Ко нам чува децу?

Запослени родитељи често траже услуге бебиситерка, а закон у Србији не прописује ко може да чува ваше дете. Агенције које нуде овакве услуге не оснивају искључиво особе којима је чување деце у опису занимања, као што је то случај у Хрватској.

Потрага за бебиситерком преко огласа изгледа једноставно, брзо и лако, али само на први поглед, јер то није ни најсигурније ни најбоље решење. Многи који желе да чувају децу, несвесни одговорности коју тај посао захтева, у томе виде само могућност зараде. Поставља се питање коме онда поверити дете на чување.

Није реткост да се деси да кандидаткиње буду одбијене због непознавања основних ствари.

"Нису знале ни како детету пелену рецимо да промене, кад сам их питала шта бисте урадиле кад би дете имало температуру, ако би изненада пало, повредило се, оне су биле затечене, збуњене", каже мајка која није имала среће са бебиситерима.

Због недовољно места у вртићима, родитељи често запошљавају дадиље. Најстарији државни беби-сервис који ради у оквиру вртића "Дечји дани" у Београду, три пута годишње организује конкурсе за будуће дадиље. Први корак су психолошки тестови способности и тестови личности у Националној служби запошљавања.

"Јако је битна та емотивна стабилност, да немају неке изразите промене расположења, да владају собом, значи просто да могу да задрже присебност у неким можда хитним, стресним ситуацијама у раду са децом", каже психолошкиња у Националној служби за запошљавање Ивана Божић.

Руководилац беби сервиса "Дечји дани" Рузмилка Ђотуновић тврди да у овај сервис долазе само кандидати који положе психотестове.

"Ту пролазе део теоретске обуке где раде стручна лица са њима, затим део практичне обуке где оне бораве у нашем вртићу и јаслама и онда се распоређују у породице", каже Рузмилка Ђотуновић.

Државне школе за дадиља не постоје, а агенције за чување деце, најчешће регистроване као Агенције за запошљавање, саме одређују начин обуке будућих дадиља пре њиховог одласка у породицу. Приватне агенције саме организују и психотестове, како би се родитељима што пре изашло у сусрет.

У агенцији "Мирна кућа" кажу да обавезу за обуку бебиситера немају, али да надлежно министарство даје обавезу о селекцији кандидата.

"Процедура за избор бебиситера подразумева да, поред документације које је прописана о некажњавању и њихових докумената, урадимо интервју са бебиситерима, стекнемо увид у њихово претходно искуство у раду са децом", истиче власница "Мирне куће" Мирјана Лукић.

Уколико се детету нешто догоди у присуству бебиситерке, родитељи немају коме да се обрате. Ова област није регулисана законом па ни родитељи ни дадиље нису заштићени.

Из Министарства рада, здравља и просвете која би требало да се баве овом темом, стигао је исти одговор: нису надлежни.

У Хрватској Министарство просвете са Министарством социјалне политике утврђује програм обуке који будуће дадиље морају да заврше.

Регистровањем те делатности сузбија се сива економија. Казна за рад на црно је око 2.000 евра. У Пољској и још неким земљама Уније, за чување деце држава плаћа бакама и декама, ако су обданишта препуна.