Лозница, тврђава на Дрини

Лозница је град најпознатијег српског географа Јована Цвијића и сликара Миће Поповића, град у коме је Вук Караџић учио школу. Лозница је и град који четници воле као Равну гору. То је први ослобођен град у Европи, који су четници ослободили од Немаца само неколико месеци након што је Југoславија капитулирала 1941. године.

"Немци су у овом крају наишли на жесток отпор. Из освете за претрпљене поразе, они су касније у селу Драгинaц стрељали близу 3.000 мештана. То је освета за побијене немачке војнике у овом крају", каже публициста Јован Јањић.

Лозница је тек однедавно добила статус града, а верује се да су за то заслужне добре везе између градске власти и некадашњег економског владара Србије, Млађана Динкића. Тврђава на Дрини, како неки зову Лозницу, подручје је где данас живи нешто више од 80.000 људи. У језгру града око 30.000 и скоро дупло више људи по околним местима.

По томе је Лозница једниствена у Србији. Оно по чему сви градови у Србији личе јесте незапосленост. У мачванском подручју она износи око 43 одсто, што значи да је скоро сваки други Лозничанин без посла.

Градоначелник Лознице Видоје Петровић наглашава да је незапосленост данас мања, него што је била пре неколико година.

"Пре неких 12 година на подручју Лознице је било око 18.500 незапослених, по Националној служби за запошљавање данас је то око 12.000. Она је изузетно велика и даље, али верујемо да ће се у будућности са овим темпом економског развоја та бројка смњивати", каже Петровић.

Лозница је од Београда удаљена свега 140 километара, али се до ње путује и по неколико сати, 30 километара аутопутем и 110 локалним путем.

Градоначелиник Лознице истиче да су локални путеви данас у много бољем стању, него што су били пре неколико година.

Међутим, глумац Драган Мићановић каже да му и данас до Лознице треба исто времена као и пре тридесет година, отприлике три сата.

"Нажалост због инфраструктуре наше земље тај крај је подоста скрајнут, јер је постао гранични део наше земље. Кад сам ја одрастао, то је био центар једне много веће државе. Тај један аутопут који би прошао туда направио би чудо, ја сам у то убеђен. Повезао би целу централну Србију са севером горе, оживео би тај град", каже Мићановић.

Певач групе "Легенде", Иван Милинковић, такође рођен у Лозници, каже да га за тај град вежу најлепше успомене из детињства, али да данас, најпре због времена, ретко посећује родни град.

"Ми смо као клинци, када је Дрина била мирна, препливавали на супротну старну, у БиХ. Нама је и Бијељина и Јања и Зворник, све је то нама било једно", прича Милинковић.

Одела из Лознице у центру Париза

Пре тридесетак година, одела произведена у Лозници продавала су се у центру Париза. Фабрика "Вискоза", некада лидер у производњи тканине и вискозног предива, била је највећа хемијска индустрија у региону, са више од 10.000 запослених.

Током деведесетих фабрика је уништена, 2005. године "Вискоза" потпуно престаје са производњом. Само годину дана касније, из фабрике је украдено око 330 дизни од злата и платине, а протеклих година из фабрике је украдено и све остало што је могло да се изнесе. Некадашња фабрика данас је ругло овог града. Без врата, прозора, штокова, црепова, "Вискоза" делује застрашујуће.

"Мој отац је био на неком службеном путу у Паризу и сасвим случајно је купио "Мода Лозница" сако, у центру Париза. Купио је сако произведен у Лозници, то вам говори колико је текстилна индустрија из Србије, Лознице, Југославије уопште, била јака и била извозно орјентисана", сећа се певач "Легенди".

Данас, Лозница може да се подичи једном великом фабриком, фабриком за производњу чарапа. Око 1.000 Лозничана је ту пронашло запослење. Остали се надају најављеном отварању рудника јадарита, који би требало да упосли још најмање 2.000 људи.

Старији Лозничани су, ипак, сумњичави, јер, како кажу, памте време када је 15 до 20 аутобуса, у једној смени, одвозило раднике на посао у "Вискозу". Данас, у Лозници кажу, не ради ништа.

"Колико је фирми пропало у Лозници: Вискоза, Дрина, Јадар, Гучево, Транспрт, Видар, Фак. Шта сада ради, ништа и наравно да се тешко живи, јер ништа не ради. Није проблем за нас, ми смо стари, али проблем је што сте ви млади незапослени", прича један старији Лозничанин.

"У блиској будућности је реално отварање рудника јадарита, новог минерала из кога се добија литријум и борит. Већ негде 2016. године је реално време за почетак радова и отварање рудника. То би знатно допринело не само развијању Лознице, већ и читавог овог дела западне Србије", наводи градоначелник Лознице Видоје Петровић.

Поносни на Вука Караџића, Јована Цвијића, Мићу Поповића

Свега неколико километара од Лознице, у оближњем Тршићу, рођен је Вук Стефановић Караџић. На Вуково порекло Лозничани су нарочито поносни. Зато и све што има везе са културом и образовањем у Лозници носи име српског просветитеља. У Тршићу се сваке године, традиционално, одржава Вуков сабор, једна од највећих културних манифестација тог краја.

"Ми смо као клинци ишли на Вуков сабор, за нас је то била атракција. Скупимо се и пешака до Тршића и назад", сећа се глумац Драган Мићановић.

Кућу Вука Караџића Турци су палили око десет пута. Коначно је обновљена 1933. године. Драгица, која данас брине о Вуковом имању у Тршићу, каже да је кућа обновљена по сећању старих људи, мештана, и да данас изгледа исто онако као је изгледала док је у њој боравио Вук Караџић.

"У јесен Вуков отац Стефан кућу подигне, у јесен је Турци запале. Вук је са својих 16 година био најписменији у овом крају и био је писар код војвода Подринских. Вуков млађи брат је погинуо. А Турци су из освете кућу палили. Последњи пут кад су је запалили Вуков отац је умро, а Вук је био отишао у Беч и овде је остала рушевина", прича Драгица.

Лозничани чувају и успомену на највећег српског географа и научника, Јована Цвијића. На месту где је рођен Цвијић налази се спомен плоча, а недалеко још два велика споменика.

Лозница је родни град и Миће Поповића, једног од најбољих сликара друге половине двадесетог века. У самом центру Лознице налази се и својеврсни атеље са сликама овог великог уметника.

"Као што знате он је био академик, и поред сликарства бавио се и филмском режијом и сценографијом. Писао је књиге, бавио се теоријом уметности, а овде се налазе његов радни мантил, његове четкице, нешто боја, комлетан прибор и комплетна његова аутетнтична палета", објашњава историчарка уметности Снежана Нешковић Симић.

Иако је са само три године напустио Лозницу, Мића Поповић је том граду даровао неке од својих најлепших слика.

"Како је отац Миће Поповића био професор у српско- француској школи, породица се због оца преселила у Београд. Али управо овај чин даровања и прибора и слика, свом граду, Мића Поповић се на најлепши могући начин вратио у свој град", каже Снежана Нешковић Симић.

Када је културни саджај за младе у питању Лозница и нема много чиме да се похвали. Позориште нема, а биоскоп не ради. Ипак, град се дичи савременим омладинским центром, олимпијским базеном и спортском халом.

Млађи Лозничани истичу да им бесплатан садржај у оквиру омладинског центра омогућио усавршавање страних језика, информатике и сличних садржаја.

У Лозници се налази и једна од најстаријих основних школа у Србији "Анта Богићевић". Ту школу похађали су Вук Стефановић Караџић, Јован Цвијић, али и једна од легенди југословенског спорта Владимир Цветковић.

Из Лознице је 1959. године отишао у кошаркашки клуб "Црвена звезда" и постао најбољи центар у историји тог клуба.

Владимир Цветковић писао је историју и са Звездиним фудбалерима. За 18 година колико је био генерални секретар фудбалског клуба "Црвена звезда" освојила је 18 титула. За једну сви знају, пехар шампиона Европе 1991. године.

"Док сам ја живео тамо, имали сте један спортски клуб. Имали сте једну малу спортску дворану у којој се играла и кошарка, и гимнастика, и рукомет. Тако да у то време Лозница није имала објективних услова да се бави спортом", прича Владимир Цветковић.

Скоро сваки Лозничанин ће рећи да је туризам неискоришћен потенцијал овог краја. Лозница у својој околини има бројне културно-историјске знаменитости. Спомен обележја за оба српска устанка, на Први и Други светски рат. Ту си и бање Ковиљача и Бадања, планина Гучево, манастир Троноша. Ту је и Дрина, једна од најлепших река, која тренутно служи разграничи Лозницу, односно Србију од БиХ.