Караџић: Заслужио сам награду, а не оптужницу

Бивши председник Републике Српске Радован Караџић изјавио је данас, на почетку своје одбране пред Хашким трибуналом, да би требало да буде "награђен" уместо што је оптужен за геноцид и друге злочине над несрбима током рата у БиХ, 1992–95.

У уводној изјави, која се не третира као сведочење, Караџић је негирао и да је икада имао план за геноцид над Муслиманима, које је назвао "Србима друге вере", јавља дописник агенције Бета из Хага.

"Уместо што сам оптужен за злочине у нашем грађанском рату, требало би да будем награђен зато што сам учинио све што је у људској моћи да до грађанског рата не дође; што сам умањио патње свих цивила; што је број жртава био три до четири пута мањи него што се тврдило; што сам потписао и спровео бројна примирја и заустављао нашу војску пред победама и стално трагао за миром и прихватио четири од пет мировних планова", рекао је Караџић.

Тврдио је и да је "хуманизовао конфликт" и "лично бдео над хуманитарном помоћи" цивилима и наредио "многе акте милосрђа".

"То је мермерна истина која ће временом постајати све јача, а оптужба лажи, пропаганда и мржња биће све слабије", рекао је Караџић. Оптужени тврди и да "никада ништа није имао против Муслимана и Хрвата".

"Никада нисам допуштао ни појединачне, а камоли масовне злочине... Нико није помислио ни на могућност искорењивања и геноцида над другим народима, а поготово не над народом који сматрамо Србима друге вере", нагласио је Караџић, алудирајући на босанске муслимане.

Караџић је за извођење доказа одбране тражио 600 радних сати, али му је расправо веће одобрило 300 сати, колико је за свој доказни поступак утрошило и тужилаштво. Одбрана је на ту одлуку уложила жалбу, о којој још није донета одлука.

Бивши председник Републике Српске тврдио је да су "масовна страдања у редовима за воду, редовима за хлеб, на Маркалама" бесрамна пропаганда и трикови, тврдио је Караџић, а прву експлозију на пијаци Маркале, 5. фебруара 1992, назвао је "бесрамном инсценацијом" и "очигледном подвалом".

Рекао је да су га официри ВРС уверили да Маркале није било могуће погодити минобацачком гранатом, да они то нису учинили и да није могуће да "једна граната начини толико штете".

"Било је неке експлозије и неко је погинуо, али... Ми смо видели како као жртве на камионе бацају и антропоморфне лутке и праве шоу за свет", рекао је оптужени. За другу експлозију код Маркала, 28. августа 1995, Караџић је имао слично објашњење, додајући да су лешеви "довезени с фронта, као и за Маркале 1".

Према оптужници, у првом инциденту на Маркалама 5. фебруара 1994. погинуло је 66, а рањено 140 грађана. Друга експлозија испред Маркала у августу 1995. убила је 43, а ранила 75 људи.

Сведок Дамуренко: Срби нису гађали Маркале

Први сведок одбране, бивши припадник Унпрофора у Сарајеву, руски пуковник Андреј Демуренко рекао је да је и даље убеђен да је извештај УН у којем је утврђено да су босански Срби гранатирали сарајевску пијацу Маркале у августу 1995. године нетачан.

"Маркале нису биле погођене минобацачком гранатом. То је био терористички акт на улицама Сарајева", рекао је руски пуковник Демуренко, који је учествовао у истрази као официр Унпрофора, сугеришући да је мина постављена на тлу могла имати исти ефекат и оставити исти кратер на тлу.

На основу правца из којег је граната, по истрази Унпрофора, долетела, руски пуковник је прорачунао да је пројектил могао бити испаљен са три положаја ВРС око града, али и са исто толико положаја Армије БиХ ближим граду. Демуренко је рекао да је обишао сва три положаја ВРС и утврдио да је са њих немогуће испалити минобацачку гранату због конфигурације терена и шуме.

У унакрсном испитивању, тужилац Алан Тигер тврдио је да је Демуренко погрешно разумео правац који су утврдили Унпрофорови француски стручњаци због различитих мерних јединица. Сведок је, међутим, узвратио да то "није било важно" и да се служио правцем испаљења који су на карти утврдили француски истражитељи, испитујући све могуће положаје минобацача.

Служећи се првостепеном пресудом којом је Трибунал осудио на 29 година тадашњег команданта Сарајевско-романијског корпуса Драгомира Милошевића за друго гранатирање Маркала, тужилац Тигер тврдио је да је Демуренко, из техничких разлога, истражио само уже, а не шире подручје могућих минобацачких положаја.

На снимку који је претходно приказан у судници, Демуренко непосредно, после другог напада на сарајевску пијацу Маркале у августу 1995. године, покушава да докаже да је истрага УН у којој је закључено да је минобацачка ракета бачена са српске стране, неприхватљива и нетачна. Сведок је и потврдио и данас стоји иза свега што је тада рекао.

Демуренко је, одговарајући на питања Тужилаштва, рекао да документ који је показао на снимку није био резултат некакве детаљне истраге, већ једног простог извештаја УН о могућем смеру са којег је испаљен минобацачки пројектил. Он је додао да су тек касније, после његовог снимка, Французи покренули истраге о другом нападу на Меркале, али да је тада, како је навео, већ било прекасно.

На Караџићевом списку од 16 сведока одбране, које намерава да изведе у другој половини октобра, још су војни посматрач УН, Ирац Пол Конвеј и канадски припадници Унпрофора Џон Расел, Мишел Готје и Стефан Жудри, који ће, како се очекује, такође сведочити о експлозијама на Маркалама.

Међу првим Караџићевим сведоцима су и официр Сарајевско-романијског корпуса ВРС Стеван Вељовић, као и Благоје Ковачевић, Душан Шкрба, Милорад Џида, Драган Малетић, Славко Генго и четири заштићена сведока.

Негирајући оптужбу да је ВРС неселективно гранатирао Сарајево, Караџић је рекао да је Сарајево његов град, да је прича о неселективном бомбардовању неоснована. "Свака граната која је погодила Сарајево болела је и мене", рекао је Караџић.

Како је навео, у Сарајеву је било "преко 2.000 легитимних војних циљева", а тамошњи Муслимани су "правили инциденте" како би "окривили Србе и одржали наду да ће свет ући у рат против Срба".

Није било логора ни геноцида

Караџић је негирао и да су снаге босанских Срба прогањале несрпско становништво, а логоре у околини Приједора, у којима су Муслимани и Хрвати по оптужници били незаконито притварани, злостављани и убијани, назвао је "истражним центрима".

Оптужница Караџића терети за геноцид у Сребреници, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада и узимање "плавих шлемова" УН за таоце, 1992–95.

Осврћући се на оптужбу за геноцид над више од 7.000 сребреничких Муслимана у јулу 1995, Караџић је тврдио да о убиствима није имао никакве информације док се није нашао у Хагу.

"Није било назнаке ни наговештаја да је било убистава у Сребреници и после пада Сребренице. Ниједну информацију о томе нисам добио, ни усмено ни писмено. Није код мене било никаквих сазнања док нисам дошао овде, где сам понешто научио", рекао је бивши председник РС.

Караџић је, међутим, сугерисао да су оптужбе о геноциду после пада Сребренице биле исте какве су се у марту 1993. појавиле после офанзиве ВРС на енклаву, коју је он зауставио. Те "гласине" биле су, како је рекао, "по принципу 'ето вука, ето вука' и више нико нормалан у то није веровао".

Оптужени је потврдио да је знао за "велики број заробљеника" после пада Сребренице, али да није имао потребе да се меша у поступак са заробљеницима у уверењу да ће они, као што је до тада чињено, бити послати у логоре и размењени.

Караџић је потврдио да је, као врховни командант ВРС, у јулу 1995. "одобрио, а не наредио" офанзиву на Сребреницу, смишљену на сузбијање муслиманских снага у границе енклаве под заштитом УН, као и да је "одобрио" улазак ВРС у град. Напоменуо је, међутим, да су сви били "изненађени" када је цело муслиманско становништво напустило Сребреницу пред српским снагама.

Тај напад, према Караџићевим речима, био је изазван сталним нападима из снага Насера Орића из енклаве на околна српска села и бројним злочинима почињеним над српским цивилима.

Одбацујући оптужбу да су снаге под његовом командом починиле прогон несрпског становништва из 20 општина широм БиХ, Караџић је тамошње српске власти назвао "примером брижних власти" зато што "нико није био ни дирнут пре него што су нас напали".

"Како ћете некога протерати ако му нудите да има сопствену општину", упитао се оптужени, понављајући да је вођство босанских Срба деловало у циљу регионализације БиХ, а не стварања етнички чисте српске државе.

Криминалци и екстремисти прекинули преговоре 

Караџић је тврдио и да "није било рата на српским територијама док га нису започели Муслимани", односно "осиони криминалци и екстремисти Странке демократске акције" који су "прекинули преговоре о подели општина" на "етничке општине, као у Бриселу".

Логоре Омарска, Трнопоље и Кератерм у околини Приједора, у које су, по оптужници, српске снаге затвориле хиљаде Муслимана и Хрвата, Караџић је окарактерисао као "истражне затворе и центре". "Ти затвори нису били никакви логори. Постојали су само док су трајале истраге. Из њих је 60 одсто притворених одмах пуштено", рекао је оптужени.

Оповргавајући да су у тим центрима почињени злочини, Караџић је оптужио стране новинаре, којима је он дозволио да их посете, да су они притворене у Трнопољу "сместили иза жице" и такву слику послали у свет што после "нико није могао да демантује".

За избијање рата у БиХ Караџић је окривио босанске Муслимане, који су, како је рекао, желели да контролишу "целу БиХ", премда је назначио да о лидеру СДА Алији Изетбеговићу "и даље има позитиван став" и да мисли "да је Изетбеговић био гурнут у рат, а да га није желео".

Тврдио је и да је Изетбеговић "први предложио поделу БиХ". Више од "50.000 демонстраната" око сарајевског хотела "Холидеј ин", 4. априла 1992, имало је "испод јакни оружје које се јасно видело" и та "руља" напала је Србе у том хотелу и другде, тврдио је Караџић, описујући мировне демонстрације у Сарајеву дан уочи почетка рата.

Како је најавио, Караџић ће сведоке изводити по истом, хронолошком редоследу из оптужнице по којем је то учинило тужилаштво. Исказима сведока. Караџић ће се прво бранити од оптужбе за злочине у Сарајеву, а потом од навода оптужнице о прогону несрба из општина широм БиХ; узимању међународних талаца и геноциду у Сребреници.

На крају одбране, Караџић намерава да изведе сведоке који би требало да негирају исказе сведока "инсајдера" из ВРС. Одбрану пред Трибуналом, уколико одлучи да сведочи, окончаће сам Караџић.

Током свог доказног поступка, тужиоци су пред судије "уживо" извели укупно 195 сведока, док су још толико сведочанстава у спис увели у писаном облику. Извођење доказа, тужиоци су започели 10. априла 2010, а окончали крајем маја ове године.

Крајем јуна, претресно веће Трибунала одбило је Караџићев захтев да буде ослобођен после доказног поступка оптужбе, заснован на тврдњи да његова кривица није доказана. Судије су утврдиле да је у првом делу суђења изведено довољно доказа против Караџића по 10 тачака оптужнице, укључујући и ону за геноцид у Сребреници.

Расправно веће је, међутим, Караџића ослободило кривице по тачки оптужнице која му је на терет стављала геноцид над Муслиманима и Хрватима у БиХ, ван Сребренице, оцењујући да тужиоци нису доказали намеру вођства РС да у седам босанских општина потпуно или делимично уништи несрпско становништво. На ту одлуку, тужилаштво је уложило жалбу.

У 10 тачака, Караџић је оптужен за геноцид, прогон, истребљење, убиства, депортације, нехумана дела, терорисање, незаконите нападе на цивиле и узимање талаца. Суђење Караџићу почело је крајем октобра 2009, али је тужилаштво првог сведока пред судије извело тек средином априла 2010. године.

Прву оптужницу против Караџића, Трибунал је поднео крајем јула 1995, али је он остао на слободи до 21. јула 2008. када су га у Београду ухапсиле власти Србије. Девет дана касније, превезен је у притвор Трибунала у Схевенингену.