Дебитантски оброк у Токију био је прилично депресиван. После целодневног лета на сасвим другу страну света постало је кристално јасно да нам је кретање, због дозлабога рестриктивних правила, ограничено на неколико десетина метара око хотела и само једну продавницу – јапанску подружницу ланца "севен илевен".

Пре тога, само сам једном, и то пре петнаестак година, ушао у такву радњу, негде око 70. улице на источном делу Менхетна, махом да би се лично уверио зашто је Њујорчани тако упорно избегавају. С добрим разлогом, док су се отварала аутоматска врата токијског локала, био сам јако скептичан.

Било је прекасно и, преуморнима за било какве импровизације, избор хране сведен је на мистериозне хладне ражњиће, сендвиче тајног садржаја и рафове накрцане потпуно непознатим производима. Мудро, изабрали смо суши који је, ако ништа друго, бар изгледао весело.

Јарконаранџасти филети димљеног лососа били су уредно послагани на једнако велике гомиле пиринча. Уколико се изузме чињеница да је кесицу соја соса, као некада тетрапак с млеком или пластичну кантицу мајонеза код куће, било практично немогуће отворити без озбиљнијих последица, први оброк је био сасвим задовољавајући. Соја сос је, некако, спојио укус лососа и перфектно скуваног пиринча или смо, напросто, били језиво гладни. Зеленкаста пластика, пободена између филета лососа, како се испоставило, није била јестива.

Продавнице "севен илевен", за разлику од Америке, у Јапану имају прилично важно место у локалним заједницама, јер често представљају једину шансу да се Јапанци, после бескрајних и исцрпљујућих радних дана, нахране и попију које пиво. Пре него што, исцрпљени, задремају на плочнику, клупи у парку или возу.

Ражњићима против јапанских правила

Мрачне улице злогласне четврти Кибукићо освајали смо ћошак по ћошак, вагајући непрестано колико прецизно апликација која прати странце, једнако застрашујућа и захтевна "Оћа", може да одреди колико смо тачно метара прекршили, како се на крају испоставило, преамбициозно замишљена јапанска правила.

Из локала смештеног у брвнари склепаној између блештавих реклама локалних "љубавних хотела", ширио се мирис свеже печеног меса. Изгледом, подсећао је на дрвене радње чаршијског кујунџилука, само некако запуштене и нагарављене спољашности. Унутра, усред мемле и сенки које је бацала шкиљава сијалица, за шанком смештеним испред мутног стакла скривеног роштиља, цигарете је, уз пиво, пушило неколико Јапанаца.

Деловало је неодољиво.

Тренутак пре него што смо добили упалу мишића од комуникације са конобаром, пред нас је стигла гомила ражњића, нагарављених различитим нијансама дима. И неколико посуда са сосовима једнако непознатог порекла. Испоставило се да су шпаргле умотане у шните локалне верзије сланинице савршено укусне, посебно уколико се накратко уваљају у сос од белог лука. Сланиница се просто топила већ на додир с језиком, а укус дима, меса и сосова потпуно се стопио са хрскавим шпарглама. Бубрези понабадани на дрвене штапиће били су мало жилави.

До краја јапанске авантуре остали смо жељни тих сланинастих шпаргли. Ниједном касније нисмо успели да уђемо у тај локал. Због страха од коронавируса или чега другог, више нас нису пустили унутра. Зашто, плашим се, никада нећемо сазнати.

Већ два ћошка даље, чим избегнете нигеријске подводаче који на странце насрћу нудећи, на крљавом енглеском, услуге девојака и дечака, или шта већ не, велики неонски излог осветљава фотографије стотина врста сушија. Што да не…

Иза шанка и замагљене витрине у коју су послагани комади туне, лососа, мајстор невероватном вештином ређа комаде рибе, ракова, икре и кракове хоботница на гомилице пиринча, које претходно замаже слојем васабија.

Наручујемо икру летећих риба, кракове хоботница, шкампе, лосос, туну, тофу, неколико потпуно непознатих ствари. И две остриге, бар двоструко веће од јадранских. Мирис мора помешан са лимуном и желатинастим месом шкољке просто клизне низ грло. Уколико успете да ту масу зауздате штапићима.

Салата такође изгледа необично. У торњеве пиринча уваљано је различито поврће. Зелениш проглашавамо зеленом салатом и бамбусом. Са пар капи соја соса наизглед безукусна инсталација добија сасвим нову димензију.

С друге стране шанка, сличну храну једу два истетовирана Јапанца. Овај крај надалеко је познат по криминалу, безвлашћу и јакузама. Нисам сигуран да смо видели иједног од ових надалеко познатих јапанских криминалаца.

Уједно, Кабукићо слови и за најпрљавији део Токија, јер млади који се упорно опиру ограничењима кретања и окупљања просто не хају за уредбе владе. Свињац који до касно ноћу направе бауљајући пијани по полумрачним сокацима, већ рано изјутра нетрагом ишчезне, чим у крај допедалирају чистачи и власници локалних продавница.

Стотинак метара даље, прекопута "Мекдоналдса", група Јапанаца улази у чудан локал. Изувају се одмах при уласку и седају за ниске столове. Конобар одмах доноси ћуп пун ужареног угља, прекривен танком металном мрежом. Личи на роштиљ.

Сулундари некако углављени у плафон одвлаче дим из просторије у којој већ седи десетак људи. Двојица одевена у јукате, традиционалну јапанску одећу код нас познату као кимоно. Јапанци се деценијама хвале како једу најквалитетнију говедину на свету. Био је идеалан тренутак да ту тврдњу ставимо на пробу.

Ређамо комаде меса на ужарену решетку и чекамо, нестрпљиво, да се испече. Прве комаде, полусирове, утапамо у соја сос и жваћемо нестрпљиво. Ништа спектакуларно.

Тек после неколико покушаја схватамо да је стрпљење врлина приликом справљања оваквих оброка, који суштински потичу из Кореје, са којом Јапан има чудне, сложене и, у неким периодима, прилично сурове односе.

Комплетна вечера садржи неколико врста салате, клица, корејске туршије јарких боја за којом Јапанци напросто лудују, пиринач, неколико сосова и више врста меса, уз незаобилазни на танке шните исечен говеђи језик. Чим, копирајући потезе људи који чуче за суседним столовима, проникнете у вештину справљања, успевате да схватите због чега Јапанци толико хвале своју говедину.

Улична верзија корејске хране, ни налик овим портабл роштиљима, продаје се и у малим локалима, махом углављеним испред пролаза које блештавило главних улица деле од уских пролаза што воде у мање забавне делове града.

Продају се велике, масне палачинке напуњене различитим сиревима или локалним верзијама бундеве, као и поховане куглице сира уваљане у не претерано сладак прах шећер. Ништа спектакуларно, осим ако сте безнадежно гладни.

Супе разне јапанске

Пет пуних година потребно је да би амбициозни младић достигао вештину довољну да му стари мајстор дозволи да наизглед једноставну супу са резанцима и свакојаким другим лудостима стави пред муштерије.

Удон је за Јапанце део традиције. Састоји се од бистре рибље супе у коју се, зависно да афинитета, убацују савршено поховани краци лигњи, шкампи, кора од тофуа, или се једе потпуно клот – само са резанцима, које мајстори праве непосредно пре него што их прелију бистром течношћу.

Коначно добијете и кашику, али убрзо схватате да вам и не треба, јер кракове лигњи и резанце већ без икаквих проблема хватате штапићима.

Супу напросто попијете из чиније на самом крају ручка. Ни кувари више не стрепе да ли ћете да се самоповредите током јела. На ивици сте да у потпуности савладате Јапан.

Једнако популарна супа у Токију је рамен и суштински се справља на сличан начин као и удон. Младићи годинама уче како да савршену говеђу супу ускладе са на ситне коцкице исеченим испрженим месом, влашцем и незаобилазним, на лицу места прављеним, резанцима.

Ипак, за разлику од удона, Јапанци умеју и да изошљаре рамен, па све састојке једноставно утоваре у чинију величине мањег лавора. Укусно ако сте баш гладни, али истовремено и претерано чак и за Балканце.

Уколико, пак, Лука Дончић и екипа победе Шпанце нешто после седам сати по локалном времену, схватите да имате јако мало времена за вечеру док се кафане, сат времена касније, не затворе.

Упадате у први пристојан локал, и конобар наслоњен на акваријум у којем се бече мурина и локална светлобраон кирња, просто не успева да вам објасни да за пола сата нећете успети да једете.

Мануелном методом објашњавате како време није фактор и пред вас, убрзо долази, пладањ на којем су уредно сложене печене јегуље, лосос, туна и незаобилазна супа мисо. Сашими је у Јапану једнако популаран као суши и састоји се од неколико јела, углавном једнако укусних. Понекада прилично необичних.

Мисо супа је у Токију важна понајвише због ужасне влаге која прати паклене врућине, па представља озбиљан извор електролита које непрестано губите базајући по граду и борилиштима. После неколико таквих супа, рецимо, ноћу престају да вас буде грчеви у листовима.

У брзини, ипак, догоди се и да погрешите. У гомили шљаштећих ресторана бирате онај који изгледа најјапанскије. Боце сакеа уредно су послагане на тамнобраон лакиране полице. Фотографије изгледају обећавајуће и бирате кракове хоботнице уроњене у супу, резанце од хељде и пиринчани слаткиш који необично подсећа на жуманце.

Срећни сте што сте изабрали баш-баш јапански локал и после неколико тренутака пред вас износе тацну на којој су уредно поређане чиније са супом, резанцима и слаткишима. Испоставља се, убрзо, да су кракови хоботнице, у ствари, бамбуси, који су, мада утопљени у браонкасту супу и даље прилично бљутави.

Слаткиш од пиринча је тешко сажвакати, иако је слаткасти густи сируп, налик меду, прилично укусан. На крају, схватате да је ресторан, у ствари корејски.

Одлучни да не поновите такву грешку, дан или два касније, улазите у суседну зграду. Играте на сигурно и бирате ресторан са најлепшим акваријумом по којем пливају свакојаке шарене рибе.

Наручујете поховане шкампе и снежне ракове. Треба вам и супа, па бирате најсигурнију варијанту – чорбу од ракова. И нема грешке, поховане ракове и шкампе уваљате и слаткасти сируп. Савршени су. Наранџаста чорба од ракова је, такође, изванредна. Истовремено и прилично врела. Налазите се стотинак метара ван зоне у којој смете да будете. Надате се да Јапанци имају разумевања за ваше гастрономске авантуре.

Схватате да не хају претерано, што вам отвара могућност да наредног дана одете и коју стотину метара даље од металне ограде која је Олимпијске игре делила од остатка Токија. На крају добаците и до слаткиша, савршене кафе, продавнице јапанског вискија и тек тада установите да нећете успети све да пробате. Таман да се у Токију задржите и стотину брзих тестова на коронавирус.

Кавамуру су оптужили да је показао "непоштовање", понајвише зато што су спортисти сами себи стављали медаље око врата, сходно стриктним ковид протоколима.

Он се после извинио и нагласио да ће платити замену.

"Осим што је показао дозу непоштовања, он је угризао медаљу иако су спортисти сами себи стављали медаље или су их стављали својим саиграчима, све збогт превенције ширења инфекције. Жао ми је, заиста не разумем", написала је Јуки Ота на Твитеру, јапанска освајачица сребрне медаље у мачевању.

"Заражена медаља" је убрзо постао тренд на Твитеру у Јапану.

Гест угриза медаље је нешто што је уобичајено, ни на који начин необично заправо, али се сматра резервисаним за освајаче злата.

Олимпијски комитет је објавио да ће послати нову медаљу јапанској спортисткињи, о свом трошку. 

Све до пред само отварање, због страховања од ширења новог коронавируса, одржавању Олимпијских игара се опирало преко 70 одсто грађана, али у анкети коју је спровео тиражни дневни лист Асахи два дана пред завршетак највећег светског спортског догађаја, против њега се изјаснило само 32 одсто испитаника - сада је за одржавање игара било чак 56 процената грађана, у односу на једва нешто више од 20 у недељама пре њих.

Дајте народу игара

Такав преокрет није за чуђење. Било да је реч о агонији или еуфорији, драмски ефекат Олимпијских игара је непревазиђен. А јапански спортисти у Токију су побрали 58 медаља, од чега чак 27 златних.

То је био убедљиво најбољи резултат у историји јапанског спорта, па је јасно да је домаће становништво сваког дана олимпијаде имало пуно повода за наду, узбуђење и радост.

Поређења ради, након Рија Јапан је у своје витрине положио 41 одличје, што је био претходни најбољи резултат, јер су спортисти Земље излазећег сунца пре тога у Лондону освојили 38 медаље, док су, још дубље у прошлости, рецимо, на играма у Сиднеју, застали на мање од 20.

Јапан су овог пута представљале чак 582 атлете, а жетва медаља поред спортова у којима су Јапанци традиционално изузетни као што су џудо, гимнастика, пливање, стони тенис, бејзбол и софтбол, и добри у последње време, као што су рвање и бокс за жене, протегла се и на (европско) мачевање, па чак и кошарку (за жене).

Помогло је и увођење у програм традиционалне јапанске вештине каратеа и скејтборда, за чије тренинге у Јапану постоје одлични услови.

Сав тај успех пробудио је национални понос и допринео да се став према одржавању олимпијаде преокрене.

Неповезане и досадне церемоније

Ипак, постоји и нешто за чим јапанска публика жали када су у питању дешавања на стадионима, поред саме чињенице да публици није уопште било дозвољено присуство на трибинама.

Реч је о церемонијама којима су отворене и затворене Игре. Оне се ових дана критикују због недостатка маштовитости и одсуства видног, разумљивог концепта који би послужио као везивно ткиво које уједињује различите елементе, као што су музички наступи, плесови и видео клипови.

Оно што Јапанце боли и што неки од њих осећају као срамоту је то што је део страних спортиста обе церемоније напустио, док су се током затварања могле видети и атлете које се излежавају и баве својим телефонима, незаинтересовани за догађаје на терену Националног стадиона.

То, наводно, никада раније није било примећено на таквим церемонијама, из чега неки јапански медији извлаче закључак да се никада пре није десило.

Мада је велики узрок за ту равнодушност, несумњиво, одуство публике и пригушенији тон свесно одређен из пијетета према настрадалима од ковида, јапански новинари оцењују да су разлози што су се спортисти на церемонијама отварања и затварања досађивали то што су оне биле развучене, тематски неповезане, па и несхватљиве за странце с обзиром да су поједине (њима неразумљиве) јапанске композиције извођене на статичан начин који није будио жељу за плесом, односно, учешћем.

Посебна мета критике, па и саркастичних коментара, су били дуги говори функционера, нарочито председника Међународног олимпијског комитета Томаса Баха који је на отварању "прогутао" читавих 13 минута, а приликом затварања "спржио" још седам.

Мада је на затварању био приказан портпури традиционалних народних плесова из различитих делова земље, снимљених у локалним заједницама и изведених на самом стадиону, церемонија отварања је била посебно сиромашна оригинално јапанским садржајима, због чега многи у острвској царевини осећају да је пропуштена ретко добра прилика да се милијардама гледалаца широм кугле прикаже богато културно наслеђе земље.

Отварање је обиловало западњачким мелодијама и плесним формама, међу којима је нарочито дуга била соло џез нумера изведена на клавиру, која би, као и степовање, вероватно била прикладнија за олимпијски град попут Лос Анђелеса или Атланте.

С друге стране, јапанска култура је представљена само сценом у којој дрводеље и градитељи подижу традиционалну кућу у јапанском стилу и релативно кратким наступом глумца јапанског традиционалног позоришта "Кабуки" у измењеном, стилизованом костиму.

Преозбиљне Јапанце изненадило представљање Париза током церемоније затварања

И, коначно, можемо додати, утисак је да су церемоније у Токију, нарочито отварање, упркос свој несрећи која је задесила цело човечанство у последњих пар година, ипак биле сувише мрачне.

Јер не само да се говорило о жртвама ковида, за које је одржан и минут ћутања, о великом цунамију који је пре десет година на североистоку Јапана усмртио близу 20.000 људи, већ је у програм укључен и суморни перформанс у знак сећања на жртве поплава на југу Јапана и чак осврт на погибију изреалских олимпијаца који су настрадали у терористичком нападу 1972. у Минхену.

Церемонија отварања тако је, до уласка спортиста у стадион, била једна врста литаније несрећа или каталога могућих узрока смрти. Остаје мистерија зашто је поред толиких природних катастрофа било потребно да се баш у Токију помену и јадни Израелци којих се на отварању нису дотицале раније Олимпијске игре.

Мада је било и симпатичних, веселих сцена, као оне с момцима који су својим телима и разним једноставним помагалима настојали да брзо осликају све пиктограме који представљају олимпијске дисциплине, аутори церемонија у јапанској престоници као да су били поражени величином одговорности коју су понели или спутани идејом да је изражавање радости табу у садашњим условима, па су од догађаја који је требало да људима широм планете пружи мало опуштања и неку врсту (макар лажне) наде да ће се живот ускоро вратити у нормалу направили нешто што је на моменте деловало као претерано ламентирање над људским усудом.

С тим у вези, медији у Јапану ових дана изражавају изненађење а грађани се наглас питају није ли цела олимпијада у Токију могла бити много другачија, далеко ведрија и радоснија.

Ово стога што их је "продрмало" представљање следећег домаћина олимпијаде Париза на крају церемоније затварања - у престоници Француске на малој површини окупиле су се хиљаде грађана без маски, који су, скупа са репрезентативцима своје земље, пред камерама из све снаге навијали, певали и радовали се новом сусрету спортиста целог света који ће тамо бити уприличен 2024, као да епидемије уопште нема.

"Док друге земље славе повратак својих спортиста, ми подвргавамо наше најокрутнијем и најбезобзирнијем третману”, сматрају у Аустралијском Олимпијском комитету.

”Они као да су кажњени због тога што поносно представљали своју земљу са великом посвећеношћу на Олимпијским играма", додаје се у саопштењу кровне спортске органзације Аустралије. 

16 чланова олимпијског тима Аустралије већ је у карантину у Сиднеју, главном граду Новог Јужног Велса.

Влада те државе рекла је да је "висок ризик од делта соја ковида 19 у том аустралијској држави" разлог због којег је одбијен захтев за изузеће који је поднео АОК.

Махали су пролазницима, који се на њихову песму, журећи на воз, нису ни освртали. Од првог дана, на разним местима у Токију, групице незадовољних, махом старијих људи, протестовале су због "најезде странаца", окривљујући их за нови талас ширења коронавируса.

Залуд. Игре су, упркос политичким играријама, безбројним тешкоћама и свакојаким ограничењима, одржане. Уколико се изузму пијанац који је покушао да прескочи ограду бејзбол стадиона у Јокохами и лудак што је ножем насрнуо на путнике у возу у Токију, протекле без икаквих инцидената. Корејци и Јапанци су се, накратко, присетили старих завада око застава, Белорускиња је побегла у Пољску, Алжирка је, покушавајући да упаљачем отвори кофер, прогорела паркет собе у Олимпијском селу...

Прохујала су и два тајфуна, али их готово нико није ни приметио. Велика већина становника Токија преспавала је земљотрес, који је једног раног јутра протресао јапанску престоницу.

"Драго ми је што су се Игре коначно завршиле", написао је колумниста токијског Маинићи шимбуна Масао Јора, постављајући питање чега ће се тачно сећати млади Јапанци, када се у старости буду присећали Олимпијских игара које су, са годину дана закашњења, у овом граду одржане лета 2021. 

Могуће по чињеници да су масовно гледали телевизијске преносе такмичења која су одржавана практично у комшилуку. У свим кафеима и ресторанима су, током шеснаест олимпијских дана, били укључени телевизори на којима су, непрестано, преношене борбе. Осим једном, када је нека девојка махнито трчала по пиринчанима пољима. Нисам схватио зашто.

Суштински, преноси отварања и затварања Олимпијских игара, два су најгледанија догађаја у историји јапанске телевизије. Свечаност којом су Игре почеле гледало је 56,4 одсто Јапанаца, док је пренос гашења олимпијског пламена, пратило њих 46,7 одсто. На трећем месту најгледанијих догађаја у историји јапанске телевизије је отварање Игара, које су, такође у Токију, одржане 1964. године.

Јапанци су, кад већ нису могли да дођу на борилишта, масовно пратили и финале олимпијског турнира у бејзболу у којем су њихови хероји победили Американце, као и последњи сат маратона.

Што се навијача тиче, који су некако успели да се увуку на борилишта, последњи километар маратона био је без премца најгледанији догађај Игара, јер је праћењем сигнала мобилних уређаја утврђено да се у радијусу од 500 метара око циља налазило око 44.000 људи, односно двадесетак одсто више него у исто време недељу дана раније.

Процењено одокативном методом, најпосећенији догађај у аренама било је финале олимпијског турнира у кошарци, којем је присуствовало неколико хиљада људи, махом гостију организатора, спортиста и новинара.

Када се сведу рачуни, јапански јавни сервис НХК је био, без конкуренције, најгледанија телевизијска станица у тој држави током свих шеснаест дана игара.

Одвлачење олимпијских кругова

Непосредно после затварања, два реморкера су из канала око вештачких острва, направљених недалеко од Дугиног моста, не би ли на какав волшебан начин, крајем оног рата некако зауставили америчку инвазију која се никада није догодила, одвукли баржу са које су, протеклих седмица, светлели олимпијски кругови.

Олимпијске игре су завршене и Токио полако своди рачуне три недеље дугог спортског спектакла, који скоро нико није видео уживо. Стигли су до суме од двадесет три милијарде долара, што градски челници сматрају опасним претеривањем, док аналитичари тврде да је то тек почетак проблема који ће у деценијама које долазе плаћати порески обвезници.

Званично, Игре су Јапан коштале нешто више од 16 милијарди долара, од чега добар део отпада на рачуне направљене због одлагања и сумануту цифру потрошену на мере против коронавируса, укључујући бесомучна тестирања свих странаца и хектолитре разноразних средстава којима су недељама дезинфиковали све пролазнике.

Шеснаест или двадесет три милијарде долара, у зависности које аргументе узмете за исправне, тврде јапански економисти мала су цена огромног позитивног публицитета, који је ова земља заслужила током трајања Олимпијских игара.

Политичке странке, спремајући се за јесење изборе, месецима су безмало све активности заснивале на плашењу Јапанаца наводном експлозијом нових сорти коронавируса, које су до ове далеке, острвске земље донели странци – спортисти и новинари.

Стога је и лако објаснити понашање, додуше ретких, власника који су невештом гестикулацијом терали странце из ресторана, или једнако ретке путнике воза који су на појаву странаца хитро и у последњи час, бежали из вагона.

У Токију је 11. августа, када су сви спортисти и велика већина новинара већ увелико напустили Јапан, регистровано око 4.200 новозаражених. Много више него отприлике 800 колико је било на почетку Игара.

Локални аналитичари, ипак, сматрају да је за раст броја заражених много мудрије окривити младе који су се у неколико по забави познатих градских четврти окупљали, пркосећи мерама које је увела градска влада, него госте чије је кретање било драматично ограничено.

Олимпијске игре одржане у Токију 1964. године, историјски је догађај који се, према истраживању јавног мњења које је у марту објавио дневник Јомиури шимбун, најдубље урезао у памћење Јапанаца. Махом јер су представљале повратак те државе на велику сцену после скоро две мучне деценије које су уследиле после пораза у Другом светском рату. Игре су у том истраживању биле испред напада атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки, велику нафтну кризу и Перл Харбур.

Заоставштина Игара под маскама, како Јапанци зову нетом окончане Олимпијске игре, биће остављена суду времена.

"Драги спортисти и спортисткиње, министре, председниче Олимпијског комитета, тренери, медицинско особље, стручни штабови У име државе Србије желим да вам се захвалим на огромној радости којој сте нам приуштили. На свим спортским такмичењима увек је народ био уз вас и бескрајно се радовали вашим успесима. Али, Олимпијске игре су нешто посебно, својеврсно такмичење нација. Пре само осам година, у нешто ширем региону Западног Балкана, били смо пети. Данас смо други, испред нас је само Мађарска", рекао је Вучић

Председник је најавио и повећање новчаних награда за освојене медаље.

"Верујем да ћемо повећати награде на 100.000 евра за злато, 90.000 за сребро и 80.000 за бронзу, чиме ћемо се значајно приближити Италијанима", објаснио је он.

Вучић се посебно захвалио "седморици величанствених" из ватерполо репрезентације, изразивши наду да неће сви отићи из националне селекције.

"Хвала свима на на медаљама, али и онима који нису донели медаље, али су се борили. Гледаћете сада са неких других места, од стручног штаба, Олимпијског комитета, државних функција, али верујем да ћете помоћи да градимо шампионе", рекао је он.

Представницима Одбојкашког савеза поручио је у шали да настоје да не само одбојкашице доносе медаље, већ да их освоје и одбојкаши.

Истакао је да ће држава урадити све што може да на наредним Олимпијским играма у Паризу и Лос Анђелесу дођемо до двоцифреног броја медаља.

Вучић је приметио да су Олимпијске игре посебно такмичење, не само појединаца и колектива, не само показивање заједништва и квалитета у спорту, већ такмичање нација, које се од оне старе пословице - да је важно учествовати, претворило у бројање медаља.

Олимпијска шампионка Милица Мандић у име свих олимпијаца захвалила се на подршци и истакла да је тим Србије са девет медаља оправдао поверење на Олимпијским играма у Токију.

"Већа част није могла да ми припадне а то је да се обратим у име овог шампионског тима. За мене су ове Игре биле посебне по много чему, али оно што је оставило највећи утисак на мене јесте емоција коју сам осетила, пожртвованост сваког олимпијца. Хвала вам на пожртвованости, храбрости, борбености, хвала на сузама којих је било. Хвала на подршци коју сам осетила у нашем колективу", рекла је Мандић на пријему у Председништву Србије.

Дамир Микец уручио је председнику маскоту Олимпијских игара са потписима свих освајача медаља у Токију

Након пријема код председника Србије, за олимпијце ће на чувеном балкону бити уприличен свечани дочек, а за све грађане биће организован музичко-спортски програм.

"Велика ми је привилегија била пре свега бити део ове екипе, а онда и бити капитен на крају ове дивне епизоде, на крају једног најлепшег и последњег плеса. Тако да, хвала момцима што су веровали, што смо веровали до краја, овом човеку поред нас, поред мене, што је веровао у нас, трпео нас и што је потајно и плакао и молио се да се све ово заврши овако како јесте", изјавио је капитен Филип Филиповић.

Капитен је додао да је сигуран да су учинили нацију поносном. 

"Вредело је сваког секунда, сваког минута тренинга, малтретирања, утакмица и онога што је ван базена и што се никада неће сазнати. Сигуран сам да смо сада учинили нацију поносном и пре свега наше најмилије, фамилије и пријатеље. Много жртве стоји између овога, одрциања, али када се овако заврши све добије виши смисао", закључио је Филиповић.

На аеродрому "Никола Тесла" у Београду, дочекане су и кошаркашице Србије и златна каратисткиња Јована Прековић. 

Реакције наших спортиста су биле врло емотивне, а посебно Јоване Прековић.

Очекује се да ускоро на аеродрому буде организована и посебна конференција за медије освајача златних медаља. А репортер РТС-а је искористио прилику да разговара и са Андријом Прлаиновићем и Соњом Васић о наступу на Играма.

За цео тим Србије на платоу Скупштнине града Београда организован је свечани дочек Олимпијског тима Србије, који ће на легендарни балкон изаћи после историјског успеха и освајања девет олимпијских медаља.

Већ традиционална манифестација почиње у 21 час, а сви који не могу да дођу до платоа, могу је пратити у директном преносу на Првом програму РТС-а.

Због рекордног броја освојених медаља током три вечери бојама заставе Србије биће обасјани Мост на Ади, Бранков мост, Палата Албанија и фонтана на Славији.

Златне медаље освојиле су Милица Мандић и Јована Прековић, као и ватерполо репрезентација, сребро је изборио стрелац Дамир Микец, а бронзане медаље су припале баскеташима, одбојкашицама, стрелцу Миленку Себићу, теквондисткињи Тијани Богдановић и рвачу Зурабу Датунашвилију.

Поред славља у Београду, Прековићевој ће бити организован дочек и у родном Аранђеловцу.

Већ традиционална манифестација сусрета наших најбољих спортиста и навијача почиње у 21 час, а сви који не могу да дођу до платоа Старог двора, могу је пратити у директном преносу на Првом програму РТС-а.

Одлука да се не дозволи долазак страних навијача несумњиво је била исправна, поготову у светлу чињенице да је вакцинација у Земљи излазећег сунца, као и другде широм света, каснила, а да се глобусом истовремено ширио врло заразни британски сој новог коронавируса.

Али да ли је Oлимпијада заиста морала да прође и без домаће публике, са сабласно пустим трибинама, у необичној и на моменте језивој тишини, сa ретким (и привилегованим) новинарима, који су се, скупа с нешто спортских функционера и атлета жељних да подрже колеге, "мотали" по празним ходницима борилишта?

У атмосфери која се не може назвати ни позоришном, јер, мада су се гласови с терена чули као са драмске позорнице, није било бучних салви аплауза и овација публике.

Судбоносна одлука

У тренутку када су јапанска влада и организатори донели бесповратни суд о томе да у потпуности искључе гледаоце, у тој земљи, чија је популација близу 126 милиона, дневно је бележено само око три хиљаде новозаражених. 

Истина је, међутим, и то да далекоисточна царевина има изразито мали број болничких лежајева у интезивној нези у односу на друге високоразвијене земље, као и то да није поседовала сопствену вакцину, те да није успела да прибави довољно страних да имунизује становништво до потребног нивоа пре почетка Oлимпијаде. Ваља поменути и да је управо у то време у земљи почео да се јавља и опасни индијски сој вируса. 

Ипак, од епидемијског је можда било теже политичко бреме.

Владајућа коалиција Либерално-демократске партије и странке Комеито, месецима је трпела притиске медицинске струке и анксиозног бирачког тела, које се у истраживањима јавног мњења великом већином изјашњавало за поновно одлагање или потпуно одустајање од игара, док су избори за национални парламент, од којих зависи и ко ће формирати владу, близу. (Очекује се да ће они бити одржани најкасније у октобру.)

Шеф организационог комитета Сеико Хашимото искрено је изјавила да је присуство публике морало бити забрањено како би (уплашени, незадовољни) народ прихватио одржавање игара.

И тако је исписана историја. Токијске су једине Олимпијске игре у историји без присуства обичних грађана. Оне су и једине које су биле одложене.

Изграђене су куле и градови, уложено директно и индиректно преко 23 милијарде долара, претрпљен губитак од око две-три милијарде због померања термина одржавања за годину дана и бачено још између милијарду и две због повраћаја новца за продате карте, отказивања пропратних догађаја и изостанка потрошње у угоститељским и продајним објектима око борилишта.

У страху су велике очи

Епидемијски подаци говоре да је изравни импакт Олимпијских игара, нарочито странаца од којих се у Земљи излазећег сунца пуно страховало, када је у питању ширење новог коронавируса био више него минималан.

У пет и по недеља пред и током трајања олимпијског турнира спроведено је око 620.000 тестова којима је откривено само 458 заражених и то међу око 100.000 такмичара, тренера, спортских функционера, новинара, волонтера и административних радника (од којих је нешто мање од 43.000 пристигло из иностранства).

Већина тих носилаца вируса били су домаћи службеници и волонтери. Само 29 од преко 11.000 спортиста је било заражено, а број оних међу њима који су због тога били присиљени да одустану од такмичења био је још мањи – свега 19.

Када се све то узме у обзир, силне спекулације и узбуђење у вези евентуалног отказивања Олимпијских игара у Токију сада изгледају као класични случај "много буке ни око чега", који подсећа на фамозни компјутерски проблем "Y2К" с краја прошлог века, за који се страховало да ће паралисати светску економију, а који је био успешно решен.

Наравно, немогуће је, и била би лаж, негирати или минимализовати опасност која прети од новог коронавируса, јер су ти изузетни резултати у обуздавању епидемије међу такмичарима и особљем у Токију остварени захваљујући предузетим превентивним мерама.

Од њих, најбитније су биле често тестирање и одвајање спортиста и страних новинара од јапанског становништва кроз двонедељну забрану коришћења јавног превоза и кретања ван релације олимпијско село – борилиште за спортисте и тренере, односно, хотел - медија центар – борилиште за новинаре. 

Јасно је и да је дневни број новозаражених у Јапану скочио током самог трајања Олимпијаде, са нешто више од две хиљаде на преко пет хиљада у Токију, и са око четири-пет на близу 16.000 у целој земљи.

Иако се то, очигледно, није десило због доласка већег броја странаца, делимично је оправдан аргумент да се становништво опустило због олимпијаде, славећи успехе домаћих спортиста и користећи празнике уведене поводом отварања и затварања игара за изласке и забаву.

Жал у срцу

Међутим, мада треба бити захвалан да су игре уопште одржане, код многих учесника, новинара и спонзора у устима је остао горки укус – утисак да су мере биле престроге, да је с мало више труда и жеље могло да се, уз одржавање неопходне дистанце, омогући присуство одређеног контингента публике бар на такмичењима која се одржавају под отвореним небом, као што су, рецимо, фудбал, рагби или атлетика.

Жал је нарочито велика међу обичним јапанским становништвом, посебно грађанима Токија, јер они схватају да је одржавање олимпијских игара у сопственој земљи, нарочито у свом граду, нешто што се може десити само једном у животу, или бар само једном у младости.

Поготово што су јапански спортисти освојили убедљиво највећи број медаља у историји своје земље, чак 58, у поређењу са тридесет до четрдесет на претходним за њих успешним олимпијским турнирима.

Из тога се, наравно, види да су се јапански такмичари с посебним жаром припремали за домаћу Олимпијаду и, наравно, поседовали предност у смислу да су били окружени својим породицама и пријатељима и на располагању имали медицинску опрему и спортско-научну инфраструктуру потребну за добар тренинг и опоравак током трајања игара. 

Но, у срцу просечног становника Земље излазећег сунца остаје немир, а у глави шкакљиво питање: колики је успех могао бити постигнут, колико је четвртих и петих места могло бити преточено у медаље да је на трибинама било бар нешто јапанских навијача?

Мада су се у месецима, па и недељама пред почетак Олимпијаде изјашњавали против ње, када је почела, јапански грађани су похрлили да ухвате макар делић догађања – тражили су места дуж стаза бициклистичких трка и трасе маратона, тискали се на железничким стајалиштима и надвожњацима с којих се могло вирити у борилишта, окупљали око националног стадиона како би бар видели ватромет изнад њега током церемонија отварања и затварања.

Било је и оних који су резервисали хотел уз стазу маратона како би, неометани од редара који су опомињали гледаоце да се не окупљају, с прозора могли да осмотре вероватно најтежу олимпијску битку. 

Они су са сетом, па и индигнацијом, новинарима изјављивали да је све могло бити другачије да влада није била инертна и да је омогућила вакцинисање већег дела становништва на време, те с уверењем говорили да су свесни ризика које носи окупљање, али да ипак желе да присуствују непоновљивом догађају какав је Олимпијада.

Опуштање које нема везе само с Олимпијадом

И чињеница да се током трајања Игара знатно увећао број новозаражених, више него опуштању услед Олимпијаде, могла би се приписати другим факторима, као што је тренд у којем индијски сој вируса, који је врло заразан, сада у јапанској популацији потискује друге, пасивније форме патогена.

Врло битан елемент је и схватање да је четврто ванредно стање у Токију (и неким другим деловима земље), које је уведено пред Олимпијаду, то само на папиру, пошто од дугог уздржавања уморно становништво и финансијски исцрпљени угоститељски сектор више не поштују (ионако блага) правила, као што су, када су грађани у питању, директива да се не путује и не излази без преке потребе, а када су ресторани, кафане и кафићи у питању, налог да се скрати радно време и не служи алкохол.

Пирова победа јапанске владе?

Јапанска влада је задовољна, прво чињеницом да је Олимпијада одржана, чиме је држава спасла себи образ, а онда и тиме што Игре нису (директно) довеле до распиривања епидемије у земљи. Поврх тога, домаћи спортисти су својом невероватном жетвом медаља, може се рећи, оправдали ризик који је преузет организацијом Игара у условима када држава није обезбедила довољно вакцина и болничких кревета. Премијер Јошихиде Суга изјавио је да је његова земља "испунила дужност организације и безбедно привела Олимпијаду крају".

Међутим, расположење народа, чини се, остаје неповољно по владајућу гарнитуру. Добар део становништва незадовољан је тромошћу државног апарата у набавци и развоју вакцина, обезбеђивању медицинских капацитета за лечење оболелих од ковида, као и недоследношћу и површношћу мера које се спроводе током ванредног стања, које је сада само пука формалност. Нарочито боле скандали у којима су саме бирократе, попут чиновника министарстава или народних посланика, кршиле епидемијска правила чије се поштовање тражило од грађана. 

Они који су били против Олимпијаде и који у међувремену због несташица цепива нису успели да се вакцинишу и даље су незадовољни тиме што су игре одржане. Они који су им се радовали, или који су захваљујући томе што су се некако докопали вакцина прекинули с противљењем том догађају, несрећни су што им је ускраћена јединствена животна прилика да му лично присуствују, или бар, у здравијој друштвеној атмосфери, у њему више уживају путем малих екрана.

Наредни месеци ће показати да ли ће опредељење јапанске владе да Олимпијске игре одржи без и најмањег присуства публике владајућој коалицији на предстојећим изборима донети жељени резултат, или ће то њено неодлучно лавирање долити уље на незадовољство њеним руковођењем кризом у вези с ковидом.

У најбољој постави Олимпијских игара су и Рођер Тахуљ, Александар Ивовић, Стилијанос Аргиропулос, Кристијан Манхерц и Јусуке Инаба.

Репрезентација Србије одбранила је, победом над Грчком, златну медаљу освојену на Играма у Рио де Жанеиру 2016. године.

Филиповић је уз још шест играча националног тима најавио повлачење из репрезентације после такмичења у Токију.

Српска таеквондоисткиња добила је мурал на углу улица Тимочке дивизије и Генерала Штефаника.

Милица је неколико сати делила аутограме и сликала се са комшијама и обожаватељима.

Милиметарска прецизност Дамира Микеца покренула је лавину успеха, коју су крунисали неустрашиви ватерполисти, доказавши још једном да су најбољи на планети. 

Наша земља освојила је девет одличја на Играма у Токију, чиме је оборен рекорд од пре пет година са Олимпијских игара у Рију.

Најсјајнија одличја освојена су у базену и борилачким спортовима. Милица Мандић била је најбоља у таеквондоу, Јована Петковић у каратеу, да би последњу медаљу у Токију, Србији освојили ватерполисти.

Једино сребро за Србију изборио је Дамир Микец у стрељаштву.

Чак пет освојених медаља било је бронзано, а њима су се окитили стрелац Миленко Себић, таеквондисткиња Тијана Богдановић, рвач Зураб Датунашвили, мушка баскет и женска одбојкашка репрезентација. 

Србија се са девет освојених медаља у Токију сврстава на 26. место по броју укупно освојених медаља, а 28. уколико се гледа "тежина" златних.

Тако је oлимпијски тим Србије други по броју освојених одличја у региону, одмах иза Мађарске.

Мађари су освојили 20 одличја, Србија девет, а потом следе Хрватска са осам, Бугарска са шест, Словенија са пет, Грчка и Румунија са четири. Северна Македонија освојила је једну, док Црна Гора, БиХ и Албанија нису успели да стигну до одличја у Токију. 

Србија је могла и до знатно већег броја медаља, али је нажалост у пет спортова и дисциплина заузела четврто место. Нажалост, били су то спортови у којима је Србија важила за једног од, ако не и највећег, фаворита за медаљу. 

Било како било, Србија је још једном доказала да важи за спортског гиганта у региону и у Европи и да је спорт један од њених заштитних знакова.

Све наступе, успехе и изјаве српских спортиста, могли сте да пратите у директним преносима на програмима Радио-телевизије Србије, као и на нашем интернет порталу.

Наредне Олимпијске игре почињу за три године, 26. јула 2024, када ће домаћин бити главни град Француске, Париз. 

Надамо се да Србију у Паризу чека још више остварења, одличја и рекорда...

Златна каратисткиња Јована Прековић носла је заставу Србије и предводла српску делегацију на церемонији затварања.

После одлагања од годину дана, због пандемије коронавируса, Игре су упркос рестриктивним мерама и без публике, успешно завршене, а за медаље у различитим спортовима надметало се више од 11.000 спортистиста из целог света.

Осим спортиста, свечаности су присуствуовали и председник Међународног олимпијског комитета Томас Бах, јапански Цар Нарухито и други званичници.

Олимпијски тим Србије са Игара у Токију враћа се са девет освојених медаља - три злате, једном сребном и пет бронзаних, чиме је одборен досадашњи рекорд од осам са претходних ОИ у Рио де Жанеиру. Са билансом медаља 3-1-5, Србија је заузела 28. место на Олимпијским играма у Токију.

Прву медаљу на Играма у Јапану Србији је донео стрелац Дамир Микец, у дисциплини ваздушни пиштољ, а истог дана теквондисткиња Тијана Богдановић се окитила бронзом.

Трећа медаља је било злато теквондисткиње Милице Мандић, а потом је репрезентација у баскету 3x3 узела бронзу.

Пето одличје упуцао је стрелац Миленко Себић, пошто је у дисциплини малокалибарска пушка тростав узео бронзу.

Медаља истог сјаја нашла се и на грудима рвача Зурабија Датунашвилиа, док је седму колајну Србији обезбедила Јована Прековић, која је постала олимпијска шампионка у каратеу.

Одбојакашице Србије заузеле су треће место на победничком постољу, док су тачку на Олимпијске игре у Токију ставили ватерполисти, освајањем новог злата и одбраном олимпијског тона из Рио де Жанеира 2016. године.

По броју освојених одличја најуспешнији су спортисти САД са 39 златних, 41 среброном и 33 бронзане медаље, следи Кина (38-32-18), док је домаћин Јапан завршио као трећи са билансом 27-14-17.

Олимпијска шампионка, Американка Џордан Ларсон, проглашена је за најбољег примача и најбољу играчицу (МВП) турнира.

Награђене су и Џордан Пулчер (техничар), Џастин Вонг - Орантис (либеро), Мишел Барч - Хакли (примач), и Карол Гатаз и Хејли Вашингтон (блокери).

"Уз честитке нашим фантастичним спортистима - златним ватерполистима, Милици, Јовани, уз честитке нашим бронзаним одбојкашицама, свима који су нам донели медаље, али уз честитке и онима који нису донели медаље а свим срцем су се борили за нашу Србију, хоћу да кажем да су нам ово најуспешније олимпијске игре и највећи успех спортски свих времена који је Србија остварила", истакао је председник

"Али да се не бих китио њиховим перјем и њиховим успесима, наш посао је био само да им обезбедимо добре услове, да обезбедимо пристојне награде", додао је Вучић.

Навео је да жели да укаже на нешто што је много важно и због чега ће бити још улагања у спорт у будућности и истакао да у првих седам месеци ове године Србија има прилив страних директних инвестиција од две милијарде и 72 милиона евра, а да је прошле године у исто време прилив био милијарду и 549 милиона.

"То је 30 одсто више, то је добар знак, добар сигнал, српска економија напредује и Србија иде напред. Биће још улагања у спорт. Живела Србија!", истакао је председник Вучић.

У свечаној поворци на терен излазе представници свих земаља учесница, а предводе их носиоци застава.

"Овај велики успех Олимпијског тима Србије Београђани желе да прославе с нескривеним узбуђењем и зато ће на платоу испред Скупштине града Београда у уторак, 10. августа с почетком у 21 час бити огранизован дочек олимпијаца.", саопштио је Никодијевић.

За све Београђане који буду дошли да поздраве наше олимпијце, биће организован музичко-спортски програм, о чему ће јавност бити детаљније обавештена у понедељак, наводи се у саопштењу.

"Одиграли смо свој последњи плес у Токију, ми старији. Дали смо своје срце и душу у базен. Нисмо могли на бољи начин да завршимо", истакао је Филиповић.

"Хвала људима који су нас подржавали, хвала фамилијама које су се жртвовале за све нас", нагласио је Филиповић потом.

Митровић је још једном говорио о физичком и емотивном трошењу у мечу са Шпанијом.

„Нисмо могли на лепши начин да се опростимо. Осећамо, након свега, једно велико олакшање. Играли само за наше фамилије, за све оне који нас прате, који знају какви су нам били почеци. Јако тешко смо дошли до првог злата, јако тешко смо дошли до овог сада злата. Ово није крај. Верујем у наше наследнике", рекао је Митровић.