Поред тога што је као капитен подигао пехар светског првака, Шпанац је проглашен и за најбољег играча турнира, освојивши Златну лопту Мундијала, чиме је заокружио период потпуне доминације на индивидуалном и тимском нивоу.

Овај подвиг, који се у модерном фудбалу све чешће назива "комплетирање фудбала", представља освајање четири најпрестижнија трофеја доступна једном играчу.

Успех је толико редак да су пре Родрија само шесторица фудбалера успела да обједине титуле светског и континенталног првака са репрезентацијом, уз трофеј Лиге шампиона на клупском нивоу и Златну лопту као потврду индивидуалног квалитета.

Последњи који је пре Родрија ушао у ову одабрану групу био је Лионел Меси, који је слагалицу употпунио освајањем Светског првенства у Катару 2022. године

Ту су и Зидан, Роналдињо, Бекенбауер...

Пре њега, почетком 21. века, то је пошло за руком бразилским мађионичарима Ривалду и Роналдињу, звездама које су са репрезентацијом Бразила покориле свет 2002. године, а истовремено доминирале и европским клупским фудбалом.

Темеље овог легендарног клуба поставили су немачки асови Герд Милер и Франц Бекенбауер. Двојац Бајерна из Минхена био је кључан у тријумфу Западне Немачке на Светском првенству 1974, а њихова доминација са баварским гигантом током седамдесетих година прошлог века остаје уписана златним словима у историји. Обојица су у својим каријерама освојили сва четири велика трофеја.

Листу заокружује Зинедин Зидан, један од најелегантнијих фудбалера свих времена. Француски маестро је до Златне лопте и титуле светског првака стигао 1998. године, две године касније је покорио Европу са репрезентацијом, да би клупску каријеру крунисао незаборавним голом у финалу Лиге шампиона за Реал Мадрид 2002. године, чиме је употпунио своју колекцију.

Родријев успех има огроман историјски значај, не само због реткости таквог достигнућа, већ и због његове позиције на терену. Он је једини Шпанац и једини дефанзивни везни играч на овој престижној листи, што његов подвиг чини јединственим.

Тежина освајања сва четири трофеја објашњава зашто је ово један од најексклузивнијих клубова у свету спорта. Многи освајачи Светског првенства никада нису добили Златну лопту, док су други освајали Лигу шампиона али остајали без успеха са репрезентацијом. 

Уследиле су и протоколарне посете, јер су шампиони прво примљени у палати Монклоа, а затим и у краљевској палати Сарсуела, где их је дочекала краљевска породица на челу са краљем Фелипеом Шестим.

У финалу Мундијала 2026. године, одиграном на стадиону "Метлајф" у Њу Џерзију, Шпанија је у исцрпљујућем мечу савладала Аргентину резултатом 1:0. Тренутак одлуке десио се у 106. минуту продужетака, када је нападач Барселоне Феран Торес постигао погодак који је "црвеној фурији" донео светску круну и изазвао ерупцију одушевљења широм те земље.

Управо је Торес био у центру пажње током пријема у палати Сарсуела. Док су се играчи у реду руковали са краљем Фелипеом, краљицом Летисијом и њиховим ћеркама, принцезом Леонор и њеном млађом сестром Софијом, догодио се тренутак који је привукао велику пажњу јавности и постао виралан на друштвеним мрежама.

Док му је пружала руку, најстарија ћерка краља Фелипеа и наследница круне обратила се фудбалеру уз осмех. Иако су прве спекулације у медијима биле да му је упутила комплимент, аудио снимак је открио да га је подсетила на старо обећање.

"Зар ниси хтео да се ошишаш на ћелаво?", упитала га је принцеза Леонор. Помало затечени Торес је, такође уз осмех, кратко одговорио: "Не, не".

Питање није било случајно, већ се односило на јавно обећање које је фудбалер дао пре почетка турнира, изјавивши да ће обријати главу уколико Шпанија освоји трофеј.

Овај спонтани и симпатични дијалог протумачен је као доказ да принцеза пажљиво прати дешавања везана за национални тим, али и као знак опуштене атмосфере и блискости која влада између краљевске породице и спортиста, наводи Марка.

Кукуреља и саиграчи испуњавају опкладе

Иако је стрелац одлучујућег гола на крају одустао од своје намере, неколико његових саиграча најавило је да ће испунити дата обећања, од којих су нека веома необична. Традиција опклада пред велика такмичења уобичајена је у свету спорта, а чини се да су шпански фудбалери овога пута били посебно креативни у својим замислима.

Како такође пише Марка, дефанзивци Марк Кукуреља и Алекс Баена, као и нападачи Борха Иглесијас и Јереми Пино, отићи ће корак даље од уобичајених опклада и истетовирати лик селектора Луиса де ла Фуентеа.

Млади крилни нападач Ламин Јамал обавезао се на два циља: да ће пуне три недеље пуштати браду и бркове, као и да ће поклонити сто пари слушалица марке "Битс" својим пратиоцима на интернету.

Везни играчи Барселоне, Гави и Педри, такође ће одржати реч. Овај тандем се одлучио за промену имиџа и најавио да ће офарбати косу у упадљиве, јарке боје како би на свој начин прославили освајање титуле првака света.

Будућа шпанска краљица прати фудбалере

Медијско интересовање за однос између будуће шпанске краљице и фудбалске репрезентације није новост. Током Светског првенства у Катару 2022. године, у јавности су се појавиле спекулације о њеним наводним симпатијама према Гавију, саиграчу Ферана Тореса. Иако те гласине никада нису званично потврђене, допринеле су стварању наратива о повезаности принцезе и националног тима.

Шпанска краљевска породица иначе важи за великог подржаваоца спорта и националних тимова. Краљ Фелипе Шести, краљица Летисија, принцеза Леонор и инфанта Софија уживо су пратили финални меч у Сједињеним Америчким Државама, а њихове емотивне реакције са трибина током напете утакмице такође су забележене камерама.

Овим поводом, медији су подсетили и на фотографије из 2010. године, када је Шпанија први пут у историји постала првак света. Тада су се веома младе принцезе Леонор и Софија сликале са пехаром Светског првенства, чиме је настављена породична традиција подршке "црвеној фурији" која, очигледно, траје и данас.

Шта је додуше било другачије у односу на Шпанију од пре две године, када су постали европски прваци и како то да се промене нису одразиле на резултат?

Како је "црвена фурија" направила разлику у односу на ривале и чиме је надокнадила јаловост у нападу, која је била присутна и у финалу?

Сагласили смо се да је ово био најгори финални меч откако пратимо фудбал, чему је пре свега допринео аргентински приступ.

Ко је заслужио награду за најбољег фудбалера на турниру? Да ли је Родри заиста био ненадмашан, или је Меси поново могао да уграби златну мундијалску лопту?

Знали смо да је Аргентина лимитирана и да их је много фактора довело до последњег меча на турниру, али ни сањали нисмо да неће шутнути на гол 119. минута.

Због чега је овај пораз тестамент дебате о највећем свих времена и како је то могуће да је Меси упркос неуспеху доказао да му никада није било равног?

Како би две селекције могле да изгледају за четири године на наредном Мундијалу и постоји ли шанса да поново видимо Месија у дресу Аргентине?

Одговорима на ова и још многа питања смо закључили прво заједничко Светско првенство. Надамо се да сте уживали као и ми. Окрећемо се сада клупском фудбалу.

Навијачи нису били обесхрабрени елиминацијом, а највећу тражњу имао је дрес са именом капитена Килијана Мбапеа. На другом и трећем месту броју захтева за штампање имена нашли су се Мајкл Олисе и освајач Златне лопте Усман Дембеле, што показује популарност нове генерације француских фудбалера.

Продаја дресова Француске је порасла чак за 85,5 одсто у односу на Европско првенство 2024. Посебан допринос продаји имао је гостујући зелени дрес Француске, назван "Либертé", инспирисан симболиком Статуе слободе.

Фудбалски савез Француске саопштио је да је тај модел доживео изузетну популарност и да је више недеља био распродат. 

Одрасла верзија коштала је око 110 евра, док је дрес са именом играча достизао готово 130 евра,а дечји модели продавали су се по ценама од око 85 до 105 евра.

Укупно је Интерспорт током Мундијала у Француској продао око 360.000 дресова свих репрезентација, а Француска је била најпродаванија селекција, испред Португалије и Шпаније.

Према исламском лунарном календару, Рамазан ће 2034. трајати управо у том периоду, од 12. новембра до 12. децембра. Одржавање највећег спортског догађаја током месеца поста и молитве представљало би огроман логистички и културни изазов у земљи која је дом најсветијих места ислама.

Алтернативни термини у 2034. години такође су проблематични. Почетак године резервисан је за Зимске олимпијске игре у Солт Лејк Ситију, што би створило сукоб за телевизијска права, спонзоре и медијску пажњу.

Недуго затим, у марту, Саудијска Арабија је домаћин Хаџилука, годишњег ходочашћа које окупља милионе верника и захтева потпуну мобилизацију безбедносних и инфраструктурних капацитета. Како је термин Хаџилука одређен лунарним календаром, његово померање није опција.

Једино решење носи нове изазове

Све ово ставља на сто опцију која се чини једином реалном: одигравање турнира почетком 2035. године, пише "Сан".

Најчистији период био би између новогодишњих празника и Хаџилука, који се те године очекује средином фебруара. То оставља узак прозор од шест до седам недеља за организацију, што је изазов с обзиром на могуће проширење на 64 тима.

Иако Фифа још није донела званичну одлуку, председник Ђани Инфантино изјавио је да фудбалски свет мора бити "отворенијег ума" по питању термина, сугеришући да традиционални летњи формат више није једина опција.

Потенцијално одлагање појачава већ постојеће тензије око Мундијала у Саудијској Арабији.

Европске лиге, које су се противиле зимском термину за Катар 2022. због прекида домаћих сезона, поново изражавају незадовољство. Ова логистичка главобоља надовезује се на критике организација за људска права, које упозоравају на услове за раднике мигранте и статус људских и ЛГБТ права.

Иако су неке европске федерације, попут немачке и данске, раније биле гласне у критикама, сада су или подржале кандидатуру или остале тихе.

Календарски проблем Саудијске Арабије могао би постати најава будућности. Пошто се исламски календар сваке године помера за десетак дана уназад, сукоби са Рамазаном постаће редовна тема, имајући у виду да ће и Мароко бити један од домаћина 2030.

Са друге стране, све израженије климатске промене и растуће летње температуре могле би натерати и земље ван Блиског истока да разматрају зимске термине, чинећи Мундијал 2034. мање изузетком, а више моделом за будућа такмичења.

Меси је, окружен песмом аргентинских навијача на стадиону у Њу Џерзију, дуго посматрао трибине, свестан да је можда последњи пут наступио на највећој фудбалској сцени. Насупрот њему стајао је Јамал, фудбалер који је тек на почетку каријере, а већ је освојио и Европско и Светско првенство.

Призор је неизбежно подсетио на фотографију из септембра 2007. године, која је поново постала вирална уочи финала. Тада је двадесетогодишњи Меси, током снимања хуманитарног календара Барселоне, купао шестомесечног Ламина Јамала. Скоро две деценије касније, њих двојица су се срела као ривали у борби за титулу светског шампиона.

Јамал исписао нове странице историје

Освајањем Мундијала, само две године након европске титуле, Ламин Јамал постао је најмлађи фудбалер који је објединио два највећа репрезентативна трофеја. Финале је дочекао са свега 19 година и шест дана, иако је уочи шампионата имао проблема са повредом задње ложе.

Млади крилни нападач Барселоне током турнира је из утакмице у утакмицу показивао зрелост која далеко превазилази његове године. Посебно се то видело у финалу, у ком је остао смирен упркос бројним провокацијама аргентинских фудбалера, пре свих Николаса Таљафика.

Бивши голман Енглеске Џо Харт оценио је да је управо Јамалова реакција на грубу игру противника показала колико је ментално снажан.

"Није реаговао, није се уплашио, нити је узвратио. Читава екипа покушавала је да га избаци из ритма, али је остао потпуно миран. За деветнаестогодишњака то је било изванредно издање. Већ је комплетирао фудбал", рекао је Харт.

Селектор Луис де ла Фуенте није крио задовољство наступима свог младог фудбалера.

"Одиграо је велики турнир и показао да може да постане још већи играч него што је сада. Посебно ценим то што је све подредио екипи. Управо је то једна од најважнијих вредности ове репрезентације", поручио је шпански селектор.

Јамал је шампионат завршио без пораза у такмичарским утакмицама за национални тим – укупно их има 28. На великим такмичењима стартовао је на 13 мечева и Шпанија је победила на сваком од њих.

Заједно са Пауом Кубарсијем постао је тек четврти, односно пети тинејџер у историји који је био стартер у финалу Светског првенства и освојио титулу, после Пелеа 1958, Ђузепеа Бергомија 1982. и Килијана Мбапеа 2018. године.

Аргентина разочарала

За разлику од Шпаније, која је настојала да наметне свој ритам игре, Аргентина је велики део утакмице провела у покушајима да физичком игром и честим прекидима поремети противника.

Репрезентација Лионела Скалонија није успела да развије игру која ју је довела до финала, а Меси је током већег дела меча био одсечен од остатка екипе.

Аргентинци нису упутили ниједан ударац у оквир гола током 120 минута игре, а први покушај ка голу Шпаније уследио је тек у 117. минуту, када је Меси шутирао поред стативе. Са друге стране, Шпанци су чак 12 пута погодили оквир гола.

У првом полувремену Аргентина је направила више прекршаја него што је имала успешних додавања у последњој трећини терена, што је најбоље осликало приступ утакмици.

Тензије су кулминирале после последњег судијског звиждука, када је дошло до сукоба играча обе репрезентације, а Леандро Паредес био је међу најистакнутијим актерима инцидента.

Крај једне, почетак друге ере

Док су аргентински играчи и Меси у сузама напуштали терен, Шпанци су славили титулу која је потврдила њихову доминацију у светском фудбалу.

Ипак, најупечатљивија слика финала остао је загрљај Ламина Јамала и Лионела Месија – тренутак који је многима изгледао као симболична смена генерација.

Месијева ера на светским првенствима можда је завршена, али је, судећи по ономе што је деветнаестогодишњи Шпанац приказао у САД, Канади и Мексику, пред фудбалом период у којем би Ламин Јамал могао да постане ново заштитно лице највеће игре на свету.

Ту је и Кубарси

Пау Кубарси је један од најталентованијих дефанзиваца своје генерације и, уз Ламина Јамала, симбол новог таласа шпанског фудбала. Рођен је 22. јануара 2007. године у Бесканоу, у Каталонији, а фудбалски пут започео је у Ђирони, одакле је 2018. прешао у Барселонину академију Ла Масију.

Деби за први тим Барселоне уписао је са непуних 17 година и за кратко време се изборио за место стандардног штопера, захваљујући зрелости, смирености и изузетном читању игре.

Иако игра на позицији централног бека, Кубарси није типичан дефанзивац. Одликују га прецизан пас, способност да започне напад из последње линије и мирноћа у изношењу лопте под притиском, због чега га многи пореде са Жераром Пикеом, али и истичу да поседује тактичку интелигенцију својствену много искуснијим играчима.

Највећи квалитет му је позиционирање – ретко улази у непотребне дуеле јер опасност најчешће отклони пре него што се она развије.

На недавно завршеном Светском првенству Кубарси је био један од носилаца игре шампионске Шпаније. Заједно са партнерима у одбрани чинио је бедем који је током читавог турнира примио само један гол, а сигурним интервенцијама и одличном дистрибуцијом лопте значајно је допринео освајању друге светске титуле. За такве партије награђен је Фифиним признањем за најбољег младог играча турнира.

Иако смо стигли тек када је заплет узео маха, до танчина знамо шта ће се десити, те већину реплика изговарамо пре самих актера, то нас не спречава да са уживањем, по Бог зна који пут обновимо градиво.

Није проблем што већ знамо како ће се све окончати. Ко ће завршити са девојком златне косе у наручју, чији зли планови ће се изјаловити, као и колико мало нам је заправо потребно за срећу. У питању је осећај сигурности и жеља за поновним проживљавањем пријатних емоција.

Тако је било и током Светског првенства у фудбалу, које је Шпанија освојила по други пут у својој историји.

Фифа, добрано огрезла у хиперпродукцији, откључала нам је безброј канала, са ТВ програмом који је био богатији него икад. Нудили су се француски акциони филмови, аргентински трилери, норвешки кримићи, енглески хорори, португалске романтичне комедије, бразилска научна фантастика и јако добра indie остварења са Зеленортских Острва.

Листали смо међутим незаинтересовано преко свега тога, не задржавши се нигде дуже од једне паузе за хидратацију. А онда смо налетели на репризу из 2010. године и све је наједном било како треба. Одложили смо даљински и пустили да нас носталгија носи до осећања испуњености и задовољства.

Све је изгледало потпуно исто као и пре 16 година, када је "црвена фурија" по први пут покорила фудбалски свет. Две године раније су Шпанци постали европски прваци, а пре тога су годинама марљиво усавршавали систем који ради попут најбољих сатова. Чак су и тада у првом колу кикснули, а финале решили поготком у другом продужетку.

Овога пута је улогу редитеља преузео Луис де ла Фуенте, човек који своје глумце познаје још док су били деца и који је пратио, надгледао и кључно утицао на њихов развој.

Као и 2010. године у Јужној Африци, досегла је Шпанија фудбалско савршенство и стога их је поново било очаравајуће гледати. Чак и они којима нису толико блиски срцу су били задовољни крајњим исходом, свесни да је ово најбоља ствар коју фудбал може да понуди. Нико не може Шпанцима ни за јоту да оспори освојени трофеј.

Сви смо се осетили сигурно, знајући шта нас чека на крају, али уживајући у процесу који води до већ виђеног расплета. Ништа ту није било ново. Ни посед лопте који разоружава и излуђује противника, одузимајући му прилику да сам буде опасан. Ни константно убацивање бекова, Олмов чардак ни на небу ни на земљи, као ни смиреност и чекање праве прилике.

И сви потребни ликови су били ту. Јогунасти бунтовник Ламин Јамал, пргави и аутентични Марк Кукуреља, непогрешиви и помало досадни Родри, одмерени и стидљиви Пао Кубарси. И на крају пречесто оспоравани Феран Торес. Један од оних вечитих лузера кога је живот толико пута предриблао, да је умало помислио да одустане, само да би тријумфално отишао у залазак.

Било је и оних који су дуго чекали премијеру наставка глобалног хита из 2022. године. Аргентина у Катару је била блокбастер. Милионски пројекат са савршеним маркетингом и холивудском продукцијом. Од пораза у првом колу, па све до Монтијеловог пенала, гледаоци су константно били на ивици својих седишта. Драма на све стране, узнемиравајућа неизвесност и неизбежан срећан крај.

Међутим, био је то један од оних филмова чији расплет, једном када се одвије, не буди жељу за поновним гледањем. Није Фифа марила за то. Начинила је честу грешку и покушала да направи други део маестралног остварења, које није било ни близу тако добро као оригинал.

Уместо тога, гледаоци широм света су се определили за проверено решење. Има ли шта лепше него када Шпанци играју фудбал, макар их гледали по милионити пут.

Одгледали смо додуше само две трећине ове репризе. Пре десетак година, Шпанија је своју доминацију започела на Евру, да би после Мундијала потврдила титулу европског шампиона. Овој генерацији сада недостаје само последњи корак, а прилику ће имати за две године у Великој Британији и Републици Ирској.

Алекс Баена је прошлог лета дошао у Атлетико из Виљареала за 42 милиона евра. За шпанску репрезентацију одиграо је 24 утакмице на којима је дао три гола.

На тек завршеном Мундијалу дао је један гол, у победи 1:0 над Ургвајем у групној фази. Нови рекордер је 2024. године до 14. јула и финала ЕП био део А тима "црвене фурије", да би само 10 дана касније заиграо и за олимпијску селекцију са којом је освојио злато у Паризу.

У финалу је против Француске дао гол у регуларном току меча који је окончан резултатом 3:3, а Шпанија је после продужетака победила 5:3.

"Шпанија је играла тимски, срцем. Није изостајала жеља, код сваког играча је била видљива. Они су играли као један колектив, као једна машина, као један тим од првог до последњег минута целог шампионата, па и финалну утакмицу", рекао је Вјетровић.

Према његовим речима, посебно се видела дисциплина и спремност младих играча да се подреде екипи.

"Похвалио бих младог Јамала. Он у финалу није имао велики учинак, али није ни покушавао да се наметне по сваку цену. Млади играчи обично желе да покажу шта знају, изгубе неколико лопти које могу да буду ризичне, али он се претворио у тим", навео је Вјетровић.

Говорећи о Аргентини и Лионелу Месију, Вјетровић је истакао да је природно да се екипа ослања на најбољег играча.

"Када имаш Месија у тиму, онда мораш да се ослањаш на њега. Хтео-не хтео, он је велики шеф целе екипе. Аргентина је имала добар костур, пролазила је кроз турнир, али у финалу није била на нивоу", рекао је он.

Вјетровић је истакао да је Меси у финалу био далеко од свог најбољег издања.

"Меси готово неприметан. Ако то уопште може да се каже за Месија. Његова највећа снага је у офанзивној завршници, у последњих 30 метара где има визију и магију. Он те лопте практично није имао", оценио је аналитичар РТС-а.

Ипак, Вјетровић верује да Меси можда није одиграо последњи меч за репрезентацију Аргентине.

"Нисам сигуран да је Меси завршио. Не знам да ли неће играти и даље за Аргентину. Он већ има 39 година, али начин на који игра омогућава му да настави. Може да има улогу креатора игре, да не троши толико енергије, а да други раде за њега", рекао је Вјетровић.

"Де ла Фуенте има ауторитет знања, а не имена"

Селектор Шпаније Луис де ла Фуенте један је од најзаслужнијих за успех репрезентације, сматра Вјетровић.

"Шпанија је задржала једну скромност – у понашању, ставу према тиму и грбу. Де ла Фуенте је човек који је радио у савезу, познаје систем и има ауторитет знања, а не ауторитет имена", рекао је он.

Према његовим речима, управо је то био рецепт за успех.

"Када тренер има добре играче, њему је 70 одсто посла лакше, али смо видели на примеру Француске да то није увек довољно. Шпанија није састављена само од великих светских звезда, већ од великих фудбалских зналаца. Имају јасну стратегију и држе се своје игре", навео је Вјетровић.

Вјетровић је говорио и о организацији турнира у Сједињеним Америчким Државама и утицају америчког приступа на фудбал.

"Американизација фудбала донела је неке нове ствари. Полувреме финала трајало је готово 27 минута и подсетило је на спектакл какав гледамо у Суперболу. То је привукло нову публику, младе људе и посебно женску публику", рекао је он.

Он је истакао да је турнир показао да фудбал више није само спортски догађај.

"У једној утакмици видели смо више светских звезда него на неким ранијим шампионатима током целог турнира. То је нешто потпуно ново што је привукло гледаоце", додао је Вјетровић.

"64 репрезентације? То је скоро два месеца фудбала"

Коментаришући најаве о додатном проширењу Светског првенства, Вјетровић је рекао да ће бити изазов задржати пажњу публике.

"Када видим 48 екипа, сви смо се чудили. Сада се већ прича о 64 тима. То би значило скоро два месеца фудбала. Питање је да ли је могуће запамтити све што се дешава", рекао је он.

Ипак, сматра да би већи број учесника могао да донесе шансу новим репрезентацијама.

"Африка је највише профитирала проширењем, са пет је дошла готово до десет екипа и оправдали су то. Квалитет тих репрезентација расте", рекао је Вјетровић.

Цело гостовање Мирослава Вјетровића и анализу Мундијала можете да погледате на снимку на почетку текста.

Када је Феран Торес у 106. минуту финала против Аргентине затресао мрежу и донео Шпанији другу титулу првака света, постало је јасно да се не ради само о освајању још једног трофеја.

После 16 година чекања, "црвена фурија" вратила се на светски трон, потврдивши да европска титула освојена 2024. године није била случајност, већ почетак нове доминације.

За разлику од генерације која је између 2008. и 2012. освојила два Европска првенства и Мундијал у Јужној Африци, ова Шпанија није градила успех искључиво на бесконачном поседу лопте и чувеној "тика-таки".

Де ла Фуентеов долазак означио је крај дугог периода трагања за идентитетом. После освајања Мундијала 2010. године, Шпанија је годинама покушавала да копира сопствени модел, али без Ћавија, Инијесте, Бускетса, Пикеа, Рамоса, тај систем више није давао исте резултате.

Де ла Фуенте је створио потпуно нову репрезентацију, која је израсла у једну од најмоћнијих сила у историји фудбала, а тек су на почетку. 

Непобеђени до светске круне – доминација каква се ретко виђа

На највећим турнирима није неуобичајено да шампион током пута до трофеја преживи бар један тежак тренутак.

Неке репрезентације су једва пролазиле групу, па освајале титулу шампиона. Шпанији се то није десило. Почела је турнир ремијем против Зеленортских Острва, али је то више био сплет несрећних околности за "црвену фурију". 

Шпанци готово да нису имали ниједан тежак тренутак на овом турниру.

Шпанија је на Мундијалу понудила нешто сасвим другачије – готово потпуну контролу турнира од прве до последње утакмице.

Титула освојена без пораза није сама по себи историјска реткост, али начин на који је Шпанија до ње дошла сврстава ову генерацију међу најдоминантније шампионе у модерној ери светских првенстава. Током читавог турнира екипа Луиса де ла Фуентеа остављала је утисак да у сваком тренутку зна како жели да игра, без обзира на име противника или фазу такмичења.

Такав приступ није доносио спектакуларне резултате на семафору, али је стварао осећај да се утакмице одвијају управо онако како Шпанија жели.

Прави квалитет екипе дошао је до изражаја у нокаут фази. Редом су падали ривали који су међу фаворитима важили за најозбиљније кандидате за трофеј, а ниједна од тих победа није деловала случајно или незаслужено. Штавише, деловало је да ривали нису дорасли оваквој Шпанији.

Наполеон Мбапе, ванвременски Меси и Роналдове сузе

Највећи лични подвиг на турниру остварио је Килијан Мбапе. Француз је током шампионата постао најбољи стрелац у историји репрезентације Француске.

Освојио је и Златну копачку, другу узастопно, као најбољи стрелац турнира са десет голова.

Док је Мбапе исписивао нове рекорде, Лионел Меси је, готово извесно, ставио тачку на своју репрезентативну причу.

Аргентина је стигла до финала као актуелни светски шампион, а 39-годишњи капитен још једном је био лидер екипе. 

Одиграо је највише утакмица (33), постигао укупно 21 гол на свим турнирима које је играо, један мање од Килијана Мбапеа, рекордер је по броју асистенција 11, једини је два пута освојио Златну лопту, једини одиграо три финала као стартер и уједно најстарији учесник финала (39 година).

Мало је фудбалера који су на највишем нивоу трајали више од две деценије, а још мање оних који су у 39. години били носиоци игре финалисте Светског првенства, па са много аргумената стоји пред вратима на којима пише: "Највећи фудбалер свих времена."

Истакао се још један фудбалер. Капитен Шпаније Родри још једном је показао да најважнији играч екипе не мора увек бити и најатрактивнији.

Освојио је награду за најбољег играча Мундијала.

Јесте елиминисан у осмини финала, али за Кристијана Роналда увек има места у оваквим причама. Забележио је први гол у нокаут фазама Мундијала у 41. години, а постао је први фудбалер у историји који је затресао мрежу на шест различитих светских првенстава. Уз Леа Месија, највећи фудбалер у претходне две деценије.

Ипак, на опроштају од репрезентације преплавиле су га емоције, па није могао да сакрије сузе – баш као ни Меси.

Највећи Мундијал у историји – американизација, рекордне посете и проширење

Први пут од оснивања Мундијала 1930. године на завршном турниру учествовало је чак 48 репрезентација, чиме је Фифа направила највећу реформу система такмичења у последњих готово сто година.

После месец дана такмичења може се закључити да је нови формат донео много више добрих него лоших ствари.

Уместо досадашњих осам група са по четири репрезентације, формирано је 12 група, такође са по четири тима. У нокаут фазу пласирали су се победници и другопласирани из сваке групе, као и осам најбољих трећепласираних селекција, чиме је први пут уведена шеснаестина финала.

Укупан број утакмица повећан је са 64 на чак 104, док је трајање првенства продужено на готово шест седмица.

Борба за места међу најбољим трећепласираним репрезентацијама учинила је да готово ниједна селекција не изгуби шансу за пролазак већ после два кола, па су и последње утакмице у групама имале велики резултатски значај.

Проширење је отворило врата државама које би у претходном систему тешко избориле пласман. Репрезентације попут Зеленортских Острва, Јордана или Курасаоа први пут су добиле прилику да се представе на највећој светској сцени.

Наравно, нови систем није био без мана. Продужен календар значио је и веће физичко оптерећење за играче, посебно за оне који су иза себе имали напорне клупске сезоне.

Посебну димензију првенству дао је и географски обим. Утакмице су игране од Мексико Ситија до Ванкувера, преко Њујорка, Лос Анђелеса, Даласа, Атланте, Мајамија и Торонта. Први Мундијал одржан истовремено у три државе.

Економски ефекти такође су били значајни. Већи број утакмица донео је више прихода од телевизијских права, спонзорстава и продаје улазница.

Такође, забележена је рекордна посета пошто је свим утакмицама присуствовало скоро седам милиона навијача, што је апсолутни рекорд.

Осим тога, присуствовали смо и "американизацији" фудбала. Утакмица је подељена на четири четвртине (под изговором да се уведу паузе за освежење), а после сваке су следили скупоцени рекламни минути.

Мундијал који ће се памтити и по судијским контроверзама

Овог пута највеће полемике нису биле везане за то да ли је технологија заказала, већ за начин на који су судије користиле информације које им је ВАР стављао на располагање. Управо различито тумачење идентичних ситуација отворило је питање да ли је проблем у технологији или у људском фактору.

Један од догађаја који је обележио Мундијал догодио се у четвртфиналу између Енглеске и Норвешке. Приликом акције која је претходила поготку Џуда Белингема, лопта је погодила кабл камере који се налази изнад терена. Норвешки фудбалери одмах су протестовали, јер правила игре јасно наводе да се меч зауставља уколико лопта додирне спољашњи предмет и утиче на њен правац или ток акције.

Фифа је неколико дана касније објавила детаљно образложење, наводећи да је независна анализа показала да кабл није променио путању лопте нити утицао на развој акције.

Ништа мање пажње није привукла утакмица осмине финала између Португалије и Хрватске. Хрватска је елиминисана после минималног пораза, али је највећи део јавности говорио о неколико спорних одлука у казненом простору.

Иако Фифа није утврдила озбиљне судијске пропусте, утакмица је поново отворила питање транспарентности ВАР комуникације.

Велику пажњу изазвао је и црвени картон који је добио Фолорин Балогун у мечу против Белгије. После "интервенције" председника САД Доналда Трампа и његовог "саветовања" председника Фифе Ђанија Инфантина, да би црвени картон требало поништити – то се и десило, па је Балогун добио условну казну и могао је да игра у наредном мечу.

Током Мундијала коришћена је и унапређена полуаутоматска технологија за одређивање офсајда, која је значајно убрзала доношење одлука и смањила време чекања. У том сегменту готово да није било примедаба.

Фифа ипак разматра по узору на рагби или амерички фудбал, јавно емитовање разговора између главног судије и ВАР собе. На тај начин гледаоци би имали увид у разлоге због којих је одређена одлука донета, што би могло да повећа поверење у судијски процес.

"Данас сви играју фудбал" – коначно се обистинило

Једно од највећих обележја турнира биле су управо селекције које пре почетка првенства готово нико није сврставао међу фаворите.

Највеће изненађење првенства представљала су Зеленортска Острва, која су, тек да се спомене, победила Србију са 3:0 неколико дана пре старта турнира – и то нам нешто говори у овом тренутку.

Држава са нешто више од пола милиона становника први пут је наступила на Светском првенству, али није дошла само да стекне искуство. Прави хит био је чувар мреже Возиња, који је бранио и могуће и немогуће, а његов профил на Инстаграму је од неколико хиљада нарастао на више десетина милиона пратилаца.

Сличан утисак оставила је и Босна и Херцеговина. После дугог чекања на ново велико такмичење, Босанци су се представили храбром и пожртвованом игром. Иако нису стигли до саме завршнице, показали су да могу да играју против далеко звучнијих репрезентација.

Норвешка је била можда и најпријатније изненађење. Предвођена Ерлингом Холандом, стигла је до четвртфинала и тек после контроверзне утакмице са Енглеском завршила такмичење. Пре тога савладала је Бразил.

Африка је још једном потврдила да њене репрезентације више нису само учесници завршног турнира. Мароко је поново одиграо сјајно првенство. Демократска Република Конго остварила је неколико запажених резултата и била надомак сензације против Енглеске.

Ни азијске репрезентације више нису само егзотични учесници. Јордан, Ирак и Узбекистан доказали су да могу да буду равноправни противници искуснијим европским и јужноамеричким селекцијама. Свакако, ближе су им по квалитету него раније. Чини се да је овај турнир дефинитивно срушио стереотипе о "малим" репрезентацијама.

Као нико после Бразила тог лета у Јапану и Јужној Кореји, чета Луиса де ла Фуентеа је у Северној Америци одузимала ривалима и лопту и душу, ређала победе и грабила ка новом великом трофеју. И нико због њиховог коначног тријумфа није могао да буде изненађен.

Шпанија је на осам утакмица и у 750 минута фудбала дозволила само један примљен погодак. "Савршена машина" јесте излизана флоскула, али тешко је одмаћи се од таквог описа када тим у којем нико не искаче из шина на тако смирен и хладан начин успе да обједини две највеће титуле.

За разлику од Дел Боскеове екипе која је то учинила пре 16 година у Јужној Африци, ова је била показатељ новог шпанског пута – неподељена интригама ривалстава играча Реала и Барселоне (делом и јер играча Реала није ни било у тиму), никада даље од старе репутације селекције жељне кукања и "скакања" на сваку судијску одлуку.

Ова нова Шпанија је фудбалски чистунац, великан ком нико ништа не може да оспори.

Она је постала и одраз друштва каквог су многи жељни у често превише подељеној земљи. Са играчима из Кастиље, Каталоније, Баскије, Андалузије и Галиције, са синовима имиграната који Шпанију зову домовином – понашање ове групе током 40 дана такмичења је било непогрешиво, фокусирано на само један циљ.

Почело је за њих несигурно, баш као и оне 2010. године, само овог пута не поразом, већ ремијем 0:0 против Зеленортских Острва. Али био је то само један од оних мечева када лопта неће у гол, од оних када искусни стручњаци попут Де ла Фуентеа не губе главу и знају да нема потребе за паником.

Уследило је убедљивих 4:0 против Саудијске Арабије, сигуран тријумф против Уругваја, па оно главно у нокаут фази.

Аустрија је у шеснаестини финала била без шанси, Португалија се држала резултатски до самог краја, док није преломила највећа шпанска врлина – стрпљење. Тада је у завршници све решио Микел Мерино, баш као и пет дана касније против Белгије у четвртфиналу.

Против Француске у полуфиналу, Шпанци су показали да су савршено доследни свом стилу игре, својим вредностима, и да никакав нападачки квартет "петлова" не може да им уздрма веру у саме себе. Јер у Де ла Фуентеовој поставци игре, искључиво се броји свих 11 играча.

Тако на овом турниру ни Ламин Јамал није избио у први план, као једна од главних звезда турнира у коју су камере биле упрте током сваког тренутка.

Истина, и Јамал је уочи турнира имао проблема са повредом, требало му је и да пронађе ритам, али је све време био подређен тиму, као против Француске, спреман да тим стави на прво место игром и са и без лопте, и на тај начин докаже разлику између те две екипе.

Уосталом, и само финале је показало да је Шпанија тим са великим "Т", онај у ком сваки играч може да искочи у први план. Некад је то Педро Поро, као човек који је дотукао Французе, а ове вечери је поново то био играч који је ушао у игру с клупе – Феран Торес.

На турниру је Шпанија имала седморицу различитих стрелаца и одбрану која је радила савршен посао са 19-годишњим Пауом Кубарсијем као њеним стубом.

И ту се долази до неизбежности Шпаније и њеног система рада.

Земља у којој постоји милион и двеста хиљада професионалних фудбалера већ неколико деценија је сам крем у производњи играча који изгледају као да су се родили са лоптом у ногама.

И селектор Де ла Фуенте је производ тог система, у ком је једино мерило ауторитет знања. Зато и није случајно да су многи наивно вртели главом када је он 2022. наследио Луиса Енрикеа на тој позицији.

Ни славни тренер који је после тога на доминантан начин водио Пари Сен Жермен до узастопних трофеја у Лиги шампиона није знао како да изађе на крај са комплексним послом селектора, послом који је Де ла Фуенте учинио да делује прелако.

Али и он је био у систему савеза још од 2013. године, освајао је првенства Европе и са омладинцима и са младом селекцијом. Освојио је и сребро на Олимпијским играма, а када је добио шансу са сениорском селекцијом, одмах је довео Шпанију до европске и светске круне, уписавши 14 победа и један реми на та два турнира.

Јесте Аргентина са Лионелом Месијем била екипа коју нико пре финала није могао да отпише, баш због начина на који су до њега стигли и легендарног капитена који их је предводио.

Али опет је на терену стадиона "Метлајф" све мирисало на неизбежност, на нови тријумф једне нове Шпаније. Оне у којој ће свако моћи да има неког свог јунака и миљеника.

И још важније – оној којој сурову доминацију нико неће моћи да оспори.

Некадашњи фудбалер и стручни консултант РТС-а Раде Богдановић рекао је после финалног меча у емисији "Један свет, једна игра" да су се Аргентинци изгубили у свом неваспитању и некултури.

"Пре утакмице сам говорио да навијам за Шпанију и мислим да је одраз културе навијати за Шпанију. Без обзира на фудбалски квалитет, постоје неке ствари које су недопустиве. Аргентинци то презентују деценијама већ. Видели смо и после данашње утакмице пар ружних сцена, видели смо јако прљав фудбал са њихове стране. Зато су Шпанци господа, зато је Шпанија то што јесте и драго ми је што су им очитали једну лекцију из фудбала. Победио је фудбал и победила је правда. Ипак Бог постоји и на крају су, без обзира на све, победили култура, васпитање и одгој", истакао је Богдановић.

Нагласио је да су Аргентинци јако лоши губитници и да само чека да види Месијеве сузе.

Богдановић је апострофирао и измене које је извршио селектор Шпаније Луис де ла Фуенте јер је код гола Вилијамс асистирао Торесу, а обојица су ушла са клупе.

"Шта то значи? Што људи не могу да схвате... Технологија је једно, а човек је друго и његов осећај. Тренер ако не осећа игру, џаба му школа, џаба му компјутери и софтвери. Тухел није осећао, зато је губитник", рекао је Богдановић.

Јанковић: Победа визије и стратегије

Фудбалски тренер Александар Јанковић сагласан је да пехар иде у праве руке.

"То је наставак велике доминације шпанског фудбала. После титуле првака Европе, сада титула првака света. У међувремену је била и титула олимпијског шампиона, где су у финалу победили Французе. Има доста играча из овог тима који су играли тамо. Сјајан континуитет", напоменуо је Јанковић.

Истакао је да неутрални гледаоци увек прижељкују рани гол у финалу како би се избегла "шаховска партија" и "закопчан меч до краја".

"Тога вечерас није било. Будући да су сви свесни, укључујући и Аргентинце, која је снага Шпаније у смислу контроле ритма, поседа и свега, није било залетања. Аргентинци су покушали да иду до пенала, међутим тај црвени картон је скроз окренуо утакмицу у једном смеру и било је јако тешко издржати. Апсолутно заслужена победа Шпаније и победа лепог фудбала, победа визије и стратегије целог савеза, целог система - речи која се често употребљава код нас, али врло мало користи. Свака част, капа доле", рекао је Јанковић.

Још занимљивих запажања Радета Богдановића, Александра Јанковића и Мирослава Вјетровића послушајте у видео-снимку на почетку текста.

Често се може чути и то да Меси утакмицу контролише као тренер на терену.

Ипак, питање да ли је надмашио највеће легенде фудбала и даље изазива бројне расправе, објашњава Би-Би-Си у свом чланку.

Зашто многи сматрају да је Меси најбољи?

Они који Месија стављају на прво место најчешће истичу његову невероватну константност и дуговечност.

За разлику од многих великих фудбалера који су врхунац достигли током неколико сезона, Аргентинац је готово две деценије остао у самом светском врху.

Током каријере освојио је рекордних осам Златних лопти, бројне титуле првака Шпаније и Француске, четири Лиге шампиона, Копа Америку и Светско првенство 2022. године у Катару. Уз то, поставио је велики број рекорда у броју голова и асистенција.

Његове присталице посебно наглашавају да је успевао у различитим околностима – прво као симбол велике Барселоне која је доминирала европским фудбалом, а затим као лидер Аргентине која је после вишедеценијског чекања стигла до највећих трофеја.

Бивши Месијев саиграч из Барселоне Тијери Анри говорио је и о његовој невероватној такмичарској психологији.

"Не треба будити звер", рекао је Анри, описујући ситуације са тренинга када би Меси, уколико би сматрао да му је учињена неправда, одговарао невероватном мотивацијом и головима.

Марадона – више од фудбалера

У Аргентини поређење Месија са Дијегом Армандом Марадоном никада није било само питање фудбалског квалитета.

Марадона је за многе Аргентинце много више од спортисте. Он је симбол генерације и човек који је 1986. године предводио репрезентацију до титуле светског првака.

Његов утицај превазилазио је границе фудбала. Поседовао је харизму, бунтовнички карактер и личност која је представљала део националног идентитета.

"Марадона је био краљ Аргентине. Краљ се не бира, он представља своју земљу", рекао је новинар и биограф Лионела Месија Гиљем Балаге.

Меси је имао другачији пут. Био је повученији, ретко је улазио у јавне расправе и дуго је допуштао да његова игра говори уместо њега.

Међутим, освајање Копа Америке 2021. године, а затим и Светског првенства 2022. у Катару, променили су однос Аргентинаца према њему.

Током Мундијала у Катару Меси је показао другачију страну своје личности – био је емотивнији, преузео пуну улогу лидера и подсетио многе на оно што су раније повезивали са Марадоном.

"Људи су почели да га виде као правог генерала ове екипе", оценио је Балаге.

Ипак, додао је да ће део Аргентинаца заувек сматрати да Марадона има посебно место због свог утицаја на нацију.

Пелеов аргумент: три титуле светског првака

У расправу о најбољем свих времена неизбежно улази и Пеле.

Бразилски "Краљ фудбала" остао је једини играч у историји који је освојио три титуле првака света – 1958, 1962. и 1970. године.

За многе је управо тај податак довољан аргумент да Пеле остане на врху листе највећих фудбалера.

Сам Пеле није сматрао Месија најбољим играчем свих времена. У интервјуу из 2018. године оценио је да је Дијего Марадона био бољи фудбалер од Аргентинца, уз образложење да Меси нема потпуну играчку разноврсност коју су поседовали неки великани из прошлости.

Пеле је посебно истицао способност играча да подједнако користи обе ноге и да буде опасан у игри главом.

"Како поредити играча који добро игра главом, левом и десном ногом са играчем који углавном користи једну ногу и готово никада не постиже голове главом", говорио је Пеле.

Са друге стране, многи стручњаци сматрају да је Меси управо због дужине каријере, индивидуалних признања и репрезентативних успеха достигао ниво који га ставља уз раме, а можда и испред највећих легенди.

Дебата без коначног одговора

Питање најбољег фудбалера свих времена вероватно никада неће добити јединствен одговор.

За једне ће то заувек бити Пеле због историјских достигнућа и три титуле првака света. Други ће изабрати Марадону због његове харизме и утицаја који је имао на фудбал и Аргентину.

Све већи број љубитеља фудбала, међутим, сматра да је Лионел Меси својим рекордима, трофејима, дуговечношћу и способношћу да одлучује највеће утакмице направио случај који га ставља на сам врх историје овог спорта.

Одговор можда зависи од тога шта се више вреднује – таленат, трофеји, утицај или способност да једна ера фудбала буде обележена једним именом.

"Говорио би: 'Не видим то тако', а онда бисмо отварали расправу у којој су учествовали и остали полазници", присетио се недавно селектор Шпаније Луис де ла Фуенте.

Тај студент био је Лионел Скалони, некадашњи аргентински репрезентативац, који се само две године раније повукао из играчке каријере.

Скоро десет година касније, учитељ и ученик састаће се у финалу Светског првенства, где ће као селектори Шпаније и Аргентине водити борбу за највреднији трофеј у светском фудбалу.

И Скалони и Де ла Фуенте прошли су сличан пут. Обојица су играла на позицији бека, били шампиони Шпаније и до места селектора стигли после рада у млађим репрезентативним категоријама. Скалони је са Аргентином освојио Светско првенство у Катару и две Копа Америка, док је Де ла Фуенте предводио Шпанију до трофеја у Лиги нација и Европском првенству.

На курсу у Лас Росасу, где се стиче Уефина професионална лиценца неопходна за вођење професионалних клубова и тимова у европским такмичењима, Скалони је био у друштву бројних познатих имена. Са њим су курс похађали Фернандо Редондо, Хавијер Савиола, Раул, Ћави Ернандез, Ћаби Алонсо, Виктор Валдес, Мауро Силва и други бивши асови.

Де ла Фуенте је тада предавао предмете посвећене еволуцији фудбала и изградњи тима, а управо су разговори са Скалонијем, како је касније признао, били прилика да и сам преиспитује поједине идеје.

Сличности су данас видљиве и у игри њихових репрезентација. И Шпанија и Аргентина негују нападачки фудбал заснован на поседу лопте и колективној игри, уз могућност промене формације током меча. Разлика је, пре свега, у ритму – Шпанија стрпљиво гради нападе, док Аргентина брже преноси лопту и директније угрожава противника.

Скалони је уочи полуфинала са Енглеском јавно похвалио свог некадашњег професора.

"Луис нам је много помогао током курса. Изузетан је човек и одличан тренер. Начин на који комуницира са играчима и како га они прате показује да ради сјајан посао", рекао је селектор Аргентине.

Де ла Фуенте је узвратио речима поштовања.

"Изузетно ценим Лионела као човека и као селектора. Делимо многе вредности и принципе. У финалу ће одлучивати детаљи, а Скалони већ исписује историју аргентинског фудбала", поручио је шпански стручњак.

Скалони је курс завршио са једним од најбољих просека у историји школе Фудбалског савеза Шпаније, што је, како сведоче његови некадашњи предавачи, већ тада указивало да га очекује успешна тренерска каријера.

Овог пута, међутим, неће бити у учионици испред табле. Најважнији испит полагаће на терену, у финалу Светског првенства, где ће се поново наћи један наспрам другог – професор и некадашњи ученик, сада као ривали у борби за титулу светског шампиона.

Противник на Метлајф стадиону у Њу Џерзију биће селекција Шпаније, а "гаучоси" ће имати прилику да постану тек трећа нација у историји, после Италије (1934-1938) и Бразила (1958-1962), која је одбранила титулу првака света.

Француска је била последња репрезентација која је успела да веже два финала, победом у Русији 2018. и поразом управо од Аргентине 2022. године.

Пут Аргентине од Лусаила до Њу Џерзија обележен је континуитетом и снажним тимским духом.

Селекција коју са клупе предводи Лионел Скалони, на челу тима још од 2018. године, успела је да створи моћан колектив окупљен око капитена Лионела Месија. Потврда доминације стигла је и кроз освајање Копа Америка 2021. и 2024. године, где су у финалу савладали Колумбију са 1:0 и тако стигли до рекордне шеснаесте титуле на овом такмичењу.

До финала Мундијала у Сједињеним Америчким Државама, Мексику и Канади, Аргентина је стигла победом над Енглеском у полуфиналу резултатом 2:1, у утакмици коју је обележила још једна кључна партија Лионела Месија.

Са 39 година, Меси и даље игра на највишем нивоу, помера границе у модерном фудбалу и са осам голова и четири асистенције један је од водећих кандидата за Златну копачку турнира.

Окосница тима непромењена у односу на Катар

Иако постоје новине у тиму, основа тима је остала иста као она која је тријумфовала у Катару." Задржана "кичма" тима и скоро четири године касније, па је чак десет од једанаест стартера из финала 2022. године добило позив и за овај Мундијал.

Једини који недостаје је Анхел ди Марија, који са 38 година игра за Росарио, клуб у којем је поникао, и који се опростио од националног тима.

Од укупно двадесет шест играча са списка, седамнаест је већ било део шампионске генерације. То су голмани Емилијано Мартинез и Херонимо Руљи, као и одбрамбени играчи Николас Отаменди, Науел Молина, Кристијан Ромеро, Лисандро Мартинез, Николас Таљафико и Гонзало Монтијел.

Уз њих, континуитет у везном реду чине Леандро Паредес, Езекијел Паласиос, Родриго де Пол, Енцо Фернандез и Алексис Макалистер.

Нападачку линију шампиона из 2022. који су поново у тиму чине: Тијаго Алмада, Хулијан Алварез, Лаутаро Мартинез и капитен Лионел Меси.

Девет нових лица и девет светских првака којих нема

Деветорица светских првака који се овог пута нису нашли на списку селектора Скалонија су голман Франко Армани, дефанзивци Хуан Фојт и Херман Пецела, затим Маркос Акуња, Алехандро Гомез, Гидо Родригез, Пауло Дибала, Анхел Кореа и већ поменути Анхел ди Марија.

Њихова места заузео је исти број нових играча, који ће имати прилику да се боре за одбрану светског трона.

То су голман Хуан Мусо, дефанзивци Леонардо Балерди и Факундо Медина, бочни играч Валентин Барко, везиста Ђовани ло Селсо, као и нападачи Нико Паз, Ђулијано Симеоне, Николас Гонзалез и Хосе Мануел Лопез.

Селектор Лионел Скалони изразио је захвалност својим играчима на континуираном успеху.

"Постигли су незамисливе ствари", истакао је Скалони, говорећи о периоду који обухвата три велика трофеја.

Будућност капитена Лионела Месија у националном тиму након овог турнира и даље је неизвесна, а Скалони је навео да само Меси зна да ли ће наставити да игра за репрезентацију, чиме би потенцијални опроштај означио крај једне ере.

Велики број навијача Аргентине допутовао је у Сједињене Америчке Државе како би пружио подршку свом тиму, стварајући препознатљиву атмосферу на улицама Њујорка и Њу Џерсија.

Занимљиво је да председник Аргентине, Хавијер Милеи, неће присуствовати финалу из сујеверја, пошто је претходних седам победа свог тима пратио од куће.

Финална утакмица између Аргентине и Шпаније на програму је у недељу на Метлајф стадиону у Њу Џерзију.

Са једне стране, на челу шпанске машинерије Луиса де ла Фуентеа биће Ламин Јамал, најталентованији млади фудбалер који се појавио у последњих 20 година још од Лионела Месија, док ће са друге стране аргентинску војску предводити управо Меси, за многе најбољи фудбалер свих времена.

Сада већ давне 2007. године, забележена је фотографија где Меси купа у кади седмомесечну бебу, не слутећи да би та беба могла да израсте у феномен са именом Ламин Јамал. Судбина је одлучила да њихов први међусобни дуел буде ни мање ни више него у финалу Светског првенства готово две деценије касније.

Ово је дуел где ни један ни други неће марити за индивидуална признања, већ искључиво за највреднији трофеј који постоји. И управо би овај меч могао да одлучи ко ће подићи највеће индивидуално признање – Златну лопту.

Јамал је имао за себе добру сезону у дресу Барселоне у којој је постигао 24 гола и заблежио 17 асистенција, а уз то је освојио и Примеру, док је у Лиги шампиона завршио такмичење у четвртфиналу. 

Млади Шпанац на највећој фудбалској позорници овог лета забележио је свега један погодак на седам утакмица, али је и поред тога један од најзаслужнијих играча за пласман "црвене фурије" у финале. Имао је проблема са повредом уочи турнира, а у Северној Америци се у потпуности подредио екипи.

Са друге стране, Меси је у МЛС лиги ове године уписао 12 голова и седам асистенција на тек 14 наступа. Иако америчка лига по квалитету не припада самом врху, Аргентинац је на овом Мундијалу показао да то и није тако важно, и да и даље има магије у његовим ногама. На седам утакмица до финала, Лео је забележио осам голова и четири асистенције.

Још фудбалских звезда у трци за Златну лопту

Французи су изгледали надмоћно на овом Мундијалу и фудбалска јавност их је видела као освајаче, али им је сан о "Богињи" угасио управо Јамал са својим саиграчима.

У екипи "триколора" напад су чинила три кандидата за Златну лопту - Килијан Мбапе, Усман Дембеле и Мајкл Олисе.

Мбапе је поново показао да је један од најбољих фудбалера у историји светских првенстава када дође ово такмичење забалеживши осам голова и три асистенције, а њега су пратили Дембеле са пет погодака и две асистенције и Олисе који се није уписао у стрелце, али је пет пута асистирао, чиме је најбољи асистент на Муднијалу.

Дембеле је међу њима тројицом у предности јер је освојио и Лигу шампиона са Пари Сен Жерменом где је био један од главних играча у одбрани титуле. Управо је он последњи добитник Златне лопте, после историјских успеха са Парижанима.

Мбапе је за Реал Мадрид постигао 40 голова у свим такмичењима, али му је недостајало оно најважније - трофеји.

Крило Бајерна из Минхена Мајкл Олисе имао је сезону из снова иза себе у којој је на 45 наступа постигао 20 голова и чак 26 асистенција, али слично као и нападач Реала, фалили су му највећи пехари.

Поред убитачног француског тројца, име које такође имало сезону за памћење је свакако Хари Кејн.

Енглез је у сезони 2025/26 постигао невероватна 73 поготка за клуб и репрезентацију, што је најефикаснији учинак неког играча још од Месија из сезоне 2012/13.

Ипак, и Кејнови снови о Златној лопти су претрпели озбиљан ударац оног тренутка када је Меси са две асистенције режирао преокрет Аргентине против Енглеске у полуфиналу Мундијала.

Кроз историју се показало како Златна лопта најчешће заврши у рукама управо оних који догурају најдаље на Мундијалима. Тако је 2006. Фабио Канаваро био добитник ове награде (додуше уз помоћ Зинедина Зидана и његовог црвеног картона у финалу), док су Лука Модрић и Меси били награђивани 2018, односно 2023. године.

Ипак, и поред великог броја кандидата за освајање Златне лопте, на крају ће се највероватније све сводити на избор између учитеља и ученика, на поновни сусрет Лионела Месија и Ламина Јамала.

Ако је судити по сада већ чувеној фотографији из 2007. године, недељни окршај у Њу Џерзију могао би да буде судбински, ко год победио. 

Јамал је већ наговестио да жели да буде својеврсни наследник Месијевог наслеђа, како у Барселони, тако и у светском фудбалу. Али финале Светског првенства тек ће дати одговор хоћемо ли на ту смену још причекати, или ће Лео морати да преда пехар тинејџеру.

Шта год да се деси и ко год да од њих двојице освоји Мундијал, а на крају вероватно подигне и Златну лопту – свет ће остати у чуду. Или пред монументалношћу Месијеве девете, или пред усудом Јамалове прве.

Како год било, предстоји нам спектакл o којем ће се дуго причати.

Ватре су до сада уништиле 1,9 милиона хектара, а дим је стигао и до Торонта, који је у четвртак имао најгори квалитет ваздуха на свету. Локалне власти су саветовале становништво да ограничи боравак на отвореном због наранџасте измаглице и опасних честица у ваздуху.

Финале Мундијала је заказано за недељу у 15 часова по локалном времену на Стадиону "МетЛајф" у Њу Џерзију. Реч је о објекту на отвореном који прима више од 80.000 гледалаца, а додатних 50.000 људи планира да прати утакмицу у њујоршком Централ парку, што изазива озбиљну забринутост за здравље свих присутних.

Индекс квалитета ваздуха (АQI) у региону је достигао нивое који се сматрају "нездравим", са вредностима које су у среду увече износиле 162, о чему је известио и Би-Би-Си.

Упозорење се односи на честице (PM2.5), а гувернерка Њујорка Кети Хочул упозорила је да комбинација дима и високих температура ствара опасне услове.

"Тежак ваздух се осећа у плућима"

Последице се већ осећају у америчком спорту. Утакмица женске фудбалске лиге (NWSL) између Готам ФК и Вашингтон спирита одиграна је у среду пред рекордним бројем гледалаца упркос густој измаглици. Према протоколу лиге, играчице су имале обавезне паузе за хидратацију два пута по полувремену.

За разлику од NWSL, која има прецизан протокол који налаже паузе када AQI пређе 101 и одлагање изнад 180, Фифа тренутно нема детаљне планове за ванредне ситуације изазване димом од шумских пожара.

Померање финала није реална опција, а слична ситуација са димом која је погодила Њујорк 2023. године очигледно није била довољна за увођење превентивних мера.

Репрезентација Шпаније је у четвртак одрадила тренинг на отвореном, док се долазак селекције Аргентине очекује у петак. Ипак, услови су далеко од идеалних. Ден Едгар, чија ћерка вежба кореографију за церемонију финала, пренео је њене речи да је ваздух "тежак" и да је "тешко плесати јер се осећа у плућима".

Метеоролози ипак најављују побољшање. Очекује се да ће хладни фронт и киша у суботу помоћи да се ваздух прочисти. Прогноза за недељу у 15 часова предвиђа ведрије небо и температуру око 29 степени, што улива наду организаторима и навијачима да ће се меч одиграти у бољим условима.

У чему је то Тухел погрешио и због чега су његове измене у потпуности промениле ток сусрета, оставивши Аргентини превише простора да се размаше?

Колика је кривица Џордана Пикфорда за пораз и зашто је Енглеској под хитно потребан нови голман, нарочито када се нађу на великим турнирима?

За разлику од Тухела, имали смо много похвала за Лионела Скалонија, који је својим изменама и вером у играче обезбедио друго везано финале Мундијала.

Поново нисмо успели да пронађемо суперлативе којима бисмо описали Лионела Месија, двоструког асистента који је поново довео своју земљу на корак до великог успеха. Може ли Меси да направи превагу и у финалу?

Са друге стране, Шпанија је била доминантна против Француске, која је изгледала као другоразредна екипа у судару са Де ла Фуентеовим мајсторима. 

Како су Французи себи дозволили да остану без иједне добре прилике са најбољим нападом на турниру и где су нестале све Дешанове звезде?

Зашто је Шпанија најбољи тим на турниру и због чега ће бити фаворити и у судару са важећим светским прваком?

Дали смо и прогнозу последњег меча на турниру. Верујемо и тријумф Шпанаца, који јесу квалитетнији састав. Ипак, била је то и Енглеска против Аргентине. Једино што је гарантовано је добра забава. Уживајте!

Пар стотина људи, махом младића у раним двадесетим, створило је веселу гужву подно Улице кнеза Михаила и нестрпљиво чекало полазак.

Многи од њих су били огрнути југословенским тробојкама, а Цвеле је понео једну велику белу, са натписом "I  ♥ YU". Други су започињали песму, опијени врелим јунским ваздухом и најлепшим фудбалским сновима.

Песма је трајала већ данима, откако је Драган Стојковић са два мајсторска потеза срушио Шпанију и одвео Југославију у завршницу Светског првенства.

"Срећан пут, и не враћајте се без полуфинала", чуо се узвик у маси.

Цвеле, Круно и Аца утрчали су у један од четири аутобуса са натписом "Фиренца" заглављеним уз шофершајбну, и то баш онај у ком су седели и навијачи Вардара, нимало уморни од пута из Скопља. Возач није поштено ни зашао иза угла, а екипа у аутобусу се већ побратимила и наставила са весељем.

Двадесетчетворогодишњи Ђоле – спортске грађе, широких рамена и ситних смеђих очију – био је тек дипломирани ДИФ-овац и инструктор пливања, који је са друговима Бајом и Пилетом могао само да седне у ауто и пође у супротном смеру.

"Идемо код мене", рече он, не знајући шта ће уопште на Лекином брду.

У колима је владала тишина. Нико од тројице момака није проговарао – у ушима су им још одзвањала клицања Југославији и претње Аргентини Дијега Марадоне.

Ни у Ђолетовом стану није било ништа боље.

Још под утиском, требало је да смишљају како ће провести петак вече, али само су немо седели, као избезумљени.

У неко доба, један од момака је пресекао тишину и изговорио реченицу без много размишљања, не слутећи да би могла да им промени живот.

"Хајдемо и ми у Фиренцу!"

Погледали су се и знали су да после тих речи нема повратка. Ма, већ су одавно кукали "ех, да смо сад у Верони", док је тамо Пикси "заламао" Шпанце, и данима препричавали сваки његов потез.

"Чекајте", застао је Ђоле када га је реалност ударила у главу.

Нису имали карте за утакмицу. Нису имали ни богзна колико новца. Утакмица је сутрадан, у пет после подне, и времена нема баш много.

"Снаћи ћемо се", била је парола којом су се водили.

Ђоле је у трку спаковао нешто динара, немачких марака и још мање одеће. Зграбио је пасош и на излазу се сетио своје девојке.

"Шта ћу ја да радим? Па, договорио сам се са Соњом да се сутра нађемо у Кнезу", постајао је нервозан.

Његова девојка није имала фиксни телефон и није постојала могућност да се чују – на заказан рандеву или се појавиш или си у проблему.

Другови су га убеђивали да ће све бити у реду и ако се не јави.

"Ма, шутнуће ме", одговарао је. У тренутку, сетио се мајке и објаснио јој да ће она у суботу морати у Кнез, на његов састанак, да све објасни у његово име.

"Сине, па како ћу ја то, немој то да ми радиш. Каква сад Фиренца", чудила се његова мајка.

"Ма, ми сад идемо и то је то", рекао је Ђоле и истрчао из стана. Скокнули су до Баје и Пилета да и они покупе нешто новца и пасоше, и потом се "заставом 128" запутили ка Италији.

"До Фиренце има хиљаду километара, хоће ли овај ауто изгурати до тамо", питао се Ђорђе.

За највећи део ноћне вожње заслужан је Пиле, док је Ђорђе на задњем седишту будан сањао стадион "Комунале", његов торањ на источној трибини, и карту за утакмицу у својим рукама.

Све је то било још јако далеко, али из минута у минут је постајало ближе.

На задњем седишту са Ђолетом била је и Пилетова застава Црвене звезде, сва од црвено-белих коцкица, окачена о прозор задњих врата. Као навијач Партизана који је често са својим другарима звездашима ишао на њихов Север и водио их на свој Југ, није много размишљао о њој.

Није морао, све док Пиле није решио да направи паузу крај култног мотела "Плитвице".

На четиристо и неком километру од куће, тик после Лучка, на западном рубу Загреба, заставу су приметили локални момци и није им се допала.

Ружна узвикивања и увреде, углавном по националној линији, одјекивале су са довољно безбедне удаљености. Тројица Београђана брзо су се вратила на ауто-пут Братства и јединства.

"Добро да је све остало на вербалном", рекао је Ђоле с видним олакшањем.

Пиле је неуморно возио готово читаву ноћ и жалио се зашто "стодваесосмица" неће да иде преко 120, тек повремено препуштајући волан Баји.

Табле на улазу и излазу из градова су се смењивале као измонтирани филмски кадрови – Ново Место, Љубљана, па Постојна и Сежана. Улазак у Италију код Трста и вожња покрај залива, па обилазницом око Венеције и даље на југ у правцу Болоње.

Јутро је сменило ноћ, сунце се успињало и пржило је све жустрије.

Још само стотинак километара касније, кроз прозоре црвене "заставе", са леве стране, виде се авиони који узлећу и слећу на Аеродром "Америго Веспучи". Још мало даље, и ено га врх Катедрале Свете Марије и њена висока, тамнонаранџаста купола.

Али, у Фиренци је тог дана најважнији био карневал, и то онај фудбалски. Што су били ближе стадиону, на улицама је било све више Југословена, Аргентинаца и највише Бразилаца, чији су дресови давали посебан колор атмосфери.

"Шта ће овде оволико Бразилаца, па они су испали од Аргентине", зачуђено су се смејали момци у "застави".

Само, требало је прво стићи до стадиона. После низа кружења и скретања по тесним улицама, све више су се удаљавали од њега. Ђоле се већ питао:

"Хоћемо ли икад наћи паркинг-место?"

Коначно су угледали једно и Пиле је пустио "заставу" да се одмори. Момци су напокон могли да закораче на фирентинско тло, сањано читаву ноћ, од Лекиног брда па наредних хиљаду километара.

Све је то био тек почетак. До утакмице је остало још пар сати, а Ђолету је много ствари било на памети.

"Где да поједемо и попијемо нешто? Колико имамо да пешачимо до стадиона? Хоћемо ли наћи Цвелета, Круна и Ацу? Хоћемо ли купити карте?"

Али, допуњених стомака и дуго некоришћених ногу, три другара хитро су грабила ка Кампу ди Марте, кварту у ком је стадион био непомичан већ шездесет година.

Кроз метеж навијача, пролазника и препродаваца улазница изненада се указао његов западни улаз. Шест високих стубова носило је натпис Stadio Communale di Firenze, а армирани бетон, необично мекан у боји шампањца, више је личио на споменик него на фудбалски стадион.

Ђорђе, Баја и Пиле, у жељи да пронађу и друштво и улазнице, нису застајали да га разгледају. Нису ни знали да су овде некада побеђивале и Мусолинијева Италија и нацистичка Немачка, на Мундијалу 1934.

И да јесу, не би много марили. Последњег јунског дана 1990, за њих је историја тек требало да се догоди.

"Ма, можемо да их победимо", понављао је Ђорђе све чешће, што је почетак утакмице био ближи.

Журка је свуд око стадиона већ увелико трајала када су и они стигли – и под богатим крошњама са западне стране, и под јужном трибином, свој у белом, која је подсећала на огромни, дубоки, изрезбарени тањир.

Српскохрватски се могао чути на сваком кораку, мада није у толикој мери било свих народа и народности. Осим из Београда и Скопља, велики број навијача пристигао је из разних делова Босне и Херцеговине.

Једна њихова групица кредом је на бетону исцртала границе СФРЈ и певала "ЈУ-ГО-СЛАВИ-ЈА". Међу њима је био виђен и један познати глумац из Сарајева, који је са певањем престајао само када би у рукама имао трубу.

У маси људи, Ђолету је у очи упао момак онижег раста, у белом шортсу са плавим и црвеним словима "I  ♥ YU". Био је то Цвеле.

"Откуд ви овде?", шокирано је узвикивао Цвеле када их је угледао.

"Откуд теби качкет Бразила на глави?", одговарали су Ђоле, Баја и Пиле.

Али, Бразилци су били спас за младе Београђане. Не само да је Цвеле од њих добио сувенир, већ су и тројица његових другара схватила да су они препродавали карте после пораза од Аргентине у осмини финала.

"Значи, зато су они овде", смејали су се Ђорђе и друштво, све док нису чули колико су Бразилци тражили за карте.

Није им било свеједно. Превалили су толики пут, били спремни да гледају "плаве" како руше светске прваке, и није било шансе да за било шта на свету то пропусте.

"Наравно да су нас опељешили", коментарисао је Ђорђе, у чијем џепу једва да је остало ишта пара.

Али, у том џепу сада је била и улазница – капија 5, блок А, ред 6, седиште 16. Одатле ће моћи да гледа своју Југославију у четвртфиналу Светског првенства.

Како се ближио улазак на стадион и почетак утакмице, навијање и адреналин постајали су све јачи.

У таквој еуфорији "можемо да их победимо" полако се претварало у "морамо да их победимо" и већ су се ковали велики планови.

"Ако победимо, идемо после у ону фонтану да се купамо и славимо!"
"Ако победимо, морамо да идемо и на полуфинале!"
"Ако победимо, не знам с којим парама ћемо остати, али нешто ћемо смислити!"

Друштво је ушло на северну трибину Фјесоле, очарани љубазним хостесама које су их упућивале до њихових места.

Осећали су се посебно због тога, као да је овај Мундијал само још на њих чекао. Уосталом, тешко да су такав дочек добијали најватренији навијачи Фјорентине када би грабили на Фјесоле уочи узаврелог италијанског дербија.

Уместо локалних ултраса, тамо су сада навијачи из различитих делова Југославије били у већини, уз нешто Аргентинаца и Шпанаца.

Аргентинаца је више било на другим трибинама, одакле су гласни звиждуци пратили тактове "Хеј, Словени" уочи почетка утакмице. Када је швајцарски судија Курт Ротлисбергер означио почетак, тензија је почела да расте.

Југославија се добро држала двадесетак и нешто минута, а онда је Рефик Шабанаџовић у размаку од седам минута добио два жута картона. Арбитар му је показао пут у свлачионицу.

"Па, да ли је ово могуће да се дешава", били су Југословени у шоку.

Али, Осимов тим се није дао. Док је екипа навијача из Београда мало навијала и гледала игру, а мало пратила дешавања на трибинама, Роберт Просинечки је играо тако да су се многи питали зашто раније није био стављан у прву поставу. 

Драган Стојковић је оркестрирао нападе бројчано слабијег тима, делећи лопте и лево и десно, а Златко Вујовић је покушавао да запрети Серхију Гојкочеи, мада, резултат се није мењао.

Тик пред почетак другог полувремена, око 18 часова – док су сви играчи на терену нестрпљиво чекали да Марадона коначно изађе из свлачионице – у телевизијском преносу осванула је бела застава са натписом "I  ♥ YU" и пред њом групица навијача Југославије.

У кадру је био Цвеле, у препознатљивом белом шортсу, са фото-апаратом око врата и бразилском заставом око струка. Ту је поред био и Ђоле, у свом жуто-црном кошаркашком дресу Ариса, оном који је пар година раније против Партизана носио легендарни Никос Галис у београдској Хали спортова.

Баш у то време, у 18 часова, негде на почетку Кнез Михаилове улице, стајала је Соња, неупућена ни у хиљаду километара до Фиренце, ни у олако искључење Шабанаџовића, ни ко је Никос Галис.

Док су шпански коментатори у преносу грдили Фифу да утакмице не би смеле да се играју дању по оваквој врућини – званично је било 39 степени – Ђоле и Цвеле су у лавабоу тоалета потапали главе под хладан млаз воде.

"Скоро да сам се истуширао тамо, а већ сам сув", чудио се Ђорђе жестини тосканског сунца.

Време је одмицало, али шесторка из Београда је све мање марила хоће ли их ударити сунчаница, а све више хоће ли Савићевић с клупе унети свежину. Имао је и Дејо своју одличну шансу, али лопта није хтела у гол.

Истекло их је и свих 120 минута фудбала. Резултат је и даље био 0:0 и време је било за пенале, баш испод трибине Фјесоле, оне на којој су на ивици живаца заједно и Београђани и Сарајлије и Бањалучани и Скопљаци.

Хосе Серизуела је први шутирао и лако савладао Томислава Ивковића, и са центра је полако кренуо Стојковић.

"Пикси је цео турнир играо боговски", причао је Ђорђе.

Пришао је лопти и узео је у руке, шеретски испимплао трипут и вратио на креч. Окренуо је леђа голу док је полако узимао залет.

"Сад ће да га промаши", викао је нервозни Пиле. Пикси је опуштено дотрчао и отворио стопало, али његов ударац је завршио на пречки. Остало је 1:0.

Хорхе Буручага и Просинечки су лако постигли голове у другој серији, да би на почетку треће Марадона извео катастрофалан ударац.

Ивковић је ухватио "живу лопту", а навијачи Југославије на трибини иза у неверици су скакали и грлили се, сигурни да је ово знак, да су зграбили полуфинале као Загрепчанин тај Дијегов пенал.

Кад је и Дејо погодио за 2:2, а Педро Трољо продрмао само стативу, чинило се да ова победа не може да измакне.

На крају четврте серије, Фарук Хаџибегић је наместио лопту и припремао се, када је судија Ротлисбергер дунуо у пиштаљку и потрчао ка центру терена.

Изненада, дошло је до промене. Уместо Хаџибегића, сада је долазио Драгољуб Брновић да изведе ударац и у целој тој збрци, момак из Титограда је лоше извео пенал. Гојкочеа је одржао Аргентинце у животу.

Тек после поготка Густава Дезотија је Хаџибегић добио шансу да заправо шутира. Само, сад је морао да постигне гол не би ли Југославија остала у игри.

Дефанзивац Сошоа је шутирао баш како голмани воле, средње висoкo, и баш тамо завршиле су Гојкочеине рукавице, да зауставе ударац и одведу Аргентину у полуфинале.

"Али, где нађе Брновића да шутира пенал?"
"Па, он је левоног, а шутирао је десном!"
"Ма, добили бисмо их да нам није искључио Шабанаџовића!"
"Реално, Пикси није шутирао лоше, него та пречка..."

Од купања у фонтани није остало ништа. Ђоле, Баја и Пиле убрзо су се поздравили са остатком друштва и ћутке пошли да траже ауто по ободима Фиренце.

Чекао их је повратак кући, са истих оних хиљаду километара, само без адреналина и надања, и готово без динара.

Ђорђе је опет сео на задње седиште и од преморености брзо пао у дубок сан. Ни италијански цариници га нису будили на граници, тек је једва устао кад је у пола ноћи требало пребацити се у кревет непознатог мотела у Словенији.

"Застава 128" је без грешке издржала, поново кроз Хрватску па све до Београда, готово нечујно, као и три утучена младића.

Од тог лудог путовања, много се ствари променило.

Мотел "Плитвице" код Загреба, са својом култном пасарелом преко ауто-пута, затворен је и на његовом месту градиће се бензинска пумпа.

И тај ауто-пут већ одавно не носи назив Братства и јединства – држава се убрзо распала, а СФР Југославија од врелог дана у Фиренци више никад није заиграла на светским првенствима.

Ни Ђорђе више никад није отишао на Мундијал да гледа своју репрезентацију. Живот је многе људе са трибине Фјесоле, који су навијали за један тим, раздвојио и одвео на различите стране, неким другим судбинама.

Али, неке је тај болан пораз додатно спојио. Ђоле се у међувремену окумио с Бајом, Цвелетовим братом, и та шесторка је остала повезана заједничком авантуром.

Од тог дана, неке мистерије остале су неразрешене. 

Зашто су Брновић и Хаџибегић шутирали пенал? И да ли је Фарук био у праву кад је причао да се Југославија не би распала да су "плави" освојили Мундијал?

За Ђолета и друштво, све ове године касније, још је нејасно како је Цвелетов "зорки" апарат толико прокључао на сунцу да је филм са 36 фотографија избледео?

И како су у повратку кући прошли последњу наплатну рампу кад Ђоле зна да су били без пребијене паре у џеповима?

Можда су ти детаљи, као и онај филм из апарата, бар мало избледели. Али, шта је било са Соњом?

Данас шездесетогодишњи Ђорђе – са краћом и значајно светлијом косом него тада, али и подједнако спортским држањем – седео је и испијао кока-колу у башти кафића на почетку Кнеза, отприлике тамо где га је 30. јуна 1990. стрпљиво чекала.

Питање му је измамило осмех.

"Дочекала ме је реченицом: 'Стварно ниси нормалан.' Опростила ми је и ево, и даље смо заједно."