Ова пијаца налази се у једној од пекиншких шопинг зона, отвара се око седам увече тако што се на тротоар довуку тезге.

Онда навале туристи, претежно сами Кинези, подједнако изненађени као и сви ми други, шта су људи све спремни да ставе у уста.

Прво на шта сам налетео биле су морске звезде.

Ко је у животу изронио неку, вероватно се пита како се то једе, а ја му не могу помоћи.

Нит сам пробао, нит сам видео неког да то ради.

На тезги поред, за пет евра могли сте да добијете овчији пенис на ражњићу или насецкану змију.

Зрикавци, дрекавци, изгледају као урме.

Магареће месо, јаретина и овчетина, као и ракови, изгледају сувише просто у оваквој конкуренцији.

Псеће месо, наводно, није било на менију јер су власти строго забраниле једење кучића док трају Игре.

Мада, током релативно кратког боравка у Пекингу, видео сам само мале псе, пекинезере.

Крупније куце нисам видео нигде, ни у шетњи, ни код полиције, а на пијаци су одрицали да тако нешто нуде.

Коначно, ту су шкорпије, велике црне и исте такве само нешто мање.

Поред њих, по три на ражњићу, обичне беле, попут оних какве виђате у Црној Гори и Грчкој на мору.

Будући да сам радио причу за Дневник, осећао сам обавезу да нешто од понуђеног пробам.

Мале, беле шкорпије деловале су некако домаће.

Проверио сам да ли их још неко око мене једе (да) и упитао мог пријатеља Кинеза мисли ли да ће ми од овога бити лоше (не).

Избројао сам 15 јуана (око 120 динара) дао их роштиљџији, он је забо ражњић у врело уље, што ме је охрабрило.

Шта год да је било у тој буби, а да није ваљало, сагорело је у том уљу (тешио сам себе).

Упркос свему, није лако направити тај залогај.

Међутим, укус је био мало разочаравајући.

Хрскаво, врло науљено, ништа специфично.

Појео сам и другу и трећу.

То је, дакле, то, јео сам пржене шкорпије и преживео.

Није било потребе да се упуштам у скакавце, магарце и неке чудне игласте рибе, вероватно смртоносне када их сретнете у води.

Нешто касније, док сам се таксијем враћао на посао (овде се ради до један два ноћу, због временске разлике) осетио сам лагано грчење мишића у стокаму.

Да сам претходно појео бигмек, све бих приписао умору и стресу.

Трезвено сам себи објашњавао да нема ниједног разлога да се осећам лоше, осим можда због рђавог уља.

Али било је то дугих двадесетак минута током којих сам размишљао како бих објаснио таксисти (говори само кинески) од чега ми је лоше и где да ме вози.

Ова зграда већа је од Сава центра отприлике онолико колико је Кина  већа од Србије.

Да бисте одшетали с краја на крај потребно вам је десетак минута, нормалног хода.

У једној трећини зграде смештене су све телевизије које одавде извештавају, укључујући  и америчку НБЦ, која је за безмало милијарду долара платила права за пренос игара у САД те због тога има суперповлашћен положај.

Олимпијске игре највећи су телевизијски догађај који постоји.

РТС се овде налази као чланица Евровизије, што обезбеђује ексклузивна видео права за Србију .

Та ексклузивност, међутим, не значи да можете да радите шта вам падне на памет, пре свега по техничким питањима (у остало се Евровизија не меша).

Рецимо, на овој Олимпијади прећутно се очекивало од свих европских телевизијских кућа да пренос раде у формату високе резолуције.

РТС је имао ту срећу да је пре три месеца ораганизовао Евросонг и да је значајно обновио своју опрему.

То значи да смо овде дошли са новим мастером и системом за емитовање и архивирање дигиталних видео записа.

Ради се о опреми коју нема ниједна телевизија у региону, а то знамо јер су долазили да нас посете и бивали прилнично затечени оним што су видели.

Ништа од технике коју су имале друге, знатно веће телевизије (укључујући и НБЦ), није било изненађујуће за људе из РТС-ове техник, углавносм све имамо само у знатно мањој количини.

Све то значи да је РТС ухватила прикључак са светом, пре свега у технолошком смислу.

То није хвалисање него чињеница, али са данашњом брзином технолошких иновација, та чињеница не мора дуго да стоји.

Ако се Србија буде нормално развијала у наредне четири године, нема разлога да тако не буде и са РТС-ом.

А то ће моћи да се "измери" на наредним Олимпијским играма у Лондону 2012. године.

Уколико све буде како треба Србија ће освојити барем неку медаљу више, можда коначно и неку златну.

А РТС-ов програм већина људи у Србији пратиће у ХД формату, са кристално јасном сликом, какву ја имам прилике да видим "на излазу", односно када је шаљемо из студија на емитовање.

Ако мене питате, немојте пристајати ни на шта мање од тога било да је у питању спорт и телевизија.

Пут низбрдо не бих да разматрам.

Кошаркаши америчког “дрим тима” могу само да послуже као пример већини наших спортиста, који често одбијају контакт са новинарима. Ови момци имају све што се пожелети може, славу, новац, угодан живот и све што уз то иде.

Али, они су као и већина спортиста на свету. НЕ ОДБИЈАЈУ да дају интервјуе, без обзира на то побеђивали или губили, па макар поједини новинари долазили и из Србије, земље за коју већина њих сигурно никада није ни чула.

Количина зарађеног новца није пресудна у томе како ће ко и на који начин поштовати новинаре и медије. Чланови "дрим тима" схватају важност ове међусобне сарадње, као и ту чињеницу да медији врше њихову нову промоцију у сваком ћошку ове планете.

Непосредни, потпуно опуштени и оворени за сарадњу. Тако делују чланови америчког кошаркашког "дрим тима" када дођу до "микс зоне", до ограђеног простора у којем су смештени знатижељни новинари.

Тако је Карлос Бузер крилни- центар Јута џеза, готово сат времена одговарао на новинарска питања. Стрпљиво. Од једног до другог, од камере до камере, од микрофона до микрофона. И негде на пола пута наишао је на "замку" РТС-а и добио само два питања, јер су људи из његове пратње замолили да тако буде.

Поштују они нас, па смо и ми њихове жеље.

Сва врата на почетку разговора са овим момцима отвара помињање имена наших кошаркаша који играју заједно са њима у тамошњим клубовима. То је права улазница, златна вредна.

И тако редом. Карлос Бузер, Кармело Ентони, Крис Пол, Крис Бош, Џејсон Кид и Двејн Вејд, лагано су долазили и одрађивали своје обавезе. Без поговора. А толико су велике светске и олимпијске звезде да би то могли лако да одбију.

Али неће. Као што је одговорио Карлос Бузер на питање вашег новинара, да ли му је досадило да сарађује са медијима: "Навикао сам се на вас. Још од средње школе сам у контакту са новинарима. Ви радите свој, а ја свој посао. Ценим то што раде новинари, без обзира на то да ли је то позитивно или негативно по мене. У једном тренутку путеви нам се преплићу, а и ви и ја се трудимо да на најбољи начин обавимо свој део тог заједничког посла."

Надам се да ће ово прочитати неке наше "велике спортске звезде", које у широком кругу у већини прилика заобилазе српске спортске новинаре.

Овај тржни центар изгледа као Базар на београдском Сајму, само што је смештен у згради од седам спратова.

Има свега. Од свиле до рачунара. Цене су различите. Невероватна је ситуација да вам трговци на почетку желе нешто продати и по десет пута већој цени, на којој се на крају зауставе.

Дигитрони су главно помагало. Свака тезга има их по неколико комада. Трговина се одвија тако што продавац удара по тастерима и исписује своју, а потим и ви своју цену.  Махнете руком и кренете даље, а они трче за вама са новом, нижом ценом. Ценкање уме да потраје. Уколико не одустанете брзо, можете добро проћи.

Чим вас угледају продавци и продавачице почињу да вас бесомучно вуку за руке и да вам показују робу коју имају. Поседују готово све величине и дезене. Нема шта нема. Ако имате стрпљења пронаћи ће и ваш број. Ралф Лорен, Поло, Томи Хилфигер, Лакоста и остале робне марке овде су веома заступљене. Трговци боље познају енглески језик него волонтери који раде у олимпијском комплексу.

Е сада оно што вас вероватно највише интересује. Цене!

Сасвим солидне ручне сатове можете набавити по цени од 20 евра. За 15 еврића ваши су нека добра јакна или чак одличне дубоке патике за кошарку реномираног светског произвођача. Ципела има колико вам срце хоће. Разних модела, боја и величина. Наравно, оригинали не станују у "Силк маркету", али је разлика у квалитету оригинала и његове овдашње верне копије тешко уочљива.

Мобилни телефони су посебна прича. Највишу "оцену смеха" добио је модел под именом "НОКЛА" који подсећа на један од модела, по имену сличног, светски познатог бренда. Цене су од 35 до 100 евра. За свакога има по нешто. Само се треба наоружати стрпљењем и све је ваше. Наравно уз одређену цену.

Овај базар је многима омиљено место. У пролазу можете срести и кошаркашке судије, функционере, атлетичаре са Јамајке, рукометашице из Норвешке, и велики број осталих спортиста из готово свих земаља.

На крају је право питање где има више спортиста? У Олимпијском селу, или у "Силк маркету"?

Тако помешани седимо у заједничком ресторану, као дивље животиње на појилу, нико никоме ништа не замера, Руси седе поред новинара из својих бивших република, бивша Југославија се др(у)жи заједно.

После неколико пива, чак се крене и у сабирање медаља, без неке југоносталгије, више због фрустрације због неиспуњених амбиција.

Најбоље стоје Словенци који су са пет медаља (злато, два сребра, две бронзе) далеко одмакли свима што су поносно објавили ставивши принтове освајача на врата редакције.

Будући да нисам спортски новинар, занимало ме је да ли је ово уобичајено понашање.

Наравно да није, кажу колеге у националним дресовима.

Овако нешто могуће је само на Олимпијским играма, на светским и европским првенствима никоме не пада на памет да се декларише, то би се сматрало неукусним.

Али, Игре су нешто друго.

Свако може бити поносан на своје, а да тиме не вређа било кога другог.

Када сам то проанализирао са колегама, дошли смо до закључка да велики број присутних нација и мноштво такмичења смањују тензије.

Ниси успео у одбојци, чекај да видимо ватерполо.

Пропао си у фудбалу, али те је позитивно изненадио бацач диска.

И на крају се, без обзира одакле си, дивиш атлетичарима са Јамајке.

Није ништа необично да вам колеге приђу и честитају на добром резултату, чак и против сопствене репрезентације.

Потпуно у духу слогана -Један свет, један сан.

Да ли да допишем и -Једном у четири године.

Свакодневно је на Тјенанмену на хиљаде Кинеза који се са више одушевљења и ентузијазма од странаца сликају испред споменика.

Исто важи и за остала важна места у Пекингу, Забрањени град, Летњу палату, Велики зид, чак и за Олимпијски комплекс, где сваки Кинез настоји да ступи ногом током игара.

Кинези много путују у Аустралију, а виђао сам и рекламе за Турску.

Али највише ме је занимало где иду увече, када желе да се опусте, јер ми је то једино било доступно, додуше ретко.

Као странац, притом и гост Олимпијских игара, углавном сам ишао тамо где иде виша средња класа, значи ни богати ни сиромашни и осећао сам се прилично као и у Београду (где идем на слична места).

Једно вече заломило се да са колегама одем у ноћни клуб, дискотеку тачније, Чајна Дол, то јест Кинеска лутка, познату по томе што је свако вече пуне спортисти који су тог дана завршили са учешћем на играма, успешно или не.

Клуб је на петом спрату зграде у близини "улице барова", популарне јер се налази у близини дипломатског кварта (дипломате у социјализму увек имају највише лове, и Кина тај став још увек није превазишла).

Чајна Дол је релативно велики, прима неколико стотина гостију и пиће се купује пре на флаше него на чаше.

Међу гомилом младих у олимпијској форми, жељних добре забаве након озбиљних напора и стреса, није тешко добро се провести, довољно је да само гледате.

Музика је уобичајена, техно са поп рефренима, прегласна, нарочито у нижим фреквенцијама, готово да је осећате на трбушњацима (лево уво, које сам окренуо најближем звучнику вибрирало ми је цео сутрашњи дан).

Још нешто ме је подсетило на Београд.

Колики год да је Пекинг, на ово место се на крају дана, тачније на почетку следећег, слију сви које познајете, углавном Београђани који су дошли на Олимпијаду.

Остаје се до осам ујутру (пуно је као да је пет, ко често излази зна о чему говорим) када особље пали сва светла и госте избацује у већ сасвим разбуђени град.

Ако одлучите овде да живите, Београд вам неће недостајати када су изласци у питању.

И као у Београду сутрадан обавезно сретнете некога коме се похвалите да сте ишли у Чајна Дол, а он вас пита да ли сте били у старом или новом.

Откуд знам, први ми је излазак, онај на петом спрату.

Ах, тај, то је стари. Нови је бољи, латино.

Наравно.

Али у Пекингу постоји и нешто чега у Београду нема.

Већ смо причали о томе да овде сви морају да буду запослени и да то понекада бива комично.

У тоалетима у кафићима то се манифестује тако што вам, када кренете да оперете руке један човек пружа сапун, други спрема пешкир, а трећи вас заскаче са леђа да вам масира рамена.

На то се већина београдских мушкараца тешко навикава.

Препознаћете нас јер бришемо руке о панталоне истрчавајући из тоалета, не часећи ни часа, препаднути од тога шта би тек могао да уради онај са пешкиром, када нам га тутне у руке.

Додао је још да би Американце могли да победе само Аргентина и Литванија, и то заједно и под условом да сваки тим одигра по полувреме. И потпуно је у праву.

"Пангу" хотел, који је врло близу Олимпијског комплекса у Пекингу, припада категорији оних са чак седам звездица. Чувени богаташ Бил Гејтс је закупио три спрата овог хотела да би на миру могао да се одмара у паузама олимпијских такмичења. Питање је само шта ради у толиким собама.

Просечна цена по апартману је око хиљаду долара. Али уколико желите апартман са стакленим плафоном, где до миље воље можете гледати звездано небо, под условом да се оно уопште види од овог смога и влаге, морате платити 18.000 долара за ноћ. Не знам да ли је доручак урачунат у ту цену.

И "дрим тим" је у том хотелу. Они су увек повлашћени у односу на остале спортисте. Овога пута боравак у "Пангу" обезбедио је и донедавно први тенисер света Роџер Федерер.

Амерички кошаркаши су највеће звезде ових игара. Прати их велико обезбеђење и за новинаре- обичне смртнике, они су недодирљива мета. Оне "велике" телевизије, која плате "велике" паре имају могућност и да наруче интервјуе после утакмица "дрим тима", али је питање да ли ће им се неко од највећих звезда овога састава уопште и појавити. Брајант, Џејмс и Ентони ретко излазе и на званичне конференције за медије.

Остали се често одазову позивима. Најприступачнији су Карлос Бузер, Крис Пол као и ветеран Џејсон Кид. Само треба имати времена и бити стрпљив, те сачекати НБА играче да се полако довуку из своје свлачионице.

Они су највеће спортске звезде ових игара, најпопуларнији су у Пекингу. Од дресова оних који наступају на овим играма најпродаванији је онај са бројем 10 на леђима поред кога стоји презиме Брајант. Јао Минг и ЛеБрон Џејмс су међу првих десет, а Коби је ипак број један.

А блогове више нико ни не броји. Прошао сам као Аустралија против САД.

Ако не знате, одговор ћете наћи на крају овог текста, али замислите да неко у Индији још увек чврсто верује да је он најпопуларнији глумац у Србији, само зато што је средином седамдесетих заиста био мега-звезда у СФРЈ.

Са сличним се стварима сусрећем упорно ових дана покушавајући да утврдим колико Кинези уопште знају о земљи из које долазим.

Пре неколико дана  правио само на улици анкету на ту тему.

Тачније, није била у питању обична улица, већ она у олимпијском комплексу, тако да сам причао са кинеским туристима, рачунајући да су мало изнад просека.

Резултат је био поражавајући.

У најбољем случају (један једини од петнаестак) знају да је у Србији било неких немира.

Углавном је успешно лоцирају у Европу, мада има и оних који кажу да су чули за Србију, али да о њој не знају баш ништа.

Нешто боље ћете проћи ако поменете Нанд ЦУ Фа, што је кинеско име за стару Југославију.

Кинези са којима се дружим кажу да о Југославији, па и Србији, треба питати старију генерацију, која памти филмове Бате Живојиновића и чула је за Тита.

За младе Кинезе постоји само једна битна страна земља, САД.

Напросто су опчињени Америком, обожавају кошаркашки ридим (дрим) тим који је овде дошао по злато, о Мајклу Фелпсу да и не говоримо (наравно, њихови спортисти су на првом месту, пре свих Јао Минг и до понедељка Лиу Сјанг, пре него што је одустао на 110 са препонама и срушио снове многих Кинеза).

Иначе, политички односи Кине и САД још увек се опорављају од шока након бомбардовања кинеске амбасаде у Београду

Тек понеки анкетирани Кинез чуо је за неког спортисту из Србије, али имена су се сетили тек након што сам им помогао (и то дан након Чавићеве трке о којој је причао сав олимпијски свет овде).

За разлику од Кинеза, који о Србији не знају готово ништа, након две недеље боравка у Пекингу, могу да кажем да у Србији имамо врло искривљену слику о Кини, вероватно базирану на кинеским бувљацима.

Пекинг се не разликује од неке велике светске метрополе, а ако такве разлике има, она је у корист кинеске престонице.

Аутомобили су новији (јер се масовно продају тек у последњих десетак година, тако да старијих нема), људи се слично облаче као на Западу, оригинална фирмирана роба је скупа, копије на бувљацима су јефтине.

Једино што Кинезе чини битно другачијим је њихова огромна радозналост, па и отвореност према странцима.

Није необично да вам неко на улици приђе и загледа се у акредитацију коју сви који имају везе са Играма носе око врата.

Сјате се око вас са десетинама фотоапарата ако станете пред камеру да бисте се обратили гледаоцима у сопственој земљи.

Расположени су и сами да се сликају када радите анкету за телевизију на улици.

Од поменутих петнаестак покушаја, само једна особа замолила ме је врло љубазно да је прескочим, док су ми се три захвалиле што сам одлучио да снимим баш њих (незамисливо у Србији).

Још нешто говори о томе колико се Кина променила, а истовремено колико је остала иста.

Док сам писао овај текст, агенције су објавиле вест да је умро Хуо Гуофенг, човек који је наследио Мао Цедунга након његове смрти 1976. године.

Будући да сам у Пекингу, помислио сам да ћу пропустити ексклузивну вест, да се негде нешто дешава по том питању и да ће тај догађај на било какав начин бити пропраћен.

Хуа Гуофенг је битно утицао на отклањање последица културне револуције, али га је 1981. године заменио Денг Сјаопинг (умро 1997.), реформиста кога Кинези прилично обожавају. 

Одмах сам отворио енглеску верзију Женмин Жибаа, убеђен да ће то бити једна од ударних вести.

Али тамо је главни горепоменути Лиу Сијанг и брига да ли ће се опоравити.

Да бих нашао вест о смрти човека који је шест година држао највише позиције у Кини морао сам име да му укуцам у претраживач на сајту.

Појавио се текст о смрти, цела једна реченица.

"Хуа Гуофенг, некадашњи лидер Комунистичке партије Кине, умро је у Пекингу у 87. години."

То је било све. Нема прекидања програма, специјалних вести, прича о животу.

Кина се реформисала упркос његовој намери да не скрене са Маовог пута, али не толико да се поводом смрти некадашњег лидера (био и у посети СФРЈ) осврне на своју скорију прошлост.

Ах, да, Сандокан је био индијски глумац Кабир Беди.

Најпре сам покушао таксисти да оставим два јуана (око 16 динара), али ме је одбио уз одмахивање главом.

Потом сам у једном фенси ресторану хостеси која наплаћује оставио неких седам јуана (заокружио сам са 163 на 170, ништа расипнички).

Она ме је гледала разрогачено, покушавала да ми каже да не треба, ја сам мангупски одмахнуо руком, као, у реду је, а онда је посматрао како усхићено и збуњено објашњава нешто својим колегиницама показујући им тих бедних педесет динара.

После још две, три овакве ситуације почео сам да се навикавам.

Не дајем напојницу, све ми се враћа у јуан, нико ме не гледа као стипсу, сви срећни.

Наравно, копкало ме је о чему се ради и да ли ја негде грешим.

Испоставило се да је за Кинезе бакшиш раван увреди.

Они сматрају да је сав њихов рад укључен у цену коју наплаћују.

Све преко тога је за њих туђ новац, а туђе паре узимају само лопови.

Не могу рећи да ту нема логике.

Они који су овде дуже кажу да се у последње време ствари помало мењају.

Док је раније бакшиш одбијан беспоговорно, сада га понеко ту и тамо узме, мада још увек изненађен невероватним понашањем госта, којег не би да увреде.

Гајим велико поштовање према кинеској традицији и ко сам, уосталом, ја да мењам пет хиљада година старе обичаје, ухватим себе у размишљању.

Надам се да моје текстове не читају келнери у Србији.

Келнерица долази да нас услужи и ту почињу наше мале муке.

Некако се споразумемо да желимо један обични и један дупли еспресо.

Из неког разлога ја сам одлучио да зановетам и затражим краћи, као што то увек чиним (very short, рекао бих у иностранству).

Оно "шорт" изазива тоталну забуну у очима келнерице која напрасно почиње да нам се обраћа на, претпостављам, изврсном кинеском.

Покушавам прстима да јој покажем на нешто мало, што би можда упалило било где у свету осим овде, где је то ознака за број девет, ако се не варам.

Девет чега, видим је да како се пита и одустајем, климам главом покушавајући да јој кажем да донесе било какав, само дупли.

Колега тражи млеко и чини се да је успео да јој објасни без да је гестикулирао како музе краву у шољицу кафе.

Она се враћа са два еспреса, мој делује дупло али не претерано кратко, али сада настаје нова драма.

Са неких двеста речи у минуту она нам нешто успаничено објашњава, барем је мој утисак такав.

Ми зуримо тупаво, она одлази, враћа се са рачуном наплаћује и тражи да јој рачун потпишемо.

Потом нам показује да је цифра мања од оне у менију и показује на наше акредитације.

Аха, гости Олимпијских игара имају попуст!

Ваљда.

Ова ситуација добро илуструје комуницирање са Кинезима, али не само што већина њих не говори стране језике, већ имамо потпуно различиту гестикулацију.

Радећи причу за Дневник, открио сам да истурени кажипрст и палац, као да пуцате из пиштоља, овде значе број осам, док прекрштени прсти (шеретски, као код џокера на картама) овде значе број десет. И тако редом.

И када говоре или слушају енглески, много је муке.

"I want to talk with priests" (желео бих да разговарам са свештеницима, енглески "пристс", питао сам прес хостесу у Олимпијском селу радећи на причи о црквама за спортисте).

"You want to talk with the police?" (желите да причате са полицијом, енглески "полис", питала је збуњено).

Кинески језик и начин на који се овде изговарају речи, нема никакве везе са западњачком културом и дешава ми се да ни ја њих не разумем када ми се обраћају на енглеском (са изузетком продаваца који су нека посебна сорта).

Не препознајем ни стране речи када ослушкујем шта причају око мене, питајући се да ли их уопште користе.

Али, након десетак дана боравка овде, почео сам да усвајам основне појмове, као што је "здраво", "хвала", "извините" или "нема на чему", чак и бројање до десет.

Професорка кинеског која ми је држала петнаестоминутно предавање "кинеског за преживљавање", рекла ми је да бих могао да се сналазим са триста речи, које могу да научим за десетак дана.

Али моје питање колико ми треба да бих могао да читам новине довело ју је на границу очаја.

Читање је сасвим друга прича, морате научити три хиљаде речи односно знакова, а то се учи годинама, одговорила је потврђујући ми две ствари.

Кинези све схватају прилично озбиљно, углавном "не капирају зезање" рекли бисмо ми.

И, овде се нећу начитати новина.

Нешто од ове две ствари ми се баш свиђа.

Саобраћајни знаци и прописи су као код нас, али све то заједно нема везе са понашањем и поштовањем правила у саобраћају.

Ту се једноставно не зна ко кога "гази" или на које светло се на семафору прелази улица или раскрсница.

Немојте се изненадити ако видите да пешаци прелазе улицу док је на семафору црвено светло. Можете видети и аутомобил који комотно скреће у лево, без пропуштања аутомобила који долази из супротне траке и који има предност.

Правила се овде једноставно не поштују.

Штос је изгледа у томе да у празан простор улетите пре било кога другог. Сирене на аутомобилима се обилато користе. Међутим, после те "свирке" нико никога ни да погледа. Као да онај који је налегао на сирену, због неке ваше грешке, ни не постоји за вас.

Опасности ипак и даље вребају. Уколико идете пешачком стазом морате обратити пажњу на бициклисте. Врло лако можете бити "покупљени" од стране неког немарног возача ових двоточкаша. Они воле своју, али и пешачку стазу.

Све ми то помало личи на једну кошницу, препуну дезорганизованих, али до максимума извежбаних малих пчела, које се сјајно сналазе у новонасталом хаосу.

Могу мислити како све то изгледа када се уместо ових "смањених" 1,5 милиона аутомобила, на улицама Пекинга у току једног дана нађу свих 3,3 милиона четвороточкаша.

Ипак, пре неколико дана догодио се инцидент. Аутобус који је превозио хрватске веслаче на борилиште ударио је у путнички ауто. Није битно ко је крив, већ то да су тројица људи из путничког аутомобила погинула на лицу места. Тужно, али истинито.

Први утисак мора да ме вара, помислио сам, процењујући да, због разлика у култури, можда не разумем када је ко коме рекао нешто преко чега се не прелази лако.

И да ли ме је, након што сам одустао од куповине након цењкања, продавац заиста испратио са осмехом или ме је на киенском нагрдио на пасја кола, све на радост околних колега.

Стога сам направио мало истраживање са неколико Кинеза које свакодневно срећем.

Резултат је следећи. Кинези дефинитивно не изражавају емоције на исти начин као ми, Европљани.

Млађи Кинези, нарочито они који живе у великим градовима, разумеће да их вређате када им покажете средњи прст.

Али Кинези из руралних средина неће никако реаговати, за њих тај гест не значи ништа.

Највећи број Кинеза као увредњив гест сматра одмахивање руком у нечијем правцу, што отприлике значи "носи ми се с очију".

Други начин да увредите Кинеза јесте да шаком покријете уста или пред својим устима направите гест као да говорите шаком, што значи "зачепи" или "пуно причаш".

Био сам ипак упоран да сазнам да ли је могуће да Кинези не корисет ништа из интернационалног арсенала "бем ти" псовки (да се изразим најфиније што могу на ту тему).

И наравно да није, Кинези их користе мање више колико и ми.

"Мајка", "сестра", или "све", најчешће се користе уз поменути глагол. Мојим кинеским пријатељима допала се српска варијанта "све по списку", али нисмо покушавали да је преведемо на кинески.

Постоји и пекиншка варијанта ове псовке, рекао ми је један од колега, то је када помињеш "течу".

Потпуно те разумем, имамо исту ствар, рекох.

Али, та псовка се не користи само када си љут на некога, то можеш да кажеш неком и када си срећан или да мрмљаш себи у браду када си љут на себе.

Мени причаш, ... ти течу, помислих, осмехујући му се.

Овај симпатични 23-годишњи клемпави Амер је постао права спортска икона. Обећао је и испунио прави амерички сан. Рече да ће освојити осам златних медаља. То је и урадио, али је уз то оборио и осам светских рекорда. Озбиљан тип, рекли би, што обећа то и испуни.

Ипак, ради се о момку који као и сваки просечан омладинац широм света има своје бубице. Наиме, Мајкл је до сада два пута ухваћен да је возио, како се то каже, у алкохолисаном стању. Преведено на српски, гањао је његову супер-луксузну машину џадом већом брзином од дозвољене уз гомилу промила алкохола у крви. Убацио је у себе неколико гајбица пива и кренуо у слалом вожњу.

Али у базену нема кривина и кривудања. Само право и под водом пратите црту.

Милорад Чавић је био најближи да прекине овај Фелпсов "амерички сан" о осам златних медаља, али није успео, за једну стотинку. То је разлика која је можда мања од времена које је потребно да колибри замахне крилима.

Сви нам у Телевизијском центру честитају. Кажу да је Милорад могао да буде јунак ових игара. Наравно, код свих других осим код Американаца.

Новинар ББЦ-ија је на конференцији за медије упитао челнике Фине, који су оправдавали званичан резултат трке: "Да ли је Фелпс заиста победио, или и ми морамо да доживимо тај сан?"

Гледао сам снимак ове трке неколико десетина пута. Размишљао сам о онима који већ кују теорију завере о томе како нас читав свет, са Американцима на челу, мрзи и да нам зато не дају Чавићево злато. Али НАЖАЛОСТ, снимак камером из воде показује да је Фелпс заиста имао бољи финиш и да је за дужину нокта био бржи.

То је на крају рекао и наш Милорад, а њихов Мајкл мора под хитно да подели медаљу на два дела и другу половину поклони свом педикиру који му је тако успешно однеговао нокте.

(П.С. блогове више нико и не броји...Зоза води и побеђује...)

Не сећам се да сам у неком  кинеском ресторану изван Кине појео неки добар слаткиш. Са изузетком ресторана Сечуан у Новом Саду који је имао сјајан десерт од риже преливен чоколадом. Међутим, неки Кинези су ми објаснили да то нема везе са њиховим слаткишима, јер они чоколаду не користе. Вероватно се некоме кинески колач није учинио довољно сладак, па је направио варијацију која одговара европским (мојим свакако) непцима.

За десетак дана проведених у Кини нисам појео поштен колач. А пробао сам неколико. Чак и у једном модерном кинеском ресторану где сам наручио "асортиман пекиншких колача".

На основу врло скромног искуства могу да кажем да кинески колачи нису довољно слатки и готово никада нису кремасти.

Често изгледају тако да не знате да ли да их поспете бибером или шећером.

Рецимо, јутрос сам за доручак појео куглице од риже, обложене сусамом и испуњене неком врстом џема.

Будући да су изгледале као слане куглице, јео сам их уз виршле. Како нису биле претерано слатке, није било лоше.

За ручак сам, опет, појео мало пекиншке патке и хоисин сос (нека врста џема од шљива) који је био пресладак за мој укус. Свету се не може угодити.

У мензи ТВ центра фаворит су ми колачи од риже са воћним сирупом (на слици су са колачићима од црвеног пасуља, са све печатом), који личе на "Бонжиту" која се распада при додиру.

Шетајући градом приметио сам посластичарнице које бисмо ми назвали бечким, али у њима су углавном седели туристи, ређе Кинези.

Но, највећи проблем је са сладоледом.

Ако сам добро пребројао, на милијарду и триста милиона Кинеза нуди се седам врста сладоледа, варијације ваниле са преливом од чоколаде. Притом је и прехлађен, па га гризете уместо да га лижете.

И у тако скученом избору нашао сам фаворита, кранчи сладолед на штапићу. Добро звучи, укус мало заостаје, али у дугом дану критеријуми опадају. Чим нисам почео да тресем у себе шећер из кесице за уз кафу, није критично.

Она је продавачица на тезги у чувеном пекиншком Силк маркету, намерна да ми нешто прода.

А ја сам чврсто одлучио да данас само гледам никако да трошим.

Извлачење руке из њеног стиска није било лако. Као да остављате девојку после дугогодишњег забављања и, по њеном мишљењу, без икаквог разлога. Али, рекох, ја нисам био спреман за куповину.

Све што сам писао о  шопингу у Пекингу приликом посете Електроник ситију пало је у воду пред Силк маркетом односно свиленом пијацом, где се продаје одећа, ђинђуве, торбе, ципеле и наравно свила.

За разлику од места где се продају компјутери, овде су трговци (већином су девојке) прилично навалентни.

Притисак, убедљивост, ако треба грубост или нежност, вучење за рукав, хватање за руку и увлачење у радњу (мој случај), шта год, само да се обави посао.

Силк маркет је мешавина робне куће и бувљака. Има пет спратова и подрум, али су продавци распоређени у боксове. И свако ко држи до себе посетиће ово место.

Прошле недеље ту је био Џорџ Буш старији и купио је неколико свилених марама.

Ја сам био истовремено са гомилом спортиста са свих континената, углавном у дресовима својих тимова. У једном тренутку нашао сам се крај веома високог (два петнаест, ценим) старијег мушкарца, који је гарантовано бивши познати кошаркаш.

(Описао сам га колеги Шаренцу који је као из топа испалио, Фернандо Ромај, легендарни шпански центар познат по највећем стопалу, број 56. Питам се шта су покушавали да му увале на оделењу ципела)

"Моја" продавачица имала је додатни аргумент. Био сам јој први купац. Тог поподнева, барем. Уколико сам желео да поверујем,

Слично је и са робом која се овде продаје. Ралф Лорен, Тимберленд, Нортфејс, Армани.

Цена?

Права ситница за тебе, пријатељу 

У радњи је 3000 јуана, али само данас "спешл прајс", 450. Не, немој да идеш, реци своју цену, па да видимо.

На пипање и гледање роба изгледа као права.

Постоје две опције. Да прихватим да сам купио кинески лажњак и да кажем, ма, баш ме брига, јефтино је.

Или да убедим себе у оно у шта ме убеђују трговци. Да је у питању оригинална роба која се прави у Кини, али понека кутија испадне из камиона.

Прошпартао сам спратовима, погледао кинеске музичке инструменте, човека који ваја ваше минијатурно попрсје од пластелина и другог који вам исписује име на кинеском.

Опипавао свилу да ли је права, као да се у то разумем.

И углавном одмахивао главом на предлоге да купим јакну, кошуљу, лоше сашивене патике, новчаник или било шта друго.

Али, постојао је још један разлог због којег су се продавачице буквално бацале на мене.

У јучерашњем посту писао сам о продавници сувенира и изоставио да споменем да ми је менаџер радње у знак посебне пажње поклонио једну значку, тачније, закачио ју је за пантљику на којој ми виси акредитација.

Нисам томе придавао велики значај, готово сам заборавио на њу, деловала ми је врло обично.

Али Кинези су потпуно луди за значкама, а ова коју сам ја имао изазивала је праву еуфорију код продавачица.

Дај ми је, хајде да се трампимо, мора бити моја, врискале су чупајући ме за траку.

После првих неколико тезги, почео сам да гајим поштовање према поклону.

Чешће сам опипавао да ли је она на свом месту, него да ли ми је новчаник у џепу (што иначе увек радим на оваквим местима).

Није ми падало на памет да је скинем јер ми је на на неки начин подизала цену.

Сада је носим као орден.

Након сат времена базања по Свиленој пијаци оценио сам да је моја извиђачка мисија окончана.

Следећи пут овде долазим са озбиљним намерама.

Данас смо, после јучерашњег невремена, напокон имали прилику да видимо сунце и плаво небо. Они који су склони прављењу светских завера одмах су смислили да су Кинези намерно претходних дана изазивали кишу да би она смањили загађење и влагу за данашњи дан, када стартују атлетска такмичења. Свашта се овде може чути. Међутим, пошто сам приликом спремања података за праћење церемоније Свечаног отварања игара пронашао причу о томе колико ће се хиљада људи бирнути о томе да у пекингу тог дана не буде кише, онда верујем да су и овакве ствари могуће.

У Пекингу вам се чини да је све чисто и да сија. Нећете веровати, али све зграде изгледају као да су направљене пре седам дана. Кажу да у Кини за један дан може да "никне" један спрат неке зграде.

Олимпијски објекти су феноменални. "Водена коцка", у којој се одржавају такмичења у пливању и скокови у воду, чудо је технике и технологије и на све оставља посебан утисак. Спољашњост коцке је направљена од специјалног материјала који не мора да се чисти и пере јер је отпоран на прашину и прљавштину! Мораће ипак да се замени после 30 година, коцка по коцка, тог спољног зида. Поменути материјал пропушта сунчеву светлост, а део те енергије користи се за грејање воде и уместо електричне енергије за расвету. На све то, "Водена коцка" споља мења боју, као камелеон. Чудо!

Ништа мање чудо је и нова зграда Кинеске националне телевизије (ЦЦТВ). Погледајте слику па просудите и сами. Још увек не знају колико је за њу потрошено милиона долара. Она, уз "Олимпијски стадион" и поменуту "Водену коцку" спада у три новије грађевине због којих свет исказује поштовање према Кини. Висока је 234 метра, и заузима површину од 450.000 квадратних метара. Колега сниматељ Мирко Нановић је све то лепо забележио својом камером.

Још нешто о спавању. Спроведох малу истрагу (да бих наставио причу из једног од претходних блогова) и добих информације да Кинези имају проблем са крвним притиском и да веома лако "кљокну" у сан или дремку. Сазнах такође да законски имају право да на послу после паузе за ручак кратко одспавају. Е, сада, неколико домаћих житеља нису могли да се сложе колика је та пауза за дремку, а верзије су од 15 минута па до читавог сата спавања после ручка. Мислим да ме уопште нису ни разумели шта сам их питао већ су само климали главом и одговарали потврдно на сваку моју поменуту минутажу. Осећао сам се као на лицитацији. Ко да више. Тако да је кувар из кухиње нашег Међународног телевизијског центра очигледно искористио своје право, али на погрешном месту. Па ви видите ко је и како мени спремао патку!

Иначе, Пекинг са својим тржним центрима и продавницама те ниским ценама прави је мамац за свакојаке туристе. Купује се све и свашта, од свиле и дечијих играчака па до рачунара. Мода међу колегама у прес центру су мобилни телефони. Има их свакаквих, у зависности од цене, такав је и квалитет. Појединима испадају тастери на први додир, док су други чини се у форми боље копије од оригинала. Бојим се само да се по повратку у Србију на њима неће чути ништа, осим снимка неке кинеске секретарице, која ће вам издекламовати тренутне цене на кинеској зеленој пијаци у Шангају или Пекингу.

(пс. У блоговима Зоза- Шарени 11:6. Напредујем) 

На моје изненађење, ништа слично се није догађало. Домаћини су прилично лежерни према новинарима (притом, ја све снимам камером). Тако ми се догодило да нехатом уђем на Тјенанмен трг без обавезне контроле. Једноставно, таксиста ме је оставио са погрешне стране ограде и морао сам да пешачим петстo метара до улаза на трг, са десет кила опреме на леђима.

Када сам стигао до места где се може ући, ушао сам на излаз. Тога сам постао свестан тек када је један полицајац добацио колеги нешто на кинеском показујући на мене (гледао сам крајичком ока). Ваљда сам им деловао толико бесно и изнурено да је овај други само одмахнуо руком, у стилу, ма пусти га, видиш да је неки несретник са Олимпијаде.

Касније су ми колеге рекле да снимање на Тјенанмену и није тако једноставно, то јест да се плаћа неких двеста долара.

Два дана касније снимао сам изложбу у време када то није било предвиђено протоколом.

За мене више није било граница.

До данас.

Комунизам можда има разумевања, али капитализам је немилосрдан.

Покушао сам мимо било какве најаве да снимим продавницу олимпијских сувенира.

Ишло ми је сасвим добро пет минута.

Онда се поред мене створио менаџер радње, момчић од двадесет и нешто година Ђео Си, који ми је рекао да могу да га зовем Џо.

Јесте ли се најавили, нисам, па требало је, нисам знао, добро нема везе, можете да радите, али можда вас позовемо да видимо материјал, ма нема никаквих проблема, хвала, хвала.

Није прошло три минута, и нисам саставио три кадра, кад ето Џоа назад, али са једном од продавачица.

Ово је Ђи, она ће вам се наћи при руци за све што вам је потребно.

Ђи је лепа и рекао бих прилично висока Кинескиња која пристојно говори енглески, али ми није баш било јасно да ли је ту да ми помогне или да ме контролише.

Ја сам лош сниматељ и треба ми много времена да снимим оно што сам замислио. Правим пуно грешака и присуство некога ко настоји да сакрије своју нервозу (али му не успева сасвим) мене чини још нервознијим.

Вероватно у најбољој намери Ђи је најпре кренула да растерује купце из мог кадра како бих боље снимио робу.

Али Ђи, рекох, ја покушавам да снимим људе како купују.

Збуњено се осмехнула и престала да ми режира кадрове.

Што није смањило њен апсолутни осећај непријатности код мојих покушаја да снимим децу како преврћу играчке или већ нешто слично.

Врхунац је био снимање најаве или стендапа (то је оно када се новинар обраћа директно у камеру и прилично је тешко ако све радите сами).

Како сам се поставио у кадар тако се око нас окупило двадесетак Кинеза са фотоапаратима не би ли овековечили тај историјски догађај.

Ђи је пропадала у земљу.

Не бих ли јој поправио расположење ,замолио сам је да седне на моје место да бих изоштрио слику.

Сада су блицеви севали у њеном правцу, а она се, сирота презнојавала.

У међувремену је почело стравично невреме које је учинило да у радњу (заправо хангар) уђе још неколико стотина људи.

Након сат времена исцрпели смо се и ја и моја батерија, о Ђи да и не говорим.

Она се, сирота, радовала сваком мом кретању у правцу врата несвесна да ја само тражим бољи угао за снимање и да ћу колико одмах да се окренем.

Но, сада сам заиста одлучио да изађем, али је пљусак учинио да оклевам.

Страшан пљусак, рекох Ђи, која се сложила али је њен став одавао жељу да се што пре растанемо, таман ја покисао до голе коже.

Мислим да ћу скочити преко пута у Мекдоналдс, рекох. То је добра идеја, одговори она пожурујући ме у мојој намери.

Пред вратима сам поново наишао на Џоа.

Хвала Џо, Ђи је била фантастична, покушао сам да успоставим другарски однос.

Љубазни Џо ми је још љубазније одговорио да му је драго и да је моје податке проследио организатору.

За сваки случај, ако се неко заинтересује за оно што сам снимао.

Власници радње, односно произвођачи сувенира очекују да пребаце рекорд Атине од 61,5 милиона долара прихода од сувенира.

Немају намеру да ризикују чак ни када су новинари из Србије у питању.

Да ли ће тај телефон позвонити или ја без разлога стрепим?

Немате предтставу ко како изгледа међу пливачицама све док је добар део њихове "личности" скривен иза тамних наочара и капе за пливање. Тек они који одгледају доделу медаља и церемонију проглашења победника имају шансу да се на кратко увере у њихову лепоту. Али нема свако прилику да се на подијуму у пуном сјају представи широј публици.

Богу хвала па је Инге де Бруин у животу освајала медаље, те је често боравила на поменутом подијуму. Њен светски рекорд на 100 метара делфин стилом од 56.61 секунди је и даље на снази.

Три пута је учествовала на олимпијским играма, последњи пут у Атини 2004. Три године касније и званично се опростила од пливачке каријере. Међутим, дошла је и у Пекинг (благо нама), али сада у другачијој улози. Ради као коментатор за Националну телевизију Холандије. Ново искуство у животу.

Бивша европска и светска рекордерка изгледа и даље одлично. Витка фигура, дуга плава коса и прелепе плаве очи, углавном прво скрену пажњу пролазницима и члановима Међународног телевизијског центра. Многи је и не препознају. Иако не спадам у познаваоце пливања, нисам могао "промашити" Ингину појаву.

Потражих потврду од колега који прате пливање и добих одговор да су већ разговарали са њом и да је веома пријатна и непосредна у контакту, те да оставља утисак потпуно нормалне 35-то годишње жене, а не неке уображене спортске хероине која је у својој каријери освојила 14 златних медаља. Међутим, она би имала право  и да све то уради, и ја јој опет не бих земерио ништа.

Сада журим да је пронађем не бисмо ли уговорили неки, не састанак већ интервју, за нашу телевизију, па се надам да ћете и ви имати прилику да се бар преко тв екрана уверите у оно о чему сам говорио.

(П.С. Зоза и даље води у блоговима, и то са 10:5 :(  )

Иако сам био заинтересован да и то пробам, морам признати да до сада нисам тако нешто уопште успео да нађем. Колеге то правдају наводном причом по којој су кинеске власти одлучиле да такву врсту хране повуку из употребе и да се она најстроже забрани, како би се на све госте оставио што бољи утисак.

Зато је главни циљ моје потере била чувена "пекиншка патка". Наравно, не онај популарни панк бенд из Новог Сада који је прашио предвођен професором Небојшом Чонкићем (ову реченицу разумеће само старији читаоци овог блога), а ни легендарну "новинарску патку", већ праву, оригиналну, кинеску домаћу пернату живину.

Пре поласка у Пекинг распитао сам се како се најчешће у ресторанима служи овај специјалитет. Парчићи патке се умочени у ХОИ-СИН, сладак сос од шљива, и затим су заједно са једном врстом младог лука (личи на празилук) умотани у танке палачинке.

Осуђен на то да највише времена у току дана проведем у Интернационалном телевизијском центру, упућен сам на обједавање у три ресторана који форсирају различите врсте кухиње. Наравно да у Азијском ресторану проводим највише времена (ах, та егзотика), али пре неки дан нигде краја мојој срећи када сам видео да је дотична патка на менију.

Није ми било потребно ни познавање енглеског ни кинеског језика да бих се споразумео са особљем које послужује новинаре. Сјај у мојим очима, бале које су лагано кренуле да цуре са углова усана, и хитар покрет руком са упереним прстом, те немушти глас - Ммммм...који ми је излетео из уста, били су довољни да кинескиња која је стајала преко пута мене схвати шта сам хтео.

И онда тек почиње спектакл. Патка је одлична. Пробао сам је и раније у једном београдском ресторану, али то није било исто. Уживао сам, па сам још једном стао у ред да узмем још неко парче, док се све не разграби.

И када сам одушевљен одлучио да своје искуство поделим са колегом са БИХ ТВ, он ме је као мачем сасекао рекавши да је предходног дана у једном пекиншком ресторану јео пекиншку патку најбољу на свету.

-Прво се огули кожа, па ти то дају да умачеш у неки сладак сос, затим исеку патку на ситне делове, изнесу испред тебе десетак додатних сосова и умачеш је у коју чинију желиш. Уз то можеш и сам да бираш дебљину малих палачинки у које умотоваш пачије месо. Салате има на претек...- рече ми колега и зачуђено ме погледа када сам почео да ридам бесан што је његово исксутво очито боље и лепше од мог.

Али нема кукања. Колико већ сутра крећем у нову потеру. А килограми? Право на жалбу не постоји, ипак се жртвујем у пословне сврхе.

(П.С. а Зоза ме убија у појам, и даље води и не помишља да стане. У блоговима Зоза- Шарени 10:3)

Притом, ништа страшно се не дешава. За недељу дана ,колико сам овде, видео сам само један мањи удес. Мада то не значи да удеса нема, само бих, статистички гледано, са оваквим гужвама и уз овакву вожњу удесима морао чешће да присуствујем.

Дакле, Кинези, или барем Пекинжани, возе на браницима. То значи да се суседном аутомобилу прилази на центиметар и онда се тестирају живци. Ко ће кога да пропусти.

Ситуација се разрешава у секундама и сви иду даље. Седећи у таксију виђао сам престројавања због којих би у Београду и најмирнији возач изашао из кола да се бије. Али у Пекингу нисам видео никога да је некоме добацио, опсовао га или барем показао неки непристојни гест.

(Наравно, постоји могућност да ја псовке и гестове не препознајем.)

Возачи овде зато интензивно користе сирену.

Сиреном се обавештава колега из суседне траке да намераваш крвнички да га исечеш или да не покушава он да исече тебе, јер журиш.

Посебна прича су пешаци, особе без икаквих права у Пекингу.

Уколико се пешак нађе на прелазу (а ретко прелазе другде), дужан је да пропусти сваки аутомобил који наилази.

Ако случајно не види возило, возач ће га љубазно, сиреном, упозорити да се укопа на лицу места.

Не једном сам видео пешака како стоји насред улице док аутомобили звижде око њега.

Нит је он или она узбуђен, нити се возачи потресају његовом судбином.

Пешак само чека повољан тренутак да се ситуација мало рашчисти.

Бициклисти су за један степен изнад пешака, али саобраћајни ланац поштује само право јачег.

Нико не вози грубо на бициклисту, али нисам стекао утисак да су према њима посебно нежни.

Аутомобил је закон, аутобус је бог, тенк на улици још нисам видео, а сви остали равнају се према тим правилима.

Саобраћај је обилан, јер су Кинези у последњих десетак година дошли до новца и покуповали (нове) аутомобиле, о чему ће бити речи у неком наредном посту.

Повремено се саобраћај закрчи толико да све стоји десетак минута, а онда се негде нешто отчепи и крене померање. Никада нисам негде "камповао" дуже од двадесетак минута, али у граду где нема вожње испод пола сата, свако успоравање нервира.

Када смо се договарали око пута у Пекинг, колеге су ме питале да ли ће ми бити потребна локална возачка дозвола.

Боље да је имам, макар је и не користио, рекох.

Мада ме колеге наговарају да се окушам у вожњи до Великог зида, бојим се да ће ми дозвола на кинеском служити само за мангупирање у Београду.