Велика криза

У периоду између Летњих олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016. и Токију 2020. (односно 2021), критике у односу на тај крупни, међународни догађај достигле су врхунац: у светлу протеста у Бразилу с горчином се говорило о томе како је најважнија масовна спортска фешта на свету прескупа и представља траћење новца који би иначе могао бити искоришћен за друштвено корисније пројекте у области здравства или образовања.

Истицао се и негативни економски утицај ЛОИ у Атини на државни дуг Грчке и причало о томе како трошкови за организовање Летњих игара у реалности буду просечно за 172 процента већи од планираних.

Висока цена Олимпијских игара нарочито се осетила у Токију, где је услед глобалне несреће, пандемије новог коронавируса, великог економског минуса, због забране уласка у земљу страних навијача и одржавања такмичења без присуства публике, изостао и важан идејни аспект ОИ – дружење и продубљивање међусобног разумевања међу народима света.

Нарасла је свест о томе да велики инфраструктурни радови који прате Игре, бацају локалне власти у тешке дугове који се отплаћују деценијама и да новоизграђени велелепни спортски објекти, који би теоретски требало да годинама функционишу као уточишта и одгајалишта за младе генерације будућих спортиста одређених дисциплина, заправо често постају вечни губиташи и ради пуког преживљавања присиљени да служе сасвим другим, неспортским сврхама.

Осим тога, велика тема били су и скандали везани за куповину гласова чланица Међународног олимпијског комитета приликом доделе организације Игара.

Париз и Лос Анђелес тако нису имали противкандидате, те се поставило питање будућности самих Олимпијских игара.

Нови подстицај олимпијском покрету

Међутим, Олимпијске игре у Паризу, чија одлика је, између осталог, било ослањање на већ постојећа борилишта, односно смањено улагање у нове спортске објекте, чини се, удахнула је нови живот у олимпијски пројект. Бар у Азији.

Јер, јављају медији на том континенту, за организовање Игара 2036. године, када ће ред вероватно поново доћи ред на Азију, постоји мноштво добровољаца, који већ сада почињу неформално лобирање.

Најпре, ту је Истанбул, чији представници, понесени париском церемонијом отварања, већ говоре о спектакуларном дефилеу такмичара какав би могли да организују у Босфору, којем би дуж обале присуствовало око пола милиона гледалаца. Они наглашавају да град већ поседује све потребне спортске објекте и да не би поновио грешку претходника који су падали у велики минус.

Кандидатуру ће поново истаћи и Катар, који је доживео пораз у борби са Ријом, Токијом и Бризбејном, и који наглашава своје претходно искуство у организовању крупних међународних догађаја, као што су Светско првенство у фудбалу и Азијске игре. Сматра се да амбиције за организовање Игара има и Саудијска Арабија.

Ипак, будући да су Истанбул и Катар већ истицали кандидатуру за Олимпијске игре у прошлости, за медије у Азији посебно је интересантна вест да су за организовање Игара 2036. заинтересоване тако многољудне и економски и политички важне државе као што су Индија и Индонезија. То су државе које константно бележе високи економски раст и које су огромна, али када је спорт у питању, релативно неистражена и неискоришћена тржишта.

Представници Индије тврде да је организовање Олимпијских игара сан свих 1,4 милијарде становника њихове земље. Сам премијер Нарендра Моди изјавио је да његова земља неће штедети напоре у борби за организацију Летњих игара 2036.

С друге стране, Индонежани наглашавају да су 2018. године успешно организовали Азијске игре, које су по броју учесника, заправо већи спортски догађај од самих Олимпијских игара, због чега имају сву потребну инфраструктуру.

Треба рећи, међутим, да је у том погледу, Катар јак кандидат, јер је био домаћин Азијских игара 2006. и поново ће их организовати 2030. године.

Вруће лето 2024, током којег је Париз на две недеље постао светска престоница, дакле, посебно велико узбуђење и маштање је иницирало у Азији. Њен људски и економски потенцијал је огроман.

Истовремено, окончано је и политичко примирје, током којег су сви француски политичари место под рефлекторима препустили спортистима, укључујући и председника Емануела Макрона, којег у наредним данима очекује одлука о мандатару за састав нове владе.

Париз је, за свега пет милијарди долара или можда мало више, пуних 16 дана изигравао кулисе за једне од најбоље организованих Олимпијских игара. Домаћинима, осим озбиљног престижа у свету спорта, донео је и ново самопоуздање, претходно донекле пољуљано политичком кризом која ће се, нема дилеме, наставити и после Игара.

Одбојка на песку испод Ајфелове куле, помало контроверзна пливачка трка триатлонаца на Сени, мачевање у Гран палеу, те гомила скела на тргу Конкорд, представљали су најспектакуларнију сценографију за неко спортско такмичење у последњих четрдесетак година.

Француски циници тврде да Паризу није страно постављање скаламерија на тргу Конкорд, пошто су на том месту, после револуције 1789. године, стајале гиљотине под чијим су сечивима наредних година скончале хиљаде људи. Од средине јуна до краја јула 1894. године и по тридесетак дневно.

Од силних конструкција постављених свуда по Паризу, овај пут нико није страдао, али је на тренутке застрашујуће деловало пењање по металним степеницама, углављеним у дозлабога сложене скеле којима су, рецимо, стадиони претварани у пливалишта и друга борилишта.

За такве потребе Игара, из Туниса је допремљено чак 400.000 скела, које ће у будућности прекривати фасаде зграда којима треба каква поправка – широм Француске, а с обзиром на количину и шире.

Такође, око 80.000 металних препрека, којима је у последњих двадесетак дана преусмераван саобраћај, служиће у будућности за кроћење демонстрација, или рецимо заштиту бициклиста током Тур де Франса.

И традиционално намћорасте Парижане је полако савладавао дух олимпизма, па су напрасно љубазни и насмејани дочекивали госте из целог света, чак и када реално нису могли да им помогну.

Нација, озбиљно подељена око имиграције, одједном постала је слепа за боје, нагласке и порекло, па су Французи са једнаким ентузијазмом аплаудирали спортистима из целог света. Осим на кошаркашким утакмицама.

Амерички репрезентативац Џоел Ембид, који има и пасоше Француске и Камеруна, разгневио је домаћине који су очекивали да ће играти за ”плаве”, па су му бесомучно звиждали сваки пут када је дотакао лопту.

У осталим ситуацијама, навијали су, махом, за фаворите, попут меча између Србије и Америке у Берсију, када су здушно подржавали Леброна Џејмса и Стефа Карија током кошаркашке утакмице деценије.

Французима ће недостајати и стотине ”мотиватора” који су неуморно покушавали да наведу публику да пева различите песмице или поскакује са седишта зарад мексичких таласа.

Чини се да ће, када 16 дана лета у Паризу буде окончано, Француској бити потребни озбиљни мотиватори како би решили проблеме које представља састав парламента после недавних избора и самим тим једнако тешко замислив састав будуће владе.

Тренутак када је угашен олимпијски пламен означио је крај одмора за француске политичаре, па ће председник Макрон у неколико наредних седмица морати да изабере новог премијера.

Сјај олимпијске ватре и силних француских медаља, накратко, заслепио је политичку сцену у овој земљи, па су Французи пуних 16 дана радије гледали спортска такмичења него се бавили будућношћу.

Аналитичари пак упозоравају да су после претходног француског спортског тријумфа – освајања Светског првенства у фудбалу 2018. године, уследили протести ”жутих прслука” који су потпуно паралисали земљу.

Као још еклатантнији пример наводи се успех из 1998. године и чувеног тима чији су надимак ”плаво, бело, црвени” ултрадесничари преименовали у ”црни, бели, Арапи” што је, уз остале проблеме, кандидата деснице Жан-Мари ле Пена добацило до другог круга председничких избора.

Игре у Паризу су, бар за сада, успеле да умире страсти међу безнадежно посвађаним политичким опцијама, које су, на тренутак, изгубиле смисао пред нијансама десетина нација чији су навијачи преплавили француску престоницу.

Градоначелница Париза Ана Идалго, која за разлику од триатлонаца није повраћала после брчкања у Сени, кривицу за све предрасуде које су претходиле Играма свалила је на десничаре, означавајући, суштински, да је сезона мира у Паризу завршена.

И даље, Парижани и туристи ће пролазити поред локала који се зову по Наполеону Бонапарти, посећиваће његов гроб, пиће коњак на чијој је флаши Наполеонова силуета. Ниједног тренутка им неће промаћи чињеница да је Шарл де Гол отац Пете републике, као и да је Франсоа Митеран отворио ама баш све значајне објекте у граду.

Осим у загрљају са спортистима, председника Емануела Макрона у последњих двадесетак дана али и на улицама Париза није било нигде. Или, како кажу Французи – по њему се ништа неће звати. То је, могуће, разлог због којег је у Олимпијским играма уживао више од било којег политичара.

На олимпијском турниру у Паризу, и пре тога у Лилу, стајао је наслоњен на гвоздену ограду подржавајући тим који има помало од оба филмска елемента – холивудску славу и суровост некадашњег Бруклина.

Другачији од свих, популарнији чак и од домаћина Француза и вероватно најбољи тим турнира, америчка селекција на сваком кораку привлачи невероватну пажњу.

Навијачи их сатима чекају испред хотела, њихове дресове носе на свим борилиштима у Паризу, о њима се снима документарни филм, а циници тврде да Американци нису дочекани с толико пажње још од 26. августа 1944. године, када су са трупама генерала Шарла де Гола продефиловали тек ослобођеним Јелисејским пољима.

Попут америчких ратника пре 80 година, који су на Ајфеловом торњу месецима после протеривања Немаца прослављали победу, "Тим САД" је за 15 милиона долара закупио хотел у центру, или једном од центара Париза, где се, како је објаснио селектор овог тима Стив Кер "фокусирају на очување идентитета".

Али нису најталентованија екипа коју су Американци икада послали на Олимпијске игре, иако је тешко, незахвално, а можда и непристојно поредити великане различитих епоха.

Да ли је Леброн Џејмс бољи од Мајкла Џордана расправа је прикладнија каквом кафанском окружењу. Осим, можда, Стефа Карија, играче ове генерације тешко је и поредити са Меџиком Џонсоном, Ларијем Бирдом, Џоном Стоктоном, или готово било ким из тима из 1992. године.

Ако нису талентованији, онда су сигурно снажнији. Стручњаци који су их гледали и екипе које су против њих играле тврде да је 12 играча који су допутовали у Лил и Париз физички најдоминантнији тим у олимпијској историји.

И играју сасвим другачију игру – по Фибиним правилима.

"Ми знамо како се добијају те утакмице. Апсолутно смо усредсређени на одбрану и тек онда на лепоту коју доноси таленат који поседујемо. Имамо пуно момака који имају способност да покрену ствари", рекао је Кер.

Играју прилично једноставно. После снажне одбране, лопту у руке предају најрасположенијем играчу у том тренутку. На отварању олимпијског турнира, против Србије у Лилу, то је био Кевин Дурант.

Мада због повреде није играо на две припремне утакмице, које су Американци умало изгубили од Немачке и Јужног Судана, Дурант је суштински решио меч, јер је од девет шутева промашио само један и убацио укупно 23 поена. У Керовом систему је вођа "другог напада".

"Архитекта" овог тима и некадашња НБА звезда Грент Хил тврди да је екипа састављена како би могла да игра против свих озбиљних противника на турниру.

Канада и Јужни Судан, који су у међувремену елиминисани, су у саставу имали масу бекова, па су и Хил и Кер у екипу ставили пуно бекова. Немачка и Француска имају пуно добрих центара, па их имају и Американци.

Србија, према америчком скаутингу, има Николу Јокића, дисциплину и одлично шутира тројке. Амерички тим је састављен тако да и на тај изазов може да одговори.

Имају 11 "ол стар" играча. Имали би и свих 12 да у последњи час Каваија Ленарда нису заменили Дериком Вајтом.

Стеф Кари убацује просечно седам поена по утакмици и ни на једном мечу, до сада, није шутнуо на кош више од девет пута. Током четири меча које су Американци одиграли до сада, убацио је пет тројки из 20 покушаја.

Одменио га је Ентони Едвардс, са 10 погођених тројки из 20 шутева, који је од четвртфиналног меча против Бразила и најбољи стрелац тима.

Лидер екипе је, свакако, Леброн Џејмс који је на олимпијски турнир стигао савршено спреман, одлично мотивисан, а саиграчи га хвале да сјајно познаје игру противничких тимова.

Американци гро ротације заснивају на осам играча, који у просеку на терену проводе по најмање 17 минута. Преостала тројица, Џоел Ембид, Џејсон Тејтум и Тајрис Халибартон играју нешто мање, од шест до 15 минута.

Иако у игри проводи нешто мање од 12 минута по утакмици, Ембид је играч којем француска публика убедљиво највише звижди. Када уђе у салу прате га узвици негодовања. Када устане са клупе дочека га салва звиждука, као и сваки пут када прими лопту.

Разлог је прилично једноставан – дуго је говорио да би волео да игра за Француску и када је добио француски пасош, организатори Олимпијских игара су мислили да је ствар решена. Све док Ембид није одлучио да заигра за Америку, чиме је постао француски национални непријатељ број један.

Американци су на прве четири утакмице постигли 99 поена више него противници и сматрају да још нису приказали најбољу кошарку. Уколико ствари крену наопако, склони су теорији да им и није потребно да више од тројице потпуно разиграних звезда буду на потребном нивоу.

Да би могли да се пореде са неким од великих америчких тимова из прошлости, мораће нешто и да освоје. Прва озбиљна препрека на том путу им је репрезентација Србије.

Популарни Мондо, звезда светске атлетике, у Паризу је дошао до другог олимпијског злата и деветог светског рекорда.

До злата је дошао без веће муке, пошто ниједан противник није успео да превазиђе висину од шест метара.

Након освојеног злата, почео је Дуплантисов шоу – прво је поставио нови олимпијски рекорд, прескочивши 6,15 метара, а након тога је летвица поново подигнута.

Из трећег покушаја је Арманд Дуплантис оборио светски рекорд, који је у априлу сам поставио на митингу Дијамантске лиге у кинеском Сјамену. Одмах је отрчао у загрљај девојци и пријатељима, а након тога и до родитеља, који су и његови тренери. 

Реч "världsrekord" орила се Шведском девети пут. 

Рођен у Америци, наступа под заставом Шведске

Иза великих победа, често се крију и нетипичне животне приче. Арманд Дуплантис рођен је 10. новембра 1999. у Лафајету, у америчкој савезној држави Луизијани.

Отац Грег је Американац који је и сам био скакач са мотком, док се мајка Хелена такође бавила атлетиком, али и одбојком.

Иако рођен у САД, старији брат Андреас се такмичио за Шведску на јуниорским светским првенствима у скоку са мотком, али се пред упис на факултет одлучио да пређе на бејзбол.

Управо су његови наступи за Шведску и лепо искуство подстакли Монда да се такмичи под заставом земље његове мајке.

Прво злато на значајнијем такмичењу освојио је 2015. године на Светском првенству за млађе јуниоре. Тада је имао 16 година.

Две године касније најсјајније одличје освојио је и на Европском првенству за јуниоре, а 2018. године у Тампереу стиже до злата на Светском првенству за јуниоре.

Ни месец дана није прошло, а Арманд Дуплантис ушао је у сениорску конкуренцију и на Европском првенству у Берлину прескаче 6,05 метара и обара европски рекорд.

Сребро које је променило све – пут до светског рекорда

Једино сребро осваја на Светском првенству у Дохи 2019. године, када је од њега био бољи Американац Сем Кендрикс.

Међутим, чини се да је Монда то сребро подстакло да крене напред, пошто је већ у фебруару следеће године успео да превазиђе висину од шест метара, а у септембру, на митингу Дијамантске лиге у Риму, први пут обара светски рекорд Сергеја Бупке прескочивши 6,15 метара.

Те 2020. године добио је и Јерингову награду (Jerringspriset), коју Шведски радио додељује најистакнутијим спортистима. Дуплантису је та награда веома значила и, како је рекао, донела му је олакшање, пошто га је шведска јавност прихватила.

У то време је и убрзано усавршавао шведски, који је говорио само код куће, док у јавности није имао довољно храбрости да разговара на језику своје мајке.

И то се променило након првог олимпијског злата које је освојио у Токију прескочивши 6,02, чиме је донео прву медаљу за Шведску у скоку с мотком од 1952. године. Након тог одличја, давао је интервјуе на течном шведском.

Како је сам рекао, учење шведског му је отежавало и то што велики број људи у Шведској енглески говори одлично, па су и са њим чешће разговарали на енглеском.

Два светска рекорда за мање од две недеље – оба у Београду

И Београд је значајна станица у Мондовој каријери. На митингу уочи Светског дворанског првенства у Београду 7. марта 2022. године Мондо је прескочио 6,19 и тиме дошао до свог трећег светског рекорда.

Свега 13 дана касније, на самом првенству, Мондо је до злата дошао већ на 6,05, пошто Бразилац Тијаго Браз није успео да прескочи ту висину.

Међутим, Мондо није стао, затражио је да се летвица подигне на 6,20 и из трећег покушаја дошао је до свог четвртог светског рекорда.

Са 24 године Арманд Мондо Дуплантис освојио је све што се освојити може, уз то оборивши светски рекорд девет пута.

Нема сумње да ћемо га гледати и у Лос Анђелесу за четири године, а до тада ће сигурно пасти и још неколико светских рекорда.

Високо лети Мондо, без намере да стане.

Ђоковић за многе одавно није само спортиста, већ и својеврсни амбасадор српског идентитета и менталитета. Његова спортска прича постала је део колективног памћења, а медаља са Игара у Паризу симбол победа над свима и не само у тенису. Ритерн за све неуспехе и покушаје успеха, индивидуалне и колективне.

Обожаван, оспораван, неустрашив и својеглав, баш такав, блистави је пример инаџија, често презрених на свим странама света. И баш таквом, најбољем од свих непомирљивих, њему у част - у главном граду Француске на терену који носи име по човеку који је иницирао повратак тениса у програм Олимпијских игара - интонирана је српска химна коју је с осмехом и сузама у очима певао.

Ђоковић, Србин из Београда, ногама, рукама и умом променио је тенис и неоспорно је најбољи свих времена. Тај статус није дошао искључиво због физичке издржљивости и техничке прецизности, по којима је познат, већ и због беспримерне интелигенције.

Многи тенисери су тежили разарачком стилу игре или перфекционизму у ударцима, Ђоковић је пак вежбао да у кораку с временом понови исто, како би постао оно што се од њега тражи. Редефинисао је тенис кроз приступ који се манифестује у дубоком прожимању противника и игре у целини. А из свих изазивача на терену извлачио је најбоље, што је овај спорт и учинило узбудљивијом и неизвеснијом игром. Ту је његова највећа спортска победа која многима излази из видокруга спорта и долази на ниво националног поноса.

”Никада уживо нисам видео како неко закуцава. Мислиш да ћу видети у Лилу?”, питао ме пре него што је нестао у маси људи који су се разјурили се по другим париским станицама, надајући се да ће, пре или касније, пронаћи превоз ка северу Француске.

Полиција и ватрогасци су, неколико сати касније и свако на свој начин решили проблем – први су ухапсили анархисти-левичара, или шта год је већ био човек који је спалио каблове, док су други једноставно склонили дрво са шина.

После пар сати и десетак станица подземном железницом проблем је био решен. Са северне париске железничке станице, или ”Гар д нор”, путници који су претходно извисили за путовања су просто прегазили контролоре и укрцали се у неки од возова који су јездили ка северу.

Међу њима и Литванац, који је неколико месеци раније купио возне карте и улазнице за утакмице, уверен да ће Домантас Сабонис и екипа без проблема проћи квалификације и добацити до Лила.

”Чудесно је како више немамо бекове. Код вас у Србији људи воле и фудбал, и тенис, и одбојку, али у Литванији постоји само један спорт – кошарка. Како би нам само добро дошао неко попут Алексе Аврамовића”, кратко је закукао.

Неуспешно, покушао сам да га утешим помињући Шарунаса Марчуљониса, Шараса Јасикевичијуса, Висоцкаса, Клеизу, Арвидаса Сабониса…

”Не вреди, то се више никада неће поновити”, рекао је пре него што је нестао у потрази за неким другим превозом ка Лилу.

Вембанјама, Јокић и Леброн Џејмс против Де Гола, Мороа и Пастера, а помало и Киша

Чим се воз зауставио, у улици која води ка тргу који носи име по једном од најславнијих становника града – Шарла де Гола, маса људи са подигнутим мобилним телефонима чекала је испред невелике зграде од црвене цигле. Испред је био паркиран аутобус, а свуда около стајали су безбројни полицајци и војници.

Сигурно су унутра Американци, без грешке смо погодили, сматрајући да једино селекција коју је у Француску довео Стив Кер може да изазове оволику хистерију.

Нисмо сачекали да изађу, већ смо лагано прошетали даље ка центру града и Великој палати у којој су се француски генерали, крајем маја 1940. године, после три дана жестоких борби и већ потпуно опкољени предали Немцима.

Та три дана отпора, испоставило се касније, омогућила су Британцима да из Денкерка евакуишу безмало 300.000 војника и спасу образ после катастрофалне кампање у Француској. У једном од бродова који су прешли Ла манш био је и Де Гол, који је одбио да призна примирје које је потписао касније презрени маршал Филип Петен.

Све до почетка кошаркашког турнира, Де Гол и Луј Пастер били су најпознатији становници Лила. За балканске народе, свакако, био је то Данило Киш који је у увом граду, одавно и пиуних шест година био лектор за српско-хрватски језик.

Доласком Леброна Џејмса, Стефа Карија, Николе Јокића, Јаниса Антетокумба и Виктора Вембанјаме све се променило – људи су у дугим редовима чекали да нове хероје виде у стадиону који носи име по Пјеру Мороу.

Име некадашњег премијера Француске и градоначелника Лила записано је на врху стадиона пре свега због друштвених реформи, којима је драматично повећана минимална зарада, реформисан је пензиони систем: Моро је, ипак, био принуђен да поднесе оставку када је покушао да укине државне дотације за приватне школе.

Тачно четрдесет година од његове смрти, готово нико од људи који су прилазили стадиону није знао ко је Пјер Моро. Није им било ни важно, јер су на стадиону, са чијег је пода, чудесним хидрауличним скаламеријама уклоњена трава и постављен паркет, играли хероји сасвим другог времена.

А у сали, радник је пажљиво наслонио мердевине на терен чија је шара инспирисана радовима мајсторима паркетарства из давних времена и почео да гланца обруч и таблу, како би све било спремно да наступ хероја новог времена.

Непуних пола сата касније, када су екипе почеле да се загревају, и младом Сингапурцу исплатио се пут преко пола света. И то неколико десетина пута, пошто су један за другим лопту у кош закуцавали Леброн Џејмс, Бам Адебајо, Никола Јокић, а касније и Вембанјама, Гобер, браћа Ернангомез, Јанис.

Ферари је тај вандалски чин назвала "кукавичким и неодговорним" и навела је да се ради на поновном успостављању веза, пренео је Ројтерс.

Портпарол телекомункационе компаније СФР саопштио је да су изгредници пресекли мрежу у пет различитих делова Француске у раним јутарњим часовима.

Утицај прекида на кориснике је био минималан, пошто је мрежа дизајнирана на начин да преусмери саобраћај, навео је портпарол СФР-а.

Жералд Дарманен је раније данас изјавио да екстремисти крајње левице вероватно стоје иза саботажа на француској железници изведених у петак.

Дарманен је за ТВ Франс 2 рекао да су током истраге идентификовани профили неколико људи и да начин рада диверзаната има обележја екстремиста крајње левице, преноси Ројтерс.

Сви возови у Француској од јутрос саобраћају нормално, изјавио је француски министар саобраћаја Патрис Вергријт.

Он је рекао да је "од 800.000 путника који су били потенцијално погођени током викенда 700.000  могло да заврши своје путовање", преноси БФМ ТВ.

У Француској су јуче завршене поправке железничких пруга које су оштећене у пожарима подметнутим у петак, саопштио је француски национални железнички оператер СНЦФ.

Стотине хиљада људи је било блокирано након што је обустављен железнички саобраћај због пожара на пругама неколико сати пре церемоније отварања летњих Олимпијских игара у Паризу.

Париско тужилаштво отворило је кривичну истрагу о подметању пожара коју надгледа канцеларија тужилаштва за организовани криминал.

Жералд Дарманен је за ТВ Франс 2 рекао да су током истраге идентификовани профили неколико људи и да начин рада диверзаната има обележја екстремиста крајње левице, преноси Ројтерс.

"Не отварамо ни данас. Тешко је, јер смо били затворени целе недеље због мера безбедности, трпимо велике губитке, али разумемо, почетак Олимпијских игара је био историјски моменат", каже Зои, менаџерка реорана на Сени.

Тај момент уживо су пратили бројни гости француске престонице.

Током највећег спортског спектакла на планети, Париз је очекивао 15 милиона туриста. Оправдано за град који се сматра туристичком  дестинацијом број један на свету. Ипак, већ први дани Олимпијских игара показују да је тај циљ недостижан.

Угоститељи су задржали цене, кажу они са којима је разговарала новинарка РТС-а. Градски превоз је двоструко скупљи, а цене смештаја достигле су рекорд.

"Прошле године сам резервисао апартман за 100 евра дневно, врло леп стан са паркингом, сада то није могуће", каже један туриста. 

Они који су раније резервисали, кажу да су имали среће, јер су платили по редовној цени. 

Једна Американка из Чикага каже да је већ навикнута на високе цене и трошкове.

А хотелијери су навикли да током лета немају празних кревата. Ово лето их је разочарало. Лошију сезону не памти хотел у центру Париза са погледом на Тријумфалну капију, где су цене ноћења од 300 до 600 евра. Власници кажу да нису достигли ни половину прошлогодишњег прихода.

"Пре Олимпијских игара се десило неколико ствари. Пре свега, били су избори зобг којих су људи мислили да ће бити протеста у Паризу па су се уплашили доласка. Други разлог је тај што су највеће знаменитости биле одсечене због припрема. Ово је дефинитвно најтежа сезона, не рачунајући ковид", каже Силви, власница хотела у Паризу.

Франк Делво, председник Уније хотелске индустрије, наводи да се у сваком олимпијском граду цене се утростучују, али да су у Паризу испод тог нивоа. "Видимо да многи гости отказују собе, покушавајући да прођу јефтиније", рекао је Делво.

И док се Париз полако опоравља од церемоније отварања, чини се да ће угоститељима и хотелијерима бити потребно много више времена.

Више од 45.000 полицајаца и жандарма из свих делова Француске ”окупирало” је улице Париза, како би спречили све потенцијалне претње по 10.000 учесника Игара и око 15 милиона туриста, који ће у таласима стизати у француску престоницу.

Ове снаге појачало је и око 10.000 војника из ”Операције сентинел”, најмање 1.000 полицајаца из Шпаније, полицајци из неколико других европских држава, те неколико патрола из Катара.

Ове снаге су готово савршено обезбедиле свечано отварање Олимпијских игара, упркос изазову које је представљала контрола око 350.000 гледалаца раштрканих дуж шест километара обале Сене.

Полиција је неколико дана уочи почетка Игара саопштила и да је око 1.000 људи, осумњичених за сарадњу са разним страним обавештајним службама, спречено да се приближи Паризу.

Ко је запалио каблове

Али, неколико сати пред отварање француски железнички систем колабирао је око 150 километара даље од Париза, пошто су непознате особе полиле горивом и запалиле оптичке каблове супер-брзих возова.

На бар једном месту, тврде француске власти, каблови су пресечени.

Саботери, за којима трагају сви француски агенти, прекинули су три од четири оптичка кабла и зауставили више од половине брзих возова.

На четвртој локацији, недалеко од Вердинија радници железничке компаније случајно су пресрели непознате особе, које су побегле комбијем. Због тога су возови ка Лиону и Марсељу радили несметано.

Ипак, ни 24 сата после железничког колапса, француске власти нису успеле да идентификују починиоце, иако тврде да су ”открили неке детаље који ће омогућити да кривци релативно брзо буду откривени”.

Француски министар полиције, Жералд Дарменен није искључио умешаност неке стране земље, али су обавештајци склонији тврдњама да су починиоци, у ствари, припадници радикалне левице или неког еколошког покрета.

Ни за једну од ове три тврдње, за сада, нема чврстих доказа.

Француске власти тврде да је саботажа координисана са једног места, као и је циљ био угрожавање националних интереса.

До суботу увече, на три места на којима су пресечени каблови, упућено је и више од 50 специјалних истражитеља, који покушавају да прикупе форензичке доказе, који би могли да открију починитеље.

Иако до почетка Олимпијских игара није било директних претњи било које организације, француске власти у сарадњи са још десетак страних обавештајних служби, покренуле су огромну операцију како би спречиле било какав напад на гледаоце и учеснике Игара.

Дан касније је отворио "Српску кућу" у главном граду Француске.

Спортски догађај који се највише ишчекује у уводним данима Олимпијских игара свакако је сусрет кошаркаша Србије и САД у првом колу групне фазе.

Вучић се кроз објаву на Тик-току дотакао тог меча. Симулирао је сусрет ова два састава на видео-игрици и потом се надовезао поруком.

"Ово је новоизмишљена игрица. У њој смо победили Американце. Надам се да ћемо их победити и сад у Лилу. Ако и изгубимо, није страшно. Победићемо их у финалу", поручио је Вучић.

Утакмица Србије и САД игра се у недељу од 17.15 часова.

"У нападима пре свитања у петак на железничку мрежу великих брзина, вандали су оштетили инфраструктуру дуж линија које повезују Париз са градовима као што су Лил на северу, Бордо на западу и Стразбур на истоку. Још један напад на линију Париз-Марсеј је осујећен", рекао је француски железнички оператер.

Није било тренутног преузимања одговорности.

"На источној брзој прузи саобраћај је нормално настављен у суботу од 6.30 док ће на брзим пругама север, Бретања и југозапад, седам од десет возова у просеку саобраћати са кашњењима од једног до два сата", пише у саопштењу Француске железничке компаније.

СНЦФ је поновио да ће планови транспорта за тимове који се такмиче на Олимпијади бити загарантовани.

"Ово је нешто што сви спортисти желе. Осећај да су на Играма. Први циљ је увек да уђете у репрезентацију, други да играте, а највећи да носите заставу на ОИ", каже Филиповић који је и сам својевремено носио српску тробојку на представљању земље на највећој спортској смотри у Токију 2021. године.

Вишеструки српски олимпијски, светски и европски шампион присетио се и освајања прве златне медаље са "делфинима" на такмичењу у Рију 2016. године.

"Игре су специфичне, и у Лондону смо, рецимо, имали бољи састав. Али изгледа да нисмо били довољно зрели, ствари су се поклопиле у Рију, са Дејаном Савићем. Испало је да смо највећи противници били сами себи. Олимпијски турнири су по правилу најквалитетнији, у последњих деценију и по и најтежи, када је реч о ватерполу", наводи Филиповић.

Олимпијско село – скроман пут до остварења снова

Трофејни ватерполиста говорио је и о специфичним условима на Играма, попут боравка у Олимпијском селу.

"То је спој неких 15.000 врхунскиих спортиста који имају само један циљ, а то је освајање медање. Смештај тамо није комфоран, све је то било скромно, уз гужву, зато је било потребно да останете мирне главе. Велики је стрес, олимпијски циклус траје четири године, а онда сте у тих 15 дана на задатку да будете бољи од свих осталих. Некада и секунде одлучују", рекао је Филиповић.

Поновио је да су му медаље са ОИ, посебно она у Рију, остварење снова, и да би тако требало да размишљају сви српски спортисти и спортисткиње.

"Нас је означило то путовање које смо прошли заједно после толико успеха, па и неког разочарања, бронаних медаља на олимпијским турнирима. Дође вам као награда, иако смо и на почетку тог турнира прво били лоши, па онда једва добри, и када је требало најбољи. Веровали смо једни у друге, до одличја", закључио је Филиповић у разговору за РТС.

Цело гостовање Филипа Филиповића у Јутарњем програму погледајте у видео снимку на почетку текста.

Након што је изашао, једна особа је пришла таксисти како би му скренула пажњу, а друга је искористила ситуацију и зграбила актовку.

У актен-ташни били су сат марке "ролекс", дијамантска огрлица и новчанице од 2.000 евра и 2.000 долара.

Полиција је отворила истрагу како би пронашла починиоце, а истрага је поверена Бригади за сузбијање разбојништва.

Зико је имао и надимак "Бели Пеле", а био је један од најбољих бразилских играча осамдесетих.

Постигао је укупно 370 голова са својим клубом Фламенго између 1971. и 1983. године.

Према појединим спортским аналтичарима, био је један од најбољих играча који никада нису освојили Светско првенство, заједно са Мишелом Платинијем.

Такође је познат по томе што је промашио једанаестерац у утакмици против репрезентације Француске, у четвртфиналу Светског првенства 1986. године.

Након тога је почео тренерску каријеру, а био је селектор Јапана између 2002. и 2006. године.

Полиција је, истовремено, саопштила да су за сада неидентификовани нападачи запалили инсталације због којих је прекинут саобраћај на атлантском, северном и источном краку брзе железнице.

Диверзија, о чијим се последицама и узроцима увелико спекулише, пореметила је планове за око 800.000 путника, укључујући и масу људи који су намеравали да се вечерас спусте до обала Сене и гледају свечано отварање Олимпијских игара.

”Координисан и злонамеран акт”, како је пожаре на инсталацијама назвао министар транспорта Патрис Вержије, наводећи да ће овај догађај озбиљно утицати на ред вожње у наредним данима.

Кључна диверзија, објаснили су француски званичници, извршена је у Арасу, неких 150 километара северно од Париза, због чега је обустављен саобраћај ка Лилу.

Саобраћај од Ле Мана до престонице прекинут је због сличног инцидента код Куртелана.

Напад на пругу од Париза ка југоистоку Француске је, како тврди ова компанија, спречен.

Безмало 80.000 војника, полицајаца и осталих припадника служби безбедности из око 30 држава сјатило се претходних дана у Париз, како би обезбеђивали Олимпијске игре.

"Социјално чишћење", како су акцију премештања бескућника пред почетак Олимпијских игара назвали Французи, представља део акције уклањања свега што би на неки начин могло да наружи изглед француске престонице - укључујући и људе.

Од маја, када су специјалци први пут упали и шаторе постављене дуж Сене, бескућници су протерани са обе обале реке. На места на којима су живели постављене су бетонске баријере, неке налик џиновским гранатама попут оних које су Немци 1918. године испаљивали на Париз из топа "Кајзер Вилхелм".

Бескућници су се са обала Сене, полако, бежећи од полиције, повлачили даље од центра града и на дан отварања Олимпијских игара поставили су последњу линију одбране у Стаљинграду.

Овај део Париза, као и станица метроа, преименован је 1946. године у част велике совјетске победе над Немцима три године раније.

Француски Стаљинград, годинама је прилично бедно место, које су Парижани махом избегавали, страхујући од дилера дроге и њихових омамљених муштерија.

Пре неколико месеци, ипак, полиција је похапсила безмало 500 дилера и донекле протерала дрогу из овог дела града, којим, сада, у свако доба дана патролирају свакојаке снаге безбедности.

Уз бетонске ограде прилично оронулих мостова који су се надвили над компликованим сплетом железничких шина наслоњени су прљави душеци, испод којих су последњи париски бескућници од кише сакрили ствари.

На пар нарамака штрокаве одеће и неколико најлонских кеса, легао је и млади Африканац, покушавајући да заспи на мосту који не води никуда, неколико стотина метра од Стаљинграда.

Стаљинградска група последња је преостала шачица од око 70.000 бескућника, који су до почетка акције живели у Паризу.

Хиљаде су аутобусима пребачене ка Марсељу или Лиону у акцији необично налик онима које се предузимали и неки претходни домаћини Олимпијских игара.

Власти у Рио де Жанеиру, пред Олипијске игре 2016. године, из неколико фавела протерали су скоро 80.000 људи, како би направили места за неколико амбициозних грађевинских пројеката.

Ова акција, испоставило се годинама касније, имала је катастрофалне последице и по оне који су отерани, али и оне који су дошли.

Претходно, власти у Атланти су "социјално очистиле" око 10.000 бескућника, махом Афроамериканаца, док је Токио своје због великих такмичења протерао у два наврата - у Јокохаму 2021. године због Олимпијских игара и почетком века због Светског првенства у фудбалу.

У Паризу, последња група бескућника, махом Африканаца, од којих су неки у наручју држали децу, укрцала се у аутобусе дан пред отварање Игара.

Из престонице су одведени, привремено, у места у којима је обезбеђен смештај, бар до краја такмичења.

Нема их више ни око Понт нуфа, најстаријег моста преко Сене, око којег су се у филму "Љубавници на мосту" (Les amants du Pont-Neuf) љубакали Жилијет Бинож и Денис Лавант, који су бескућнике играли у једном од најскупљих француских филмова свих времена.

Уместо да на терену буду највеће звезде, само тројици играча старијих од 23 године дозвољено је да наступају у својим националним тимовима.

Иако на фудбалским теренима у Француској неће бити Кристијана Роналда, Харија Кејна, Килијана Мбапеа и других звезда окупљених на недавно завршеном Европском првенству, њихов изостанак неће утицати на интересовање публике.

Историјски гледано, постојала је индентификација и веза између ОИ и Светског првенства. Уругвај је освојио Игре 1924. и 1928. године, а затим и прво СП 1930. Италија је доминирала олимпијским турнирима и првенствима света током тридесетих година прошлог века.

Шведска је победила на ОИ 1948. и била трећепласирана на Мундијалу 1950. Мађарска је освојила злато на Играма 1952, али није имала среће у финалу Светског првенства 1954. године.

Међутим, након тога, значај Олимпијских игара у фудбалу почео је да опада, а један од главних разлога је формирање континенталног такмичења у Европи 1960. године које се скоро у месец поклопило са Играма у календару одржавања.

Професионалци и аматери

Поред тога, олимпијски фудбалски турнири, као и друга такмичења на ОИ, дуго су били аматерски, што је додатно утицало на квалитет такмичења. Увођење правила да тимови могу да имају само три играча старија од 23 године у екипи 1992. године додатно је утицало на (не)интересовање публике.

Такмичења у националним лигама или квалификациони периоди за европска такмичења која се актуелна истовремено кад и ОИ, често су важнија за играче и разлог више за непојављивање оних најбољих.

Учествовање на додатном турниру може довести до умора, али и повреда на почетку сезоне, због чега многи играчи одлучују да не учествују, иако неки од њих испуњавају услове.

Важно је напоменути да је олимпијски фудбал под контролом Међународног олимпијског комитета, а не Фифе. То значи да клубови нису под обавезом да шаљу фудбалере на Олимпијске игре, што додатно смањује интересовање за турнир.

Током Светског или Европског првенства, готово сваки љубитељ спорта прати догађаје са великом пажњом. Међутим, током Олимпијских игара, фокус публике је на спортовима у којима њихова земља има веће шансе да освоји медаљу. Атлетика, кошарка, тенис, пливање и гимнастика привлаче више пажње.

Сви ови фактори доприносе мањој популарности фудбала на ОИ у поређењу са другим великим турнирима. Фудбал је само један од многих догађаја који се налазе у олимпијској агенди.

Гвардиола, Меси, Ето и златна дружина на ОИ

Неколико врхунских фудбалера је играло на Олимпијским играма у раном периоду каријере. Играчи попут Лионела Месија, Серхија Агуера, Карлоса Тевеза, Нејмара и Семјуела Етоа представљали су своје земље и чак су освојили златна одличја.

Ето је са Камеруном освојио златну олимпијску медаљу 2000. године, а касније је постао један од најбољих светских нападача. То је била једина медаља за Камерун на Играма у Сиднеју.

Меси, Агуеро и Анхел ди Марија били су део репрезентације Аргентине која је освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године. Хавијер Маскерано је два пута успео да дође до злата – 2004. и четири године касније. 

Садашњи тренери, Пеп Гвардиола и Луис Енрике, такође су освајачи златне олимпијске медаље са Шпанијом 1992. у њиховој Барселони.

Занимљиво, Бразил је 2016. године први пут успео да се окити златном медаљом на Олимпијским играма и то са Нејмаром у тиму. После тога, у Токију 2021. године и Дани Алвеш је дошао до најсјајнијег одличја.

Дизајнерски тим је у изглед маскоте уградио све симболе који указују на слободарски дух и историју Француске. Фриж је настао као покретач револуције у спорту са циљем да покаже свету да спорт може да промени све и да заслужује истакнуто место у друштву.

Фригијске капе, којима је маскота инспирисана, мекани су и купасти шешири са врхом завијеним напред. Настали су у Фригији која је данас део модерне Турске. У старом Риму су ослобођени робови носили сличне шешире да би указали на своју личну слободу.

Када је народ Бретање устао против пореске политике Луја XIV 1675. године, побуњеници су носили црвене и понекад плаве фригијске капе. Устанак је угушен, али је капа остала као народна успомена и симбол слободе.

Када је избила револуција у Француској 1789. године, капа је поново коришћена као одраз слободе. Пошто је земљу захватила владавина терора 1793. године, оно што је био симбол оданости револуцији, прихватили су сви, укључујући и аристократе.

Црвена, бела и плава кокарда - округла значка која се носи на капи или капуту и означава припадност неком покрету, такође је служила као револуционарни симбол у Француској. Носиле су је хиљаде људи, често закачену за капу слободе.

Наполеон је у бици код Ватерлоа носио овакву кокарду заденуту за свој дворог шешир, као амблем човек из народа.

Француска тробојна застава настала је током Француске револуције, прилагођена овим кокардама. Маријана, национални симбол Француске, и даље се често приказује са фригијском капом слободе.