Зашто деца беже од куће

Драма родитеља једне петнаестогодишњакиње која је нестала испред своје куће у војвођанском селу, трајала је неколико дана. У потрагу за несталом девојчицом укључили су се сви, а после недељу дана она је пронађена у другом селу, код младића за кога је желела да се уда. Одлуке које се неће допасти родитељима само су један од разлога због којих деца беже од куће.

Прошле године, 212 малолетника на територији Београда одлучило је да напусти свој дом. Како би се то спречило, стручњаци сматрају да је неопходно успоставити бољу комуникацију између свих који учествују у животу детета од најраније доби.

Насиље у породици, лоше оцене у школи, избори које родитељи не одобравају - само су неки од разлога због којих деца одлучују да побегну од куће. Неки одлазе на дан или два како би казнили родитеље, док други желе да трајно напусте дом у коме не осећају сигурност.

"Постоји оно што зовемо промашена очекивања. Нека деца се осећају као да нису испунила завет родитеља и то су та бежања када је дете постиђено и усамљено у томе што није прихваћено такво какво је, а није достигло то што је родитељ од њега желео", каже психолог Споменка Милић.

Током првих девет месеци ове године, Полицијској управи Београд поднете су 183 пријаве нестанка малолетника. Од тога, 54 побегло је из установа социјалне заштите. У већини случајева, полицији је потребно само неколико дана да пронађе децу и врати их родитељима, односно старатељима.

Инспектор МУП-а Саша Иревић каже да нестанак званично није кривично дело. "Према тим особама поступа се као и према грађанима са којима се обавља разговор везано око тог лица које је нестало, значи обавља се разговор у својству грађанина", истиче Иревић.

Деца која не налазе довољно подршке и разумевања у породици, решење својих проблема виде у бегу од куће, упозоравају у Удружењу "Родитељ".

Бојана Селаковић из Удружења "Родитељ" каже да постоји генерално проблем у односу поверења између родитеља и детета.

"Имајући у виду начин живота, имајући у виду да су родитељи често одсутни и више од 10 сати дневно из куће у неком најкритичнијем узрасту предадолесценције и адолесценције деце и они су једноставно упућени или једни на друге или сами на себе и врло често се осећају беспомоћно", каже Бојана Селаковић.

Упућени сматрају да је важно од најранијег узраста децу усмеравати на то да су им родитељи прва линија подршке, како се у критичном периоду адолесценције не би дешавало да се од њих удаље.