Кога жуљају српске ципеле?

Упркос назнакама опоравка индустрије обуће, све мање је оних који се одлучују за покретање овог посла. Високи намети и нелојална конкуренција често отежавају производњу ципела.

Ципеле из "малог врањског привредног чуда", како су називали "Коштану", готово пет деценија обилазиле су свет.

Како се у овој фабрици дневно производило и до 4.000 пари обуће, а "Коштана" упошљавала исто толико Врањанаца, вест да су дугови ставили катанац на ово предузеће многе је разочарала. Наду да ће поново носити удобне врањске ципеле, дали су мали произвођачи у удружењу које поново носи Коштанино име.

"Радим 15 година овде у овој фирми, иначе сам пре тога радила у 'Коштани', радимо за извоз, радимо домаћу производњу, зависно од артикала производња иде од 500 до 800 пари дневно", каже радница у фабрици обуће "Стефи комерц" Биљана Јовић.

Директор фабрике "Стефи комерц" Новица Ђорђевић каже да је кластер основан 2011. године на иницијативу 16 фирми из Врањског округа.

"Сви укупно имамо 1.500 радника. Још увек нисмо постигли неке конкретне резултате преко кластера, али надамо се да ћемо у неком наредном периоду остварити неке резултате и пробој на бар неко тржиште", додаје Новица Ђорђевић.

"Коштанина" судбина задесила је многе фабрике чију смо обућу некада радо носили, а број радника за машинама од 2000. године је преполовљен.

Високе намете, кажу у Привредној комори Србије, домаћи произвођачи данас не могу да поднесу, а истовремено ценом не могу да конкуришу обући из Кине, Вијетнама и Индонезије, коју најчешће носимо.

"Кинеска роба осим што је јефтина она је и неквалитетна. Када на то додате да се царинила по килограму а не по пару, по комаду, онда смо имали катастрофалну ситуацију у погледу конкуренције. Домаћи произвођачи то једноставно не могу да издрже", каже Милорад Васиљевић, секретар Удружења за индустрију текстила, одеће, коже и обуће Привредне коморе Србије.

Подстицај малим произвођачима магична је реч за опоравак домаће индустрије обуће, која је само у прошлој години остварила извоз од 332 милиона долара.

"Неки облици растерећења привреде пре свега оних који се везују за радне инпуте, јер је то делатност која је врло радно интензивна, могла би да значајно смањи трошкове са којима се срећу та предузећа. С друге стране, ниска акумулативност и неадекватна техничка основа, а превазиђена технологија би захтевала и одређену врсту помоћи која би се огледала у наменском кредитирању такве области", наводи професор Економског факултета у Београду Благоје Пауновић.

За српску обућу можда још има наде, уколико је судити по чињеници да и комшије из БиХ, који су пети извозници обуће у Европи, носе наше ципеле.