Ваљево, живот може бити леп

Толико је аргумената побројано у анкети у којој су сами Ваљевци бирали добре стране живота на Колубари. Ваљевски крај познат је по чувеним војсковођама, тешњарске кафане по Баирским циганима а Ваљевци по легенди о "ваљевским подвалама".

"Ваљево је занимљива средина, има дугу традицију и осећај локалпатриотизма. Да бисте постали Ваљевац морате двеста година да живите у Ваљеву, неће вас лако прихватити," о Ваљеву каже Вигор Мајић, директор истраживачке станице Петница, Београђанин који се у Ваљево преселио због посла.

"Менталитет нам јесте паланачки али ја тврдим да је дух Ваљеваца слободан", о свом граду говори новинарка Јелена Обућина. "Иако се противим свакој врсти генерализације има нешто што сма прочитала и са чим се слажем, а то је да Ваљци спадају у ретке у Србији који никада нису имали комплекс Београда".

Ваљевска варош једно је од најстаријих градских насеља у Србији. Традицију броји дуже од шест векова. Име јој се везује за словенизирано Ваљ, што значи присвајање територије, али могло би да буде и од ваљарица у којима се ткало сукно или стога што су се становници "сваљали" са околних брда на обалу Колубаре.

Са двадесетпет хиљада експоната Народни музеј Ваљева чува доказе о својој историји. Ипак, у два пута проглашен за најбољи музеј у Србији, најмање долазе они који живе у граду чију прошлост чува.

Шетња кроз прошлост води од касабе, преко реконструкције Тешњара, до ваљевске високе средње класе и чувених војсковођа овога краја.

"Први светски рат је заступљен јер је познато да је Ваљевска болница била синоним страдања и направили смо реконструкцију пољске болнице. Ту је последња слика Надежде Петровић пред њену смрт, она је овде била добровољна болничарка. Можете видети кабинет Живојина Мишића, ту су оригинални предмети са Солунског фронта, али грађански салон који показује да је овај град неговао и тај слој друштва," каже Драгана Лазаревић Илић.

Шетати се кроз историју, може и шетњом кроз Ваљево. Од Бранковине на ободу града, у којој су рођени Десанка Максимовић, прота Матеја и Љуба Ненадовић, до Муселимовог конака. То је најстарија сачувана зграда у Ваљеву, саграђена за потребе турског управника Ваљевске нахије. Из затвора у њеном подруму на погубљење су у "сечи кнезова" кренули ваљевски кнежеви Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин.

У једној од најстаријих гимназија у Србији учили су владика Николај Велимировић и осам академика. Бранислав Петронијевић, Десанка Максимовић, Матија Бећковић, Љуба Поповић. Филозофи, глумци, књижевници, новинари, чини се да је највише уметника, ученика ове школе, које памти Србија.

"Верујем да данас Ваљевци када их питате које су две најважније гимназије у Србији, рећи ће вам Карловачка и наша. Не долази у обзир да се разматра рецимо, Прва београдска гимназија или било која друга. Ја сам је морала завршити, још као мала знала сам да ваљевска гимназија "отвара сва врата"," поноси се Јелена Обућина.

Политичке дебате у тешњарским кафанама

Са друге стране Колубаре, једна је од најпознатијих чаршија у Србији - Тешњар. У 19. веку живело се на овој калдрми. Абаџије, ћурчије, бојаџије, ковачи, опанчари. Тридесетосам заната одржавало је привреду Ваљева. Ипак, најпознатије су тешњарске кафане биле.

Према акту Среског начелства о категоризацији кафана, 1936. године Ваљево је имало 64 кафане, категорисане у три класе. Кафана "Златибор" била је састајалиште радикала, у "Србији" су се окупљале демократе, а "Мостар" су посећивали синдикално организовани радници.

О политици се данас, изгледа, прича на другим местима. Радикалски "Златибор" постао је "објекат за практичну обуку ученика у угоститељству", а његова и баште небројених кафана и кафића, углавном су празне. Новца за боемско дебатовање нема као некада. Са умирањем индустрије, умире, кажу, и музика Баирских цигана у Ваљеву.

"Како да не, мислим да је живот градова повезан са развојем индустрије. Чини ми се да у Србији је све у Београду као јединој европској метрополи и можда у Новом Саду, Крагујевцу, сви остали деле судбину и Ваљево није изузетак. Штета је што су многе фирме пропале на волшебан начин и отишле у руке људи који то нису заслужили", објашњава Душко Ђукановић,
правник и председник КК "Металац".

Крај који је кроз историју дао славне војковође, деценијама је живео од војне индустрије. До деведесетих када је, парадоксално, рат зауставио машине у "Крушику", та фабрика је од извоза муниције и ракета годишње зарађивала до осамдесет милиона долара. Пола града је на неки начин зависило од те фабрике.

"Живело је четрдесет хиљада људи од Крушика, то је била највећа војна индустирја у овом делу Европе и Балкану. Капацитети сведени на 1.400 људи, али и то нешто значи јер су друштвене фирме кроз приватизације дошле до ових висина на којима су сада", каже Ђукановић.

Крушик данас не изгледа као војни гигант, више лици на колатералну штету. У бомбардовању Србије '99. године на фабрику је пало 170 бомби. Руководство је тврдило да је уништено више од 90 одсто објеката, а запосленима су тих година понуђене отпремнине. Скоро петнаест година касније, нешто више од хиљаду радника, са стрепњом слушају вести о новим уговорима на Блиском истоку. Међу сигурне извознике, Ваљевце би вратила нова технологија за коју новца нема, и ту се спасоносни круг затвара.

У Крушику ипак мање уздишу него у фабрици која је "златним капима" снабдевала некадашњу Југославију. Приватизација Србијанке била је жесток ударац ваљевском аграру.

"Србијанка је у своје најјаче време запошљавала близу 1.200 људи, продавала сокове широм бивше Југославије и извозила, али приватизацијом је тај комбинат растурен", потврђује Витомир Митровић, заменик градоначелника Ваљева.

Само пет година, требало је новим власницима да уруше некада највећи прехрамбени комбинат западне Србије.

Штрајкови као део радничког фолклора

Штрајкови и сукоб са властима су, чини се, део ваљевског радничког фолклора. Један од првомајских излета на Градац завршио се двонедељним колективним затвором у који су Ваљевци отишли свечано обучени и певајући.

Најбројнији део ваљевског пролетеријата били су обућарски радници. Први су организовали радничке игранке и првомајске уранке, али и прве штрајкове. Најдужи је био онај пекарских радника из 1939 године који је трајао 60 дана. Годину дана касније штрајковали су и у Вистаду, а у знак солидарности све занатлије Ваљева подржале су колеге.

Али као много шта, солидарност нестаје са капитализмом. У градској управи поносни су на, тврде, повољну климу за инвестиције. Па ипак, град у којем послују четири велике стране компаније, има стопу незапослености од 22 одсто.

"Нешто што је веома важно у ваљевској привреди је то што Горење прати низ мањих фабрика, средњих и малих, које прозиводе компоненте и запошљавају велики број радне снаге. То је важно и одржало је у виталности ваљевску привреду," оцењује заменик градоначелника Ваљева.

"Штета је што нема још једна таква фирма да се запосле људи који су без посла. Омладина је без посла, данас са факултетом не можете да радите у струци, много је лекара на Заводу за запошљавање, мојих колега правника који немају храбрости или жеље да пређу у адвокатуру су волонтери у судовима што је практично одлагање пропасти", додаје Душко Ђукановић.

Посао, са друге стране, цвета банкама и факултетима. Тешко их је у Ваљеву побројати. Виша пословна школа и четири приватна универзитета школују будуће менаджере различитих смерова.

Цео регион на школовање у Ваљево

Ваљево има богату културу, али нема позориште. Високе приватне школе живе од школарина, док угледна истраживачка станица Петница сваке године води битку за новац из републичког буџета.

"Није то само особна Ваљева, Београд нема оперу. Има ту нечега што је одраз културне и економске слике у целој земљи", каже Вигор Мајић.

Пољопривредна школа са домом ученика, можда је једина образовна институција која о финансијама не брине. Ђаци најбоље стручне школе у Србији, која постоји девет деценија, уче се пољопривреди, хортикултури, ветерини. Сву храну коју у интернату троше производе сами, вишак иде у продају. Сарађује са Норвешком, Финском, Аустријом, а ђаци због широког
знања школовање могу да настављају на правима, физици или биологији.

"Један део њих је кроз пројекте са Финском успео да оде тамо, заврши допунско школовање и остали су у Финској. Неки тамо уче, неки раде, ето имамо их на самом северу Европе," са поносом прича Милан Гајић, директор пољопривредне школе.

Ваљево има Матију Настасића, играча чувеног Манчестер Ситија, иако никада није имало фудбалског прволигаша. Рукометаши и одбојкаши су тек нешто бољи.

"Били смо у последњих пет сезона учесници Супер лиге, два пута на граници да уђемо у Јадранску, тако да Ваљево може да буде поносно на овај клуб. Са друге стране, у последњој сезони су направили помак рукометаши који су се пласирали из трећег у други ранг такмичења и одбојкашице које су промениле ранг из трегећ у други", објашњава Душко Ђукановић.

Ни појединачне медаље у атлетици или пливању нису Ваљевцима много бљештаве. Време су они одвајали само за боксере и кошаркаше Металца, љубимце града.

"У појединачним спортовима повремено неко бљесне, али то је у границама просечног, ништа са чиме би се Ваљево могло поносити," каже Ђукановић.

Ван граница просечног тренутно је најбољи плејмејкер у Европи, Милош Теодосић. Физичком конституцијом није виђен за професионалног кошаркаша, али интелигенција одрасла на ваљевским подвалама учинила га је једним од најбољих белих асистената на свету. Хала из које је он кренуо пут света, иста је као у годинама у којима је Металац побеђивао и Партизан,
Цибону, Југопластику.

"Једна од првих хала у Србији изграђена је 1973. године. Од тада није мрднула, козметички се нешто дотера, али Ваљево треба да има спортски центар са садржајима које подразумевају ти објакти. О томе се прича од такозваних демократских промена од 2000. године, тада су били укопани темељи нове Хале спортова али за тринаест год ништа се није урадило," жали се председник КК "Металац".

Легенда о "ваљевској подвали"

Ваљево није економски рај, али живот у њему може бити леп. Анкета "Друштва истраживача" пронашла је 101 разлог за то, а међу њима су излети на Градац, Петничко језеро, пећине, галерија Љубе Поповића. Џез фестивал, Тешњарске вечери и ваљевска чиста вода. Домаће пиво, дуван чварци и кула Ненадовића.

"Људи који су поникли у том граду враћају се у Ваљево иако су грађани света. Љуба Поповић излаже сваке десете године рецимо, иако дође сваке друге или треће да посети град. Матија Бећковић је једну од својих најлепших песама посветио индиректно Ваљеву и верујем да сви знају за тај почетак улице између поште и суда", каже Јелена Обућина.

Легенда каже да свако ко дође у тај град мора да доживи "ваљевску подвалу". Прича говори о давнашњој шали, када су Ваљевци Шапчанима "подметнули" мушкарца уместо младе. Од тада кажу датира ривалство између два комшијска града.

"Не, то је прича из привповетке. Ваљево је добродошао град свакоме, Ваљево је увек била лепа средина. Права, српска, исконска, хришћанска средина и то мора да буде увек," закључује Душко Ђукановић.

Једна модернија Ваљевска прича казује да је од када је понестало добре ракије, пресахла и склоност Ваљеваца да подваљују комшијама, Шапчанима и Ужичанима. Сад подваљују сами себи. Ове године у Ваљеву, "Чачанска родна" родила је боље него последњих сезона, али плодове толико ситне да су већма завршили у ракијским казанима него откупним хладњачама.

Можда ће као последица те ракије из Ваљева да нам већ од зиме стижу забавније вести.