Вилинска деца

Међу нама живе они који се од окружења штите повлачењем у сопствени свет и до којих је тешко допрети. Ипак, некима је успело - кажу међу вилама се крију талентовани за спорт, сликарство, математику, музику.

Све је почело тихо, готово случајно. Музичка радионица Републичког удружења за аутизам осмислила је представу ''Чаробна школа'', затим је уследила прича о вечитом дечаку, Петру Пану.

Једном када су савладали текст и кореографију, Игор Деспотовић, Јована Лазић, Немања Митић, Александра Лиздек и Ђорђе Голубовић, или вилинска деца, како их зову, заблистала су на сцени.

"Они немају плафон. Кад науче нешто, кад треба да буду глумци, да се уживе у улогу неког другог, то се не препознаје на сцени", каже музички педагог Ксенија Мирковић. "Често ме питају да ли су то прави глумци, јесам ли их позајмила из неког позоришта", наводи Мирковићева.

Директно обраћање публици најбољи је вид комуникације са спољним светом. Ксенија Мирковић каже да публика реагује кад су на бини, а они реагују на публику.

"Треба их приказивати у њиховим талентима, у ономе у чему су добри, јер тако ће друштво најбоље да их прихвати", сматра Мирковићева.

Највећи успех постигли су це-деом Вилинска песма, коју певају и на енглеском. Не само што је постала химна особа са аутизмом у Србији, већ и незванична химна аутистичних.

Извршни продуцент Наталија Лазић каже да је то први це-де у Европи. "Ми смо пионири у овоме, идеја и јесте била да се друштво на овај начин сензибилише, да аутизам прихвати на прави начин. Имају потенцијале, таленте, а кроз овај це-де апострофиран је њихов таленат за музику", истиче Наталија Лазић.

Директор Основне школе "Антон Скала" Игор Раичевић каже да су деца пример како се успоставља комуникација. "Ми одрасли бисмо могли много тога од њих да научимо. Тако би друштво било много боље и хуманије'', наглашава Раичевић.