Стоп насиљу у породици

У Србији постоји укупно девет Сигурних кућа за жртве насиља. У двема у Београду живи педесетак жена и деце. Нови простор је неопходан како би живот штићеника и терапија били квалитетнији.

Радио-телевизија Србије већ неколико месеци води хуманитарну акцију прикупљања средстава за изградњу треће Сигурне куће у Београду. Истовремено, на свим програмима РТС-а, Радио Београда и на Интернет порталу, спроводи се медијска кампања за спречавање насиља у земљи.

А нико не шаље јаснију поруку од жртава насиља. Једна од њих веровала је да ће да се промени ситуација. Све се завршавало обећањима јер насиље није престајало чак ни у присуству деце. После седам година, један догађај био је пресудан, да такав живот заувек оконча.

"Те вечери се посвађао са мном, ухватио је нож и ставио мени испод врата. Мала ћеркица је почела да плаче. То је била кап која је прелила часу. Ухватила сам само папире и децу испод руке и километар сам бежала, трчала, чекала први тренутак кад је он изашао из куће. Нисам знала ни где идем ни код кога идем, само да побегнем што пре", испричала је жртва насиља.

Да би сачувале породични дом, неке жене годинама трпе најтеже злостављање. У Србији, нарочито у провинцији, још увек је срамота да се о породичним проблемима јавно говори.

"Жене су склоне да сакрију насилника, да кажу да се ништа није догодило, или кад оду код лекара са одређеним повредама да кажу да су те повреде настале на неки други начин, а да не помену насилника који им је стварно нанео повреде", рекла је Весна Станојевић из Саветовалишта за жртве породичног насиља. 

Према њеним речима, врло је битно да кажу истину због неких даљих поступака, који евентуално треба да се води кад је у питању развод брака и разни други судски поступци, који углавном прате излазак из насиља.

Осим полицијског записника, валидан доказ за суд је и налаз лекара. Уколико посумња да су повреде последица насиља, лекар је дужан да обавести полицију, али само уз сагласност пацијента.

"Требало би да се педијатри и лекари опште медицине едукују, да остваре добру комуникацију и блискост са својим пацијентом и да науче да препознају повреде које су настале од трећег лица", навела је докторка Катарина Седлецки.

Потребно охрабрити жртву 

Седлецки је истакла и да лекар, такође, треба да охрабри жртву, односно свог пацијента, да отворено каже од чега су настале повреде, али иза тога мора да стоји сигурно социјални систем здравствене заштите као и законодавни орган, који ће даље заштитити жртву, а не да је изложе на немилост насилника.

Неке жене после првог шамара напусте насилника, док оне друге, због страха или да сачувају брак по сваку цену, толеришу много озбиљније повреде.

"Ми то у психијатрији зовемо синдром мајке Терезе. Многе жене мисле да ће оне поправити свога сина, да ће пренети неку своју доброту и да ће оне поправити њега, а то је једноставно илузија", навео је психијатар Петар Бокун.

Према његовим речима, човек се може у карактеру и темпераменту мењати до четврте године живота, после тога може да научи енглески, кинески, фудбал, виолину, али карактер остаје такав какав је био.

Много тога, кажу психијатри, могло се предвидети и пре брака. Када се насиље већ догоди, не треба скривати насилника, саветују, јер сваки писани траг о томе значајан је за суд.