкин тврди да, супротно људима, код бабуна не постоји јединка која броји гласове или саопштава резултат. Исход је природан, а током гласања постоји и процес суптилног постизања консензуса.

Мрави

Као и пчеле, мрави се често суочавају са важним одлукама везаним за премештање колоније. Мрави који живе у пукотинама стена широм Европе, користе групно одлучивање као метод избора локације за нови дом.

Неки од њихових извиђача су увек, како се чини, у потрази за бољим стаништем, пише Најџел Френкс са универзитета у Бристолу. Они испитују квалитет могућих будућих станишта. Уколико се довољно извиђача нађе на истом месту, достићи ће довољан број који је потребан како би се колонија преселила.

Такође, покушавају да дођу до кворума тако што убеђују друге мраве да им се придруже у новом станишту. Они их воде једног по једног, при чему следбеник додирује вођу антеном, како би остао на правом путу.

Када се критична маса мрава скупи у новом станишту, одлука целе колоније постаје званична. Мрави, ипак, нису толико стрпљиви да сачекају се изборни процес оконча, већ доведу остатак колоније у ново станиште тако што покупе и однесу преостале јединке.

Настала после Макијавелијевих петнаест година службовања у фирентинским државним телима, у тренутку када је он ту службу изгубио и био прогнан из родног града, ова књига не може да се чита без паралелног проучавања, ишчитавања живота самог аутора, бирократе, државног службеника, који је у њој применио своја знања и своје искуство.

И погрешно је Николу Макијавелија звати историчарем, правником, хроничарем, пошто он није био ништа од тога, а истовремено, био је, помало, и све и много више од тога.

Рођен 1469. године у осиромашеном огранку некада велике племићке породице, од чије је древне имовине  могао да полаже право само на грб (на њему је био штит са четири ексера, из чега је изведено и не баш пријатно презиме породице - "Mal chioveli", што на тосканском значи "зли ексери"), Макијавели није могао да претендује ни на високо образовање (није похађао студије), ни на највиши државни положај.

Он, син нотара, био је предодређен за службовање, помагање онима који су стварно били на власти, уз све недаће које такав положај доноси.

Када се томе дода време у којем је живео, људи које је упознао, све оно што је у потрази за идеалом пронашао и прочитао, порази којима је присуствовао, победе од којих није имао користи, страхови за сопствени положај и каријеру, фрустрација због неостварених снова, сплетке којима је био изложен... када се, дакле, све то дода, и сабере, добије се "Владалац".

Покушај једног несрећног државног службеника да открије узроке и да нађе решење.

Притом, сасвим покорно, не за самог себе него за оне који државом стварно владају и којима он верно служи.

То што је тај покушај постао један од најзначајнијих политичких огледа у историји, социолошка студија која и данас оставља без даха, минамилистичка хроника времена која открива целу слику - заслуга је генија којег ни сам Макијавели није био свестан.

Вршњак ренесансе 

Да бисмо ово доказали, треба само да упоредимо теме и ликове из "Владаоца" са Макијавелијевим животом и каријером.

Па да кренемо редом.

Макијавели је рођен исте године у којој је Лоренцо де Медичи (Lorenzo di Magnifico - Величанствени), фактички преузео своје двадесетчетворогодишње управљање Фиренцом.

Могло би се рећи, родио се кад и ренесанса, препород којем је Лоренцо био и покретач и мецена и главна снага.

То је време у којем Марсилио Фићини преводи Платона, Франческо Гвичардини оснива модерну историју; време Пика дела Мирандоле који у свом огледу "О достојанству човека" (својеврсном манифесту ренесансе), пише да нас Бог није послао на земљу са неким циљем, него да је на нама да урадимо оно што сами изаберемо, или добро, или лоше, пре свега са самим собом; време Леонарда, Ботичелија, Микеланђела...

Величанствено и велико време, једно од најзначајнијих у целокупној историји, време, на крају, у којем настаје онај део друштва чији ће Макијавели бити припадник - средња класа, и који ће, управо тада, почети да преузима улогу основног контролора протока друштвене моћи.

Опет, то је и време у којем о Макијавелију нема никаквих трагова. Његова улога је у свему томе безначајна, што он не заборавља, па у "Владаоцу", посвећеном Медичијевима (најпре га је наменио Ђулијану Медичију, а затим Лоренцу Другом), он уопште не помиње Лоренца Величанственог, нити његову огромну улогу, ни његов изузетан начин владања Фиренцом.

Екстаза самокритичког самоуништења 

Та невидљивост Макијавелија траје и током периода у којем, од 1494. до 1498. године Фиренцом влада Ђироламо Савонарола, доминикански монах, верски занесењак, реформатор који је хтео да захукталу ренесасну врати учењима апостола, и који је, у ту сврху, организовао чувене "Ломаче таштине", на којима је, јавно, спаљивано све што не одговара строгом хришћанском светоназору.

Један од највећих говорника свих времена, својим проповедима је умео да у екстазу доведе чак и оне који су били носиоци ренесансе, па је и сам Ботичели гомилу својих дела лично убацио у "Ломаче таштине", убеђен да су недостојна Савонаролине верзије хришћанског морала.

Где је, за то време страсти и верског заноса био и шта је радио Николо Макијавели, није познато, нити он сам целом том периоду придаје било какав велики значај.

Савонаролу помиње на само једном месту у „Владаоцу", у поглављу "О новим државама које се освајају оружјем и храброшћу", када објашњава потребу да колебљив народ, када престане у нешто да верује, мора оружјем да се натера да ипак настави и са подршком и са веровањем.

Ту, у једној реченици, каже:

"Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул не би уопште могли приволети људе да дуго поштују њихове одредбе, да нису били наоружани, као што се у наше време десило фратру Ђироламу Савонароли, који је пропао када је покушао доношење нових закона, чим је маса престала да му верује, а није имао начина да натера оне који су веровали да истрају, нити да невернике примора да му верују."

Толико о пропасти некога за чије владавине Макијавели није био у жижи.

Кир, Мојсије, Тезеј, Ромул су, за разлику од Лоренца и Савонароле, савременика, стални јунаци „Владаоца", у њима непрестано тражи узоре, они су редовни примери онога што владалац треба да буде, хероји какви су нам потребни, и какви су били потребни Макијавелију, после толико година службе и јада који је доживео.

„Владалац" јесте приказ те службе, белешка о њој, која је успела да је прерасте, и зато за Савонаролу у њему и није било места.

Уосталом, ни за било кога другог, осим за античке јунаке, кога Макијавели, службујући, није упознао, или с њима имао неког посла.

Чиновник великих амбиција 

Владалац, дакле, његово писање, почиње оног дана када Макијавели добија ту тако жељену државну службу.

По до краја неутврђеним претпоставкама, запошљава га, само пет дана после Савонаролиног пада, његов ментор и учитељ Марчело Виргилије Адријани, који је сам добио положај Првог канцелара Републике.

Макијавели је, у својој 29. години, постављен за секретара Друге канцеларије. Плата му је - 192 златна флорина. Амбиција, велика. Положај, опет, недовољно висок, па измишља себи титулу која не постоји, и тако се представља мање упућенима - "segretario fiorentino".

Да би се разумело зашто су живот, судбина и каријера писали Владаоца, треба мало заћи у замршени бирократски систем Фиренце и других италијанских градова тог времена.

Бирократска поставка је била следећа. Сињорију, Велико и Мало веће (органи власти), разне комисије, радна тела, опслуживала је, технички Прва комисија, која је била и нека врста владе.

Друга комисија имала је улогу техничке подршке, без извршних овлашћења, Савету десеторице (Ратне десеторице), у чијој надлежности су били одбрана и спољна политика (рат, када се догоди).

Посао Никола Макијавелија је био да људима који одлучују о изузетно важним стварима припрема документа, пише писма страним владарима, учествује у дипломатским мисијама, и, што је за Владаоца важно, пише извештаје и белешке о најважнијим догађајима којима присуствује и у којима учествује.

Чиновнички нотес 

И ту све почиње. Ту се појављују главни ликови Владаоца. Ту их хвата Макијавели у свој чиновнички нотес. Ту почиње да размишља, као вредан службеник, жељан успеха у послу, о њиховим добрим и лошим потезима. Ту креће у потрагу за најбољим решењем. За оне који     владају и којима верно служи.

Један од првих извештаја које пише (1499. године, његова прва дипломатска мисија) јесте о преговорима са Јакопом д'Апијаном, владаром Пиомбина, о надокнадама за кондотијере, заповеднике најамничке војске.

Оне најамничке војске која, у Владаоцу, бива оптужена за толике пропасти владара, за један од највећих проблема и узрочника пораза, и коју, током читаве каријере и живота, Макијавели жели да замени народном војском (неколико пута је разне владаре, од Содеринија, до Клемента VII, убедио у потребу стварање "народне милиције" и чак био задужен за њено формирање).

Потом одлази на преговоре са Катарином Сфорца, владарком града Форлио, о накнади за њено учешће у рату против Пизе.

Још једна јунакиња Владаоца. У поглављу XX, под називом "Да ли су тврђаве, и остало што владаоци подижу, корисни или штетни", он, из уредних службеничких белешки, извлачи два примера. Један у којем је трђава спасла Катарину Сфорца - "затворила се у њу пред срџбом народа, сачекала помоћ из Милана и повратила власт у земљи".

И други који је, за Макијавелија значајнији: "....тврђава јој није била од помоћи када ју је напао Ц́езаре Борџија и када се народ, непријатељски расположен према њој, прикључио странцима. Стога, тада и пре тога, било је боље да је на својој страни имала подршку народа него тврђаве."

Владар и народ као главни јунаци

У овом одељку видимо још једно од толиких Макијавелијевих искустава, чиновнички бележних и праћених, уз сталну потребу да се тема разуме, а проблем, када је о проблему реч, реши.

Читав познати свет тог доба, па и Италија, Фиренца, јесу поприште једног великог експеримента, завршетка једне врсте хегемоније, и почетак успостављења друге.

Зато су, у Владаоцу, главни ликови сам владар, и "народ". У овом случају, у "народ" се рачунају грађани, припадници цехова, трговци, занатлије, нова класа која настаје, и која полако и узима учешће у политичком животу (тај процес је покренут неколико векова раније), и у самој власти.

При свему томе, иако је и сам припадник "народа", тек настајуће средње класе, иако народу приписује озбиљну и важну улогу, Макијавели ипак више верује у владара, у потребу за њим, у оном његовом најбољем, херојском облику.

Ако га нема у садашњости, Макијавели ће га тражити у прошлости, како у фактичкој историји, тако и у митовима.

Особине, потребне за вођу, владара, он налази и код историји познатог Антиоха (Антиох III велики, владар селеукидског царства), и код митског Ромула, и код стварног Кира (Кир Велики оснивач Персије), и код измаштаног Тезеја.

Један од разлога за то је и његов, искуствени, страх од "народа", због којег, у читавом Владаоцу, брине о томе и како народ намирити, и како стећи његову подршку, и како га умирити, и, на крају, присилити.

Људи су, по правилу, лоши 

За њега је Парламент, скупштина, "треће тело", оно којима се мудар владар служи, и то тако што њему препушта непопуларне мере, док сам чини само оно што ће "народ задовољити".

И све то зато што га су живот и каријера, све чему је био изложен као нижи чиновник, у том амфитеатру амбиција, јурњаве за положајем, сплетки, подметања, научили једној важној лекцији, коју он саопштава свом идеалном владаоцу:

"Људи су углавном рђави, ако их нужда не натера да буду добри".

Видео је то и у Фиренци, у којој су га, када је напредовао, злуради и завидни конкуренти звали "Содеринијев потрчко" (Пијеро Содерини, 1502. године изабран за доживотног гонфалонијера, шефа државе. Макијавели је био његов човек од посебног поверења).

Видео је и у својим дипломатским мисијама, током којих је толико често био понижаван због свог ниског службеничког положаја.

Никада није био "амбасадор", јер је то била титула намењена само члановима већа, а не њиховим службеницима, већ само "мандатарио", онај ко преноси поруке, и, хвала судбини, пише извештаје и белешке. Без њих не би било ни Владаоца.

И писао их је. И када је био код Чезара Борџије, који се жалио фирентинским властима због тога што су му послали човека неодговарајућег сталежа (Николу Макиавелија "мандатариа", а не "амбасадора"), и када је провео шест месеци код Луја XII, и када је пратио папу Јулија II, и био у мисији код Максимилијана I Хабсбуршког...

Како владар треба да вређа 

Сви они нашли су своје место у Владаоцу. На њима је доказивао зашто владар треба да буде одлучан, када треба да се определи, изабере страну, зашто, када вређа, мора то да ради тако да онај ко је увређен не помисли да му врати, када треба да буде храбар, од чега треба да се чува, када има право на злочин, када не, када треба да буде издашан, а када штедљив, кога треба да се чува, кога да придобије, кога да слуша, какве министре да изабере...

Ћезаре Борџија, Луј XII, Максимилијан, папа Јулије...извучени из извештаја и белешки, оживели су у Владаоцу, дајући најразноврсније примере, на путу који је Макијавели предузео у потрази за идеалним владаром.

Да би се разумела та његова жеља, мора се пратити његова каријера, јер нам она показује његову улогу - улогу службеника, у разним појавним службеничким облицима, од чиновника, секретара, до саветника. Улога оног који види како функционише велики државни механизам, где кочи, где шкрипи, где прави застој, и где се квари.

Он је, просто, био на једном великом државном броду, усред немирног мора. И био је ту и као пуки веслач у потпалубљу, видевши тачно где је труп напукао и где улази вода. И био је и као осматрач на јарболу, који први примети и копно и непријатељске бродове. И као навигатор који уз помоћ секстанта одређује курс. И као онај који уз помоћ влаге, ветра и бола у колену најављује када ће олуја. И као кормилар који треба да спроведе брод кроз опасне хриди.

Наравно да су га све те улоге терале ка тражењу решења. 

На крају крајева, недостатак тих решења, њихово одсуство у одлучујућем тренутку, и завршили су његову каријеру, прогнали га из Фиренце и натерали да крене да пише Владаоца.

Судбина неодлучних владалаца 

Године 1512. у узбурканој Италији, земљи гомиле државица и владара, земљи сплетки и завера, изненадних савеза и сталних сукоба, у којој су најразличитије околности и чувене породице, страни краљеви и папе, одлучивали ко ће и када бити с ким у рату, а с ким у миру, у тој и таквој Италији догодио се нови сукоб, овај пут између Луја XII, француског краља, и папе Јулија II, чије успехе и одлучност, често и осионост, Макијавели описује у Владаоцу.

Фиренца је, у свему томе била између. С једне стране француски чекић, с друге, папски наковањ. Николо Макијавели, врло утицајан у том тренутку, покушава да убеди свог владара и пријатеља Пијера Содеринија да се определи и изабере страну.

У "Владаоцу", то постаје поглавље XXI, под насловом "Како треба да се понаша владаоц да би био поштован." Содеринија у њему нема, изгубио је Макијавелијево поштовање, али ту су Николи омиљени антички јунаци:

"Антиох је дошао у Грчку на позив Етолаца да из ње истера Римљане. Он посла Ахејцима, који су били пријатељи Римљана, посланике да их замоле да остану неутрални. С друге стране, Римљани су их наговарали да се са оружјем ставе на њихову страну. Ово се расправљало у саветодавној скупштини Ахајаца, у којој их је Антиохов посланик наговарао да остану неутрални. На то је римски посланик одговорио: Quod autem isti dicunt non unterponendi vos bello, nihil magis allenum rebus vestris est; sine gratia, sine dignitate praemium victoris eritis.(Уколико вам кажу да не треба да ступате у рат, нема за вас ништа горе; без милости и без достојанства постаћете плен победника.) И увек ће се десити да се онај ко ти није пријатељ тражити да се не мешаш, а други ће тражити да се умешаш са оружјем у руци. Неодлучни владаоци остају неутрални да би се извукли из садашње неприлике, и најчешће пропадају."

Содерини је пропао. Није се на време определио и на крају је побегао је из Фиренце, у коју се се, уз помоћ папе, вратили Медичии.

Са њим је пропао и Макијавели, и његова каријера.

Време прогона и писања

Избачен је из службе, одређена му је кауција од 1000 златних флорина (његова петогодишња плата), а када су његови пријатељи некако успели да тај новац прикупе, ипак је ухапшен и оптужен за заверу.

Како се тачно извукао, није јасно, пошто су друга два оптуженика осуђена и обешена.

Он је, у недостатку доказа за заверу, прогнан на годину дана из Фиренце уз забрану рада у државној служби. 

Дестинација - имање Сан Кашано (Вал ди Песа), близу Фиренце.

Родно место "Владаоца".

Произашлог из судбине једног пропашћу изненађеног, доброг службеника.  

А он јесте то био. Ревносни чиновник, радио је поштено за државу, трпео је све оне муке ћатинског живота (више пута је, током каријере писао Сињорији, молећи, преклињући, чак и претећи да ће напустити службу, само да би му повећали дневнице, јер од ових које је добијао није могао ни да живи ни да прехрани породицу коју је стекао службујући - жену и шесторо деце), никада није издао, никада ошљарио, вршио је дужност, писао белешке, слао извештаје...И, после свега тога - чиновничка катастрофа, губитак државне службе.

Историји људске мисли ништа боље није могло да се деси.

Белешке и извештаји, у тишини и одвојености Сан Кашана, спојени су са још једном страшћу - антиком. 

У писму пријатељу Франческу Веторију, послатом 10. децембра 1513. године, он каже:

"Када дође вече, вратим се кући и урањам у моје истраживање. На вратима скидам свакодневну одећу, покривену блатом и земљом, огрнем се одећом двора и палата. Сада прикладно одевен ступам на дворове древних људи антике, где, љубазно примљен, храним се том храном која је само за мене и за коју сам рођен, где ме није срамота да разговарам са њима и питам их за разлоге њихових поступака. И они ми одговарају са пуно доброте. Током четири сата, не осећам досаду и заборављам све муке, не бојим се сиромаштва, нити сам престрављен смрћу. У потпуности се идентификујем с њима. И као што Данте каже, "слушање без усвајања није знање'', записао сам како ми је користио разговор са њима и саставио сам ‘О кнежевинама', малу студију у којој испитујем ову тему, толико дубоко колико могу да промислим, истражујуц́и шта је кнежевина, њено порекло, како настаје, како се одржава, и зашто се губи."

Застрашујући шрафови власти 

И то је то. Формално недовољно образован, Макијавели никада није престао да буде жељан знања. Оног које се усваја и примењује. И баш као што је усвојио и применио све оно што је током службе видео, записао, тако је усвојио и применио и све што је прочитао.

О Тезеју, Мојсију, Киру, Антиоху, Ромулу, Ахилу, Хирону, Марку Аурелију, Септимију Северу, Агатоклу, Набиду, Александру Македонском...

У њима је нашао идеал. Онај који је, по њему, фалио Италији, о чему и пише на крају "Владаоца".

Заједно, то искуство и проучавање историје, дали су расправу о којој се и данас говори.

Ону која је, када је завршена, представљала, пре свега скуп практичних упутстава ономе ко одлучи да буде тај Владаоц, италијански, о којем је маштао Макијавели.

Суштински, то јесу упутства једног изузетно добро упознатог шрафа, јер државни службеници јесу шрафови, али су постала савршени, за многе и страшни механизам.

Ту намеру Макијавели свакако није имао. 

Пишући у тренутку у којем је био суочен са сопственим животним поразом, он је само хтео да пренесе своје знање, све оно што није стигао да каже, онима који су за власт предодређени.

Правило "туберкулозе"

Да им објасни да у политици, владању, важи "правило туберкулозе" - проблем се у почетку тешко уочава, али лако решава, а после се лако уочава, а тешко решава.

Да им каже да нема опаснијег подухвата, за владара, од увођења нових закона.

Да о томе да ли је свирепост добра, одлучује циљ за који се користи.

Да су добри закони и добра војска темељи државе.

Да владалац може бити презрен, и тиме изгубити власт, ако је превртљив, слаб, неодлучан.

Да су добре особине доброг владаоца - величина духа, храброст снага.

И тако редом. Све што је видео, искусио, забележио у белешкама, а онда упоредио са античким идеалима. Да би добио идеалну државу, и идеалног владара.

Уосталом, он је својој књизи дао назив "De Principatibus", што значи "О кнежевинама".

И наравно да је његов службенички  ум ову ерупцију духа, изазвану крајем каријере, покушао да искористи да би је оживео.

И не само то. Утисак је да је хтео да покаже владарима да он Зна. Да може заиста да им помогне. Да треба да га чују. 

Ако га се сете... 

Њега, одбаченог, који је, како сам каже, опет у писму Веторију, "петнаест година непосредно изучавао вештину владања".

И спреман је да им укаже, без лагања, на прави пут. 

А ако га се, при том, сете, сетили су га се.

Нема он ту никаквих превеликих нада, па пријатељу пише како ће књигу послати кардиналу Ђулијану Медичију, који га је истерао из Фиренце, али да не верује да ће овај да је прочита.

Две године касније, 1515. године, одлучује да је посвети следећем фирентинском владару (Ђулијано је постао папа), Лоренцу II Медичију, младићу који је тек ушао у свет одраслих, и који је Макијавелију морао да изгледа као неко у којем упутства могу да заживе и остваре се.

Погрешио је. Лоренцо је хладно примио књигу, и за узврат Николи послао две флаше вина. Није је ни погледао.

Николо Макијавели је то поднео доста мирно. Написао је аутобиографску песму "L'asino", у преводу "Магарац".

И посветио се писању.

Како је пропао на конкурсу 

То га је вратило у живот. Његова "Мандрагола" комедија, осваја фирентинску публику, пише и расправе о језику, ради као драматург, стиче нови углед, и убрзо после смрти Лоренца II (умро у 26. години), враћа се у и посао државног службеника.

Пише, по налогу папе и новог фирентинског владара кардинала Ђулија Медичија (будући Папа Клемет VII), извештај о реформисању политичког живота у Фиренци, убрзо је позван и да напише "Историју Фиренце", а на крају је поново ангажован и као саветник и дипломата.

Папа Клемент му поверава чак и формирање "народне милиције" чиме је требало да се теза из Владаоца докаже у пракси, али догађаји су бржи.

Карло V Хабсбуршки упада у Рим 6. маја 1527. године, папа је поражен, древни град опљачкан.

Недовршеног посла Николо се враћа у Фиренцу. Тамо је управо конкурс за његов стари посао, секретара Друге канцеларије, и он се пријављује, убеђен да мора и да га добије.

И дан данас постоји записник са скупа на којем је биран секретар. 

И у њему пише, о Николи Макијавелију:

".... присталице Савонароле пребацују Макијавелију да је писао иронично о фратру, присталице Медичијевих да се продао, клерикалци да је извргао руглу цркву, 'поштени грађани' да је величао раскалашност...'' 

Нико није био за њега. Изабран је извесни Франческо Таруги.

Шта је рекао на самрти о ђаволу 

Владалац је доказао једну од основних теза, на његовом примеру. Људи се свете само за мале увреде, док за тешке не могу. Он, просто, никога није тешко увредио. И осветили су му се.

Десетак дана касније, 21. јуна 1527. године, Николо Макијавели је умро, изрекавши пар дана пре тога шалу - сањао сам да сам умро, и отишао на небо. Тамо сам видео групу бедних и сиромашних, чекали су на ред да уђу у Рај, јер је њихово "царство небеско". И видео сам групу културних и учених, били су на путу за пакао. Одлучио сам да кренем са њима. Тамо је макар забавније.

После тога, на самом одру, свештенику који га је исповедао, и тражио да се одрекне ђавола, мирно каже:

"Плашим се, оче, да сада није време да стичем непријатеље".

Ипак, човек који је, не својом заслугом, постао синоним за пакао, сигурно није тамо отишао.

Знали су то и Фирентинци који су на његовом споменику написали : "Нема довољно похвала за такво име".

Његова књига, објављена тек 1533. године, доживела је најпре славу, а затим и осуду, укључујући ту и стављање на папски списак забрањених књига.

Прекасна слава

Захваљући Друштву Исусовом (Језуити), основаном само годину дана по објављивању "Владаоца", Макијавели постаје омражен.

Он је њихова прва пропагандна акција. Они га зову "дјаволов помоћник", они му приписују израз "циљ оправдава средство".

Сви остали их у томе прате, све до појаве озбиљне политичке и филозофске мисли, која га узима у заштиту.

Прекасно. 

Захваљујући вековној пропаганди, данас постоје изрази "макијавелистички тип личности" (уз психопатски и нарцисоидни сврстан у најтамнију страну људског карактера), па "макијавелистичка интелигенција", "макијавелистичка емоција", док је сам "макијавелизам" вероватно најгрђа погрда која се може упутити неком политичком поретку, неком начину владања.

Николо Макијавели, шраф који је прерастао механизам, и створио нови, свакако то није заслужио.

Он је само хтео идеалног владара у идеалној држави.

Сан који су сањали толики и пре и после њега.

Али је само он успео да га напише.

* за обиље биографских података захвалност иде необичној истраживачкој упорности Горана Матића и његовом изврсном, нажалост необјављеном, есеју о Макијавелију

Аушвиц се састојао од три главна логора Аушвиц 1 који је отворен први, у мају 1940. године и у коме су страдали махом Пољаци.

Највећи – Аушвиц-Биркенау – отворен је у октобру 1941. године и био је логор смрти у коме је више од милион људи. Аушвиц-Моновиц отворен је у мају 1942. године и био је радни логор у чијој фабрици се производила ИГ боја.

Први заробљеници у камп су доведени у мају 1940. године, и то су углавном били Пољаци који су пружили отпор немачким окупационим властима.

У септембру 1941. године СС је на 600 совјетских заробљених војника тестирао отровни гас циклон Б који је потом коришћен у гасним коморама логора у којима је већина затвореника убијена одмах по приспећу у логор.

Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, егзекуцијама стрељањем и у медицинским експериментима.

Обележавање затвореника 

Сваки заробљеник у логору имао је број док је слово била ознака за националност а Јевреји су носили и жуте Давидове звезде.

Сви заробљеници сврставани су у неку од шест категорија: политички затвореник, Јеховини сведоци, исељеници, расељени, социјалисти, криминалци и хомосексуалци.

Према СС мерилима, живот Јевреја је вредео најмање због чега су мучени најгорим методама, изгладњивани, изложени екстремном раду и хладноћама док не би били убијени у гасним коморама.

Југословени у Аушвицу 

До марта 1942. године у кампу су били махом заробљеници из Пољске али је било и заробљеника из Чешке, Немачке и Југославије. Од априла те године почеле су депортације Јевреја из свих делова Европе у Аушвиц као резултат нацистичког "коначног решења".

Према непотпуним подацима, у Аушвиц је депортовано и убијено најмање 12.000 Југословена, махом Јевреја, али је међу њима било и партизана и илегалаца.

Живот у логору

Аушвиц се састојао од 28 блокова а сваки блок је био предвиђен за смештај 700 заробљеника али се у њима налазило и по 1.200 људи. Блокови су били без основних услова за живот, пуни пацова, без светла, грејања и довољно тоалета.

Радни дан у кампу лети је почињао у 4.30 а зими у 5.30, заробљеници су дневно добијали пола литре воде, нејестиву супу за ручак и црни хлеб за вечеру.

Покушај бега

Од 928 заробљеника, махом Пољака, који су покушали да побегну из "кампа" само 196 успело је да се домогне слободе.

Само 7.000 преживелих 

После великих борби и погибије око 230 војника Црвене армије, логор је ослобођен 27. јануара 1945. године.

По уласку трупа Црвене армије ослобођено је око седам хиљада преживелих заточеника.

Тај датум је проглашен за Међународни дан сећања на Холокауст.

Када је Аушвиц проглашен за меморијални центар и музеј 1947. године још десет година су трајале ексхумације.

О томе је писао Александар Дероко. То се наводно догодило 1910. године, када се Черчил, на повратку возом из Истанбула у Лондон, кратко зауставио у Београду. Према миту, истакнути члан "Црне руке" Воја Танкосић је у кафани "Грчка краљица" извређао и ишамарао Черчила јер је некадашњи британски премијер негативно писао о Србима у лондонској штампи.

ИСТИНА: Черчил је 1910. обављао функцију министра унутрашњих послова, па је тешко поверовати да би такав инцидент прошао без последица. Осим тога, није познато да ли је Черчил уопште био у Београду.

МИТ: Черчил је био син краља Милана Обреновића.

ИСТИНА: Краљ Милан Обреновић јесте познавао Џени, мајку Винстона Черчила, и неко време, према појединим наводима, био и у вези са њом. Ипак, верује се да је прича о томе да је из те романсе исконструисана за домаћу употребу. Како наводе историчари, то је само једна од многих прича које су у вези са српским краљем из династије Обреновића. У званичној биографији наводи се да је отац Винстона Черчила сер Рандолф Черчил.

МИТ: Тито је ванбрачни Черчилов син.

Теорију о томе лансирао је отац Тадеј, говорећи да је исповедао неког човека кога је запосео злодух, који је говорио да је Черчил послао сина Рандолфа Титу, како би се браћа "боље упознала".

ИСТИНА: О том наводном сусрету нема никаквих историјских доказа.

МИТ: Черчил је за живота попио 42.000 боце шампањца.

ИСТИНА: Некадашњи британски премијер је био познат као љубитељ алкохолних пића, вискија и шампањца. Објашњавао је то недостатком пијаће воде током боравка у Африци. Тешко је, међутим, израчунати колико је Черчил попио током живота.

МИТ: Цигарете су назване по Черчилу.

ИСТИНА: Један познати дувански бренд има исто име као и накадашњи британски премијер. Име тог бренда, међутим, не потиче од Черчиловог имена, већ од места у коме се налази седиште компаније у америчком округу Винстон-Сејлему.

МИТ: Черчил није написао све књиге и текстове.

ИСТИНА: Винстон Черчил је добитник Нобелове награде за књижевност. Током живота објавио је петнаест милиона речи, а у личној архиви сачувао је милионе докумената. Чињеница је да је за одређене новинарске текстове ангажовао тзв. писца из сенке, Адама Маршала Дистона. На писању текстова био је ангажован и Черчилов секретар Едвард Марш. Тешко је, ипак, претпоставити да су говоре и књиге једног од најцитиранијих политичара писали други аутори.

Обавештајни подаци су укључивали фотографије и мапе покрета иранских снага, локације на којима су се налазила иранска логистика и детаље о противваздушној одбрани. Ирачани су употребили сарин у четири напада почетком 1988. године, а ти напади су се ослањали на америчке сателитске снимке, мапе и остале обавештајне податке.

Напади су помогли да се ток рата окрене на ирачку страну и присили Иран да седне за преговарачки сто, чиме је политика помоћи ирачкој победи доживела успех.

Истовремено, то су били последњи у низу напада хемијским оружјем који су трајали неколико година и за које је знала Реганова администрација.

Амерички званичници су дуго негирали да су окретали главу од ирачких хемијских напада, тврдећи да влада Садама Хусеина никада није најављивала да ће употребити такво оружје. Али изјаве пензионисаног ваздухопловног пуковника Рика Франконеа, који је био војни аташе у Ираку током тих напада, наводе на другачији закључак.

"Ирачани нам никада нису рекли да намеравају да користе бојне отрове. Нису ни морали, јер смо то већ знали", рекао је Франконе Форин полисију.

Према недавно објављеним документима Централне обавештајне агенције и интервјуу са бившим обавештајцима попут Франконеа, Сједињене Државе су имале чврсте доказе о ирачким нападима хемијским оружјем још од 1983. године.

У то време, Иран је јавно упозоравао на нападе хемијским оружјем и састављао је документацију како би то предочио Уједињеним нацијама. Тим извештајима недостајали су докази о умешаности Ирака, који су били део тајних докумената сланих на адресе највиших званичника америчких обавештајних служби.

ЦИА је одбила да коментарише ове наводе.

Супротно текућој расправи треба ли Америка да интервенише како би се зауставили наводни сиријски напади хемијским оружјем, Вашингтон је пре три деценије остао равнодушан на чињеницу да је Садам Хусеин нашироко користио хемијско оружје против непријатеља, али и против сопственог народа.

Реганова администрација је одлучила да је боље дозволити наставак тих напада уколико преокрену ток рата. Чак иако би били откривени, ЦИА је сматрала да би могла да контролише међународне осуде и бес.

Из доступних докумената се може закључити да је ЦИА тврдила да Иран не може да дође у посед чврстих доказа о употреби хемијског оружја – иако их је та агенција поседовала. ЦИА је такође подсетила да је Совјетски Савез користио хемијско наоружање у Авганистану, без значајнијих последица.

И раније је писано о помоћи америчких обавештајаца Ирачанима у време када су званичници САД сматрали да би Садам Хусеин могао употребити хемијско наоружање. Документи Централне обавештајне агенције, који су се налазили међу гомилом декласификованог материјала у комбинацији са изјавама бивших званичника обавештајних служби, бацају ново светло на дубину америчког учешћа у нападима бојним отровима.

Показују да су највиши званичници САД били редовно обавештавани о обиму напада нервним бојним отровима и имају једнаку снагу као званично признање о саучесништву у неким од најужаснијих напада хемијским оружјем у историји.

Највиши званичници Централне обавештајне агенције, укључујући директора Вилијема Кејсија, блиског пријатеља Роналда Регана, били су упознати са локацијама на којима је произведено ирачко хемијско оружје. Знали су да Багдад очајнички покушава да произведе количину бојних отрова која би задовољила потребе на ратишту, да набавља италијанску опрему како би убрзао производњу граната и бомби са бојним отровима, те да би Ирак то оружје могао да употреби против Ирана и цивила.

Званичници су, такође, били упозорени да би Иран могао да покрене талас напада против америчких интереса на Блиском истоку, укључујући терористичке нападе уколико дође до закључка да су Сједињене Државе умешане у нападе хемијским наоружањем.