Дебитантски оброк у Токију био је прилично депресиван. После целодневног лета на сасвим другу страну света постало је кристално јасно да нам је кретање, због дозлабога рестриктивних правила, ограничено на неколико десетина метара око хотела и само једну продавницу – јапанску подружницу ланца "севен илевен".

Пре тога, само сам једном, и то пре петнаестак година, ушао у такву радњу, негде око 70. улице на источном делу Менхетна, махом да би се лично уверио зашто је Њујорчани тако упорно избегавају. С добрим разлогом, док су се отварала аутоматска врата токијског локала, био сам јако скептичан.

Било је прекасно и, преуморнима за било какве импровизације, избор хране сведен је на мистериозне хладне ражњиће, сендвиче тајног садржаја и рафове накрцане потпуно непознатим производима. Мудро, изабрали смо суши који је, ако ништа друго, бар изгледао весело.

Јарконаранџасти филети димљеног лососа били су уредно послагани на једнако велике гомиле пиринча. Уколико се изузме чињеница да је кесицу соја соса, као некада тетрапак с млеком или пластичну кантицу мајонеза код куће, било практично немогуће отворити без озбиљнијих последица, први оброк је био сасвим задовољавајући. Соја сос је, некако, спојио укус лососа и перфектно скуваног пиринча или смо, напросто, били језиво гладни. Зеленкаста пластика, пободена између филета лососа, како се испоставило, није била јестива.

Продавнице "севен илевен", за разлику од Америке, у Јапану имају прилично важно место у локалним заједницама, јер често представљају једину шансу да се Јапанци, после бескрајних и исцрпљујућих радних дана, нахране и попију које пиво. Пре него што, исцрпљени, задремају на плочнику, клупи у парку или возу.

Ражњићима против јапанских правила

Мрачне улице злогласне четврти Кибукићо освајали смо ћошак по ћошак, вагајући непрестано колико прецизно апликација која прати странце, једнако застрашујућа и захтевна "Оћа", може да одреди колико смо тачно метара прекршили, како се на крају испоставило, преамбициозно замишљена јапанска правила.

Из локала смештеног у брвнари склепаној између блештавих реклама локалних "љубавних хотела", ширио се мирис свеже печеног меса. Изгледом, подсећао је на дрвене радње чаршијског кујунџилука, само некако запуштене и нагарављене спољашности. Унутра, усред мемле и сенки које је бацала шкиљава сијалица, за шанком смештеним испред мутног стакла скривеног роштиља, цигарете је, уз пиво, пушило неколико Јапанаца.

Деловало је неодољиво.

Тренутак пре него што смо добили упалу мишића од комуникације са конобаром, пред нас је стигла гомила ражњића, нагарављених различитим нијансама дима. И неколико посуда са сосовима једнако непознатог порекла. Испоставило се да су шпаргле умотане у шните локалне верзије сланинице савршено укусне, посебно уколико се накратко уваљају у сос од белог лука. Сланиница се просто топила већ на додир с језиком, а укус дима, меса и сосова потпуно се стопио са хрскавим шпарглама. Бубрези понабадани на дрвене штапиће били су мало жилави.

До краја јапанске авантуре остали смо жељни тих сланинастих шпаргли. Ниједном касније нисмо успели да уђемо у тај локал. Због страха од коронавируса или чега другог, више нас нису пустили унутра. Зашто, плашим се, никада нећемо сазнати.

Већ два ћошка даље, чим избегнете нигеријске подводаче који на странце насрћу нудећи, на крљавом енглеском, услуге девојака и дечака, или шта већ не, велики неонски излог осветљава фотографије стотина врста сушија. Што да не…

Иза шанка и замагљене витрине у коју су послагани комади туне, лососа, мајстор невероватном вештином ређа комаде рибе, ракова, икре и кракове хоботница на гомилице пиринча, које претходно замаже слојем васабија.

Наручујемо икру летећих риба, кракове хоботница, шкампе, лосос, туну, тофу, неколико потпуно непознатих ствари. И две остриге, бар двоструко веће од јадранских. Мирис мора помешан са лимуном и желатинастим месом шкољке просто клизне низ грло. Уколико успете да ту масу зауздате штапићима.

Салата такође изгледа необично. У торњеве пиринча уваљано је различито поврће. Зелениш проглашавамо зеленом салатом и бамбусом. Са пар капи соја соса наизглед безукусна инсталација добија сасвим нову димензију.

С друге стране шанка, сличну храну једу два истетовирана Јапанца. Овај крај надалеко је познат по криминалу, безвлашћу и јакузама. Нисам сигуран да смо видели иједног од ових надалеко познатих јапанских криминалаца.

Уједно, Кабукићо слови и за најпрљавији део Токија, јер млади који се упорно опиру ограничењима кретања и окупљања просто не хају за уредбе владе. Свињац који до касно ноћу направе бауљајући пијани по полумрачним сокацима, већ рано изјутра нетрагом ишчезне, чим у крај допедалирају чистачи и власници локалних продавница.

Стотинак метара даље, прекопута "Мекдоналдса", група Јапанаца улази у чудан локал. Изувају се одмах при уласку и седају за ниске столове. Конобар одмах доноси ћуп пун ужареног угља, прекривен танком металном мрежом. Личи на роштиљ.

Сулундари некако углављени у плафон одвлаче дим из просторије у којој већ седи десетак људи. Двојица одевена у јукате, традиционалну јапанску одећу код нас познату као кимоно. Јапанци се деценијама хвале како једу најквалитетнију говедину на свету. Био је идеалан тренутак да ту тврдњу ставимо на пробу.

Ређамо комаде меса на ужарену решетку и чекамо, нестрпљиво, да се испече. Прве комаде, полусирове, утапамо у соја сос и жваћемо нестрпљиво. Ништа спектакуларно.

Тек после неколико покушаја схватамо да је стрпљење врлина приликом справљања оваквих оброка, који суштински потичу из Кореје, са којом Јапан има чудне, сложене и, у неким периодима, прилично сурове односе.

Комплетна вечера садржи неколико врста салате, клица, корејске туршије јарких боја за којом Јапанци напросто лудују, пиринач, неколико сосова и више врста меса, уз незаобилазни на танке шните исечен говеђи језик. Чим, копирајући потезе људи који чуче за суседним столовима, проникнете у вештину справљања, успевате да схватите због чега Јапанци толико хвале своју говедину.

Улична верзија корејске хране, ни налик овим портабл роштиљима, продаје се и у малим локалима, махом углављеним испред пролаза које блештавило главних улица деле од уских пролаза што воде у мање забавне делове града.

Продају се велике, масне палачинке напуњене различитим сиревима или локалним верзијама бундеве, као и поховане куглице сира уваљане у не претерано сладак прах шећер. Ништа спектакуларно, осим ако сте безнадежно гладни.

Супе разне јапанске

Пет пуних година потребно је да би амбициозни младић достигао вештину довољну да му стари мајстор дозволи да наизглед једноставну супу са резанцима и свакојаким другим лудостима стави пред муштерије.

Удон је за Јапанце део традиције. Састоји се од бистре рибље супе у коју се, зависно да афинитета, убацују савршено поховани краци лигњи, шкампи, кора од тофуа, или се једе потпуно клот – само са резанцима, које мајстори праве непосредно пре него што их прелију бистром течношћу.

Коначно добијете и кашику, али убрзо схватате да вам и не треба, јер кракове лигњи и резанце већ без икаквих проблема хватате штапићима.

Супу напросто попијете из чиније на самом крају ручка. Ни кувари више не стрепе да ли ћете да се самоповредите током јела. На ивици сте да у потпуности савладате Јапан.

Једнако популарна супа у Токију је рамен и суштински се справља на сличан начин као и удон. Младићи годинама уче како да савршену говеђу супу ускладе са на ситне коцкице исеченим испрженим месом, влашцем и незаобилазним, на лицу места прављеним, резанцима.

Ипак, за разлику од удона, Јапанци умеју и да изошљаре рамен, па све састојке једноставно утоваре у чинију величине мањег лавора. Укусно ако сте баш гладни, али истовремено и претерано чак и за Балканце.

Уколико, пак, Лука Дончић и екипа победе Шпанце нешто после седам сати по локалном времену, схватите да имате јако мало времена за вечеру док се кафане, сат времена касније, не затворе.

Упадате у први пристојан локал, и конобар наслоњен на акваријум у којем се бече мурина и локална светлобраон кирња, просто не успева да вам објасни да за пола сата нећете успети да једете.

Мануелном методом објашњавате како време није фактор и пред вас, убрзо долази, пладањ на којем су уредно сложене печене јегуље, лосос, туна и незаобилазна супа мисо. Сашими је у Јапану једнако популаран као суши и састоји се од неколико јела, углавном једнако укусних. Понекада прилично необичних.

Мисо супа је у Токију важна понајвише због ужасне влаге која прати паклене врућине, па представља озбиљан извор електролита које непрестано губите базајући по граду и борилиштима. После неколико таквих супа, рецимо, ноћу престају да вас буде грчеви у листовима.

У брзини, ипак, догоди се и да погрешите. У гомили шљаштећих ресторана бирате онај који изгледа најјапанскије. Боце сакеа уредно су послагане на тамнобраон лакиране полице. Фотографије изгледају обећавајуће и бирате кракове хоботнице уроњене у супу, резанце од хељде и пиринчани слаткиш који необично подсећа на жуманце.

Срећни сте што сте изабрали баш-баш јапански локал и после неколико тренутака пред вас износе тацну на којој су уредно поређане чиније са супом, резанцима и слаткишима. Испоставља се, убрзо, да су кракови хоботнице, у ствари, бамбуси, који су, мада утопљени у браонкасту супу и даље прилично бљутави.

Слаткиш од пиринча је тешко сажвакати, иако је слаткасти густи сируп, налик меду, прилично укусан. На крају, схватате да је ресторан, у ствари корејски.

Одлучни да не поновите такву грешку, дан или два касније, улазите у суседну зграду. Играте на сигурно и бирате ресторан са најлепшим акваријумом по којем пливају свакојаке шарене рибе.

Наручујете поховане шкампе и снежне ракове. Треба вам и супа, па бирате најсигурнију варијанту – чорбу од ракова. И нема грешке, поховане ракове и шкампе уваљате и слаткасти сируп. Савршени су. Наранџаста чорба од ракова је, такође, изванредна. Истовремено и прилично врела. Налазите се стотинак метара ван зоне у којој смете да будете. Надате се да Јапанци имају разумевања за ваше гастрономске авантуре.

Схватате да не хају претерано, што вам отвара могућност да наредног дана одете и коју стотину метара даље од металне ограде која је Олимпијске игре делила од остатка Токија. На крају добаците и до слаткиша, савршене кафе, продавнице јапанског вискија и тек тада установите да нећете успети све да пробате. Таман да се у Токију задржите и стотину брзих тестова на коронавирус.

Све до пред само отварање, због страховања од ширења новог коронавируса, одржавању Олимпијских игара се опирало преко 70 одсто грађана, али у анкети коју је спровео тиражни дневни лист Асахи два дана пред завршетак највећег светског спортског догађаја, против њега се изјаснило само 32 одсто испитаника - сада је за одржавање игара било чак 56 процената грађана, у односу на једва нешто више од 20 у недељама пре њих.

Дајте народу игара

Такав преокрет није за чуђење. Било да је реч о агонији или еуфорији, драмски ефекат Олимпијских игара је непревазиђен. А јапански спортисти у Токију су побрали 58 медаља, од чега чак 27 златних.

То је био убедљиво најбољи резултат у историји јапанског спорта, па је јасно да је домаће становништво сваког дана олимпијаде имало пуно повода за наду, узбуђење и радост.

Поређења ради, након Рија Јапан је у своје витрине положио 41 одличје, што је био претходни најбољи резултат, јер су спортисти Земље излазећег сунца пре тога у Лондону освојили 38 медаље, док су, још дубље у прошлости, рецимо, на играма у Сиднеју, застали на мање од 20.

Јапан су овог пута представљале чак 582 атлете, а жетва медаља поред спортова у којима су Јапанци традиционално изузетни као што су џудо, гимнастика, пливање, стони тенис, бејзбол и софтбол, и добри у последње време, као што су рвање и бокс за жене, протегла се и на (европско) мачевање, па чак и кошарку (за жене).

Помогло је и увођење у програм традиционалне јапанске вештине каратеа и скејтборда, за чије тренинге у Јапану постоје одлични услови.

Сав тај успех пробудио је национални понос и допринео да се став према одржавању олимпијаде преокрене.

Неповезане и досадне церемоније

Ипак, постоји и нешто за чим јапанска публика жали када су у питању дешавања на стадионима, поред саме чињенице да публици није уопште било дозвољено присуство на трибинама.

Реч је о церемонијама којима су отворене и затворене Игре. Оне се ових дана критикују због недостатка маштовитости и одсуства видног, разумљивог концепта који би послужио као везивно ткиво које уједињује различите елементе, као што су музички наступи, плесови и видео клипови.

Оно што Јапанце боли и што неки од њих осећају као срамоту је то што је део страних спортиста обе церемоније напустио, док су се током затварања могле видети и атлете које се излежавају и баве својим телефонима, незаинтересовани за догађаје на терену Националног стадиона.

То, наводно, никада раније није било примећено на таквим церемонијама, из чега неки јапански медији извлаче закључак да се никада пре није десило.

Мада је велики узрок за ту равнодушност, несумњиво, одуство публике и пригушенији тон свесно одређен из пијетета према настрадалима од ковида, јапански новинари оцењују да су разлози што су се спортисти на церемонијама отварања и затварања досађивали то што су оне биле развучене, тематски неповезане, па и несхватљиве за странце с обзиром да су поједине (њима неразумљиве) јапанске композиције извођене на статичан начин који није будио жељу за плесом, односно, учешћем.

Посебна мета критике, па и саркастичних коментара, су били дуги говори функционера, нарочито председника Међународног олимпијског комитета Томаса Баха који је на отварању "прогутао" читавих 13 минута, а приликом затварања "спржио" још седам.

Мада је на затварању био приказан портпури традиционалних народних плесова из различитих делова земље, снимљених у локалним заједницама и изведених на самом стадиону, церемонија отварања је била посебно сиромашна оригинално јапанским садржајима, због чега многи у острвској царевини осећају да је пропуштена ретко добра прилика да се милијардама гледалаца широм кугле прикаже богато културно наслеђе земље.

Отварање је обиловало западњачким мелодијама и плесним формама, међу којима је нарочито дуга била соло џез нумера изведена на клавиру, која би, као и степовање, вероватно била прикладнија за олимпијски град попут Лос Анђелеса или Атланте.

С друге стране, јапанска култура је представљена само сценом у којој дрводеље и градитељи подижу традиционалну кућу у јапанском стилу и релативно кратким наступом глумца јапанског традиционалног позоришта "Кабуки" у измењеном, стилизованом костиму.

Преозбиљне Јапанце изненадило представљање Париза током церемоније затварања

И, коначно, можемо додати, утисак је да су церемоније у Токију, нарочито отварање, упркос свој несрећи која је задесила цело човечанство у последњих пар година, ипак биле сувише мрачне.

Јер не само да се говорило о жртвама ковида, за које је одржан и минут ћутања, о великом цунамију који је пре десет година на североистоку Јапана усмртио близу 20.000 људи, већ је у програм укључен и суморни перформанс у знак сећања на жртве поплава на југу Јапана и чак осврт на погибију изреалских олимпијаца који су настрадали у терористичком нападу 1972. у Минхену.

Церемонија отварања тако је, до уласка спортиста у стадион, била једна врста литаније несрећа или каталога могућих узрока смрти. Остаје мистерија зашто је поред толиких природних катастрофа било потребно да се баш у Токију помену и јадни Израелци којих се на отварању нису дотицале раније Олимпијске игре.

Мада је било и симпатичних, веселих сцена, као оне с момцима који су својим телима и разним једноставним помагалима настојали да брзо осликају све пиктограме који представљају олимпијске дисциплине, аутори церемонија у јапанској престоници као да су били поражени величином одговорности коју су понели или спутани идејом да је изражавање радости табу у садашњим условима, па су од догађаја који је требало да људима широм планете пружи мало опуштања и неку врсту (макар лажне) наде да ће се живот ускоро вратити у нормалу направили нешто што је на моменте деловало као претерано ламентирање над људским усудом.

С тим у вези, медији у Јапану ових дана изражавају изненађење а грађани се наглас питају није ли цела олимпијада у Токију могла бити много другачија, далеко ведрија и радоснија.

Ово стога што их је "продрмало" представљање следећег домаћина олимпијаде Париза на крају церемоније затварања - у престоници Француске на малој површини окупиле су се хиљаде грађана без маски, који су, скупа са репрезентативцима своје земље, пред камерама из све снаге навијали, певали и радовали се новом сусрету спортиста целог света који ће тамо бити уприличен 2024, као да епидемије уопште нема.

Махали су пролазницима, који се на њихову песму, журећи на воз, нису ни освртали. Од првог дана, на разним местима у Токију, групице незадовољних, махом старијих људи, протестовале су због "најезде странаца", окривљујући их за нови талас ширења коронавируса.

Залуд. Игре су, упркос политичким играријама, безбројним тешкоћама и свакојаким ограничењима, одржане. Уколико се изузму пијанац који је покушао да прескочи ограду бејзбол стадиона у Јокохами и лудак што је ножем насрнуо на путнике у возу у Токију, протекле без икаквих инцидената. Корејци и Јапанци су се, накратко, присетили старих завада око застава, Белорускиња је побегла у Пољску, Алжирка је, покушавајући да упаљачем отвори кофер, прогорела паркет собе у Олимпијском селу...

Прохујала су и два тајфуна, али их готово нико није ни приметио. Велика већина становника Токија преспавала је земљотрес, који је једног раног јутра протресао јапанску престоницу.

"Драго ми је што су се Игре коначно завршиле", написао је колумниста токијског Маинићи шимбуна Масао Јора, постављајући питање чега ће се тачно сећати млади Јапанци, када се у старости буду присећали Олимпијских игара које су, са годину дана закашњења, у овом граду одржане лета 2021. 

Могуће по чињеници да су масовно гледали телевизијске преносе такмичења која су одржавана практично у комшилуку. У свим кафеима и ресторанима су, током шеснаест олимпијских дана, били укључени телевизори на којима су, непрестано, преношене борбе. Осим једном, када је нека девојка махнито трчала по пиринчанима пољима. Нисам схватио зашто.

Суштински, преноси отварања и затварања Олимпијских игара, два су најгледанија догађаја у историји јапанске телевизије. Свечаност којом су Игре почеле гледало је 56,4 одсто Јапанаца, док је пренос гашења олимпијског пламена, пратило њих 46,7 одсто. На трећем месту најгледанијих догађаја у историји јапанске телевизије је отварање Игара, које су, такође у Токију, одржане 1964. године.

Јапанци су, кад већ нису могли да дођу на борилишта, масовно пратили и финале олимпијског турнира у бејзболу у којем су њихови хероји победили Американце, као и последњи сат маратона.

Што се навијача тиче, који су некако успели да се увуку на борилишта, последњи километар маратона био је без премца најгледанији догађај Игара, јер је праћењем сигнала мобилних уређаја утврђено да се у радијусу од 500 метара око циља налазило око 44.000 људи, односно двадесетак одсто више него у исто време недељу дана раније.

Процењено одокативном методом, најпосећенији догађај у аренама било је финале олимпијског турнира у кошарци, којем је присуствовало неколико хиљада људи, махом гостију организатора, спортиста и новинара.

Када се сведу рачуни, јапански јавни сервис НХК је био, без конкуренције, најгледанија телевизијска станица у тој држави током свих шеснаест дана игара.

Одвлачење олимпијских кругова

Непосредно после затварања, два реморкера су из канала око вештачких острва, направљених недалеко од Дугиног моста, не би ли на какав волшебан начин, крајем оног рата некако зауставили америчку инвазију која се никада није догодила, одвукли баржу са које су, протеклих седмица, светлели олимпијски кругови.

Олимпијске игре су завршене и Токио полако своди рачуне три недеље дугог спортског спектакла, који скоро нико није видео уживо. Стигли су до суме од двадесет три милијарде долара, што градски челници сматрају опасним претеривањем, док аналитичари тврде да је то тек почетак проблема који ће у деценијама које долазе плаћати порески обвезници.

Званично, Игре су Јапан коштале нешто више од 16 милијарди долара, од чега добар део отпада на рачуне направљене због одлагања и сумануту цифру потрошену на мере против коронавируса, укључујући бесомучна тестирања свих странаца и хектолитре разноразних средстава којима су недељама дезинфиковали све пролазнике.

Шеснаест или двадесет три милијарде долара, у зависности које аргументе узмете за исправне, тврде јапански економисти мала су цена огромног позитивног публицитета, који је ова земља заслужила током трајања Олимпијских игара.

Политичке странке, спремајући се за јесење изборе, месецима су безмало све активности заснивале на плашењу Јапанаца наводном експлозијом нових сорти коронавируса, које су до ове далеке, острвске земље донели странци – спортисти и новинари.

Стога је и лако објаснити понашање, додуше ретких, власника који су невештом гестикулацијом терали странце из ресторана, или једнако ретке путнике воза који су на појаву странаца хитро и у последњи час, бежали из вагона.

У Токију је 11. августа, када су сви спортисти и велика већина новинара већ увелико напустили Јапан, регистровано око 4.200 новозаражених. Много више него отприлике 800 колико је било на почетку Игара.

Локални аналитичари, ипак, сматрају да је за раст броја заражених много мудрије окривити младе који су се у неколико по забави познатих градских четврти окупљали, пркосећи мерама које је увела градска влада, него госте чије је кретање било драматично ограничено.

Олимпијске игре одржане у Токију 1964. године, историјски је догађај који се, према истраживању јавног мњења које је у марту објавио дневник Јомиури шимбун, најдубље урезао у памћење Јапанаца. Махом јер су представљале повратак те државе на велику сцену после скоро две мучне деценије које су уследиле после пораза у Другом светском рату. Игре су у том истраживању биле испред напада атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки, велику нафтну кризу и Перл Харбур.

Заоставштина Игара под маскама, како Јапанци зову нетом окончане Олимпијске игре, биће остављена суду времена.

Одлука да се не дозволи долазак страних навијача несумњиво је била исправна, поготову у светлу чињенице да је вакцинација у Земљи излазећег сунца, као и другде широм света, каснила, а да се глобусом истовремено ширио врло заразни британски сој новог коронавируса.

Али да ли је Oлимпијада заиста морала да прође и без домаће публике, са сабласно пустим трибинама, у необичној и на моменте језивој тишини, сa ретким (и привилегованим) новинарима, који су се, скупа с нешто спортских функционера и атлета жељних да подрже колеге, "мотали" по празним ходницима борилишта?

У атмосфери која се не може назвати ни позоришном, јер, мада су се гласови с терена чули као са драмске позорнице, није било бучних салви аплауза и овација публике.

Судбоносна одлука

У тренутку када су јапанска влада и организатори донели бесповратни суд о томе да у потпуности искључе гледаоце, у тој земљи, чија је популација близу 126 милиона, дневно је бележено само око три хиљаде новозаражених. 

Истина је, међутим, и то да далекоисточна царевина има изразито мали број болничких лежајева у интезивној нези у односу на друге високоразвијене земље, као и то да није поседовала сопствену вакцину, те да није успела да прибави довољно страних да имунизује становништво до потребног нивоа пре почетка Oлимпијаде. Ваља поменути и да је управо у то време у земљи почео да се јавља и опасни индијски сој вируса. 

Ипак, од епидемијског је можда било теже политичко бреме.

Владајућа коалиција Либерално-демократске партије и странке Комеито, месецима је трпела притиске медицинске струке и анксиозног бирачког тела, које се у истраживањима јавног мњења великом већином изјашњавало за поновно одлагање или потпуно одустајање од игара, док су избори за национални парламент, од којих зависи и ко ће формирати владу, близу. (Очекује се да ће они бити одржани најкасније у октобру.)

Шеф организационог комитета Сеико Хашимото искрено је изјавила да је присуство публике морало бити забрањено како би (уплашени, незадовољни) народ прихватио одржавање игара.

И тако је исписана историја. Токијске су једине Олимпијске игре у историји без присуства обичних грађана. Оне су и једине које су биле одложене.

Изграђене су куле и градови, уложено директно и индиректно преко 23 милијарде долара, претрпљен губитак од око две-три милијарде због померања термина одржавања за годину дана и бачено још између милијарду и две због повраћаја новца за продате карте, отказивања пропратних догађаја и изостанка потрошње у угоститељским и продајним објектима око борилишта.

У страху су велике очи

Епидемијски подаци говоре да је изравни импакт Олимпијских игара, нарочито странаца од којих се у Земљи излазећег сунца пуно страховало, када је у питању ширење новог коронавируса био више него минималан.

У пет и по недеља пред и током трајања олимпијског турнира спроведено је око 620.000 тестова којима је откривено само 458 заражених и то међу око 100.000 такмичара, тренера, спортских функционера, новинара, волонтера и административних радника (од којих је нешто мање од 43.000 пристигло из иностранства).

Већина тих носилаца вируса били су домаћи службеници и волонтери. Само 29 од преко 11.000 спортиста је било заражено, а број оних међу њима који су због тога били присиљени да одустану од такмичења био је још мањи – свега 19.

Када се све то узме у обзир, силне спекулације и узбуђење у вези евентуалног отказивања Олимпијских игара у Токију сада изгледају као класични случај "много буке ни око чега", који подсећа на фамозни компјутерски проблем "Y2К" с краја прошлог века, за који се страховало да ће паралисати светску економију, а који је био успешно решен.

Наравно, немогуће је, и била би лаж, негирати или минимализовати опасност која прети од новог коронавируса, јер су ти изузетни резултати у обуздавању епидемије међу такмичарима и особљем у Токију остварени захваљујући предузетим превентивним мерама.

Од њих, најбитније су биле често тестирање и одвајање спортиста и страних новинара од јапанског становништва кроз двонедељну забрану коришћења јавног превоза и кретања ван релације олимпијско село – борилиште за спортисте и тренере, односно, хотел - медија центар – борилиште за новинаре. 

Јасно је и да је дневни број новозаражених у Јапану скочио током самог трајања Олимпијаде, са нешто више од две хиљаде на преко пет хиљада у Токију, и са око четири-пет на близу 16.000 у целој земљи.

Иако се то, очигледно, није десило због доласка већег броја странаца, делимично је оправдан аргумент да се становништво опустило због олимпијаде, славећи успехе домаћих спортиста и користећи празнике уведене поводом отварања и затварања игара за изласке и забаву.

Жал у срцу

Међутим, мада треба бити захвалан да су игре уопште одржане, код многих учесника, новинара и спонзора у устима је остао горки укус – утисак да су мере биле престроге, да је с мало више труда и жеље могло да се, уз одржавање неопходне дистанце, омогући присуство одређеног контингента публике бар на такмичењима која се одржавају под отвореним небом, као што су, рецимо, фудбал, рагби или атлетика.

Жал је нарочито велика међу обичним јапанским становништвом, посебно грађанима Токија, јер они схватају да је одржавање олимпијских игара у сопственој земљи, нарочито у свом граду, нешто што се може десити само једном у животу, или бар само једном у младости.

Поготово што су јапански спортисти освојили убедљиво највећи број медаља у историји своје земље, чак 58, у поређењу са тридесет до четрдесет на претходним за њих успешним олимпијским турнирима.

Из тога се, наравно, види да су се јапански такмичари с посебним жаром припремали за домаћу Олимпијаду и, наравно, поседовали предност у смислу да су били окружени својим породицама и пријатељима и на располагању имали медицинску опрему и спортско-научну инфраструктуру потребну за добар тренинг и опоравак током трајања игара. 

Но, у срцу просечног становника Земље излазећег сунца остаје немир, а у глави шкакљиво питање: колики је успех могао бити постигнут, колико је четвртих и петих места могло бити преточено у медаље да је на трибинама било бар нешто јапанских навијача?

Мада су се у месецима, па и недељама пред почетак Олимпијаде изјашњавали против ње, када је почела, јапански грађани су похрлили да ухвате макар делић догађања – тражили су места дуж стаза бициклистичких трка и трасе маратона, тискали се на железничким стајалиштима и надвожњацима с којих се могло вирити у борилишта, окупљали око националног стадиона како би бар видели ватромет изнад њега током церемонија отварања и затварања.

Било је и оних који су резервисали хотел уз стазу маратона како би, неометани од редара који су опомињали гледаоце да се не окупљају, с прозора могли да осмотре вероватно најтежу олимпијску битку. 

Они су са сетом, па и индигнацијом, новинарима изјављивали да је све могло бити другачије да влада није била инертна и да је омогућила вакцинисање већег дела становништва на време, те с уверењем говорили да су свесни ризика које носи окупљање, али да ипак желе да присуствују непоновљивом догађају какав је Олимпијада.

Опуштање које нема везе само с Олимпијадом

И чињеница да се током трајања Игара знатно увећао број новозаражених, више него опуштању услед Олимпијаде, могла би се приписати другим факторима, као што је тренд у којем индијски сој вируса, који је врло заразан, сада у јапанској популацији потискује друге, пасивније форме патогена.

Врло битан елемент је и схватање да је четврто ванредно стање у Токију (и неким другим деловима земље), које је уведено пред Олимпијаду, то само на папиру, пошто од дугог уздржавања уморно становништво и финансијски исцрпљени угоститељски сектор више не поштују (ионако блага) правила, као што су, када су грађани у питању, директива да се не путује и не излази без преке потребе, а када су ресторани, кафане и кафићи у питању, налог да се скрати радно време и не служи алкохол.

Пирова победа јапанске владе?

Јапанска влада је задовољна, прво чињеницом да је Олимпијада одржана, чиме је држава спасла себи образ, а онда и тиме што Игре нису (директно) довеле до распиривања епидемије у земљи. Поврх тога, домаћи спортисти су својом невероватном жетвом медаља, може се рећи, оправдали ризик који је преузет организацијом Игара у условима када држава није обезбедила довољно вакцина и болничких кревета. Премијер Јошихиде Суга изјавио је да је његова земља "испунила дужност организације и безбедно привела Олимпијаду крају".

Међутим, расположење народа, чини се, остаје неповољно по владајућу гарнитуру. Добар део становништва незадовољан је тромошћу државног апарата у набавци и развоју вакцина, обезбеђивању медицинских капацитета за лечење оболелих од ковида, као и недоследношћу и површношћу мера које се спроводе током ванредног стања, које је сада само пука формалност. Нарочито боле скандали у којима су саме бирократе, попут чиновника министарстава или народних посланика, кршиле епидемијска правила чије се поштовање тражило од грађана. 

Они који су били против Олимпијаде и који у међувремену због несташица цепива нису успели да се вакцинишу и даље су незадовољни тиме што су игре одржане. Они који су им се радовали, или који су захваљујући томе што су се некако докопали вакцина прекинули с противљењем том догађају, несрећни су што им је ускраћена јединствена животна прилика да му лично присуствују, или бар, у здравијој друштвеној атмосфери, у њему више уживају путем малих екрана.

Наредни месеци ће показати да ли ће опредељење јапанске владе да Олимпијске игре одржи без и најмањег присуства публике владајућој коалицији на предстојећим изборима донети жељени резултат, или ће то њено неодлучно лавирање долити уље на незадовољство њеним руковођењем кризом у вези с ковидом.

У свечаној поворци на терен излазе представници свих земаља учесница, а предводе их носиоци застава.

Но, та добро заслужена бронза само је делић услуге коју су вредне девојке, које с клупе дуги низ година води тренер Зоран Терзић, учиниле својој малој али поносној земљи у далекој острвској царевини.

Јер оне не само што су се окитиле златом на претходном Светском првенству, које је 2018. одржано управо у Јапану, већ су у тој острвској земљи удаљеној скоро осам хиљада километара од свог завичаја однеле и бројне победе на такмичењима светског купа (сребрна медаља 2015) и квалификационим турнирима за Олимпијаду. (Ваља поменути и бронзу коју су наше одбојкашице узеле на светском првенству 2006. у Јапану под именом Србија и Црна Гора.)

Заправо, одбојкашице Србије највећи су разлог зашто данас обични Јапанци, који су након разлаза са Црном Гором нашу земљу стално мешали са Сибиром и Севиљом, коначно тачно упамтили име наше земље.

Наиме, након што је пре осам година Јапан напустио Драган Стојковић Пикси, којег се већина Јапанаца ипак боље сећа из времена када је био играч а Србија била у склопу СР Југославије него из доба када је био тренер Нагоје, Новак Ђоковић је без сумње постао убедљиво најпознатији Србин у Јапану.

Али пошто се већина тениских турнира игра у Европи и Северној Америци, што значи да их је у Јапану могуће видети само током ноћи, и пошто се ти мечеви (осим Вимблдона) углавном преносе на каналима који поседују ограничен број гледалаца и који се посебно плаћају, најбољи мушки тенисер свих времена за просечне Јапанце, генерално гледано, у протеклој деценији није био тако изразит симбол Србије као у другим деловима света или оно на шта прво помисле када чују име наше земље.

Организациона доминација Јапана

Тако је део Србије који је најредовније присутан у масовним медијима у Јапану, заправо, наша женска обојкашка репрезентација.

Велики разлог за то је амбиција јапанских спортских функционера и спонзора, који из године у годину својој земљи, готово незасито, доносе нова такмичења у одбојци. Није претерано рећи да Јапан у организационом смислу, нарочито када су у питању такмичења за жене, влада светом одбојке. Рецимо, сви турнири светског купа за жене, од оног другог 1977. године до овог последњег 2019. одржани су у тој острвској царини.

Штавише, Јапан је већ организовао и пет светских првенстава у одбојци за жене, од којих чак три у последњих 15 година: 2006, 2010. и 2018. Ту треба додати и квалификационе турнире за Олимпијске игре у Пекингу, Лондону и Рио де Жанеиру, од којих је на некима учествовала и наша земља.

Ти мечеви се преносе на свим националним каналима, од којих су многи бесплатни, у најгледанијем времену од седам до девет увече, па је својим сталним присуством и одличним резултатима у последњих деценију и по одбојкашка репрезентација Србије ушла у све јапанске домове, практично научивши овдашњи народ име наше земље.

"У последњих 15 година у Јапану сам био 17 пута. Имам осећај да сам више времена провео у Јапану него у центру Београда", рекао је аутору видно уморни селектор Зоран Терзић на конференцији за штампу након освајање бронзане медаље у Аријаке арени у Токију, осврћући се на дуг и богати пут поплочан знојем и медаљама који су он и његове борбене и шармантне изабранице прешли у Земљи излазећег сунца.

И док се очекује повлачење неких од играчких полуга тима, посао за трофејног стручњака који је задужио не само нашу одбојку већ и спорт уопште се наставља и он већ окреће поглед ка Европском првенству, које почиње за десетак дана и на којем је, каже он, циљ медаља.

"После тога следи стварање новог тима, у којем ће додуше бити доста и старих играчица."

Одбојкашице као мека моћ Србије у Јапану

Иза опијености одбојком у Јапану лежи чињеница да је та земља шездесетих и седамдесетих година прошлог века, упркос просечно мањем расту својих играчица, освојила два олимпијска злата и чак се три пута окитила титулом светског шампиона.

Женска одбојка као дисциплина управо је први пут уведена на Олимпијским играма у Токију 1964, када су домаће репрезентативке оствариле први од своја два олимпијска тријумфа.

И док су питања о томе како је могуће и да ли је добро за спорт да од последња четири светска првенства у женској одбојци чак три организује иста земља нешто чиме би требало да се позабаве спортски функционери на светском нивоу, та аномалија показала се благодетном по имиџ Србије у Јапану.

Јер наше девојке су постале узор за десетине хиљада јапанских девојчица и једна врста референце у односу на коју домаћи стручњаци у Јапану мере домет и могућности сопственог националног тима, мада је њима, наравно, сасвим јасно да због другачијих физичких одлика не могу да опонашају наше играчице, односно, да јапански пут мора бити везан за брзину, упорност и борбеност, а не за висину, снажан сервис и смеч.

Лако је замислити да због честог боравка у Земљи излазећег сунца, наше одбојкашице рођаци и пријатељи од милоште називају "јапанкама". У том смислу интересантно је искрено признање бомбардера наше репрезентације Тијане Бошковић "да баш није велики обожавалац јапанске хране, али да воли све друго у вези с Јапаном".

На то капитен Маја Огњеновић одговара "да не би имала ништа против да стави суши у сваки оброк". Обе се слажу да јапанска љубазност нема премца.

И док са смешком размишљамо о томе да ли је злато могло да доспе у наше руке да је и иначе доминантна Тијана прошлих дана на тањиру у Токију имала храну коју воли, констатујемо да су наше девојке у Јапану у протеклих петнаестак година побрале не само прегршт медаља, већ и много симпатија, пре свега захваљујући својој маштовитости и истрајности у игри и неусиљености у понашању.

Оне су меко, топло лице Србије у острвској царевини, позитивна снага која је у Јапану онима који нису знали име наше државе баш то име урезала у памћење, и која је у онима који јесу били чули за ну изменила дугогодишњи мрачни имиџ Србије као нестабилне земље измучене бескрајним ратним сукобима.

"Од Kине смо добили појашњење и спортисти су упозорени. Добили смо и уверавања да се то неће поновити. Имајући све то у виду, МОK сматра овај случај затвореним", рекао је Kристијан Kлауе, директор МОK за односе са јавношћу, преноси Би-Би-Си.

Правила Олимпијских игара забрањују изражавање било каквог облика политичких, верских или расних порука или пропаганде.

Ова правила ублажена су прошлог месеца када је такмичарима дозвољено да искажу своје ставове пре и после такмичења, али забрана је остала када је реч о поступцима или изјавама током такмичења или церемоније доделе медаље.

У сали која је две недеље била сабласно празна наједном створило се много људи. Тешко је рећи колико, али најмање десет пута више од претходног меча Американаца и небројено пута више од било које друге утакмице кошаркашког турнира у Токију.

Победа Француза у првом колу такмичења по групама наговештавала је да екипа Венсана Колеа, можда, има снаге за још једну сензацију, посебно после драматичне победе против Словеније Луке Дончића.

Француска је утакмицу почела прилично једноставно, покушавајући да лопту после силних америчких преузимања убаци у рекет и искористи суштински једину предност на коју може да рачуна у овом мечу, Рудија Гобера.

Грега Поповича доминација француског центра није претерано узнемирила, па је на паркет послао стандардну петорку, четири шутера и Бема Адебаја. За разлику од претходних утакмица, Американци утакмицу нису почели опуштеном одбраном, па је већ у првом поседу Еван Фурније био принуђен да напад заврши неконтролисаним шутом у последњој секунди.

Кључни играч на почетку меча био је бек Фенера, Нандо де Коло, који је сјајно контролисао ритам напада и у првих десет минута покупио четири скока уз исто толико асистенција. Француска одбрана је одолевала све док Дурент, после серије промашаја, није почео да погађа, па је тројком донео прву предност Американцима – 18:15.

Француски селектор Коле није одустајао од плана који је зацртао пред почетак меча па је на јединог "високог" Американца, Драмонда Грина послао истовремено Мустафу Фала и Пуријера, што је уз притисак на скок у нападу одржало Французе у игри у наредних неколико минута.

На несрећу, силан труд у одбрани у неколико су наврата напросто "просули" бацајући лопте у аут, па чак ни Ник Батум,, који је у неколико наврата будио екипу током полуфиналног меча са Словенијом није успео да окрене моментум на страну "триколора". А и Кевин Дурент је много бољи играч од Препелича, па је уз фаул закуцао преко француског ветерана, чиме је противницима одузео бар "две црте" енергије пред наставак меча.

Коле прекида експериментисање и у игру враћа Де Колоа и Гобера, Французи поново гурају лопту под сам кош и успевају да се врате на мање од десет поена разлике. Де Коло на минут пре краја полувремена постиже прве поене, тројку за 36:43.

Друго полувреме почиње добро за Французе, тројкама Жабусела и полагањем Де Колоа, али Американци узвраћају серијом добрих одбрана и тројкама, прву Дурента а затим и Демијена Лиларда. Де Коло, такође, почиње да шутира, али француски план озбиљно квари Дурент који је до половине трећег периода убацио 26 поена. До краја меча, убацио је још свега три поена.

Ствари се не крећу у баш срећном правцу за Французе, па Коле покушава да на прилично неконвенционалан начин одговори ниској постави Американаца и истовремено у игри држи "торњеве", Мустафу Фала и Рудија Гобера. Чини се да су последњи пот такву кошарку играли Хјустон рокетси са Хакимом Олајџуаном и Ралфом Самсоном, још крајем осамдесетих година прошлог века.

Француска је добила додатну чврстину, али је комплетно испарила креативност, па Коле у игру враћа Фурнијеа, који тројком наговештава драму у Саитама арени. Американци су, међутим, овај пут били спремни за такав развој ситуације, па је Французи до краја меча само једном пришли на три поена заостатка, после два слободна бацања која је убацио Нандо де Коло. Француска је изгубила меч са свега пет поена заостатка, 87-82.

Пре и после тога, Америка је доминирала. Додуше не у мери у којој је то чинио оригинални "Дрим тим" на Олимпијским играма 1992. године, али довољно да без великих проблема освоји златну медаљу на Играма у Токију.

Прво сасвим дискретно, а затим интензивније, све док се игра светала не претвори у праву монсунску кишу јарких боја. "Диско инферно", рекла би Мадона.

Одмах поред, уколико вас од даље авантуре не одврате сабласни зечеви или застрашујући духови минулих времена, постоји озбиљна шанса да изгубите тло под ногама због виртуелног водопада, којим плове наранџасте змије, жути даждевњаци, шарени китови и свакојака друга, тек измишљена, створења.

Још је већа шанса да вам измакне тло под ногама уколико се нађете на два метра од базена пред сам крај утакмице између Србије и опасно јаке Шпаније, која у том тренутку води са два гола разлике, укључујући и један за који није баш најјасније како се нашао на конту водене верзије "фурије рохе". Није ни претерано важно.

Гол, контроверзан или не, прилично је успорио ритам игре шпанских ватерполиста и у великој мери продрмао српски тим.

Убрзо, Шпанци имају само један гол предности, па после гола Душана Мандића ниједан. Нерешено. На тачно 26 секунди до краја, капитен екипе Филип Филиповић подиже се високо изнад површине воде и испаљује лопту кроз читаву шпанску одбрану и поред голмана Данијела Лопеза Пинеда.

Уз банану којом је Ник Батум одвео Француску у финале кошаркашког турнира, гол Филипа Филиповића, свакако, биће сврстан у један од најзначајнијих потеза такмичења у колективним спортовима на Играма.

Резултат је 10:9 за Србију. Шпанска клупа је шокирана. Играчи, такође. У једином преосталом нападу праве фаул и српски ватерполисти одлазе у финале олимпијског турнира, прекинувши на тај начин шпански низ од шест узастопних победа у Токију. И четири заредом против Србије.

"Замислите како је када 20.000 људи навија против Новака Ђоковића... Ту се покаже српски инат, када су сви против вас, а видели смо да је вечерас доста људи било против", рекао је Филиповић за РТС нетом по изласку из базена.

Пола сата касније, завршила се и финална борба у каратеу између Јоване Прековић и Кинескиње Јин Саојан. Сва тројица судија подигла су плаве заставе, па је Србија, после Милице Мандић, добила још једну олимпијску шампионку.

Готово истовремено, средњовечни мушкарац се предао токијској полицији, пошто је витлајући ножем у локалном возу посекао десет особа.

Мотиви за напад нису баш најјаснији, а нападач се сам појавио у полицијској станици рекавши да је уморан од бежања.

Цони тј. Олимпијски национални комитет Италије се надао да ће се спортисти вратити кући са 30 медаља али овакав резултат је заиста неочекиван.

Као што је и неочекивана златна медаља штафете 4x100 која има укус "историјске" и "легендарне" како пишу италијански медији одушевљени својим спортистима уз наслове типа: Италија је најбржа на свету. Након што је Марсел Џејкобс освојио злато на 100 метара, данас је то поновио уз остала три атлетичара.

Коријере дела сера је написао да се ради о "још једној, невероватној, незамисливој, лудој, медаљи која чини да је Италија најбржа на свету" са новим националним рекордом 37.50. Било је то питање хиљадитих делова секунде у којима је Италија била спремнија од Британаца и што је одлучило резултат.

"Ми смо Италија, невероватна снага у спринту, олимпијски шампион на 100 метара је обучен у азурну боју, зове се Марсел Џејкобс и примио је од Пате палицу трчећи други део 4x100 савршен предајући Свети Грал Десалуеу уз Тортуа који је показао сав свој талент у правом моменту", пише Коријере дела Сера.

Фантастична четворка, како их медији називају, ушла је у финале временом 37.95, што је нови италијански рекорд који је заменио онај из Дохе (38.11), четврто укупно време, најбољи европски тркачи ове године и пети што се континената тиче. Бољи су били само Јамајка, Кина и Канада, док су катастрофалне Сједињене Америчке Државе остале ван трке.

Велика Британија је освојила друго место а Канада бронзану медаљу. На стадиону у Токију се орила песма Ноти мађике (Notti magiche) – Магичне ноћи, певачице Ђане Нанини и Едоарда Бената уз које је Торту бризнуо у плач радости.

"Пре него што смо изашли на писту рекли смо једно другоме да ћемо победити и освојити златну медаљу", коментарисао је Марсел Џејкобс.

"Погледали смо се у очи и веровали смо у то. Ми смо сада на крову света. Ово је нешто невероватно за Италију."

Филипо Торту је изјавио да је ово најлепши осећај који неко може да замисли и да сања.

"Када сам кренуо (на самом крају) видео сам британца тик уз мене. У том моменту сам помислио да треба да останем опуштен и да мирно трчим. Знао сам да могу да га претекнем. На самом циљу нисам могао да верујем да је све то истина. Морао сам да питам да ли смо заиста победили. Када сам видео да на табли пише Италија, нисам ни погледао време јер ме није занимало иако је заста савршен резултат", изјавио је Торту за италијанске медије одмах након трке.

Десалу је рекао да је одушевљен овом групом атлетичара.

"Ми смо одличан тим и мислим да нам је то омогућило да освојимо злато. Ово је мој други пут да трчим на кривини штафете и мислим да је било сасвим ок. Много смо радили, ми смо заиста уједињени."

Пата је изјавио да је пресрећан.

"Ово је моја прва Олимпијада и мислим да је било добро. Ужасно сам срећан, на седмом сам небу иако можда тако не изгледам. То је јер још увек не верујем. Захваљујем мојим другарима из тима за овај предиван поклон."

Лоренцо Пата је рођен у Ористану 23. маја 2000, Марсел Џејкобс је рођен у Тексасу 26. септембра 1994, Есоса Десалу кога сви зову Фаусто је нигеријског порекла, али је рођен у Италији, у Казалмађореу 19.2.1994. Филипо Торту је рођен у Милану 15. јуна 1998.

Након победе ове четворке, председник Цонија – Ђовани Малаго изјавио је да је ово најлепша Олимпијада икада.

"Јако сам поносан на све атлетираче, техничаре, руководиоце, за све који нам причињавају радост сваког дана након што смо већ шампиони Европе у фудбалу. Заслужујемо ове позитивне емоције након све патње коју је наш народ доживео због епидемије Ковида 19", закључио је Малаго.

"Сваки сан има крај", гласила је порука те рекламе. Више деценија касније, ситуација се поновила на готово истоветан начин. Овај пут у кошарци.

Лопта је на девет секунди пре краја утакмице била у рукама Луке Дончића, озбиљно исцрпљеног рвањем са свим дотадашњим словеначким противницима. Погледао је око себе и мудро одлучио да лопту дода Препеличу.

Словеначки шутер је на првом кораку пробио одбрану Ника Батума и четири секунде пре истека времена и пола коша разлике за Французе кренуо на полагање.

Али, таман када је Препелич испустио лопту из руке, скоро ниоткуда долетео Батум, распалио дланом по лопти, која је се о таблу одбила до Рудија Гобера... Словенци су, по први пут од почетка турнира, постигли мање од 90 поена и испустили финале. Резултат 89:90 дигао је на ноге целу Француску и оних десетак навијача тог тима који су успели да уђу у токијску "Саитама арену".

"Морао сам то да урадим", рекао је Батум после меча у којем је Лука Дончић доживео први пораз у дресу Словеније после феноменалне серије од 17 узастопних победа.

Пре много година, једно финале на сличан начин решио је Стојко Вранковић, који је у дресу атинског Панатинаикоса, у последњим тренуцима меча залепио банану Хосеу Антонију Монтеру и донео четврту титулу првака Европе Божидару Маљковићу.

Французи су славили, док су очајни Словенци су попадали по паркету токијске дворане. Лука Дончић се повукао у угао дворане, побацао флаше воде поређане по сандуку и зарио лице у дланове.

Утакмицу је завршио са 18 асистенција, десет скокова и 16 поена, осносно трећим трипл даблом у историји олимпијских кошаркашких турнира, после Александра Белова 1976. и Леброна Џејмса 2012. године.

Током турнира је чинио је све што је било потребно. Аргентинцима је убацио 48 поена, против Фрнцуза поделио 18 асистенција. На сваком мечу имао је скоро десет скокова, чиме је Словенију прогурао на сам врх скакачки најбољих екипа.

Против Француске, свађао се са судијама, разменио пар тешких речи са иритантним Французом који се некако нашао на трибинама, озбиљно се повредио када је полетевши за лоптом распалио руком у плексиглас постављен испред Винса Картера, коментатора америчког Ен-Би-Сија.

Осим Дончића, током турнира стандардно добру кошарку играо је још и Мајк Тоби, резервни центар Валенсије, којег је, како кажу Словенци, "ископао" Раша Нестеровић и довео у словеначку репрезентацију. Пре меча са Француском, Словенија је имала 204 скока, од којих је чак 12,5 у просеку хватао Мајк Тоби.

И остали Словенци одиграли су знатно изнад очекивања, Јака Блажич је погодио масу тројки, Препелич је током читавог турнира био одличан. Влатко Чанчар је Шпанији убацио 22 поена. У полуфиналу олимпијског турнира играли су Жига Димец и Грегор Хроват.

И шта год да ураде у мечу за треће место против Аустралије, Словенци могу да буду задовољни.

Бициклисткиње Бао Шању и Жонг Тијанши у понедељак су освојиле златну медаљу у спринту, а на церемонији доделе медаља појавиле су се носеци беџеве са ликом Мао Цетунга који је био на челу КП Кине од 1949. до 1976. године.

Овакав поступак кинеских олимпијаца може представљати кршење правила Олимпијаде која забрањују изражавање било ког облика политичких, верских или расних порука или пропаганде.

Ова правила ублажена су прошлог месеца када је такмичарима дозвољено да искажу своје ставове пре и после такмичења, али забрана је остала када је реч о поступцима или изјавама током такмичења или церемоније доделе медаље.

Само млади и у свега неколико четврти сме да пређе улицу на црвено. Локална полиција мануелном методом односи погрешно паркиране бицикле. Права полиција има готово неограничено стрпљење у опхођењу са пијанцима, који понекада урлају по улицама.

За сваки случај, полицајци понекада носе дуге мотке. Велика већина становника Токија их никада није видела у акцији и сматра се, уопштено, да представљају више део традиције него истинско средство принуде. Нешто као кендо у плавом.

Када упече Сунце, сви носе кишобране. Махом црне и беле. Има их и пастелно зелених. Када становници Токија почну да носе провидне кишобране, то обично значи да ће бити пљусак.

Не плаше се тајфуна, јер углавном клоне на прилазима граду. За сваки случај, непрестано упозоравају на могућност да ће небо да вам се сручи на главу. Па будите опрезни.

Одувек сам мислио да је Њујорк највеличанственији град на свету. Сада више нисам сигуран. Кроз Токио можете да се возите сат, сат и по и не видите му крај. Даље, бар до истека карантина ионако не смемо.

Људи махом не говоре енглески, што суштински не представља претерано велики проблем, јер ни ми не знамо јапански. На крају баладе, ионако, свако стигне где је намерио.

Паркови изгледају величанствено. Додуше из аутобуса. Сјајно изгледа и бар пет делова града, који својатају титулу центра Токија. Храна на фотографијама, такође, изгледа сјајно.

Становници Токија немају кућне љубимце. За две недеље, видели смо свега три пса и кафић у којем људи плаћају да мазе мачке. Наводно постоје и локали у којима можете да се дружите са игуанама и сличним зверкама.

У Токију, Кинг Конг није успео да се попне до врха зграде, али је добио исти шортс какав је својевремено носио Аполо Крид. До последњег спрата стигла је само Годзила.

Океан је браонкаст и нема плажа. Најближе купалиште је на неких шездесетак километара од града, али је и тамо дно прекривено муљем, па становници Токија радије иду на Окинаву, удаљену око 2.000 километара.

Некада су становници Токија живели у становима које су злобници називали зечјим јазбинама. То више није случај, јер се овај град у последње две деценије непрестано мења. Локално становништво тврди, набоље.

Јапанци се не убијају када закасни воз или аутобус. Лично сам се уверио у промене, када је аутобус каснио читавих 40 минута и сви су били јако забринути за возача и човека задуженог да нас од хотела отпрати до станице. Инцидент је протекао без жртава.

Као и у другим градовима, и у Токију има пацова. Преплаше људе, који вриште по улици. Понекада их згази аутомобил.

У Токију су аутомобили озбиљан луксуз, јер је све везано за овај вид превоза прескупо. Од возачке дозволе па до паркинг места. Уосталом, као и у свим другим превеликим градовима на свету.

Ретко нестаје струје, али се понекада то ипак догоди. Пола сата после курцшлуса који је погодио један део града, Милица Мандић је освојила златну медаљу у таеквонду.

Град је испреплетен мрежом надвожњака, па није реткост да саобраћај пролази тик до спаваћих соба мање срећних становника Токија. Има неколико врста возова, укључујући супербрзи и готово нечујни "шиканзен". Неки од возова немају машиновође.

Град је, из више разлога, скоро потпуно нов. Озбиљно је разрушен током великог земљотреса пре једног века, затим су га до темеља разорили Американци.

Млади се мање плаше коронавируса од старијих, које излуђују гужве на улицама и журке које се, махом викендом, одржавају по клубовима у "озлоглашеним" четвртима града. Као ни у остатку Јапана, у тим крајевима криминала готово и да нема.

И бескућници су реткост, јер су их градске власти, својевремено, преселиле у Јокохаму.

Пасарела је осликана и занимљивим постерима – плакатима на којима је представљена свака репрезентација која учествује на кошаркашком олимпијском турниру. Србија, нажалост, има само један плакат, са Јапанком испред Калемегдана а уместо „нашег" мушкарца на пасарели је насликан Јапанац испред римског Колосеума.

Зато смо у Саитеми, много мање него што је требало али, ипак много више него на другим борилиштима у Токију. Јер, у нашем животу је више исцртаних кошаркашких мурала него на пасарели испред Суперарене у Саитами.

Наравно, до најдаље олимпијске локације нисмо ишли само због наших кошаркашица већ и да гледамо нашег џелата из Кине, Аргентину, која поново има најлепше дресове, Шпанију, али пре свега Словенију. Или још прецизније Луку Дончића. Лука са Словенцима тако игра да је послао велику Шпанију на Америку већ у четвртфиналу, и то је први велики кошаркашки меч на турниру за двојицу кошаркашких ентузијаста из Србије.

Мароевић: Запало ме је да навијам за Американце. Ионако бих тако изабрао. Ако ни због чега онда ради Грега Поповича, Кевина Дуранта, Демијена Лиларда, па онда Џона Вудена, Била Расела, Мајкла Џордана, Ларија Бирда, Реда Ојербаха...

Навијам за Америку и јер је у финалу Олимпијског турнира, пре 53 године, мој отац лактом запалио Спенсера Хејвуда. Прва победа наше кошарке над америчком уследила је две године касније.

Веома ценим и Шпанце. Одувек играју добру кошарку, достојни су противници. Да не буде дилеме, поштујем их због Клифорда Луика, Вејна Бранбендера, Сан Епифанија, Сибилија, Ромаја коме су својевремено у Скендерији, док их је везивао, патике вириле по педаљ са обе стране клупе.

Кошарка не би била толико забавна и да није било Фернанда Мартина, Солозабала, Итуријаге, којег је ономад Дражен Петровић током атинског финала Купа шампиона избацио из кошарке. И због неколико добрих пријатеља који су у тој земљи играли сјајну кошарку.

Папић: Ја навијам за Шпанију. Не само због тога што волим ту земљу или што ме на то обавезује резолуција 1244. Заправо, од целе Шпаније најмање волим шпанску кошаркашку репрезентацију; брижљиво годинама негујем презир према Рудију Фернандезу, Серђо Скариоло је, поред још неких примера(ка) у Србији, разлог због којег не волим зализане људе, чак и Ћаћу Родригезу памтим како нас је наместио у Словенији 2013...

Али, како да навијам за Америку? За толико доминантније, и атлетски и у сваком другом смислу, за најпривилегованије, за најјаче. Увек навијам за европску кошарку. За памет, за тактику. Јесте, на клупи Америке „луди Србин" Грег Попович али се ја надам да ће га Скариоло надмудрити као што је Ђорђевића у Вухану. И још нешто, Пау Гасол има 41 годину, играо је за своју репрезентацију пре двадесет година у Турској кад су за нас играли Бодирога, Стојаковић и Тарлаћ, у међувремену је освојио све што је могао, а ни даље му није тешко да дође и буде део репрезентације своје земље. Па макар имао улогу 9. играча.

Мароевић: Онако навијачки, за око ми је запало да су Грег Попович и Стив Кер од самог почетка одлучили да на паркету не желе превише да гледају браћу Гасол, па су извели петорку са четири бека и Бамом Адебајом.

Полувреме су, осим пар минута прве четвртине, одиграли у прилично лаганом ритму, пуштајући Рикија Рубија да врти кругове око рекета и даје поена колико му је воља, само да никоме не додаје лопту. Плејмејкер Шпаније је учинио управо то, па је екипа Серђа Скариола полувреме завршила са свега шест асистенција. На крају меча, Шпанци са три вансеријска плејмејкера укњижили су само дванаест асистенција.

Нешто духа у игру Америке уносио би само Драмонд Грин, који би ишчупао лопту из руку противника, поделио који лакат и раменима покушао да рашчисти рекет од нежељених гостију. Ту и тамо на поду би се нашао неки Шпанац, али као што опаснији центри тврде већ деценијама, ионако им у рекету није место.

Поповича, Стива Кера и остатак америчке клупе није нимало узбудило када су Шпанци у другој четвртини водили са десет поена разлике, 39:29 после чека су уследиле тројке Лиларда и Дуранта и серија 14-4 за нерешен резултат на полувремену.

Папић: Почело је тврдо, Американци сви исти као да играју баскет три на три, нема ту ни првог плеја, ни центра, сви исти: двојке, тројке, четворке. Шпанија почиње у грчу, Руди и Љуљ промашују отворене шутеве али онда креће фурија, као да су „десет млађи". Рубио кроз америчку одбрану пролази као што га трејдују из клуба у клуб, с краја на крај и наизглед без икакве логике. Али погађа из свих позиција. Ни Амери немају решење за њега. Што промаши поправља Вили Ернангомез. Заслужио је Оскара, за епизоду у првом полувремену.

А онда је најбољег на терену Рубија заменио Серхио Родригез. Зову га Ћаћо, јер на његовим Канарским острвима тако изговарају мућаћо, а он је пред очима Грега Поповић одржао кошаркашку клинику. Доктор кошарке Ћаћо одвео је Шпанце на плус 10. „Луди Србин" морао је да промени тактику по којој је дозвољено само закуцавати и шутирати тројке и направио неколико акција које су нам показале зашто је Кевин Дурант можда и најбољи играч на планети. Американци, ипак успевају да изједначе на полувремену.

Мароевић: Кевин Дурант је паклен играч. Брз, игра једноставно и шутира превисоко да би га било која одбрана дохватила. Млади Шпанац, Усман Гаруба је током једне акције, док се Дурант дизао на шут, намерио да му по сваку цену лупи рампу. И заиста, скочио је високо, рекло би се под сам свод арене, али тек да би немоћно гледао како му Американац с лакоћом пребацује лопту пре прстију и погађа кош.

Пре Дуранта, тако су шутирали Џордан, млади Оскар Шмит, Праја Далипагић... Противници су имали исти израз лица као данас Гаруба. Дурант је за нешто више од 30 минута игре убацио 29 поена, али би Американце у наставку олимпијског турнира могло да забрине што је без њега екипа безнадежно неефикасна.

Папић: Рубио је одиграо меч живота. Некада су овом момку ишли испод блока а сада погађа из свих позиција. Али још у Кини смо се уверили какав је играч постао.

Али он који је прешао тридесету у овој екипи је јуниор. Клаверу су несрећно изашла два зицера, понеки фаул Америке је опроштен и све је било касно.

Против овакве Америке за победу мора све да функционише савршено и плус да се срећа нагне на страну Шпаније а Руди није постигао ниједан поен, Љуљ није био онај каквог знамо, Марк Гасол је против Американаца деловао као Боби у „Пиониру" против Италијана. Много виши и спорији од свих на терену.

Мароевић: Америка је била просто прејака. Шпанија дисциплинована и са планом да се држи резултатски близу и, као сви аутсајдери, покуша серијом у незгодан час да направи сензацију. Безуспешно. Кевин Дурант и екипа опуштени. На тренутке чак и превише.

Шпанце је још од почетка ере браће Гасол, Рудија Фернандеза, Ћаћа Родригеза и Гарбахосе, који је овај меч гледао са трибина Саитама арене, у светску орбиту избацила сјајна одбрана, готово на ивици инцидента.

То овај пут није било довољно. Неколико су пута били близу, али недовољно да би преокренули резултат против овакве Америке. А играли су добру одбрану, на тренутке одличну.

Папић: Знаш шта им је фалило? Гасол од пре десет година. Да је то онај стари Гасол, да му спустиш лопту доле па да Американци морају да скупе, а да на тројци чекају шпански бекови другачије би то било. Овако, Американци ће лагано до финала. И у финалу.

Заменик министра спољних послова Пољске Марћин Пшидач потврдио је на Твитеру да је Тимановска добила пољску хуманитарну визу.

Тимановска је провела је ноћ у аеродромском хотелу, након што је затражила заштиту од јапанске полиције на аеродрому Ханеда, рекао је портпарол МОК-а Марк Адамс на конференцији за новинаре.

Преко апликације Телеграм потврдила је извештачу Ројтерса да се главни тренер Белорусије синоћ по јапанском времену појавио у њеној соби у Олимпијском селу и рекао јој да мора да пође с њим.

"Главни тренер ми је пришао и рекао да је 'одозго' добио налог да ме склоне. У пет (после подне) су дошли у моју собу, рекли ми да се спакујем и одвели су ме на аеродром", написала је Тимановска у поруци.

Међутим, атлетичарка из Белорусије је одбила да се укрца на лет и рекла да неће да се врати у Белорусију.

Штафета "без пристанка" 

Тимановска је требало да се такмичи у дисциплини 200 метара за жене на Олимпијским играма у Токију, али је рекла да су представници белоруске репрезентације покушали да је присилно врате у родну земљу, након што је критиковала националне спортске власти што су је регистровале за штафету четири пута 400 метара без њеног пристанка.

Атлетичарка је требало да се укрца на лет за Истанбул у недељу, али је по доласку на аеродром, пришла јапанском полицајцу и затражила да поднесе захтев за политички азил, рекао је Анатол Котау из белоруског Фонда солидарности за спорт.

"Плашим се да бих могла бити затворена у Белорусији. Не плашим се избацивања из репрезентације. Забринута сам за своју безбедност. И мислим да у овом тренутку за мене у Белорусији није безбедно. Нисам ништа урадила, али су они лишили мене права да учествујем у трци на 200 метара и хтели су да ме пошаљу кући", изјавила је Тимановска у интервјуу белоруском спортском сајту Трибуна.

Муж Тимановске, Арсениј Здањевич, напустио је Белорусију и ушао у Украјину, рекао је портпарол украјинског Министарства унутрашњих послова Артем Шевченко, преноси Си-Ен-Ен.

Према наводима Њујорк тајмса, иако је Тимановска критиковала одлуку тренера, има разлога да страхује да би у Белорусији могла да буде означена као дисидент. Наиме, председавајући Олимпијског комитета Белорусије је најстарији син председника те државе Александра Лукашенка.

"Замршен" однос Белорусије и МОК-а 

Белорусија и пре случаја Тимановске има "замршен" однос са Међународним олимпијским комитетом. У децембру је комитет забранио Лукашенку и његовом сину да присуствују Играма у Токију. Група спортиста је навела да су постали жртве политичке дискриминације и затвора због говора против Владе.

МОК је, међутим, дозволио Белорусији да на Игре пошаље тим од 103 члана јер, како је саопштено, Међународни олимпијски комитет не жели да казни невине спортисте.

Према наводима Гардијана, у јуну је више од шездесет спортиста, тренера и других који се баве спортом изгубило посао у Белорусији због учешћа у прошлогодишњим протестима против Лукашенкове владе, известио је Хјуман рајтс воч. 

Пољска и Чешка, које су оштро критиковале Лукашенкову владу, понудиле су азил Тимановској и могућност да наставе да се такмичи у међународном спорту. Речено је да је тражила азил у Немачкој или Аустрији.

Случај Тимановска подсећа, пише Гардијан, на пребеге совјетских спортиста на међународним такмичењима током Хладног рата, иако нема ничег што указује на то да Тимановска није планирала да се врати у Белорусију након Игара.

На Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године дошло је до једног од највећих пребега спортиста у историји, а 61 појединац (углавном Мађара) одлучио је да се не врати у своје земље.

На Олимпијским играма у Лондону 2012. азил су затражили спортисти из Камеруна, Судана и Етиопије.

У мегалополису скучених станова и радног времена које се, како се чини, никада не завршава, људи имају мало времена и места за кућне љубимце. Скупи су и непрактични. Захтевају негу, време и простор. Све то, становници Токија једноставно немају.

Јапанско решење за тај проблем су кафићи за мачке, или са мачкама. Како се већ коме допада.

На прозору изнад једне од већих градских раскрсница, недалеко од својевремено најпрометније железничке станице на свету, у корпи спава бела мачка. Једна од укупно 27, колико их живи у необичном кафеу у који људи долазе како би, десетак минута или цео дан, мазили мачке.

За неколико стотина јена, односно исто толико динара, посетиоцима је дозвољено да се, уз кафицу или сладуњави бућкуриш чаја и млека, играју са свакојаким мачкама. Махом веома питомим, или пак прилично незаинтересованим.

"Људи овде долазе да мазе мачке. Проведу десетак, двадесет минута и оду", прича девојка која води рачуна о мачкама и посетиоцима, који понекад срљајући у контакт са овим животињама, наводно, бивају изгребани.

Кафић за мачке или са мачкама отворен је и у токијској четврти Шинђуку, јер су власници рачунали на навалу туриста током Олимпијских игара. Слично као и нови "тојотини" таксији, идеја која је много обећавала није претерано далеко добацила, јер је јапанска влада одлучила да на Играма неће бити туриста и навијача, па је пропало више од четири милиона улазница.

Мачкасти кафић се још некако држи.

Свега пет или шест метара широка и пет спратова висока грађевина великих прозора дом је мачкама на изнајмљивање. Ту људи долазе не би ли, мазећи животиње, побегли од урбане луднице која влада свуда унаоколо, или пак надоместили недостатак кућних љубимаца, за које у Токију нема ни места ни времена.

Готово да нема ни луталица, на које би, без проблема, у неком другом граду или континенту могли да набасају ходајући улицама. Некада бројне мачке и псе луталице, градске власти су пре неколико година просто избрисале из Токија.

Осим мачака и паса, у протеклих десетак година из највећег јапанског града нестали су и махом сви бескућници. Токијске власти су их својевремено, пред почетак светског првенства у фудбалу, просто преселиле у Јокохаму. Шта је тачно било са псима и мачкама луталицама не знамо.

У кафићу постоје две тарифе, јефтинија која укључује само мажење поспаних мачака и скупља сеанса током које посетиоци могу да нахране животиње. Чини се да мачке преферирају ову другу опцију.

За људе, обе варијанте су једнако популарне.

Чекајући Неко

Неколико десетина метара о мачкастог кафића, десетине, предвече и стотине, људи чека да са великог екрана "искочи" виртуелна, наводно тродимензионална мачка.

"Неко", како се на јапанском каже мачка, из екрана искочи сваких петнаестак минута, на одушевљење људи који су из свих делова Токија, али и Јапана, дошли да виде управо тај тренутак.

Велики део популарности кафић за мачке и тродимензионална Неко дугују чињеници да ове животиње заузимају значајно место у јапанској култури и традицији. Весници су среће и напретка, посебно уколико су беле и подигну шапицу.

Од када се појавила, мачка која "искаче" из екрана засенила је некада популарног пластичног Кинг Конга, који је, верући се на једну од околних града, остао заглављен у времену и простору, или Годзиле избледеле славе, чији су зуби и даље заривени у плакат локалног биоскопа.

Она је преко апликације Телеграм потврдила извештачу Ројтерса да се главни тренер Белорусије синоћ по јапанском времену појавио у њеној соби у Олимпијском селу и рекао јој да мора да пође с њим.

"Главни тренер ми је пришао и рекао да је ''одозго'' добио налог да ме склоне. У пет (поподне) су дошли у моју собу, рекли ми да се спакујем и одвели су ме на аеродром", написала је Тимановска у поруци.

Међутим, атлетичарка из Белорусије је одбила да се укрца на лет и рекла да неће да се врати у Белорусију.

Тимановска би могла да затражи азил у Немачкој, пренела је синоћ ТВ Нипон цитирајући неименоване изворе, а лист Токио спорт је раније пренео, цитирајући своје изворе, да Тимановска планира да затражи азил у Аустрији.

Белоруски олимпијски комитет раније је саопштио да су тренери одлучили да је врате кући због њеног психолошког стања, а требало је да учествује у тркама на 100 и 200 метара, пренео је раније Тас.

Пре тога је белоруски опозициони Спортски фонд за солидарност навео да је Тимановска наводно приморана да напусти Токио због критика које је изнела на рачун тренера.

Белорусије затражила од Јапана информације о Тимановској

Белоруска амбасада у Токију упутила је званичан захтев јапанским властима за информације о Тимановској.

Тимановска је данас отишла у амбасаду Пољске у Токију, а јутрос је француски министар за европска питања Клеман Бон изјавио да би "била част ако би Европа одобрила политички азил атлетичарки Кристини Тимановској".

У међувремену је и амбасада Чешке Републике у Токију саопштила да је у процесу "интензивне комуникације" са јапанским властима у вези са белоруском атлетичарком и да чека њихов одговор.

Реч је претежно о званичницима укљученим у организацију, саопштио је комитет, додајући да нико од оболелих није одсео у Олимпијском селу, преноси Кјодо.

У саопштењу се додаје да је до четвртка у Јапан стигло 40.558 особа које на неки начин присуствују Олимпијским играма.

Оба лета од Београда до Франкурта и од Франкуфта до Токија добро сам поднео као и већина мојих колега. По слетању у главни град Јапана дочекала нас је врућина, али и велика влага.

Имали смо информације од колега који су допутовали седам дана раније да процедура на аеродрому приликом уласка траје између пет и шест сати. Наоружан том информацијом спремио сам себе и на додатне формалности које се морају испоштовати.

За дивно чудо наша екипа је то завршила за нешто више од четири сата укључујући још један тест на самом аеродрому. Сместили смо се у хотел и већ сутрадан раном зором био сам у РТС-овом простору у оквиру Ај-Би-Си центра.

Одмах се кренуло са радом. Смета ми влага и немогућности да често конзумирам цигарете, али ми прија "јурњава" од борилишта до борилишта. Са колегом Момиром Милутиновицем стижем све и завршавамо посао како треба.

Гледам баскеташе, идем на тренинг Нолета, па још два дана заредом опет са баскеташима и одмах после утакмице правац Олимпијско село где ме чека сјајни Дамир Микец са сребрном медаљом око врата.

Екслкузивни интервју са првим освајачем медаље на овим играма за наш тим ја радим. Осећам задовољство, али и понос. Баш ме хоће! Сутрадан иста прича – шатлом до Ај-Би-Сија и одмах на снимања. На истеку дана са мојим Мошом идем на прву утакмицу ватерполиста. Рутински одрађујемо посао.

Уморан у бусу једва примећујем да мени звони телефон. Пише "Трифке"...

"Реци, матори?"

"Дуле, немам лепе вести за тебе. Мораш у карантин!"

Шок, неверица, почиње гушење... Вожња од пар километара до Ај-Би-Сија траје као лет од већ поменутог немачког града до Токија. Кроз главу ми свашта пролази... Можда сам позитиван? Ма нисам, тешим себе. Можда се Трифке (Зоран Трифуновић – главни продуцент спортске редакције) шали ?!?

Не верујем, он је преозбиљан за овакве шале... Пре ће бити ова прва опција. Буквално утрчавам у наше просторије и погледом тражим Трифкета... "Причај Трифке!!!!"

А он смирујућим тоном: "Мајсторе, вас четрнаесторо морате у карантин на 14 дана" (Каква симболика, а? Четрнаест колега 14 дана 14-14 ми је број регистрације на ауту – до тог тренутка мој омиљен број).

Трифке наставља...

"Добио сам допис да морате у карантин јер сте проглашени за 'блиски контакт'. Били сте у делу авиона у којем је седео странац позитиван на коронавирус. Морате одмах да напустите Ај-Би-Си центар и правац у хотел."

Оно када те баш хоће!!!

Наређење-извршење. Узимам ствари и бесан крећем ка хотелу не верујући још да се ово мени дешава. Гледам колеге, гледају они мене, а у себи мислимо мора да је нека грешка. Ма, каква грешка, Јапанци су то. Недуго затим добијам и решење о карантину где лепо пише: "14 дана карантина".

Срећа у несрећи, рачуна нам се од 21.7, а не од 25.7. Дакле, излазим 3.8.2021. Знаш шта Трифке, не морам ни тада да изађем, рекох исувише гласно да ми је после било криво. А можда и није?

Креће карантин у соби која је нешто већа од осам квадратних метара. Ајд издржи, Миркин сине... Морам, шта ћу, немам избора, и карантин је за људе... А и предаја није у мом српском, али и херцеговачком ДНК и РНК коду.

Ма, који год код да је у питању. Пролази дан за даном, брже него што сам очекивао. Купам се више пута дневно да ми брже прође време. Гледам нашу Планету (хвала другарици Тањи Ћитић за шифру коју нам је послала) и ту пратим наступе наших спортиста. Боље игде него нигде.

Када је те ноћи Милинко (Предраг Милинковић) у јављању за емисију Олимпијско поподне саопштио јавности Србије да ће део екипе бити у карантину телефони су полудели... Био сам толико прибран да сам одмах по саопштењу од Трифкета (кога од милоште овде зовемо др. Кон) позвао мени драгих пар особа да се не изненаде.

Боље да чују од мене, али док се не објави да не шире даље. Тако је и било. Зову колеге из других редакција, траже изјаве, а нама није ни до чега. Иде дан за даном... Милинко после два дана јавља лепу вест:

"Одобрили су нам да вратимо седам људи одмах."

Одмах сам знао да Тијана и ја остајемо до краја... Наиме, у биографијама које смо слали пар месеци пред пут стоји да ми радимо уживо укљичења, али и разговоре са спортистима, што је, испоставило се, било кобно у одлуци организационог одбора.

Али сада, бре, баш хоће!

Ћутим, не верујем, али знам да морам да издржим. Укључујем се "лајв" из собе за емисију, читам Гаталицу, почињем да водим дневник, спавам као никада у животу. Смета ми телефон (иако ми је то сада једина веза са мојом Србијом), а пријатељи нон-стоп зову.

При крају овог петог дана "заточеништва", на правди Бога, испаде и Ноле (по мом мишљењу највећи српски бренд после Николе Тесле). И што би клинци рекли – баш бедак.

Овога пута се захваљујем колегама који нам доносе храну када се враћају са посла, хвала и добрим људима који су, надам се, све покушали да нас избаве одавде. Неизмерно хвала колегама из других редакција који зову сваки дан.

"Велико хвала" и авио компанији којом смо дошли, а са којом ћу се дружити по повратку у Београд – прво у Палати правде, а ако треба, ћераћемо се до Стразбура.

И огромно хвала хејтерима, нека су само живи и здрави!

Ближи се поноћ, улазимо у шести дан карантина. Уз констатацију, ко зна зашто је све ово добро. Усуд Олимпијских игара ми је ипак био суђен. Лаку ноћ, Србијо моја, где год да си...

П.С. И ово да се зна – вакцинисан сам, тестиран седам пута у последњих 10 дана. Резултати – негативни.

Едо Мурич шутнуо је лопту ногом и са више од пола терена погодио кош.

Некадашњи кошаркаш Партизана поставио је снимак на друштвеним мрежама и изазвао једног од најбољих фудбалера на планети речима: Спаваш ли мирно, Роналдо.