О насиљу у школама се ћути

Готово да не прође полугодиште а да се јавност не заинтересује за нови случај вршњачког насиља. Такве информације обично од медија крију и наставници и школа, па их најчешће сазнамо од родитеља.

Према речима Александре Гладанац, мајке једног десетогодишњег дечака из Чачка, њен син се из школе вратио са ишчашењем вратног дела кичме.

Дечак је родитељима објаснио да су му вршњаци, држећи га преко груди, гурали главу према поду. Како објашњава, само један дечак је покушао да му помогне и заустави насиље.

Сваки насилни чин за дете је озбиљан проблем. Важно је да родитељи свакодневно разговарају са својом децом, не само о успеху у школи, већ и односу са вршњацима и наставницима.

Како објашњава Јелена Зајегановић Јаковљевић из УНИЦЕФ-а, школе су законом обавезне да формирају тимове за заштиту од насиља, програме за превенцију и да у оквиру тог система заштите организују обавезна дежурства.

"На тај начин би наставници били присутни и за време одмора и онда када долази до сукоба", додаје Јелена Зајегановић Јаковљевић.

Пракса показује да се насиље у школама најчешће дешава пре или после наставе. У протекла три месеца, откад постоји СОС телефон за пријаву насиља у школама, пристигло је око 700 пријава из свих крајева Србије.

Према речима Велимира Тмушића, начелника Просветне инспекције, највише има физичког насиља, али и вербалног, док је дискриминација мање заступљена.

"Јављају се највише родитељи, али и ученици, као и запослени. А проблем је и насиље између ученика и професора или дирекотра и запослених", објашњава Тмушић.

Када дође до насиља, родитељи најчешће пребацују одговорност на школу, а школа на родитеље.

Да ли ће надлежни у школи коментарисати вршњачко насиље које им се дешава у дворишту, или ће избегавати медије, није најважније. Много је важније на време приметити шта не ваља, пре него што неко буде озбиљно повређен.