Како Срби на КиМ дочекују Божић: Поноћне литургије у храмовима, паљење бадњака у кругу породице и пријатеља

Срби на КиМ Божић дочекују на поноћним литургијама у храмовима широм покрајине. Бадњи дан почели су јутарњом сечом бадњака, да би се поподне окупили у црквама и манастирима где је организовано паљење. Највећи број верника из централног дела КиМ окупио се у порти манастира Грачаница, а са севера у цркви Светог Димитрија у Северној Митровици, где је литургију служио епископ рашко-призренски Теодосије. Празници су дани када се на КиМ враћају и Срби који су били принуђени да напусте своје домове, оживљавајући поново средине из којих потичу. Тако је било и у Липљану.

Родни град Кристина Васић не може да препозна. Од Липљана у коме је рођена, и у коме је одрасла, остала је само црква, неколико кућа, једна продавница и кафана. На месту старих српских имања никле су стотине зграда. Окружују и Кристинину улицу. Некада се звала Улпијана, по старом римском граду између Липљана, Приштине и Грачанице.

"Град више нема душу какву је имао некада. Оне старе куће које су ту постојале и давале чар Липљану, сада су изгубљене, порушене и сравњене са земљом", каже Васићева.

Уз архитектуру, мењало се и становништво. Са староседеоцима Липљанци, кажу, немају никаквих проблема. На провокације оних који су се досељавали после рата и мартовског погрома су навикли.

"Некако смо успевали да сва та времена пребродимо заједно. Имамо пријатеље који су нам отишли, фале нам, нормално, али нама је породица постала сасвим довољна. Толико људи се променило и толико је генерација кроз Липљан прошло, да смо ми себи постали довољни за наш живот", указује Васићева.

Младих Срба у граду готово да нема. Одлазе због школовања или посла. Тако је и саговорница РТС-а после завршеног факултета остала на мастер студијама архитектуре у Северној Митровици.

"Радо бих остала овде кад би се указала прилика. Међутим, како тече време, све је мање места да се запосли тако велики број младих људи. За моју струку, архитектуру, као и за грађевину, нема довољно бироа да би се запослили сви млади људи", истиче саговорница.

И млади и стари, који су из града отишли, у Липљан се без изузетака враћају за празнике. Некада је овде живело 5.000 Срба, данас их је око 230. Центар окупљања је црквено двориште јединствено по томе што има два храма – цркву Ваведења Пресвете Богородице из 14. века и нову цркву Светих Флора и Лавра. Друго зборно место је једина преостала српска кафана.

Ујутру по бадњак, подне у кафани, поподне у цркви и са породицом

Мештанин Зоран Симијоновић сматра да они који су остали у Липљану настављају традицију.

"Пуно Липљанаца има из Немачке и дијаспоре, и заједно смо ишли два или три километра у шуму да узмемо бадњак. Неки смо овако свратили да се провеселимо, а то ће и да се настави", каже Симијоновић.

Кристина Васић примећује да су за празнике црква и двориште пуни.

"Већином су то породице које су отишле одавде. Остали су старији људи, њихови родитељи код којих дођу за празнике. Некако, све живне за празнике", каже Васићева.

После празника, Липљанци ће испратити своје рођаке и пријатеље, као што је Кристина испратила многе из своје генерације. Ако крене истим путем, остаје обећање родном граду.

"Нормално да ћу се увек радо враћати овде чак и ако моји не буду живели у Липљану, јер волим ово место или насеље, није чак ни град. Радо бих се увек враћала, јер волим поново да доживим оно што сам доживљавала кад сам била мала", закључује Васићева у разговору за РТС.

Читај ми!