Село за шљиву богом дато

На врх брда куће, по падинама шљивици. У Дружетићу, кажу, виде Цер, Маљен и Авалу али најрадије гледају у шљиву и своје сушаре. У селу са 216 кућа, има их више од 70. Прве на струју, стигле су са зеленим планом осадесетих година, али се најстарије димњаре и даље пуше.

"Овако је мој прадеда сушио и мој деда и отац. У сушару ми стане 650 кила пресне шљиве, а добијем 180 кила суве. Димњару ми више траже него ону са мини сушаре", прича Веран Алексић из Дружетића.

Са милион и по стабала у селу ове године имаће две тоне шљива по сваком од 500 становника. Обрадовићи су ретки који бар за купљење немају бригу. Са шесторо унучића до сада су у две сушаре осушили 25 тона и још толико их чека.

"Шљива је моја зарада главна зарада, од ње смо стекли куће и купили земљу", прича Бранко Обрадовић из Дружетића.

Сретен Обрадовић из Дружетића прича како осим шљива ретко шта успева у зависности од године и додаје како је шљива за шабачки крај нешто што је Богом дато.

Само десет одсто шљива у Дружетићу оде у ракију све друго се осуши и прода.

"Проширио сам производњу да ми је та сушара мала, зато сам и планирао да одрадим овај објекат од осам тона сирове шљиве где за 24 сата иде негде око 2.000 кила суве", каже Милован Миливојевић.

Не брине мештане Дружетића ни рад ни род ни цена. Са 30 до 35 динара за килограм сирове, осушеној се надају да ће стићи до 200. Више их брине 70 нежења у селу и бројни километри неуређеног пута.

"Било би боље кад би било пута, брже би нам шљиве одлазиле и девојке долазиле", прича Боривоје Алексић.

Шљиве су им, кажу, прошле године довеле и три младе у село, зато ову годину обележавају са 50 хектара нових засада, и још толико је у припреми. Због шљивика и наталитета, очекују да им Општина Коцељева узврати дуплирањем асфалтних километара.