Прекрајање или преиспитивање историје

У суботу, на Видовдан, навршава се сто година од Сарајевског атентата, догађаја који је драматично променио историју света и Србије. Да ли је један век довољно времена да се историјски догађај сагледа у потпуности и колико га је могуће изместити из актуелне политике?

Гостујући у Дневнику РТС-а, историчар Чедомир Антић је, говорећи о томе колико је Сарајевски атентат битна тема за европске историчаре, истакао да свакако није важна у мери у којој је важна у Београду, Сарајеву или Загребу.

Према његовим речима, тема је врло битна пошто је стогодишњица атентата врло важна као угаони камен модерног европског ентитета.

"Верује се да је Европа, стварајући прво заједницу, а потом и Унију, изашла из једног мрачног раздобља тридесетогодишњег, неки чак кажу и седамдесетогодишњег рата", рекао је Антић.

Осврћући се на то какво је преовлађујуће мишљење код оних који се баве Сарајевским атентатом, Антић је рекао да је пре неколико месеци Би-Би-Си спровео анкету међу угледним британским и немачким историчарима и да су 90 одсто заговорници такозване Фишерове школе, која је шездесетих година преовладала у историографији – а заступа уверење да је Немачка одговорна за рат.

"Међутим, међу тих десет историчара њих троје као једну од одговорних наводи Краљевину Србију и то је, да ствар буде занимљивија, једина мала земља која је наведена као одговорна за рат", каже Антић.

Одговарајући на питање да ли је у последњих пет година сазнао нешто ново о Сарајевском атентату и о околностима атентата, Антић каже да је реч о реинтерпретацији на основу познатих извора.

"Ни Кристофер Кларк ни Маргарет Макмилан – нико није представио нове изворе. Чак је Маргарет Макмилан споменула како не очекује да је у западном свету могуће наћи нове изворе. Она верује, ако постоји могућност да се пронађе неки нови документ, мада му одриче велику важност, да је то могуће само у Србији или Русији", рекао је Антић. 

Одговарајући на питање да ли нека тумачења, која се у Србији оцењују као антисрпска, могу да имају значајан утицај на посматрање атентата и код историчара и код шире јавности, Антић каже да очигледно постоји потреба европске, у мањој мери потреба америчке јавности да минимализује значај Првог светског рата, односно да минимализује утицај влада великих сила у том рату.

"Помирење европско долази тако што се одговорност пребаци на европску парију, а то је у овом случају Србија", каже Антић.

Према његовим речима, тенденција постоји, али нису та друштва јединствена. "Разлика постоји између Макса Хејстингса и Кристофера Кларка. Дакле, то су те две Британије, можемо говорити о две Француске, две Немачке које су и дан-данас у сукобу. Али сукоб је много мањи јер Европа само јединствена, споразумно у политичком смислу може представљати велику силу, па су мање него што су биле пре сто година", каже Антић.

"Колико је мени познато, и међу западним историчарима мало је њих који су Србију оптужили а да то нису учинили узгред. Одатле то повлачење Кристофера Кларка и Маргарет Макмилан. Кад се суочите са колегама, када дођете у неку земљу, онда не можете о њој да говорите и пишете као што сте чинили када је била узгредна тема. Кларкова књига је по много чему добра, али методолошки не стоји јер није добро обрадио Србију, јер је Србију узео као стереотип да би могао да се представи", рекао је Антић.

Према његовим речима, постоји Лемолова књига. Он у уводу говори о Сребреници. "Дакле, он не може говорити о Србији из 1914. године да не објасни читаоцима зашто ради на теми која се везује за један такав злочин, сребренички", истиче Антић.

Велика већина српских историчара заступа Фишерове тезе.

"У крајњој линији наш највећи ауторитет, покојни професор Андреј Митровић, врло је јасно то представио и мени је чудно да његове књиге 'Велики рат Србије', односно 'Србија у Првом светском рату', које су одавно преведене у иностранству, нису биле цитиране, чак ни наведене у литератури многих историчара који су се толико много позивали на Србију у својим делима која су недавно објавили", закључио је Антић.