Да ли ће еутаназија бити озакоњена у Србији?

Нацрт Грађанског законика (ГЗ), који ће до јула 2016. године бити на јавној расправи, предвиђа еутаназију као "право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, који се може изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психо-социјални и медицински услови".

"Услови и поступак за остваривање права на еутаназију прописују се посебним законом", каже Нацрт ГЗ-а.

У предложеном тексту се такође наводи да злоупотреба права на еутаназију, ради прибављања неосноване материјалне или друге користи, представља основ за кривичну одговорност.

Међутим, као алтернативу, Нацрт оставља јавности да у току расправе одлучи да се тај члан у потпуности избрише из завршне верзије кодификације, односно да се право на еутаназију уопште не предвиди.

Убиство из милосрђа у српском законодавству сада се сматра кривичним делом.

Зато ће се Комисија за израду Нацрта ГЗ, због комплексности остваривања права на еутаназију, које има, поред правних и медицинске, психолошке и социјалне аспекте, тек после одржане јавне расправе изјаснити о алтернативном предлогу на основу аргумената стручњака из разлицитих области и професионалних делатности.

Такође, евентуалним усвајањем основног предлога - за увођење права на еутаназију, извршила би се одговарајућа промена у Кривичном законику.

О овом питању је средином децембра расправљала и секција за здравље Копаоничке школе природног права, која је подржала решење из Нацрта ГЗ.

Доктор Хајрија Мујић Зорић, која је научни саветник Института друштвених наука и уредник секције за здравље Копаоничке школе, рекла је Танјугу да ће секција препоручити да се питање активне еутаназије и даље расправља, као и да се разјасни питање пасивне еутаназије чији су облици, како је навела, код нас у пракси у некој форми присустни.

Она је објаснила да се код активне еутаназије увек предузима неки активини чин или радња, уз одређене процедуре којима се иде на циљано изазивање смртног исхода код пацијента.

Пасивна еутаназија, како је указала, подразумева само допуштање да дође до последице, односно лечење секундарних последица, ублажавање бола, не прикопчавање на апарат, или скидање са апарата уколико се то конзилијарно одлучи и уз сагласност најближих.

"Ми смо склони као секција да подржимо праксу пасивне еутаназије у стриктно одређеним случајевима када је то потпуно оправдано и медицински и са правне стране и у том делу подржавамо решење из Нацрта ГЗ", навела је Мујић Зорић.

Према њеним речима, став те секције је да се за сада не иде на екстремна решења која су непримерена нашем правном систему.

"Постоје протоколи и процедуре које увелико имају развијене земље, а исто тако и ми тежимо да Србија усвоји добру праксу. Мислимо да треба подржати оно што се ради у пракси и назвати га правим именом, јер имамо у појединим службама праксу пасивне еутаназије, која се назива некако другачије", објаснила је Мујић Зорић.

Ово је само једно од питања "аутомоније пацијента" о ком се у Србији расправља, а то је не само право пацијента да бира лекара, већ и начин лечења и да у крањој линији и он сноси ризике и последице третмана који одабере.

Еутаназија омогућена у неколико европских земаља

Подаци доступни на Интернету, указују да је еутаназија омогућена у више европских земаља, а Белгија је 2002. године била прва земља на свету која је дозволила еутаназију, а од прошле године чак и млађих од 18 година.

У Холандији је еутаназија дозвољена за старије од 12 година.

У Француској је дозвољена једна врста пасивне еутаназије од 2005. године тако што се прекида терапија пацијенту, али лекари не смеју да спроводе активну еутаназију.

У Луксембургу је еутаназија дозвољена од 2009. године али је забрањена за малолетнике, док је у Швајцарској на снази директна еутаназија, што значи да лекар може пацијенту да одреди смртоносну дозу неког лека, али тај лек пацијент мора сам да је узме.

У Норвешкој, лекар има право да одлучи да прекине терапију пацијенту ако то затражи пацијент на самрти, или чланови његове породице у случају да болесник не може да комуницира с околином.

У Данској пацијент може да има "медицински тестамент" који лекари морају да поштују.

У Немачкој се толерише пасивна еутаназија. Немци користе реч ""sterbehilfe" (помоћ да се умре), што укључује могуцност да лекар прекине терапију, али само ако пацијент то жели и јасно стави до знања. Слична је ситуација у Аустрији.

У Великој Британији је еутаназија забрањена званично, али лекар може пацијенту на самрти да да јаку дозу морфијума, иако се зна да од тога може да умре, што се правда циљем лекара да отклони бол.

У Шпанији, где је Католичка црква посебно активна у осуђивању еутаназије, закон дозвољава пацијенту право да одбије лечење.

У Грчкој и Румунији је еутаназија строго забрањена и лекар може да добије до седам година затвора ако је примени.

У Пољској и Ирској је сличан случај, а лекари могу да буду осуђени на затворске казне од пет до 14 година.

У Србији и БиХ еутаназија се сматра убиством, док је у Хрватској забрањена, али је затворска казна мања, у зависности од случаја.