Гол Шоје Халилзадеа је био поништен јер је полуаутоматизовани систем мерења офсајда утврдио да је играч Ирана био у недозвољеној позицији.

И одмах, на друштвеним мрежама пронели су се бројни коментари да је Иран био жестоко оштећен, а било је и оних који су истакли да се то десило баш на турниру који се одржава у Сједињеним Државама, земљом са којом се тренутно налази у рату.

Зашто је овај офсајд многе збунио

Многи су истицали да је ВАР том приликом упоређивао позицију Халилзадеа са играчем који му је био ближи – где је офсајд позиција наоко неизвесна – потпуно заборавивши другог играча Египта који је био видно ближи голу (у горњем делу горње фотографије).

Но, тај играч није ни био релевантан за ову ситуацију, јер према фудбалским правилима нападач мора да има два играча између себе и гола у тренутку када је његов саиграч играо лоптом.

Како је голман Египта Мостафа Шобеир у том тренутку био истрчао даље од Халилзадеа, он се није рачунао као један од та два играча. Зато је уз играча Египта који је био видно најближи голу, још један играч морао да буде ближи голу у односу на Халилзадеа.

Шта су Анри и Ибрахимовић рекли о спорној ситуацији

ВАР снимак је показао да се радило о минималном офсајду, где су центиметри одлучивали.

После сусрета и легендарни фудбалери, а данас аналитичари, Тјери Анри и Златан Ибрахимовић критиковали су ВАР систем истакавши да је само створио нове контроверзе.

"Заиста се осећам лоше због играча Ирана. Не можете тражити од играча да дају све од себе 90 минута и онда дозволите да оваква одлука дефинише њихов Мундијал. Ако ВАР преокреће голове овог калибра, мора да буде апсолутно беспрекоран, да не буде простора за сумњу", рекао је Анри у студију Фокс спортса.

Ни Ибрахимовић није нужно рекао да је ВАР очигледно погрешио, већ да није 100 одсто очигледно да је донео исправну одлуку, имајући у виду о колико малом офсајду је била реч.

"Управо ово је разлог зашто људи губе веру у ВАР. Говоре нам да је ту да елиминише очигледне грешке, али наставља да ствара још веће контроверзе на највећој сцени. То је недопустиво", истакао је Ибрахимовић.

Због овог непризнатог поготка, Египат се са другог места у групи пласирао у нокаут фазу, док ће трећепласирани Иран морати да чека исход преосталих мечева да сазна да ли је међу осам најбољих који ће се такође наћи у шеснаестини финала.

Сада су ствари мало јасније, али и даље је пред последњи дан групне фазе, који је на програму у суботу (и суботу на недељу), остало још неколико комбинација ко би могао даље, а ко би могао да "пакује кофере".

За сада су пласман међу осам најбољих трећепласираних тимова потврдиле следећих пет селекција: Босна и Херцеговина из групе Б, Парагвај из групе Д, Еквадор из групе Е, Шведска из групе Ф и Сенегал из групе И.

Како тренутно изгледа табела трећепласираних тимова

После завршних мечева групе Х, јасно је да је трећепласирани из те групе, Уругвај, већ елиминисан са само два бода.

Иран из групе Г је још увек у игри јер после три ремија имају "нулу" за гол разлику, што их ставља испред Јужне Кореје (три бода и "минус један" гол разлика) и Шкотске (три бода и "минус три").

Тако би могло да се деси да Иран настави такмичење а Шкотска не, иако је Шкотска уписала једну победу на турниру (против Хаитија), а Иран ниједну.

Хрватска и Гана – директно одлучују ко је други, а ко трећи

За сада се међу осам најбољих трећепласираних селекција налази и Хрватска, додуше, "ватрени" тек треба да играју у суботу против Гане у оквиру групе Л.

Уколико би Хрватска победила, Гана би прошла даље као трећепласирана екипа јер већ имају четири бода.

Хрватима је бод довољан за то треће место, а уколико би претрпели пораз, онда би се гледала гол разлика.

Са поразом од једног гола разлике, и даље би на табели трећепласираних били испред Шкотске, али би зависили и од резултата у другим групама.

Алжир и Аустрија би да не победе

Чека се и расплет у групи Ј где је Алжир тренутно трећепласирани тим са три бода и гол разликом "минус два".

Но, Алжир игра против Аустрије која такође има три бода и сва је прилика да би овде могло да дође до ремија који би чак и више одговарао Алжиру.

Другопласирани из групе Ј, у којој су још и првопласирана Аргентина и елиминисани Јордан, играће у шеснаестини финала против Шпаније, па би Алжиру бод против Аустрије одговарао да прође даље, а да избегне меч против првака Европе.

ДР Конго победом пролази даље

Што се тиче групе К, тамо је ДР Конго трећепласирана екипа са једним бодом, али победа против Узбекистана би их сигурно водила у наредну фазу.

Због тога је тренутно Јужна Кореја најугроженија – ова азијска селекција је тренутно осма на табели трећепласираних селекција и само бод Алжира или победа ДР Конго би били довољни да они заврше такмичење после групне фазе.

Није још безбедан ни Иран, док Хрватска држи ствари у својим рукама и победом над Ганом не би чак ни била међу трећепласираним селекцијама, већ би у својој групи завршила на другој позицији, иза Енглеске.

Чекамо коначан расплет

Управо од тога из којих осам група ће доћи најбоље трећепласиране селекције и зависи против кога ће играти у шеснаестини финала.

Уочи турнира је постојало 495 комбинација из којих осам од 12 група ће трећепласирани проћи даљи, а сада је тај број значајно мањи.

Ипак, у недељу рано ујутро по средњеевропском времену све ће бити потпуно јасно. И већ у недељу од 21.00, моћи ће да почне нокаут фаза, утакмицом Јужна Африка - Канада.

Да ли је излазак БиХ из групе очекиван, или је ипак реч о одређеној врсти изненађења? Колико је састав групе утицао на расплет, а колико су заправо "змајеви" квалитетан тим?

Много се полемика водило и о изборима Сергеја Барбареза, које је Реља похвалио, мисливши превасходно на одабир крилних играча. Понашање Едина Џека приликом измене против Катара му пак није био јасан и прихватљив.

Ко је био кључни играч БиХ на путу до великог успеха и зашто Реља инсистира на томе да је то Ермедин Демировић, иако је нападач Штутгарта претрпео много критика на друштвеним мрежама?

Осврнули смо се и на шансе Босне и Херцеговине у шеснаестини финала, где ће се највероватније састати са селекцијом Сједињених Америчких Држава. Чеда верује да пролаз БиХ није немогућ, колико год то на први поглед делује неоствариво.

Шта све Барбарезови изабраници треба да ураде како би успорили Сједињене Државе и увели меч у ритам који би им повећао шансе за осмину финала?

Причали смо и о осталим тимовима који су прошли даље, потенцијалним сударима у нокаут фази и лошим издањима европских селекција које су дошле из баража.

Поменули смо поново и Кристијана Роналда, односно његове мале шансе да се приближи водећим стрелцима на турниру. Може ли пад Кристијано да направи чудо и изненади многе?

Какви су изгледи да ће Аргентина одбранити титулу и зашто је Чеда стао на браник испред Лаутара Мартинеза, на ког је бачено дрвље и камење?

Реља је затим (пре)дуго говорио о квалитетима Жеремија Докуа и могућности Белгије да упркос бледим издањима елиминише неког од фаворита у другој фази такмичења?

На крају смо одржали и поприлично опсежан квизса гледаоцима, на ком је заиста могло много да се научи. Уживајте!

Просто је невероватно да Меси и данас игра. Сећам се меча са горким укусом. Нисмо се славно приказали, била су велика очекивања. Меси је искористио шансу, а од њега се већ тада, као младог и перспективног играча очекивало да замени Марадону. Он је тада мењао тада јако доброг играча - Рикелмеа и да не заборавимо, Меси тада није носио број 10", навео је Гавранчић у Јутарњем програму РТС-а.

Гавранчић је изнео низ похвала на рачун аргентинског аса.

"О Месију причати данас је излишно у погледу да ли је добар или није. Он је један од најбољих фудбалера. Тада ми је било интересантно ерупција аплауза, очекивања аргентинских навијача. Свакако, он је изнео притисак. То није лако са 19 година. Он је оправдао очекивања", додао је некадашњи репрезентативац.

Олисе је фудбалска уметност

Гавранчић је говори о организацији и утакмицама на овогодишњем Светском првенство, и том приликом рекао да је у време када је био активан играч акценат био на одбрани.

"Овакав начин организовања првенства, играња на једном високом нивоу, чак ево да организатори су оправдали очекивања. Уживам заиста гледајући Светско првенство и, да кажем, некако ми је жао што нисам то доживео, јер у неко наше време, доста је био акценат на на одбрани", додао је Гавранчић.

Некадашњи репрезентативац Србије рекао је да су Енглеска и Француска биле најконкретније екипе у досадашњем делу турнира.

"Енглеска и Француска, то су јако квалитетне репрезентације, можда и кандидати за освајање Светског првенства. Лепо је гледати. Иако сам играо као био одбрамбени играч, Олисе, да не претерујем, мени је то фудбалска уметност, креација покрета. Ето, то је мени оно што се свиђа", навео је Гавранчић.

Разговор са Гораном Гавранчићем погледајте на почетку текста.

Затекао је фудбалску нацију без вере и самопоуздања. Пет година касније, оставио је иза себе револуцију која је поставила темеље за све будуће успехе, укључујући и овај највећи.

У срцу Јужне Америке, тамо где се фудбал живи са страшћу религије, једна нација је деценијама била фудбалски патуљак. Еквадор, земља богате културе, дуго је био лака мета за континенталне гиганте попут Бразила и Аргентине. Порази су били тешки, често понижавајући, попут оног од 12:0 против Аргентине 1942. године, а вера у национални тим била је танка као ваздух на обронцима Анда. А онда је, петог марта 1988, на тло Еквадора крочио човек са Балкана, са мало знања шпанског, али са визијом која ће заувек променити судбину фудбала у овој земљи. Његово име је Душан Драшковић. Када је на аеродрому видео масу новинара и навијача, анксиозност га је савладала и није могао да пронађе цедуљу са припремљеним говором. Импровизовао је, не слутећи да ће наредних пет година импровизовати решења за читав један фудбалски систем.

Затекао је потпуну неорганизованост, лошу инфраструктуру и тим чији је морал био на дну. Фудбалери су били технички талентовани, али физички инфериорни и, што је најважније, ментално сломљени. Драшковић је схватио да проблем није у недостатку талента, већ у недостатку вере, дисциплине и модерног приступа.

"Много је помогло то што долазим са Балкана. Не верујем да би, на пример, немачки тренер пронашао храброст да се ухвати у коштац са тим потешкоћама и види наду", рекао је Драшковић годинама касније.

Његове методе биле су истинска револуција. Увео је научни приступ физичкој спреми, прекинувши стару праксу бескрајног трчања узбрдо. Лопта је постала центар сваког тренинга, а рад на снази, брзини и издржљивости спојен је са тактичким финесама. Увео је модерну формацију 3-5-2 и охрабривао играче да размишљају на терену. Ипак, његова највећа промена догодила се у главама играча.

"Професор Душан нам је променио чип. Успео је да нас натера да се не плашимо великих репрезентација", објаснио је бивши репрезентативац Едуардо Хуртадо.

Драшковић је радио на њиховом темпераменту, интелигенцији и карактеру, убеђујући их да нису ништа мање вредни од својих славних противника. Његова посвећеност није познавала границе. Пропутовао је целу земљу, од обале Пацифика до амазонске џунгле, у потрази за талентима. Није га занимао статус клуба, већ само глад за успехом. Управо је он разбио расне баријере, отишавши у сиромашну долину Чота, дом афро-еквадорске заједнице, и пронашао играче које су до тада сви игнорисали.

"Пре њега, они су били 'црнци' (negros), а након успеха које је донео, постали су миљеници нације, 'црнчићи' (negritos)", како је то сликовито описао легендарни Улисес де ла Круз.

Круна Драшковићеве ере дошла је 1993. године, када је Еквадор био домаћин Копа Америка. Нација је, охрабрена напретком под вођством "Професора", са нестрпљењем ишчекивала турнир. Еквадор је играо као препорођен. У групној фази, пред 45.000 навијача у Киту, декласирали су Венецуелу са 6:1 и победили Сједињене Америчке Државе са 2:0. Земља је била у трансу. Тим који је некада служио за поправљање гол-разлике сада је био у полуфиналу најпрестижнијег континенталног такмичења. Иако су на крају завршили као четврти,захваљујући поразу од Колумбије 1:0, то је био највећи успех у историји еквадорског фудбала и јасан знак да су Драшковићеви темељи чврсто постављени.

Иако их није одвео на Светско првенство, посадио је семе из којег су израсли сви каснији успеси. Генерација коју је створио и инспирисао чинила је окосницу тима који је 2002. године остварио историјски, први пласман на Мундијал.

"Постоји потпуни консензус у Еквадору да је Душан револуционар. Створио је национални тим који је инспирисао многе младиће да заволе фудбал и постану професионалци, посебно оне из сиромашних средина", рекла је истакнута еквадорска новинарка Марија Белен Аројо.

Данас, Душан Драшковић има 87 година и живи у Гвајакилу, граду који га је прихватио као свог. Људи га и даље заустављају на улици, тражећи фотографију са "Професором" или "архитектом модерног еквадорског фудбала".

Његова прича је романтични подсетник на то како визија, страст и балкански инат једног човека могу променити судбину читаве нације. Док данашње звезде Еквадора храбро стоје на светској позорници, не сме се заборавити пут који је пређен. Пут који је почео доласком једног тренера са простора бивше Југославије, који је у очима фудбалских аутсајдера видео шампионе и научио их да се више никада никога не плаше.

Узбуђење није спласло ни након тешког пораза од Холандије, а поред суза најмлађих, на друштвеним мрежама многи су се нашалили како су две утакмице заредом завршили убедљивим резултатом 5:1.

Групна праћења утакмица организована су широм Шведске, а највише навијача било је на Олимпијском стадиону у Стокхолму, који ни упркос киши и лошем резултату нису одустали од гледања меча против Холандије. Утакмица је праћена и у другим шведским градовима.

Ипак, без икакве сумње, еуфорија била на врхунцу након сјајног отварања овогодишњег Мундијала победом над Тунисом, чему је допринело и то што репрезентација Шведске није играла на првенству у Катару 2022. године.

Песме подршке као традиција

Убедљива победа подсетила је многе на 1994. када се Светско првенство такође одржавало у Сједињеним Америчким Државама, а на којем је Шведска заузела високо треће место.

Сећању на сјајни резултат допринео је и римејк тадашње званичне песме När vi gräver guld i USA (Када будемо копали злато у САД) који су направила деца чланова групе ГЕС која је отпевала оригинал.

Званичне песме подршке репрезентацији су традиција у Шведској. Међутим, овогодишња песма која је изабрана за званичну, Leva för alltid (Живети заувек) Томаса Стенстрома, није прошла толико запажено колико је римејк старог хита.

На нешто мању запаженост званичне песме је вероватно утицало и то што се чини да су готово сви најпопуларнији певачи и групе направили своју песму подршке жуто-плавој репрезентацији.

Еуфорија се види и на улицама Стокхолма и других градова. Готово сваки локал има обавештење да баш ту можете да пратите утакмице Светског првенства уз повољне цене хране и пића, а због термина преноса, шведске власти су им дозволиле да буду отворени током целе ноћи.

Чак и када Шведска не игра, еуфорија не престаје, нарочито код најмлађих. Сви дечаци који носе дрес шведске репрезентације носе оне на којима пише име голгетера Виктора Ђекереша и вероватно се надају да ће и они једном заиграти за репрезентацију.

Пред Шведском је још једна бесана ноћ, пошто ноћас од 1.00 њихова репрезентација игра против Јапана у последњем мечу групне фазе.

Уколико Швеђани победе, имају велике шансе да се пласирају у елиминациону фазу такмичења, а подршка њихових сународника свакако неће изостати.

Када се зна да је суседна Јужна Кореја практично редовни учесник те спортске феште са 12 наступа, да Јапан, који се појављује по осми пут, последњих година побеђује најјаче светске репрезентације, па чак и да мала, сиромашна и изолована Северна Кореја иза себе има два наступа на највећој фудбалској смотри, поставља се питање како је могуће да НР Кина не може да се пласира међу најбоље ни сада када је оквир проширен на 48 учесница.

Питање о томе зашто њихова репрезентација не може да се пробије кроз квалификације најчешће постављају сами Кинези и оно је ових дана у жижи интересовања можда више него икада пре – управо стога што је број земаља које се такмиче на северномеричком континенту повећан за трећину и досегао историјски максимум од чак 48.

Боли то да су на том такмичењу место избориле и тако мале земље и региони, за које огромни део кинеске популације никада није чуо, као што су Зеленортска Острва и Курасао.

Пуно улагања, мало резултата

Наиме, Кина је прву рунду квалификација за СП 2026. у Канади, Мексику и САД завршила као друга од четири репрезентације иза Републике Кореје, али је у другој рунди, у групи коју је чинило шест националних тимова, заузела тек пето место са само три победе и чак седам пораза – она је заостала не само за у азијском региону традиционално јаким Јапаном, Аустралијом и Саудијском Арабијом већ и слабашном Индонезијом.

Пре десет лета кинеска влада је формулисала план огромног, систематског улагања у фудбал. Иза њега је својим ауторитетом стао лично и председник Си Ђинпинг. Идеја је била да се кроз проширење клупске инфраструктуре, образовне и играчке базе (отварање школа, академија и кампова) најпре остваре пласмани на Светско првенство, затим, изгради мрежа врхунских стадиона и организује тај велики догађај. Коначно, по том амбициозном плану, Кина би, до 2050. требало и да освоји турнир.

Велики новац је убризгаван у кинески фудбал и у њему су се нашли познати светски играчи – неки од њих пред пензију, попут Дидијеа Дрогбе и Николаса Ањелке, а неки, попут Бразилаца Оскара, Хулка и Паулиња, Аргентинца Карлоса Тевеза или Белгијанца Маруана Фелаинија, и даље у пуној снази.

Своје знање и искуство кинеским фудбалерима почеле су да преносе светске тренерске звезде, освајачи највећих трофеја клупског и репрезентативног фудбала и гуруи, попут Фабија Капела, Луиза Фелипеа Сколарија, Марчела Липија, Свена Јерана Ериксона или Мануела Пелегринија. Свој допринос дали су и истакнути тренери са југословенских простора попут Мирослава Ћире Блажевића или Драгана Стојковића Пиксија.

Но, ни те инфузије стратешке мудрости, као ни присуство бразилских и других виртуоза на трави, за сада нису подигли кинески фудбал до те мере да може да преброди азијске квалификације за СП.

То је покренуло низ питања и преиспитивања, која се углавном своде на једно: како то да Кина, која убире прегршт медаља на сваким Летњим олимпијским играма, не само да није у стању да се устали на светским фудбалским првенствима, макар то значило и испадање у групној фази такмичења, него (у последњих четврт века) не може ни колико да се једном нађе на смотри најбољих?

Сложени узроци

Разлози су бројни: културолошки, друштвени и економски.

Најпре, ваља елиминисати онај наводни, политички, који понекад подмећу британски и други западни медији – да Кина не може да се пласира на Светско првенство јер је то једнопартијска недемократска држава у којој се гуше личне слободе и израз људи. Јер, да су политичко уређење и постојање или одсуство вишепартијских избора фактори који одређују успешност у фудбалу, Совјетски Савез и Чехословачка никада не би били шампиони Европе, нити би СФРЈ досегла финале два пута, те узела пет олимпијских медаља.

Као и други, Кинези имају своју традицију, навике и склоности. Они сами за себе кажу да су добри у спортовима у којима постоји мрежа, односно у којима су такмичари одвојени од противника, док им слабо иду оне дисциплине у којима постоји непосредни контакт, као што је, између осталих, и фудбал.

И у томе, заиста, има доста истине, не само зато што они деценијама доминирају у свом националном спорту стоном тенису, већ и зато што су светски лидери у бадминтону и врло солидни у одбојци. Захваљујући Ли На, освајачици два гренд слема раних 2010-их у појединачној конкуренцији и неколико дубл играчица, Кина је остварила успех и у „белом спорту“. Такође, Кинези од давнина негују акробатику, па су успешни и у спортској и ритмичкој гимнастици или скоковима у воду.

Затим, ту су друштвене околности и историја. Кини је седамдесетих претила масовна глад и друштво није било у стању да прехрани растућу популацију, те је, да би се спречили друштвени потреси, на крају те деценије уведена политика једног детета, која је трајала читавих 35 година.

И мада је она породицама на селу допуштала да, у настојању да добију сина како би имали мушку руку за пољске и друге радове, добију и друго дете, они који су били настањени у градовима морали су да се уздрже од већег порода ако нису желели да се суоче с оштрим новчаним казнама или последицама по каријеру.

Пуно родитеља с једним дететом у тим условима, дакле, преферирало је да свог јединца пошаље у школу и од њега тражи академски успех који би водио сигурном запослењу, него да га да на озбиљно бављење фудбалом, где ризикује да због повреде или жестоке конкуренције доживи неуспех и истовремено пропусти школско образовање.

Данас у Кини влада врло оштра конкуренција за упис у жељене школе и факултете, па деца у тој земљи јако пуно времена троше на припрему за пријемне испите. Друштво наглашава потребу за учењем и успехом у образовању, те пуно кинеске деце напушта бављење спортом у 12 или 13 години, у узрасту када се оно другде у свету интензивира, да би се посветила припреми за испите.

Кинеска деца су вредна и радна и, слично другим источноазијским културама, склонија доброј дисциплини него сналажењу и импровизацији, због чега, сматрају поједини културолози, боље савлађују дисциплине које (више) захтевају репетицију, упорност и увежбаност, попут гимнастике, пливања и борилачких вештина, него оне које (више) захтевају креативност и машту, попут тимских, комбинаторних спортова.

Такође, економски гледано, за кинеску децу која прижељкују бављење спортом, извеснији и мање стресан пут од фудбала је тренирање мање познатих и практикованих спортова, јер држава, жељна престижа на међународној (олимпијској) сцени, за такве релативно запостављене дисциплине нуди стипендије и друге стимулусе.

То све, сматрају социолози, објашњава зашто Кина жање медаље на Олимпијским играма, где је редовно међу три најуспешније државе света, док још не постиже одговарајуће успехе у „лепој игри“.

Банкрот који је урушио кинески фудбал

И, коначно, економија није само микроекономија домаћинства или породице, већ и макроекономија државе или читавог индустријског сектора.

Ту долазимо до чињенице да је најкрупнији спонзор кинеског фудбала последњих година била мега компанија „Евергранде“, највеће кинеско предузеће из области грађевинарства и трговине некретнинама, које је након пуцања мехура на тржишту непокретности 2022. доживело катастрофалан банкрот.

"Евергранде" је био спонзорисао најуспешнији фудбалски клуб у земљи Гвангџоу, успоставио највећу академију фудбала на свету у чијем саставу се налази педесет терена и подизао и планирао више велелепних стадиона. 

У банкрот га је отерала сопствена похлепа и преагресивна стратегија развоја и раста. „Евергранде“ је, наиме, непрекидно изнова позајмљивао новац од стотина повереника и њиме финансирао огромна нова градилишта, не чекајући да некретнине на којима је почео рад буду завршене и продате.

Тако, када је влада одлучила да обузда прегревање тржишта некретнина, које је станове учинило недоступним средњој класи и робом за тржишну спекулацију богатих угрозивши саме основе социјалистичког друштва, те цене наједном пале за тридесетак одсто, „Евергранде“ је изненада постао несолвентан, презадужени губиташ.

Стадиони, фудбалска академија и трофејни клуб постали су колатерална жртва тог тешког економског краха од неколико стотина милијарди долара.

Сам ФК Гвангџоу Евергранде, осмоструки кинески и двоструки азијски шампион, због неисплећених дугова искључен је из кинеских професионалних лига, да би се, потом, почетком 2025. у потпуности распао.

Свеприсутна корупција

Ваља поменути још један, врло важан друштвено-економски фактор – корупцију, односно негативну селекцију.

У Кини се често може чути о томе како на испитима у фудбалским школама и пробама у клубовима пролазе они који су „подмазали“ руке тренера и напунили џепове клупских функционера.

Наравно, том утиску доста доприноси велика афера из 2022. године у којој је бивши селектор кинеске репрезентације Ли Тије био оптужен за давање и примање мита док је био на дужности шефа стручног штаба репрезентације од 2019. до 2021.

Ли је злоупотребио своју функцију да наплати улазак играча у национални тим, користио је свој утицај да изнуди од клубова потписивање уговора са одређеним играчима и чак учествовао у намештању резултата утакмица.

Он је, све у свему, незаконито приходовао еквивалент од око седам милиона америчких долара. За те грехе у децембру прошле године у провинцији Хубеј му је изречена двадесетогодишња казна затвора.

Лијев случај потом је покренуо лавину истрага против корупције у кинеском фудбалу. Оштрица правде пала је на више десетина особа – доживотну забрану бављењем тим спортом добиле су још 72 особе, а чак 13 клубова је кажњено одузимањем бодова и новчаним глобама због намештања резултата.

Штавише, и председник Фудбалског савеза Кине Чен Шујуан смештен је иза решетака и то доживотно, јер је нелегално инкасирао укупно око 11 милиона долара.

Корупција у селекцији играча и лоша репутација лиге, вероватно су и неки од крупних разлога зашто Кина још нема довољно фудбалера на каљењу у јаким европским лигама, што је такође један од предуслова за успех у репрезентативним окршајима.

У бољу будућност

Ти потреси и системска негативна селекција несумњиво су удаљили кинеску репрезентацију од Светског првенства у Северној Америци, а, врло могуће, и од неких ранијих.

Поменути културолошки детаљи и друштвене и економске околности створили су у Кини фудбалску чорбу која ври, и у којој је до сада било тешко применити неки одређени рецепт успеха када је у питању пласман у завршницу важних такмичења.

Одлучна акција власти била је неопходна за сузбијање намештања резултата и мита и успостављање праведног система селекције и такмичења.

Мада је главна преокупација кинеског фудбала последњих година била борба с корупцијом, а пласмани на Светско првенство изостали, и фудбалске ловорике ће, вероватно, као и све друго у савременој Кини, доћи с временом.

Уписали су трећу узастопну победу и постали тек шеста селекција у историји Мундијала која је забележила све три победе у групној фази без примљеног гола. 

Мексико је редом побеђивао Јужну Африку (2:0), Јужну Кореју (1:0) и Чешку (3:0), па ће у шеснаестину финала као лидери на табели и са максималних девет бодова.

Пре Мексиканаца, овакав подвиг су на Светском првенству направили само Холандија (1974), Бразил (1986), Италија (1990), Аргентина (1998) и Уругвај (2018).

До краја групне фазе овогодишњег Мундијала Аргентинци ће имати прилику да постану прва селекција чије ће се име два пута наћи на престижном списку. Треба им само победа против Јордана "са нулом".

Изабраници Хавијера Агиреа ће наредних дана сазнати име противника у шеснаестини финала, а наредни ривал биће им нека од трећепласираних селекција. Играће 30. јуна у Мексико Ситију.

У Мексико Ситију, Халиску и Гвадалахари забележено је свега по једно убиство, док у Монтереју, четвртом мексичком граду у којем се играју утакмице Мундијала, за та 24 часа није убијен нико.

Ипак, већ после прве утакмице одигране 11. јуна, група од неколико стотина маскираних особа направила је хаос у граду, превртала аутомобиле, разбијала излоге и у неколико се наврата сукобила са полицијом.

Фудбалско примирје, како су новонасталу ситуацију описали мексички дневници, резултат је сложених околности које се тумаче на различите начине. Пре почетка првенства, у Мексику је бележено просечно 55 убистава дневно, што је, опет, огроман напредак у односу 2024. годину, када је дневно бележено безмало 90 убистава.

Неформални договор о миру

Део заслуга за овакав тренд, свакако, припада шефовима нарко-картела, који су, ако је веровати полицијским изворима у Мексику, наложили својим војницима да се ни за живу главу не мешају у Мундијал, пре свега јер само град Гвадалахара од овог спортског догађаја очекује приход од око милијарду долара.

Цунами свежег новца је, тврде мексички медији, пажњу шефова картела усмерио ка уличној проституцији и продаји дроге радије него ка обрачунима са ривалским бандама и полицијом.

Пад броја убистава тумачи се и прећутном примирју између криминалаца и власти, које су, како се чини, одлучиле да обуставе велике операције против шефова нарко-картела током трајања Мундијала.

Од почетка Светског првенства није забележена ниједна таква полицијска акција, махом због страха да би се могле поновити сцене из фебруара, када је током обрачуна са полицијом, убијен лидер Kартела нове генерације, Немесио Рубен Осегера Сервантес, познат по надимку Ел Менчо.

Страх од насиља

Одмах затим, становници Халиска посакривали су се по кућама страхујући од освете припадника картела, који су у данима који су следили палили аутомобиле, камионе и аутобусе и пуцали на полицајце.

"Останите у кућама док стање не буде под контролом", упозорио је, тада, гувернер Халиска, Пабло Лемус Наваро, наређујући да се обустави сваки вид јавног превоза, како би се избегли проблеми на блокадама путева.

Накратко, због панике је затворен аеродром, а отказане су четири утакмице фудбалске лиге. У обрачунима је убијено укупно 70 особа.

Немесио Рубен Осегера Сервантес годинама је био сматран најмоћнијим криминалцем у Мексику, чији су војници "сикариоси" одговорни за нестанак најмање 15.000 људи. Страхује се да је овај број и знатно већи, али да породице из страха од освете картела добар део отмица једноставно не пријављују.

Крваве драме су део мексичке свакодневице већ скоро две деценије, откако су власти одлучиле да зауздају нарко-картеле, који са мање или више успеха контролишу велики део финансијских, безбедносних и друштвених токова ове државе.

Од тада, у рату је страдало око 120.000 људи, док се 137.000 воде као нестали. Само током 2020. године убијено је 34.600 људи и забележено 604 милиона крађа.

На врху табеле налазе се Шведска и Шкотска са по три бода, док је Хрватска трећа такође са три освојена бода, али са негативном гол-разликом (-1), што додатно компликује ситуацију пред последње коло.

Иза њих су Алжир и Парагвај, који такође имају по три бода, што значи да чак пет репрезентација дели исти бодовни учинак и практично креће "мини лига" за пролаз.

Посебно занимљиво је што се и екипе са дна табеле и даље математички налазе у игри. Зеленортска Острва и Белгија имају по два бода и без пораза су, али су у проблему јер још увек нису оствариле победу.

Чешка, ДР Конго и Еквадор имају по бод и и даље могу да се умешају у борбу, док је Босна и Херцеговина у још тежој ситуацији са само једним освојеним бодом и гол-разликом -3.

Једини тим који је у озбиљном заостатку је Сенегал, који је без бодова и са негативном гол-разликом, па му за пролаз треба готово савршен сценарио у последњем колу.

Ситуација у групи показује колико је такмичење изједначено - разлика између првог и петог места је само гол-разлика, док чак и селекције са једним или два бода и даље имају реалне шансе да се домогну нокаут фазе. 

У последњем колу практично сваки гол може да одлучи судбину пласмана, јер су комбинације бројних екипа међусобно повезане и зависе од резултата на више терена истовремено.

У таквој гужви, ниједна селекција не може да се осећа сигурно, али ни потпуно отписано - што последње коло чини веома неизвесним.

Да ли је овакав систем добар?

Овакав формат групне фазе Светског првенства, где је после два кола практично цела група "у животу", показује једну од највећих предности модерног такмичења - екстремну изједначеност и неизвесност до самог краја.

Тренутна табела трећепласираних селекција, у којој пет или шест репрезентација дели исти број бодова ствара осећај да сваки меч има тежину финала. То је дефинитивно оно што сваки љубитрљ фудбала жели. Нико не воли да гледа утакмице без резултатског значаја, посебно не на Мундијалу.

Тимови попут Хрватске, Шведске или Шкотске не могу да рачунају ни на шта унапред иако су квалитетне репрезентације, али њихов проблем је што ни слабији ривали нису без шансе.

За неутралне навијаче, овакав сценарио је идеалан - нема небитних утакмица, нема раног опуштања, а сваки гол или грешка могу да дефинишу стање на табели.

Са друге стране, управо та збијеност отвара питање критике система. Када је разлика између првог и седмог места минимална на овој табели, често одлучују детаљи, гол-разлика или један несрећан тренутак, а не стварна разлика у квалитету.

То може да доведе до ситуације да мање познате или слабије репрезентације, које одиграју неколико идеалних утакмица, избаце много квалитетније селекције које су можда имале један лош дан или несрећан расплет. Није ни то лоше, јер свако има право на шансу, коју ипак мора да заслужим дугорочнијим радом.

У таквом сценарију турнир може постати превише хаотичан, где се не награђује управо тај поменути дугорочни квалитет, континуитет и индивидуални ниво, већ краткорочна форма и тренутни моментум

Маркетинг и новац одлучују

Данас је тешко посматрати Светско првенство у фудбалу само као спортски догађај у класичном смислу - оно је истовремено и глобални производ, пажљиво обликован кроз маркетинг, телевизијска права и огроман финансијски интерес, посебно у држави попут САД.

У том контексту, изненађења које праве "мале" или мање очекиване селекције нису само спортска сензација, већ и важан део целог турнира.

Када репрезентације које нису у првом плану, попут неких из Африке, Азије или мањих европских земаља, успеју да изненаде фаворите и уђу у нокаут фазу, то аутоматски шири глобални интерес.

У савременом спорту, где је фудбал дубоко повезан са индустријом забаве, непредвидивост на оваквим турнирима је заправо један од најјачих "производа".

Велики фаворити доносе стабилну базу гледалаца, али приче о "малима који руше гиганте" стварају емоцију код навијача и глобални наратив који се дели на друштвеним мрежама и медијима широм света.

Управо те приче често постају заштитни знак турнира - баш попут оне о голману Зеленортских Острва који је постао глобални феномен.

Лионел Меси је голом против Аустрије у Даласу своју непрегледну колекцију трофеја и индивидуалних признања обогатио још једним значајним рекордом - постао је најбољи стрелац у историји светских првенстава.

Иако је изненађујућим промашајем са беле тачке у деветом минуту утакмице другог кола групе Ј срдачно продужио Мирославу Клозеу боравак на врху вечне листе стрелаца, искупио се већ у финишу првог полувремена и дефинитивно надмашио његових 16 мундијалских голова.

У САД, Мексико и Канаду, на своје шесто Светско првенство, по чему је такође један од рекордера (уз Кристијана Роналда и Гиљерма Очоу), Меси је стигао са збиром од 13 голова.

Већ на првој утакмици против Алжира, тачно 20 година од свог мундијалског дебија, постигао је "хет-трик" и изједначио се са некадашњим нападачем "панцера".

Побринуо се генијални Аргентинац да и тај меч остане забележен у историјским списима јер је постао најстарији стрелац "хет-трика" у историји Мундијала и најстарији стрелац аргентинске репрезентације на планетарним шампионатима (од 2006. је и најмлађи).

На деоби првог места са Клозеом задржао се таман онолико колико му је требало да из Канзас Ситија допутује у Далас.

Осим чувеног Немца, који је свој биланс последњи пут поправио у легендарној победи над Бразилом (7:1) у полуфиналу Мундијала 2014, Меси је иза себе оставио и Бразилца Роналда (15), Герда Милера (14), Килијана Мбапеа (14), Жиста Фонтена (13), Пелеа (12)...

Поред тога што је најбољи голгетер у историји светских првенстава, Меси је и најбољи стрелац Аргентине свих времена са 122 гола на 201 наступу. Такође је играч са највише одиграних мечева на Мундијалима (28), као и једини фудбалер који је био асистент на пет различитих турнира. Сумња ли ико да ће бити и на шестом?

Од Србије и Црне Горе до Аустрије

Показали су "змајеви" изузетан ниво пожртвованости, али и недостатак нападачких решења, која би могла да их скупо коштају. Проблем је и црвени картон Тарика Мухамеровића, ког смо упоредили са Страхињом Павловићем.

Где се крије највећа снага БиХ и како ће се снаћи у улози фаворита? Хоће ли преузети посед од почетка и какав им је план напада?

Којих 11 ће истрчати на терен у Сијетлу и због чега би управо одабир прве поставе могао да буде пресудан за успех екипе Сергеја Барбареза?

До сада су били "змајеви" јако лоши приликом транзиције, што би морали да поправе, уколико желе да повећају своје прилике да направе добар резултат. Есмира Барјактаревића очекујемо у првој постави и са великом улогом.

Прокоментарисали смо и историјски успех Курасаа, који је против Еквадора освојио свој први бод на Мундијалу. Колико ће популаран постати голман Илој Рум након овог сусрета? 

Тако је Светско првенство наставило да нам пружа изненађења и добре резултате "малих" селекција, што је увек добро за глобални турнир.

На који начин су Немци успели да прођу некажњено против Обале Слоноваче и због чега ће Јулијан Нагелсман променити приступ наредним мечевима?

Зашто је за Холандију кључно да Брајан Броби почиње утакмице и како то у потпуности мења њихове шансе за висок пласман.

Како су нас одушевили Сједињене Државе и Мароко, а Португалија разочарала, зашто су шкотски навијачи занимљивији од фудбалера и ко ће на вечерашњим мечевима бити стрелци.

Сазнајте у новој епизоди Високог пресинга. Уживајте!

Није било важно да ли играју фаворити или аутсајдери – готово сваки меч имао је своју причу и потенцијал да донесе велико изненађење.

Испадања великих репрезентација, убедљиве победе, приче са трибина, навијачице које обележе турнир више него репрезентације за које навијају, па и Латиноамериканци који продају пола имовине како би стигли испред стадиона, иако немају карту за утакмицу нокаут фазе – све је то било део једне заокружене приче која је Светско првенство чинила јединственим.

Данас, међутим, чини се да се та слика убрзано мења. Делом због новог формата такмичења и организације домаћина, а делом због тога што су се променили навијачи и начин на који прате спорт, али и утичу на њега.

Навијачи више нису само публика. Захваљујући друштвеним мрежама, постали су фактор који све чешће учествује у обликовању фудбалске стварности.

У таквом окружењу, граница између спортске одлуке и јавног утицаја постаје све тања.

Алгоритам као селектор

Промена је била неизбежна. То је цена времена у којем пажња траје колико и један кратак видео-снимак, а емоције које он изазива утичу и на саму игру.

Другачији је и начин на који се о фудбалу одлучује. Сваки списак постаје предмет јавне расправе, а притисак навијача већи је него икада. У таквим условима, популарност играча понекад добија тежину која иде и изван спортских критеријума.

Сваки списак постаје предмет јавне расправе, а притисак навијача већи је него икада. У таквим условима, популарност играча понекад добија тежину која иде и изван спортских критеријума.

Нејмар се није нашао међу именима на проширеном списку, али је и поред пада форме и проблема са повредама касније уврштен међу 26 играча Бразила за Мундијал.

Његово име и даље носи огромну пажњу у јавности, што показује колико се фудбалске одлуке данас доносе у сложеном односу спорта и утицаја са стране.

Управо овај контекст утицао је на Дон Карла да "поклекне" под превеликим притиском јавности.

Мобилни телефон као противник фудбала

Када сте последњи пут оставили телефон по страни и свих деведесет минута посветили једном спортском догађају или филму?

Некада највећи телевизијски спектакл на свету, фудбал се постепено претвара у низ кратких исечака које алгоритам сервира један за другим.

Друштвене мреже промениле су ритам спорта и начин на који се он прати. Све мора да буде брзо, јасно и довољно упечатљиво да изазове реакцију.

Фудбал је за то идеалан – у петнаестак секунди могу да стану емоције, драма, конфликт и спектакуларни потези.

Зато се паралелно са утакмицом игра још једна – она на екранима мобилних телефона. И чини се да ова друга данас има већи домет.

Више није пресудно шта се дешавало током деведесет минута, већ који ће снимак први завршити на Тик-току, који ће се мимови појавити на Инстаграму и шта ће најгласнији коментатори написати на Иксу.

Гол којем је претходило пола сата надмудривања своди се на десет секунди, а читава утакмица на клип који може да се погледа док се чека ред у продавници.

Фудбал никада није био видљивији, а можда никада мање гледан у свом изворном облику. Од деведесет минута активне игре, у колективном сећању често остане мање од једног минута.

И није проблем само у томе што људи све мање гледају утакмице, већ што их све чешће доживљавају кроз призму друштвених мрежа.

Прослава гола, изјава после меча или реакција са клупе као да су унапред припремљени да постану вирални.

Чини се да је важније да ли ће неки потез обићи интернет и допасти се публици него да ли ће донети резултат на терену.

Променили су се и навијачи. Некада се ценило то што је неко попунио читав албум, одгледао све утакмице групне фазе и знао играче Јужне Кореје, Гане или Костарике.

Сада је довољно погледати неколико снимака и прочитати коментаре испод њих да би се стекло уверење да је читав турнир испраћен.

Данас се не прати фудбал, већ дигитална верзија спорта – филтрирана, скраћена и прилагођена брзини интернета и формату 9:16.

То је, више од самог формата, највећа промена коју је ово Светско првенство доживело.

Мобилни телефон као савезник фудбала

Поглед никада не треба да буде црно-бео, а то показује и феномен Возиње.

Голман репрезентације Зеленортских Острва Возиња после спектакуларне партије против Шпаније у којој је зауставио свих седам шутева ривала постао је једна од највећих сензација Светског првенства.

Иако га је пре утакмице на Инстаграму пратило око 50.000 људи, његова популарност је експлодирала након меча.

Већ у свлачионици премашио је милион пратилаца, а у наредним сатима та бројка је скочила на пет милиона. За два дана прешао је десет, а укупно је добио око 14,7 милиона нових пратилаца.

На Инстаграму га прати више људи него звезду америчког фудбала Патрика Махоумса, кошаркаше Виктора Вембањаму, Џоела Ембида и Луку Дончића, возача Ф1 Ланда Нориса, али и звезду и најплаћенијег играча МЛБ лиге Шохеија Охтанија.

Возињина прича можда најбоље описује Светско првенство. Исти телефон који је утакмице свео на кратке снимке претворио је голмана Зеленортских Острва у глобалну звезду за свега неколико дана.

Друштвене мреже можда мењају начин на који гледамо фудбал, али истовремено омогућавају да један велики тренутак добије публику какву раније никада не би могао да има. И питање више није да ли су друштвене мреже добре или лоше за фудбал, већ колико су постале његов саставни део.

Током скоро једног века постојања Светског првенства одиграни су бројни историјски сусрети, а занимљиво је да су међу јубиларним мечевима била и два финала - 1966. и 2018. године.

Такође, у три наврата су две утакмице истовремено делиле статус јубиларне због истог времена почетка.

Посебно место у овој причи има Француска, која се чак четири пута нашла у јубиларним утакмицама, укључујући и финале против Хрватске 2018. године, када је освојила другу титулу светског шампиона.

Јубиларне утакмице у историји Светских првенстава:

1. утакмица - Светско првенство 1930 (Уругвај)

САД - Белгија 3:0
Француска - Мексико 4:1

100. утакмица - Светско првенство 1954 (Швајцарска)

Аустрија - Уругвај 3:1

200. утакмица - Светско првенство 1966 (Енглеска)

Енглеска - Западна Немачка 4:2 (финале)

300. утакмица - Светско првенство 1978 (Аргентина)

Италија - Аустрија 1:0
Западна Немачка - Холандија 2:2

400. утакмица - Светско првенство 1986 (Мексико)

Аргентина - Уругвај 1:0

500. утакмица - Светско првенство 1994 (САД)

Грчка - Нигерија 0:2
Аргентина - Бугарска 0:2

600. утакмица - Светско првенство 2002 (Јужна Кореја и Јапан)

Француска - Уругвај 0:0

700. утакмица - Светско првенство 2006 (Немачка)

Шпанија - Француска 1:3

800. утакмица - Светско првенство 2014 (Бразил)

Немачка - Гана 2:2

900. утакмица - Светско првенство 2018 (Русија)

Француска - Хрватска 4:2 (финале)

1000. утакмица - Светско првенство 2026 (САД, Канада и Мексико)

Тунис - Јапан

Без обзира на исход меча у Монтереју, Тунис и Јапан ће остати уписани у историју као учесници хиљадите утакмице на Светским првенствима, још једног значајног јубилеја највећег фудбалског такмичења на свету.

Овај раст је последица проширења формата турнира на 48 репрезентација и новог договора између ФИФА и Европске асоцијације клубова (ЕФЦ).

Средства су подељена у два дела: 250 милиона долара намењено је клубовима чији играчи учествују на завршном турниру, док је 100 милиона резервисано за оне који су пуштали играче током квалификација. Преосталих пет милиона биће усмерено за развој клупског фудбала.

Модел компензације заснован је на принципу дневне накнаде за сваког играча, од дана када су клубови обавезни да га пусте на припреме па све до дан након последње утакмице његовог тима. Обавезни датум за пуштање играча је 25. мај 2026. године.

Колико би српски клубови могли да зараде?

Иако ће коначна цифра по дану бити потврђена након такмичења, процењује се да ће минимални износ бити око 5.000 долара дневно. Овај систем осигурава да су клубови правично обештећени за одсуство играча, без обзира на њихову минутажу, наводи Фифа.

За Црвену звезду, овај програм представља лепу финансијску прилику. Репрезентативци Аустрије и Јужне Кореје Марко Арнаутовић и Сеол Јонгву могли би да својим учешћем донесу клубу око 160.000 долара по играчу, односно укупно 320.000 долара чак и уколико њихове репрезентације заврше такмичење у групној фази.

Ипак, како су обе селекције до сада оствариле по једну победу, лако би могле да се пласирају у нокаут фазу, где би сваки додатни дан на турниру Звезди доносио по бар 10.000 евра.

Иначе, и Партизан ће нешто новца зарадити од репрезентативца Босне и Херцеговине Нихада Мујакића. Ипак, црно-белима ће зарада бити мања јер се поменути новац дели и са клубовима из Турске за које је Мујакић наступао на позајмици протекле сезоне. Партизан је дефанзивца БиХ био позајмио прво Ејупспору, а онда и Газијантепу.

Револуционарна промена - плаћање и за квалификације

Највећа новина у Фифином програму за 2026. јесте то што ће клубови по први пут бити обештећени и за учешће играча у квалификацијама. За ову сврху намењено је 100 милиона долара.

Очекивана исплата износи око 2.360 долара за сваког играча по одиграном мечу у квалификацијама. Ова промена значајно проширује број клубова који ће имати финансијску корист, препознајући њихову улогу током читавог циклуса.

Председник ФИФА Ђани Инфантино истакао је важност програма.

"Хиљаде клубова широм света свакодневно доприносе развоју играча. Кроз овај програм, који по први пут укључује све квалификационе утакмице, више клубова него икада пре добиће удео у финансијској користи. Тиме се препознаје њихов суштински допринос успеху међународног фудбала", рекао је Инфантино.

Председник Европске асоцијације клубова (ЕФЦ) Насер Ал-Келафи такође је поздравио договор.

"Програм погодности за клубове је суштински део наше сарадње са ФИФА и донеће корист стотинама клубова свих величина. Овај споразум наглашава снагу партнерства између клубова и националних тимова, јер клубови играју фундаменталну улогу у успеху међународног фудбала", навео је Ал-Келафи.

Програм је осмишљен да буде правичан. Клубови ће добити компензацију чак и ако је играч у саставу, а не одигра ни минут на терену.

Дефинисане су и прецизне процедуре за случајеве када играч промени клуб током турнира или квалификација, како би се средства правилно расподелила између старог и новог клуба, препознајући допринос обе стране у развоју фудбалера.

Иако је званично образложење заштита здравља играча услед потенцијално високих температура, ова промена је пре свега створила највреднији рекламни простор усред утакмице у историји фудбала. Фифа је једним потезом претворила игру од два полувремена у игру од четири четвртине.

Колико новца се "врти" током обавезних пауза

Финансијске импликације су огромне, посебно на америчком тржишту. Телевизијска мрежа Фокс Спортс, која држи права преноса на енглеском језику у САД, према проценама ће само од реклама током ових пауза зарадити између 250 и 330 милиона долара, наводи Би-Би-Си.

Овај износ би могао да покрије више од половине укупне суме од 485 милиона долара, колико је Фокс наводно платио за права преноса целог турнира. Цена једног рекламног спота од 30 секунди током пауза у раној фази такмичења износи око 200.000 долара, док за утакмице репрезентације САД достиже и 750.000 долара.

Међутим, емитери немају на располагању пуна три минута за комерцијални садржај. Према правилима Фифе, телевизијске куће морају да сачекају 20 секунди након судијиног звиждука пре почетка рекламног блока и да се врате на пренос најмање 30 секунди пре наставка игре.

То им оставља прозор од тачно два минута и десет секунди, што је довољно за четири рекламна спота од 30 секунди по паузи, односно осам по утакмици. На нивоу целог турнира, то ствара више од 800 нових, премијум рекламних термина за само једног емитера.

Нису сви као Американци

Приступ коришћењу овог новог простора драстично се разликује широм света и осликава дубоке културолошке разлике у праћењу спорта.

Док је Фокс Спортс у САД усвојио максималистички приступ, попуњавајући сваку паузу рекламама од почетка до краја – што је изазвало негодовање гледалаца који су понекад пропуштали наставак меча – други емитери су изабрали другачији пут.

Телемундо, америчка мрежа на шпанском језику, одлучила је да током пауза приказује анализе, дешавања на терену и разговоре тренера са играчима. Сличну праксу примењују и јавни сервиси у Европи, попут британских Би-Би-Сија и Ај-Ти-Вија, који не емитују рекламе, већ користе време за стручне коментаре.

Осим комерцијалног аспекта, паузе су значајно утицале и на саму игру. Многи тренери и аналитичари истичу да оне функционишу као тактички тајм-аути, концепт који је фудбал дуго одбијао. Тимовима који су под притиском, пауза омогућава да прекину налет противника, да се прегрупишу и добију нове инструкције.

Да ли ће паузе постати пракса и на наредним Мундијалима?

Ема Хејз, селекторка женске репрезентације САД, назвала их је "паузама за прекидање моментума", истичући да иду у корист екипи која губи замах. Статистички подаци са турнира такође указују на промену у динамици, јер значајан број голова пада управо у периодима након прекида.

Контроверза око ових пауза произлази из чињенице да су обавезне за све утакмице, без обзира на временске услове, па чак и за оне које се играју у климатизованим, затвореним дворанама. То је подстакло сумње да Фифа заправо и не брине за здравље играча већ за сопствени профит.

Прави тест намере Фифе биће будући турнири. Уколико обавезне паузе опстану и на Светском првенству 2030. у Шпанији, Португалу и Мароку, а посебно на Мундијалу 2034. у Саудијској Арабији који ће се вероватно играти у новембру и децембру, биће сасвим јасно да њихова примарна сврха никада није била хидрација, већ искључиво новац.

Током само четири утакмице групне фазе кроз капије стадиона прошло је чак 281.223 навијача, чиме је оборен рекорд стар више од три деценије. Дакле, са више репрезентација публике је више, а ни квалитет није толико упитан као што се говорило, о чему се већ писали.

Претходни максимум износио је 277.070 гледалаца и постављен је 28. јуна 1994. године - такође у Сједињеним Америчким Државама.

Још импресивније делује укупан биланс турнира. После првог кола на трибинама је забележено преко 1,5 милиона гледалаца, док просечна посећеност по утакмици износи скоро 70 хиљада навијача.

То су бројке које већ сада надмашују већину претходних шампионата у истој фази такмичења.

Огромни стадиони у САД, попут оних у Њујорку, Даласу, Атланти и Лос Анђелесу, али и у Мексику, редовно су испуњени до последњег места, док су и мечеви репрезентација које не спадају у светске велесиле привукли десетине хиљада гледалаца.

Клима се рекорд из 1994. године

До сада најпосећеније Светско првенство било је оно одржано 1994. године у САД, када је укупно забележено око 3,5 милиона гледалаца на стадионима. 

Судећи према тренутном темпу продаје карата, Фифа процењује да би рекорд стар 32 године могао бити премашен већ до краја групне фазе.

Такође, из Фифе верују да ће сада коначна бројка износити око 5,5 милиона гледалаца за цео турнир.

Да ли је ово прекретница за читав спорт?

Зашто би ово могла да буде потенцијална прекретница за читав спорт?

Спортска индустрија је годинама живела у страху да ће телевизија, стриминг платформе и друштвене мреже постепено смањити значај одласка на стадион. Навијач је данас у могућности да утакмицу гледа у 4К резолуцији, уз десетине камера, статистику у реалном времену и анализе на један клик. Уз све то, да буде ушушкан у фотељи са пићем и храном.

Логика је говорила да ће људи све мање плаћати скупе карте, а ове на Мундијалу су заиста скупе. О путовању, визама и смештају је тек сувишно причати. Али, фудбал је и те баријере успео да победи.

Има још једна ствар. Рекордна посећеност показује да је фудбал успео да освоји нова тржишта. Слично је било и у Катару 2022. године. Ипак, у преносима се могла видети по која празна столица тада, за разлику од Мунијдала у САД, Канади и Мексику где је све дупко пуно.

Светско првенство више није догађај који привлачи искључиво традиционалне фудбалске нације. Огроман број навијача долази из земаља које до пре десетак година нису биле значајан фактор у светском фудбалу, а камоли у неком спорту.

Управо зато је Фифа и ризиковала са проширењем на 48 репрезентација.

Оно што се данас види на трибинама могло би да утиче на будућност свих великих спортских такмичења.

Ако се покаже да већи број учесника доноси већу гледаност, већу посећеност и посебно већу зараду без озбиљног пада квалитета, онда ће и друге организације кренути истим путем. Формат који је годинама био предмет критика могао би да постане нови стандард у будућности.

Након само 28 утакмица показано је шест црвених картона, што је скоро достигло збир са два претходна Мундијала (по четири у Русији 2018. и Катару 2022).

Меч отварања између Мексика и Јужне Африке, са чак три искључења, наговестио је тренд који је забринуо селекторе. Овај пораст није случајан, већ је последица промена које је Међународни одбор за фудбалска правила (ИФАБ) имплементирао ради сузбијања неспортског понашања на терену.

Строжи стандарди и моћнији ВАР

Главни узрок за већи број искључења лежи у знатно строжем судијском критеријуму, који је усмерен на сузбијање грубе игре и неспортског понашања. Судије су добиле јасне инструкције да оштрије санкционишу неопрезне стартове, ударање лактом и сваки вид агресивног понашања.

Тако смо видели већ неколико лако показаних црвених картона, која су управо санкционасала такве стартове. То је био случај на мечу Мексико - Јужна Африка, када су и показана чак три црвена картона.

Тарик Мухаремовић је у четвртак на мечу против Швајцарске био неопрезан као последњи играч одбране, док је помоћ ВАР-а директно утицала да Хомаму Ахмеду буде промењен картон на мечу Канада - Катар.

Када је и Асим Мадибо неспретно сломио ногу Исмаелу Конеу, ВАР је поново асистирао и већ смо видели шесто искључење на овогодишњем турниру. И то после само 28 утакмица. На претходна два турнира виђено је по четири црвена картона, односно осам на укупно 128 утакмица.

Мундијал 2026. је још далеко од рекорда из 2006.

Но, овај тренд још увек није тако страшан ако бисмо га поредили са турнирима који су видели највише искључења.

Ако би судије наставиле да у просеку показују црвенe картонe као у првих 28 утакмица, после 104. сусрета – односно, финала 19. јула – дошли бисмо до укупно 22 искључења.

То би изједначило други резултат свих времена – Светско првенство 1998. године видело је управо толико црвених картона, док је Мундијал 2006. у Немачкој апсолутни рекордер са 28 искључења.

Тада је по један црвени картон показиван у просеку на 43,75 одсто утакмица (28 на 64 меча), док је тренутни просек овогодишњег турнира доста нижих 21,43 одсто (шест на 28 мечева).

Због чињенице да овогодишњи турнир носи чак 40 утакмица више него пређашњи, у апсолутним бројкама бисмо могли да добијемо Мундијал са највише црвених картона, али само ако они постану још чешћа појава на теренима широм Мексика, Канаде и САД него до сада.