Ватре су до сада уништиле 1,9 милиона хектара, а дим је стигао и до Торонта, који је у четвртак имао најгори квалитет ваздуха на свету. Локалне власти су саветовале становништво да ограничи боравак на отвореном због наранџасте измаглице и опасних честица у ваздуху.

Финале Мундијала је заказано за недељу у 15 часова по локалном времену на Стадиону "МетЛајф" у Њу Џерзију. Реч је о објекту на отвореном који прима више од 80.000 гледалаца, а додатних 50.000 људи планира да прати утакмицу у њујоршком Централ парку, што изазива озбиљну забринутост за здравље свих присутних.

Индекс квалитета ваздуха (АQI) у региону је достигао нивое који се сматрају "нездравим", са вредностима које су у среду увече износиле 162, о чему је известио и Би-Би-Си.

Упозорење се односи на честице (PM2.5), а гувернерка Њујорка Кети Хочул упозорила је да комбинација дима и високих температура ствара опасне услове.

"Тежак ваздух се осећа у плућима"

Последице се већ осећају у америчком спорту. Утакмица женске фудбалске лиге (NWSL) између Готам ФК и Вашингтон спирита одиграна је у среду пред рекордним бројем гледалаца упркос густој измаглици. Према протоколу лиге, играчице су имале обавезне паузе за хидратацију два пута по полувремену.

За разлику од NWSL, која има прецизан протокол који налаже паузе када AQI пређе 101 и одлагање изнад 180, Фифа тренутно нема детаљне планове за ванредне ситуације изазване димом од шумских пожара.

Померање финала није реална опција, а слична ситуација са димом која је погодила Њујорк 2023. године очигледно није била довољна за увођење превентивних мера.

Репрезентација Шпаније је у четвртак одрадила тренинг на отвореном, док се долазак селекције Аргентине очекује у петак. Ипак, услови су далеко од идеалних. Ден Едгар, чија ћерка вежба кореографију за церемонију финала, пренео је њене речи да је ваздух "тежак" и да је "тешко плесати јер се осећа у плућима".

Метеоролози ипак најављују побољшање. Очекује се да ће хладни фронт и киша у суботу помоћи да се ваздух прочисти. Прогноза за недељу у 15 часова предвиђа ведрије небо и температуру око 29 степени, што улива наду организаторима и навијачима да ће се меч одиграти у бољим условима.

У чему је то Тухел погрешио и због чега су његове измене у потпуности промениле ток сусрета, оставивши Аргентини превише простора да се размаше?

Колика је кривица Џордана Пикфорда за пораз и зашто је Енглеској под хитно потребан нови голман, нарочито када се нађу на великим турнирима?

За разлику од Тухела, имали смо много похвала за Лионела Скалонија, који је својим изменама и вером у играче обезбедио друго везано финале Мундијала.

Поново нисмо успели да пронађемо суперлативе којима бисмо описали Лионела Месија, двоструког асистента који је поново довео своју земљу на корак до великог успеха. Може ли Меси да направи превагу и у финалу?

Са друге стране, Шпанија је била доминантна против Француске, која је изгледала као другоразредна екипа у судару са Де ла Фуентеовим мајсторима. 

Како су Французи себи дозволили да остану без иједне добре прилике са најбољим нападом на турниру и где су нестале све Дешанове звезде?

Зашто је Шпанија најбољи тим на турниру и због чега ће бити фаворити и у судару са важећим светским прваком?

Дали смо и прогнозу последњег меча на турниру. Верујемо и тријумф Шпанаца, који јесу квалитетнији састав. Ипак, била је то и Енглеска против Аргентине. Једино што је гарантовано је добра забава. Уживајте!

Пар стотина људи, махом младића у раним двадесетим, створило је веселу гужву подно Улице кнеза Михаила и нестрпљиво чекало полазак.

Многи од њих су били огрнути југословенским тробојкама, а Цвеле је понео једну велику белу, са натписом "I  ♥ YU". Други су започињали песму, опијени врелим јунским ваздухом и најлепшим фудбалским сновима.

Песма је трајала већ данима, откако је Драган Стојковић са два мајсторска потеза срушио Шпанију и одвео Југославију у завршницу Светског првенства.

"Срећан пут, и не враћајте се без полуфинала", чуо се узвик у маси.

Цвеле, Круно и Аца утрчали су у један од четири аутобуса са натписом "Фиренца" заглављеним уз шофершајбну, и то баш онај у ком су седели и навијачи Вардара, нимало уморни од пута из Скопља. Возач није поштено ни зашао иза угла, а екипа у аутобусу се већ побратимила и наставила са весељем.

Двадесетчетворогодишњи Ђоле – спортске грађе, широких рамена и ситних смеђих очију – био је тек дипломирани ДИФ-овац и инструктор пливања, који је са друговима Бајом и Пилетом могао само да седне у ауто и пође у супротном смеру.

"Идемо код мене", рече он, не знајући шта ће уопште на Лекином брду.

У колима је владала тишина. Нико од тројице момака није проговарао – у ушима су им још одзвањала клицања Југославији и претње Аргентини Дијега Марадоне.

Ни у Ђолетовом стану није било ништа боље.

Још под утиском, требало је да смишљају како ће провести петак вече, али само су немо седели, као избезумљени.

У неко доба, један од момака је пресекао тишину и изговорио реченицу без много размишљања, не слутећи да би могла да им промени живот.

"Хајдемо и ми у Фиренцу!"

Погледали су се и знали су да после тих речи нема повратка. Ма, већ су одавно кукали "ех, да смо сад у Верони", док је тамо Пикси "заламао" Шпанце, и данима препричавали сваки његов потез.

"Чекајте", застао је Ђоле када га је реалност ударила у главу.

Нису имали карте за утакмицу. Нису имали ни богзна колико новца. Утакмица је сутрадан, у пет после подне, и времена нема баш много.

"Снаћи ћемо се", била је парола којом су се водили.

Ђоле је у трку спаковао нешто динара, немачких марака и још мање одеће. Зграбио је пасош и на излазу се сетио своје девојке.

"Шта ћу ја да радим? Па, договорио сам се са Соњом да се сутра нађемо у Кнезу", постајао је нервозан.

Његова девојка није имала фиксни телефон и није постојала могућност да се чују – на заказан рандеву или се појавиш или си у проблему.

Другови су га убеђивали да ће све бити у реду и ако се не јави.

"Ма, шутнуће ме", одговарао је. У тренутку, сетио се мајке и објаснио јој да ће она у суботу морати у Кнез, на његов састанак, да све објасни у његово име.

"Сине, па како ћу ја то, немој то да ми радиш. Каква сад Фиренца", чудила се његова мајка.

"Ма, ми сад идемо и то је то", рекао је Ђоле и истрчао из стана. Скокнули су до Баје и Пилета да и они покупе нешто новца и пасоше, и потом се "заставом 128" запутили ка Италији.

"До Фиренце има хиљаду километара, хоће ли овај ауто изгурати до тамо", питао се Ђорђе.

За највећи део ноћне вожње заслужан је Пиле, док је Ђорђе на задњем седишту будан сањао стадион "Комунале", његов торањ на источној трибини, и карту за утакмицу у својим рукама.

Све је то било још јако далеко, али из минута у минут је постајало ближе.

На задњем седишту са Ђолетом била је и Пилетова застава Црвене звезде, сва од црвено-белих коцкица, окачена о прозор задњих врата. Као навијач Партизана који је често са својим другарима звездашима ишао на њихов Север и водио их на свој Југ, није много размишљао о њој.

Није морао, све док Пиле није решио да направи паузу крај култног мотела "Плитвице".

На четиристо и неком километру од куће, тик после Лучка, на западном рубу Загреба, заставу су приметили локални момци и није им се допала.

Ружна узвикивања и увреде, углавном по националној линији, одјекивале су са довољно безбедне удаљености. Тројица Београђана брзо су се вратила на ауто-пут Братства и јединства.

"Добро да је све остало на вербалном", рекао је Ђоле с видним олакшањем.

Пиле је неуморно возио готово читаву ноћ и жалио се зашто "стодваесосмица" неће да иде преко 120, тек повремено препуштајући волан Баји.

Табле на улазу и излазу из градова су се смењивале као измонтирани филмски кадрови – Ново Место, Љубљана, па Постојна и Сежана. Улазак у Италију код Трста и вожња покрај залива, па обилазницом око Венеције и даље на југ у правцу Болоње.

Јутро је сменило ноћ, сунце се успињало и пржило је све жустрије.

Још само стотинак километара касније, кроз прозоре црвене "заставе", са леве стране, виде се авиони који узлећу и слећу на Аеродром "Америго Веспучи". Још мало даље, и ено га врх Катедрале Свете Марије и њена висока, тамнонаранџаста купола.

Али, у Фиренци је тог дана најважнији био карневал, и то онај фудбалски. Што су били ближе стадиону, на улицама је било све више Југословена, Аргентинаца и највише Бразилаца, чији су дресови давали посебан колор атмосфери.

"Шта ће овде оволико Бразилаца, па они су испали од Аргентине", зачуђено су се смејали момци у "застави".

Само, требало је прво стићи до стадиона. После низа кружења и скретања по тесним улицама, све више су се удаљавали од њега. Ђоле се већ питао:

"Хоћемо ли икад наћи паркинг-место?"

Коначно су угледали једно и Пиле је пустио "заставу" да се одмори. Момци су напокон могли да закораче на фирентинско тло, сањано читаву ноћ, од Лекиног брда па наредних хиљаду километара.

Све је то био тек почетак. До утакмице је остало још пар сати, а Ђолету је много ствари било на памети.

"Где да поједемо и попијемо нешто? Колико имамо да пешачимо до стадиона? Хоћемо ли наћи Цвелета, Круна и Ацу? Хоћемо ли купити карте?"

Али, допуњених стомака и дуго некоришћених ногу, три другара хитро су грабила ка Кампу ди Марте, кварту у ком је стадион био непомичан већ шездесет година.

Кроз метеж навијача, пролазника и препродаваца улазница изненада се указао његов западни улаз. Шест високих стубова носило је натпис Stadio Communale di Firenze, а армирани бетон, необично мекан у боји шампањца, више је личио на споменик него на фудбалски стадион.

Ђорђе, Баја и Пиле, у жељи да пронађу и друштво и улазнице, нису застајали да га разгледају. Нису ни знали да су овде некада побеђивале и Мусолинијева Италија и нацистичка Немачка, на Мундијалу 1934.

И да јесу, не би много марили. Последњег јунског дана 1990, за њих је историја тек требало да се догоди.

"Ма, можемо да их победимо", понављао је Ђорђе све чешће, што је почетак утакмице био ближи.

Журка је свуд око стадиона већ увелико трајала када су и они стигли – и под богатим крошњама са западне стране, и под јужном трибином, свој у белом, која је подсећала на огромни, дубоки, изрезбарени тањир.

Српскохрватски се могао чути на сваком кораку, мада није у толикој мери било свих народа и народности. Осим из Београда и Скопља, велики број навијача пристигао је из разних делова Босне и Херцеговине.

Једна њихова групица кредом је на бетону исцртала границе СФРЈ и певала "ЈУ-ГО-СЛАВИ-ЈА". Међу њима је био виђен и један познати глумац из Сарајева, који је са певањем престајао само када би у рукама имао трубу.

У маси људи, Ђолету је у очи упао момак онижег раста, у белом шортсу са плавим и црвеним словима "I  ♥ YU". Био је то Цвеле.

"Откуд ви овде?", шокирано је узвикивао Цвеле када их је угледао.

"Откуд теби качкет Бразила на глави?", одговарали су Ђоле, Баја и Пиле.

Али, Бразилци су били спас за младе Београђане. Не само да је Цвеле од њих добио сувенир, већ су и тројица његових другара схватила да су они препродавали карте после пораза од Аргентине у осмини финала.

"Значи, зато су они овде", смејали су се Ђорђе и друштво, све док нису чули колико су Бразилци тражили за карте.

Није им било свеједно. Превалили су толики пут, били спремни да гледају "плаве" како руше светске прваке, и није било шансе да за било шта на свету то пропусте.

"Наравно да су нас опељешили", коментарисао је Ђорђе, у чијем џепу једва да је остало ишта пара.

Али, у том џепу сада је била и улазница – капија 5, блок А, ред 6, седиште 16. Одатле ће моћи да гледа своју Југославију у четвртфиналу Светског првенства.

Како се ближио улазак на стадион и почетак утакмице, навијање и адреналин постајали су све јачи.

У таквој еуфорији "можемо да их победимо" полако се претварало у "морамо да их победимо" и већ су се ковали велики планови.

"Ако победимо, идемо после у ону фонтану да се купамо и славимо!"
"Ако победимо, морамо да идемо и на полуфинале!"
"Ако победимо, не знам с којим парама ћемо остати, али нешто ћемо смислити!"

Друштво је ушло на северну трибину Фјесоле, очарани љубазним хостесама које су их упућивале до њихових места.

Осећали су се посебно због тога, као да је овај Мундијал само још на њих чекао. Уосталом, тешко да су такав дочек добијали најватренији навијачи Фјорентине када би грабили на Фјесоле уочи узаврелог италијанског дербија.

Уместо локалних ултраса, тамо су сада навијачи из различитих делова Југославије били у већини, уз нешто Аргентинаца и Шпанаца.

Аргентинаца је више било на другим трибинама, одакле су гласни звиждуци пратили тактове "Хеј, Словени" уочи почетка утакмице. Када је швајцарски судија Курт Ротлисбергер означио почетак, тензија је почела да расте.

Југославија се добро држала двадесетак и нешто минута, а онда је Рефик Шабанаџовић у размаку од седам минута добио два жута картона. Арбитар му је показао пут у свлачионицу.

"Па, да ли је ово могуће да се дешава", били су Југословени у шоку.

Али, Осимов тим се није дао. Док је екипа навијача из Београда мало навијала и гледала игру, а мало пратила дешавања на трибинама, Роберт Просинечки је играо тако да су се многи питали зашто раније није био стављан у прву поставу. 

Драган Стојковић је оркестрирао нападе бројчано слабијег тима, делећи лопте и лево и десно, а Златко Вујовић је покушавао да запрети Серхију Гојкочеи, мада, резултат се није мењао.

Тик пред почетак другог полувремена, око 18 часова – док су сви играчи на терену нестрпљиво чекали да Марадона коначно изађе из свлачионице – у телевизијском преносу осванула је бела застава са натписом "I  ♥ YU" и пред њом групица навијача Југославије.

У кадру је био Цвеле, у препознатљивом белом шортсу, са фото-апаратом око врата и бразилском заставом око струка. Ту је поред био и Ђоле, у свом жуто-црном кошаркашком дресу Ариса, оном који је пар година раније против Партизана носио легендарни Никос Галис у београдској Хали спортова.

Баш у то време, у 18 часова, негде на почетку Кнез Михаилове улице, стајала је Соња, неупућена ни у хиљаду километара до Фиренце, ни у олако искључење Шабанаџовића, ни ко је Никос Галис.

Док су шпански коментатори у преносу грдили Фифу да утакмице не би смеле да се играју дању по оваквој врућини – званично је било 39 степени – Ђоле и Цвеле су у лавабоу тоалета потапали главе под хладан млаз воде.

"Скоро да сам се истуширао тамо, а већ сам сув", чудио се Ђорђе жестини тосканског сунца.

Време је одмицало, али шесторка из Београда је све мање марила хоће ли их ударити сунчаница, а све више хоће ли Савићевић с клупе унети свежину. Имао је и Дејо своју одличну шансу, али лопта није хтела у гол.

Истекло их је и свих 120 минута фудбала. Резултат је и даље био 0:0 и време је било за пенале, баш испод трибине Фјесоле, оне на којој су на ивици живаца заједно и Београђани и Сарајлије и Бањалучани и Скопљаци.

Хосе Серизуела је први шутирао и лако савладао Томислава Ивковића, и са центра је полако кренуо Стојковић.

"Пикси је цео турнир играо боговски", причао је Ђорђе.

Пришао је лопти и узео је у руке, шеретски испимплао трипут и вратио на креч. Окренуо је леђа голу док је полако узимао залет.

"Сад ће да га промаши", викао је нервозни Пиле. Пикси је опуштено дотрчао и отворио стопало, али његов ударац је завршио на пречки. Остало је 1:0.

Хорхе Буручага и Просинечки су лако постигли голове у другој серији, да би на почетку треће Марадона извео катастрофалан ударац.

Ивковић је ухватио "живу лопту", а навијачи Југославије на трибини иза у неверици су скакали и грлили се, сигурни да је ово знак, да су зграбили полуфинале као Загрепчанин тај Дијегов пенал.

Кад је и Дејо погодио за 2:2, а Педро Трољо продрмао само стативу, чинило се да ова победа не може да измакне.

На крају четврте серије, Фарук Хаџибегић је наместио лопту и припремао се, када је судија Ротлисбергер дунуо у пиштаљку и потрчао ка центру терена.

Изненада, дошло је до промене. Уместо Хаџибегића, сада је долазио Драгољуб Брновић да изведе ударац и у целој тој збрци, момак из Титограда је лоше извео пенал. Гојкочеа је одржао Аргентинце у животу.

Тек после поготка Густава Дезотија је Хаџибегић добио шансу да заправо шутира. Само, сад је морао да постигне гол не би ли Југославија остала у игри.

Дефанзивац Сошоа је шутирао баш како голмани воле, средње висoкo, и баш тамо завршиле су Гојкочеине рукавице, да зауставе ударац и одведу Аргентину у полуфинале.

"Али, где нађе Брновића да шутира пенал?"
"Па, он је левоног, а шутирао је десном!"
"Ма, добили бисмо их да нам није искључио Шабанаџовића!"
"Реално, Пикси није шутирао лоше, него та пречка..."

Од купања у фонтани није остало ништа. Ђоле, Баја и Пиле убрзо су се поздравили са остатком друштва и ћутке пошли да траже ауто по ободима Фиренце.

Чекао их је повратак кући, са истих оних хиљаду километара, само без адреналина и надања, и готово без динара.

Ђорђе је опет сео на задње седиште и од преморености брзо пао у дубок сан. Ни италијански цариници га нису будили на граници, тек је једва устао кад је у пола ноћи требало пребацити се у кревет непознатог мотела у Словенији.

"Застава 128" је без грешке издржала, поново кроз Хрватску па све до Београда, готово нечујно, као и три утучена младића.

Од тог лудог путовања, много се ствари променило.

Мотел "Плитвице" код Загреба, са својом култном пасарелом преко ауто-пута, затворен је и на његовом месту градиће се бензинска пумпа.

И тај ауто-пут већ одавно не носи назив Братства и јединства – држава се убрзо распала, а СФР Југославија од врелог дана у Фиренци више никад није заиграла на светским првенствима.

Ни Ђорђе више никад није отишао на Мундијал да гледа своју репрезентацију. Живот је многе људе са трибине Фјесоле, који су навијали за један тим, раздвојио и одвео на различите стране, неким другим судбинама.

Али, неке је тај болан пораз додатно спојио. Ђоле се у међувремену окумио с Бајом, Цвелетовим братом, и та шесторка је остала повезана заједничком авантуром.

Од тог дана, неке мистерије остале су неразрешене. 

Зашто су Брновић и Хаџибегић шутирали пенал? И да ли је Фарук био у праву кад је причао да се Југославија не би распала да су "плави" освојили Мундијал?

За Ђолета и друштво, све ове године касније, још је нејасно како је Цвелетов "зорки" апарат толико прокључао на сунцу да је филм са 36 фотографија избледео?

И како су у повратку кући прошли последњу наплатну рампу кад Ђоле зна да су били без пребијене паре у џеповима?

Можда су ти детаљи, као и онај филм из апарата, бар мало избледели. Али, шта је било са Соњом?

Данас шездесетогодишњи Ђорђе – са краћом и значајно светлијом косом него тада, али и подједнако спортским држањем – седео је и испијао кока-колу у башти кафића на почетку Кнеза, отприлике тамо где га је 30. јуна 1990. стрпљиво чекала.

Питање му је измамило осмех.

"Дочекала ме је реченицом: 'Стварно ниси нормалан.' Опростила ми је и ево, и даље смо заједно."

Енглези су водили до 85. минута, али нису успели да сачувају предност, па чак ни да уведу меч у продужетке, иако је Томас Тухел на терен посало готово све расположиве дефанзивне снаге.

Некадашњи фудбалер и стручни консултант РТС-а Раде Богдановић рекао је после меча у емисији "Један свет, једна игра" да су Аргентинци у најбитнијој утакмици показали класу.

"У првом полувремену изузетна тактичка зрелост, а о другом не могу пуно ни да причам када су они у питању јер ми је акценат на селектору селекције Енглеске Тухелу. Мислим да на овом Светском првенству ниједан селектор који је водио репрезентацију није направио већи фудбалски злочин према својим играчима и према себи. Оно што је урадио након 1:0 мислим да ће се реално изучавати у тренерским школама", истакао је Богдановић.

Сматра да се у другом полувремену ништа није променило у филозофији аргентинских фудбалера, осим што им је Тухел својим одлукама дао простор.

"Кад овима даш простора, себе си сахранио. У првом полувремену смо причали да свега има, само нема метар слободног простора. У другом полувремену им даш простор на овај квалитет. Меси у 40. години са десне стране као чаробњак дрибла и својом десном ногом центрира, а најмањи играч на терену Мартинез скаче и забија гол главом. Причали смо да је он највећа жртва овог система и игре Месија. Ја јесам велика причалица, али сам стварно остао без текста гледајући ову утакмицу", рекао је Богдановић.

Истакао је да је Тухел показао како не треба да се поступа на овом нивоу, да је "одиграо на погрешну карту" и "убио" Енглезе.

Јанковић: Тухелова измена преломила утакмицу

Фудбалски тренер Александар Јанковић нагласио је да су Тухелове одлуке имале директну последицу и да ће морати да одговори енглеским новинарима на неугодна питања.

"Та измена у 72. минуту, утисак је да је било прерано. Структура измене је таква да избацујете Гордона, убацујете Консу, прелазите у пет позади и практично препуштате Аргентинцима средину терена. Дајете им могућност да се још више приближе голу. Пре тога је имао пар лампица које су се упалиле са центаршутевима Месија из те зоне и онда је реаговао изменом, прешао на пет позади и декларисао се, спустио је тактички све карте на сто. Решио је да се брани и сваком следећом изменом је само јачао тај бедем без икаквих офанзивниг аспирација. То је позвало Аргентинце да се 'накаче' са великим бројем играча", објаснио је Јанковић.

Напоменуо је да је Лионел Скалони одговорио "убрзавањем одбране" и да је Аргентина изменама додавала и квалитет и присуство играча у шеснаестерцу Енглеске.

"Знало се да уколико дође до изједначења, чак и у неком расплету где су продужеци у питању, Енглеска више нема ни простора ни могућности да промени менталитет и однос снага. Утакмица се окренула у једном смеру оног момента када је Енглеска прешла да игра са пет играча позади. То је дефинитивно потез који је преломио утакмицу", нагласио је Јанковић.

Аргентина ће у недељу у финалу Мундијала играти против Шпаније. Утакмица у Њу Џерзију почеће у 21.00 час по средњоевропском времену, уз директан пренос на РТС-у.

Још занимљивих запажања Радета Богдановића и Александра Јанковића послушајте у видео-снимку на почетку текста.

"Шпанија ме је очарала, али на њу сам и навикао, а Француска ме је баш разочарала. Имам осећај и да су препотентно ушли у ову утакмицу, због понашања на самом терену", почео је Богдановић у емисији "Један свет, једна игра".

На његове речи се надовезао и Мирослав Вјетровић.

"Оваква Француска није дорасла, али она Француска до овог сусрета јесте дорасла. По мени је Шпанија имала велику предност кад је повела 1:0. Шпанија најбоље напада лопту на Светском првенству. Обратите пажњу у финалу, како одбрамбени играчи стално нападају лопту. То је модеран фудбал. Повремено су играли као у школском дворишту. Одушевили су ме и заслужено су победили. За Француску је недопустиво да овако испадне после дуплог паса као код другог гола", били су први утисци Мирослава Вјетровића.

Богдановић: Никад нисам видео интелигенцију као играча Шпаније

Додатно анализирајући пораз Француске, Богдановић је посебно критиковао олако примљени други погодак, када је Педро Поро после дуплог паса са Данијем Олмом прелако побегао својим чуварима.

"На овом нивоу, овакве тактичке грешке и оваква недисциплина, немамо ту о чему више да причамо. И то против Шпаније, која има највећу фудбалску интелигенцију на кугли земаљској. Имам 56 година и могу то да кажем 100 одсто сигуран. Никад нисам гледао интелигентнију екипу и интелигентније играче. Ово што су они демонстрирали данас, Француску не треба да буде срамота од ове селекције Шпаније. Али начин на који су изгубили доста тога говори. Ова утакмица је класичан пример зашто је Барса онаква каква је и зашто је Реал онакав какав је. Ево, имали сте играче из оба клуба на терену данас и видели сте", рекао је Богдановић.

Вјетровић се осврнуо и на младе играче Шпаније који су већ увелико ослонац тима Луиса де ла Фуентеа.

"Кубарси и Јамал, њих двојицу бих још издвојио, то су два момка рођена 2007. године. Кубарси је био неприметан данас у одбрани, све је радио како треба, а Јамал је играо стварно за тим, није играо за себе. Шпанци су за мене фаворити ко год да им буде ривал у финалу", рекао је Вјетровић.

Богдановић је још једном истакао одушевљеност игром "црвене фурије".

"Против Шпаније не можеш да не примиш гол. Не можеш јер имају класу. Док Французи, они су колективно дебело оманули. Четири офанзивна играча нису заједно одиграла један пресинг. Шпанија? Ја гледам утакмице сваки дан и ово је било савршенство без мане. Та мирноћа... Нема нервозе", анализирао је Богдановић.

Мбапе је до рекорда стигао већ на свом трећем Мундијалу, након наступа на шампионатима 2018, 2022. и 2026. године, док је Љорис до 20 мечева дошао играјући на турнирима 2010, 2014, 2018. и 2022. године.

Двадесетседмогодишњи нападач дебитовао је на Светском првенству 2018. године против Аустралије у групној фази турнира у Русији. Од тада није пропустио ниједну утакмицу Француске на мундијалима.

Током 21 наступа Мбапе је постигао 20 голова и забележио пет асистенција, чиме је потврдио статус једног од најбољих играча своје генерације.

На Светском првенству 2018. године скренуо је пажњу фудбалске јавности са четири постигнута гола и освојио признање за најбољег младог играча турнира, док је Француска освојила титулу светског првака.

На листи играча са највише наступа за Француску на светским првенствима иза Мбапеа налази се Иго Љорис са 20 мечева, трећи је Антоан Гризман са 19, док по 18 наступа имају Оливије Жиру, Рафаел Варан и Усман Дембеле, који и даље има прилику да поправи свој учинак на актуелном Мундијалу.

Дешан, такође, рекордер

Селектор фудбалера Француске Дидије Дешан постао је селектор са највише утакмица на светским првенствима, пошто у полуфиналном мечу против Шпаније седи 26. пут на клупи "галских петлова".

Дешан, који води Француску на трећем узастопном Мондијалу, и са којом је био светски првак 2018. године, престигао је легендарног селектора Немачке Хелмута Шена који је на клупи Западне Немачке седео 25 пута. 

Шен је Западну Немачку предводио на четири Мондијала, 1966, 1970, 1974. и 1978. године.

Предводио је "панцере" ка титули светског првака 1974. године. 

Ово правило аутоматски елиминише све арбитре из Енглеске, Аргентине, Француске и Шпаније из конкуренције за финале, уколико се њихови тимови тамо пласирају.

Поред тога, узимају се у обзир и геополитичке осетљивости, па је тако, како наводе страни медији, готово извесно да енглеске судије Мајкл Оливер и Ентони Тејлор не би судиле меч у којем игра Аргентина, без обзира на пласман Енглеске.

Ово правило је недавно доспело у центар пажње када је објављено да француски арбитри Франсоа Летексије и Клеман Турпен више неће судити на турниру.

Многи су ову одлуку повезали са притужбама Египта на њихово суђење у мечу против Аргентине, али је прави разлог био пласман Француске у полуфинале. Према пропозицијама, Фифа је са турнира повукла француске судије како би се избегао било какав потенцијални сукоб интереса у завршним мечевима, што је стандардна процедура која се примењује и на судије из осталих земаља полуфиналиста.

У зависности од финалиста, отварају се различите могућности

Уколико у финале прођу две европске селекције, могуће је да судија неће бити из Европе. У том случају, највеће шансе би имао арбитар из Јужне Америке или Азије.

Како преносе спортски медији, као могући кандидати помињу се Бразилац Вилтон Сампајо и Иранац Алиреза Фагани који је од 2019. натурализовани Аустралијанац.

Уколико финале буде дуел јужноамеричке и европске селекције, као што је то био случај 2022. године у Катару, избор се додатно компликује.

Тада из конкуренције испадају све судије из Европе и Јужне Америке. У таквом сценарију, Фагани би постао апсолутни фаворит, док би шансу могле да добију и судије из Африке или Конкакаф зоне.

Иако је Пољак Шимон Марчињак, који је судио финале пре четири године, и даље на турниру, мала је вероватноћа да ће исти арбитар два пута заредом делити правду у најважнијем мечу. Тада су правила дозвољавала да Европљанин буде судија иако су финалисти били из Европе (Француска) и Јужне Америке (Аргентина).

Фифа је за завршницу турнира одабрала листу од 13 главних судија. Међу именима која се, поред поменутих, истичу као фаворити из сенке су Италијан Маурицио Маријани и Холанђанин Дани Макели.

Коначну одлуку донеће Судијски комитет Фифа, на чијем је челу легендарни Пјерлуиђи Колина, непосредно након што буду познати финалисти.

Лопта је полетела после испуцавања Ерјана Ниланда, променила путању толико нагло да су и норвешки играчи и гледаоци широм света помислили исто – ударила је у кабл "паук" камере. Само неколико секунди касније Енглеска је изједначила.

Онда се огласила Фифа – и не, контакта није било. Тако тврде из те организације. Не зато што га нико није видео, већ зато што га сензор у лопти није регистровао.

И ту долазимо до занимљивог питања модерног фудбала.

Шта ако се оно што видимо не поклапа са оним што каже технологија? Да ли су очи постале непоуздане, а чипови непогрешиви? Или је једноставно дошло време да прихватимо да је истина она коју нам испоручи алгоритам.

Можда ће ускоро бити бесмислено расправљати о спорним ситуацијама. Јер каквог смисла има расправљати о нечему ако нас технологија убеђује да то није тако?

Ако снимак показује једно, а систем друго, изгледа да је снимак тај који греши. Или наше очи. На крају крајева, камера може да превари, али чип – убеђују нас – не може.

Норвежани су остали убеђени да је лопта ударила у кабл. Селектор Норвешке Столе Солбакен рекао је да је "лопта пала право с неба", а чак је и енглески селектор Томас Тухел поручио да би технологија требало да покаже да ли је контакта било. Испоставило се да је показала – да га није било.

Дакле, следећи пут када вам се учини да сте нешто јасно видели, можда је боље да сачекате саопштење. Ако технологија каже да се није догодило, онда се, изгледа, и није догодило.

Такву (не)правду су на својој кожи осетили и Хрвати, којима је пресудила длака са главе Игора Матановића, јер је чип показао да је контакта било.

Изгледа да више није најважније шта се догодило на терену, већ шта је систем закључио да се догодило.

Ако је одлука технологије постала коначна истина коју нема потребе преиспитати, онда се поставља питање да ли расправа уопште има смисла.

На крају, читав случај нас подсећа на животну шалу у којој муж пита супругу: "Да ли више верујеш мени или својим очима?" Само што је овога пута улогу мужа преузела технологија, а ми, љубитељи фудбала, остајемо да се питамо да ли да верујемо ономе што смо видели или што су нам показали.

Пажњу смо затим усмерили на дуел Шпаније и Белгије. Иако Белгијанци имају квалитет да угрозе свакога, сматрамо да је Шпанија велики фаворит. Ако њени најважнији играчи достигну препознатљив ниво форме, делује као тим који има све предуслове да стигне до светске титуле.

Осврнули смо се и на меч Енглеске и Норвешке, у којем очекујемо рутински пролаз "гордог Албиона". Може ли норвешка одбрана уопште да издржи притисак једне од најмоћнијих офанзива на првенству?

За крај смо анализирали окршај Аргентине и Швајцарске. Иако су "гаучоси" фаворити, уверени смо да их не очекује нимало лак посао и да би дисциплиновани Швајцарци могли озбиљно да их намуче.

Отворили смо и питање које многе плаши, а то је да ли би Кристијано Роналдо могао да буде први шпиц Португалије на наредном Европском првенству.

Наравно, није све било само о актуелном Мундијалу. Повели смо занимљиву расправу о легендарном везном реду Енглеске с почетка 21. века, покушавајући да одговоримо на питање зашто генерација пуна звезда никада није испунила свој потенцијал.

Уз то, било је речи и о неизбежним темама из света "сеоског фудбала", које су, као и увек, донеле дозу  лошег хумора и носталгије.

Одговоре на сва ова питања, али и још много занимљивих фудбалских прича, пронаћи ћете у новој епизоди подкаста. Уживајте!

"Ова утакмица носи повећан ризик због тога што је реч о елиминационој фази и због могућности пласмана у полуфинале Светског првенства у фудбалу. Упркос касном термину преноса, очекују се јавна окупљања уз употребу пиротехнике, без обзира на исход утакмице", наводи се у документу.

Како наводи париски лист, због тога тамошња полиција припрема специјалну операцију која има за циљ да спречи потенцијалне изгреде на улицама после утакмице.

Полиција Париза ће, како се наводи, сатима пред меч подићи дронове који ће патролирати са висине и слати информације о безбедносној ситуацији у реалном времену и о евентуалним инцидентима.

Полиција предузима безбедносне мере поучена искуством из 2022. године када је после победе Француске над Мароком у полуфиналу Мундијала у Катару ухапшено 266 навијача, од којих 167 из Париза.

Мароканска дијаспора броји готово 300.000 становника у ширем подручју Париза, што Мароканце чини једном од највећих имигрантских заједница, а према подацима француске владе, у Француској живи око 2,2 милиона Мароканаца.

Префектура Париза је утакмицу оценила као високо ризичну.

Иако још ни актуелни турнир у Северној Америци није завршен, већ се води одлучујућа борба за онај наредни, а у којој су главни играчи Мадрид, Барселона и Казабланка.

Председник Фудбалског савеза Шпаније (РФЕФ) Рафаел Лоузан у више наврата је јасно ставио до знања да финале мора бити одржано у Шпанији.

Ни у Шпанији још нема договора – Мадрид или Барселона?

Његов кључни аргумент лежи у чињеници да је Шпанија била иницијатор и лидер заједничке кандидатуре, пре него што се Мароко накнадно прикључио пројекту.

"Не би се могло објаснити да Шпанија не буде домаћин финала Светског првенства. Не може бити сумње да Шпанија мора да угости финале, јер је ово првенство рођено у Шпанији, између Шпаније и Португалије", изјавио је Лоузан, додајући да Шпанија носи 55 одсто тежине у организацији, како преноси Политико.

Међутим, унутар Шпаније постоји подједнако снажно ривалство. Два највећа стадиона, "Сантјаго Бернабеу" у Мадриду и "Камп Ноу" у Барселони, главни су кандидати. Модернизовани дом Реал Мадрида, капацитета око 83.186 места, важи за једног од фаворита, али Барселона има снажан контрааргумент.

Након завршетка реконструкције, "Камп Ноу" ће моћи да прими око 105.000 гледалаца, што је значајна предност. Сам Лоузан је признао да та разлика није занемарљива.

"Избор места одигравања финала мора проценити Фифа. Стадион у Мадриду је спектакуларан, онај у Барселони се завршава и истина је да ће имати преко 20 хиљада гледалаца више, а то није споредан, већ важан детаљ", објаснио је председник РФЕФ.

Мароко жели финале пред 115 хиљада људи

Са друге стране Гибралтарског мореуза, Мароко не седи скрштених руку. Њихов главни адут је монументални пројекат - стадион "Хасан Други" у близини Казабланке.

Дизајниран да буде највећи фудбалски стадион на свету, са планираним капацитетом од 115.000 места, овај објекат треба да буде завршен 2028. године. Архитекта Тарик Уалалу је изјавио да је стадион "дизајниран и направљен за финале 2030. године".

Председник Фудбалског савеза Марока Фоузи Лекжа, одлучно је одбацио медијске наводе да је финале већ додељено Мадриду, називајући их "спекулацијама" и наглашавајући да ће коначна одлука бити донета у договору све три земље домаћина и Фифе.

За Мароко, организација финала представља историјску прилику да се круна светског фудбала по други пут додели на афричком тлу.

Шпански медији у све умешали и Трампа

Додатну димензију целој причи дају и последње информације шпанске Копе која извештава о могућем утицају председника Сједињених Америчких Држава, Доналда Трампа.

Наводно, у Фудбалском савезу Шпаније постоји забринутост да би председник САД могао да искористи блиске везе са председником Фифе Ђанијем Инфантином како би лобирао за Мароко, којег види као кључног партнера САД.

Ипак, ова вест долази у дану након што је постало очигледно да је Трамп утицао на Инфантина и Фифу да дозволи Фоларину Балогуну наступ за САД против Белгије у осмини финала Светског првенства, упркос претходно добијеном црвеном картону.

Зато је питање да ли је ово ишта више од спекулација које лакше упадају у очи када се помене Трампово име. Истина, новинар Копе истиче да су страховања у ФС Шпаније од утицаја америчког председника толика да су већ покренути институционални кораци.

Историјски Мундијал на три континента

Истиче се да је Мадрид већ објавио да не жели да буде домаћин Међународног прес центра Светског првенства током трајања турнира уколико управо "Сантјаго Бернабеу" не буде био домаћин финалне утакмице.

На тај начин, и они покушавају да изврше утицај на коначну одлуку. На крају, иако све стране имају своје аргументе, коначну реч имаће Фифа. 

Светско првенство 2030. године биће историјско јер ће се одржавати на три континента. По једну утакмицу ће угостити Уругвај, Аргентина и Парагвај, у склопу прославе стогодишњице од првог Мундијала одржаног у Монтевидеу 1930. године.

Преостали део турнира биће игран у Шпанији, Португалији и Мароку. Но, о тачној прерасподели оних најважнијих утакмица очито ће још бити речи у месецима који долазе.

Након одлично одигране групне фазе на Мундијалу у САД, Канади и Мексику, тим селектора Столеа Солбакена је прво елиминисао Обалу Слоноваче, а у недељу увече и петоструког првака света, Бразил.

После 28 година чекања, Норвешка се не само вратила на највећу сцену, већ је постала и један од најпријатнијих изненађења турнира.

Но, тог 27. септембра 2022. године, слика је била далеко од данашње.

На стадиону "Улевал" у Ослу, Србија је головима Душана Влаховића и Александра Митровића савладала готово идентичан састав Норвешке са 2:0 и изборила пласман у А дивизију Лиге нација.

Тај тријумф деловао је као потврда квалитета генерације Драгана Стојковића Пиксија и обећање светле будућности, уочи ишчекиваног наступа на Мундијалу у Катару. Норвешка је остала у Б дивизији, а и највећи турнир је те године пратила од куће.

Различити путеви: Системски рад и дугорочна визија

Међутим, путеви два тима су се од те вечери драстично разишли.

Док је Србија упадала у вртлог проблема, Норвешка је градила тим на темељима стабилности, континуитета и јасног система.

Њихов процват није случајан, већ је резултат вишегодишњег улагања у развој фудбала, од најмлађих категорија до професионалног нивоа.

Норвешки модел се заснива на филозофији дугорочног развоја играча, где се талентима пружа шанса кроз систем "Националне школе фудбала" (Landslagsskolen), уз огромна улагања у инфраструктуру, попут терена са вештачком травом широм земље, што омогућава рад током целе године у условима хладније климе.

Селектор Солбакен је задржао поверење у окосницу тима која је поражена од Србије. Тог дана, као и против Бразила, играли су голман Ниланд, штопери Остигард и Ајер, као и Берге, Берг, Едегард, Серлот и Холанд.

Кроз квалификације за Светско првенство су прошли доминантно, са осам победа из исто толико мечева (укључујући и две против Италије), показавши да је пораз од Србије био само једна од станица у низу, пораз који није морао да направи негативну прекретницу.

За Србију се све променило на горе

Са друге стране, српски фудбал је од тада кренуо у супротном смеру.

Успех у Ослу био је само привид, који је прикрио дубље структурне проблеме. Репрезентација је од тада почела да игра на далеко другачији, дефанзивнији начин, који је потом резултирао крајње неубедљивим пласманом на Европско првенство 2024. године.

Тамо, као ни у Катару две године раније, Стојковићева селекција није остварила ниједну победу. Уследио је и дебакл у квалификацијама за овај Мундијал, где је Србија завршила иза Енглеске и Албаније.

Тај неуспех означио је крај мандата Драгана Стојковића, а на његово место дошао је Вељко Пауновић. Ипак, промена није донела бољитак, већ је кризу само продубила.

Кулминација проблема виђена је у јуну 2026. године, када је комбиновани тим Србије доживео тешке поразе у пријатељским мечевима од Зеленортских Острва (0:3) и Мексика (1:5).

Те утакмице обележио је бојкот преко 20 стандардних репрезентативаца, укључујући највеће звезде попут Влаховића, Митровића, Сергеја Милинковић-Савића и Филипа Костића, а толико је све лоше изгледало да је и селектор Пауновић поручио да је разочаран и да је "боље да све заборавимо".

Победа у Ослу 2022. данас изгледа као далека прошлост и подсетник на пропуштену прилику једне талентоване генерације да крене путем којим је, уместо ње, кренула Норвешка.

Желели су Бразилци да стигну до финала и да на стадиону "Метлајф" одиграју своју последњу утакмицу на турниру. Сањали су да ће уз повратника Нејмара преузети златни трофеј од највећег ривала, Аргентине.

Последњу утакмицу јесу одиграли на том стадиону, али у недељу увече, када их је надахнута Норвешка вратила у реалност.

Победа европске селекције у успону није тек тренутно посрнуће "кариока", већ громогласна потврда суноврата фудбалске велесиле која то на терену већ дуго није.

Европљани су Бразилу постали баук

Ово је најгори резултат Бразила на светским првенствима од 1990. године. Само, тада их је зауставила Аргентина са Дијегом Марадоном – и мада је то Бразилцима сигурно било болније – такав пораз могао се лакше "сварити" из спортске перспективе.

Али Бразил уз то нема ниједну победу у нокаут фази Мундијала против европске селекције од финала 2002. и тријумфа над Немачком. 

Низ је започела Француска (2006), наставила га је Холандија (2010), до незапамћеног понижења довела Немачка на домаћем тлу (2014), а потом су кобни били и Белгија (2018) и Хрватска (2022). Пораз од Норвешке је последњи чин у представи коју просечни Бразилац сматра трагедијом.

И селекције попут Италије и Немачке пролазе своје видове криза већ дуги низ година, те сада три историјски најтрофејније репрезентације стоје далеко од врха светског фудбала.

Проблем Бразила, међутим, можда је и најдубљи од свих, баш због тога што је он далеко више оптерећен сликама и митовима из прошлости. У њиховом случају, све указује на озбиљне системске проблеме.

Дугачки крај "лепе игре"

Док је европски фудбал незаустављиво еволуирао ка челичном колективном пресингу, тактичкој дисциплини и муњевитим транзицијама, Бразил је остао романтично заробљен у славној прошлости и миту о Jogi Bonito ("лепој игри").

Та некадашња филозофија, заснована на наизглед божанској импровизацији и индивидуалној генијалности, данас делује готово наивно и превазиђено у судару са уиграним европским системима.

Игра "Селесаа" се пречесто своди на очајничко чекање магичног потеза појединца, попут Винисијуса Жуниора, без јасног плана Б, без видљиве тимске структуре и кохезије.

Слично је било и против Норвешке у последњих пола сата игре: са Винисијусом, Нејмаром и Ендриком на терену, из перспективе Бразила, на терену су била три играча по њиховом укусу. Из перспективе европског фудбала – на терену су била три играча која су терет тима у игри без лопте.

Очајнички покушај да се уведе тактичка зрелост било је ангажовање Карла Анчелотија, првог страног селектора после 60 година, али ни то није помогло.

Пораз Бразила је раскринкао илузију да један човек, колико год он био способан, може да реши проблеми који су се таложили годинама. Јесте Бразил имао пенал који Бруно Гимараес није искористио, али овај тим из игре није много показао.

Стихијска импровизација у модерном фудбалу више не може да буде довољна, и свака нова селекција која направи историјски успех до њега стиже јасном тимском организацијом и подређеношћу колективу. То је и ова Норвешка, и онај Мароко од пре четири године, и она Хрватска из Русије.

Бразил на овом Мундијалу – а ни на неким претходним – није имао ни свој препознатљив стил, ни европску ефикасност каквој упорно жели да се приближи.

Криза идентитета и прерани одлив талената

Но, овај пад није резултат само слабих игара на терену; он је много дубљи, културолошки.

Неконтролисани, масовни одлазак младих, често још недозрелих играча у Европу у најранијој фази каријере, изазвао је ерозију аутентичног бразилског стила.

Ти голобради дечаци се сада брусе у ригидним европским академијама, где се креативност потискује зарад тактичке функционалности. Колико су афричке селекције од тога профитирале у последњих 20 година, толико се у Бразилу плаше да због тога губе "оно нешто".

За те момке је добро када одрастају далеко од опасних лавирината локалних фавела, али за бразилски фудбал је лоше када најталентованији стасавају у лабораторијски контролисаним срединама.

У њима нема луцидних дриблинга; дриблинга чија лепота не потиче само из лакоће покрета, већ и из знања да такви потези нису увек најефикаснији, али су ипак ту, као украс најлепше игре.

У академијама се тај најлепши вид дрскости уклања као страно тело – у академијама владају бројеви, математика и физика.

И то се види у паду Бразила. Ова земља је и даље, готово као на производној траци, највећи извозник играча на свету. Али квантитет је у тој причи прогутао квалитет.

Данашње звезде једва да могу у исту реченицу са генерацијом Роналда, Роналдиња и Ривалда, која је освојила последњу светску титулу. Чак је и Нејмар, дуго сматран последњим носиоцем те "магије", већи део каријере провео у исцрпљујућој борби са повредама и лошим изборима.

Модерни фудбал, једноставно, све ређе прашта ризик који је био сама срж бразилске филозофије.

Без тог ризика не само да не би било неких од пет звездица на жутом дресу, већ не би било ни једног од највољенијих тимова Бразила – оног из 1982, са Зиком, Сократесом, Едером и Фалкаом – који није подигао пехар, али јесте натерао милионе широм света да се заљубе у "жога бонито".

Домаћи проблеми и неизвесна будућност

Корени кризе сежу до најдубљих аспеката бразилског фудбала – домаће лиге и савеза.

Иако финансијски на папиру делује све јача, бразилска лига се гуши у структурним проблемима. Лоше управљање је ендемско, а дугови клубова су достигли алармантних 2,1 милијарду долара, упркос рекордним приходима.

Тај парадокс показује неодржив модел пословања, где се финансијска стабилност жртвује за тренутни резултат. Уосталом, и таленти се брже-боље продају европским клубовима за велике своте новца, не само јер их је тешко одбити, већ и зато што без тог новца не би могли да преживе.

Уз то, најуспешнији тренери у Бразилу су углавном странци, што је болан шамар домаћој тренерској школи која је у очигледној стагнацији.

Као врхунац свега, Фудбалски савез Бразила (ЦБФ) годинама је синоним за корупцијске скандале и унутрашње борбе, што је потпуно урушило поверење и онемогућило било какво дугорочно планирање.

Бразил је и раније пролазио кроз сушне периоде, попут дуге паузе од 24 године између 1970. и 1994.

Међутим, тадашња генерација је, упркос критикама због прагматичног стила, имала снаге да врати трофеј. Садашња криза делује комплексније, готово као болест која је захватила цео организам.

Пораз од Норвешке, у којем је Холанд головима срушио снове највеће фудбалске нације, представља последњи аларм.

Без фундаменталних, болних промена у развоју играча, тактичком приступу и вођењу савеза, Бразил ризикује да још дуго остане само бледа, носталгична сенка гиганта који је некада доминирао светом фудбала.

Јер ова улога коју је сада прихватио – да више подсећа на просечну селекцију просечног европског стила – не приличи жутој боји дреса коју је Бразил уздигао на ниво митологије.

На крају утакмице енглески играчи су појурили ка трибинама да са навијачима прославе пласман међу осам најбољих тимова на свету, а онда се Џордану Хендерсону догодио несвакидашњи малер.

Бивши капитен Ливерпула и садашњи везиста Брентфорда, незгодно је запео и изгубио равнотежу приликом покушаја да прескочи рекламни пано поред терена.

Целом тежином је пао на руку па је хитно превезен у болницу.

Лекарски тим је одмах утрчао на терен, Хендерсону је имобилисан лакат и са терена је изнет на носилима, док прве информације из Мексика говоре да постоји озбиљна сумња на прелом зглоба шаке.

Селектор Томас Тухел потврдио је да су прве прогнозе прилично лоше и да је тим остао без једног од својих најважнијих лидера у свлачионици.

Неке од њих доживеле су непријатан дочек. Једна од таквих је јужнокорејска репрезентација, која је такмичење завршила у првој, групној фази турнира, након што је забележила једну победу и два пораза. Упркос томе што је у домовину пристигла у три сата по ноћи, на аеродрому у Инчону дочекали су је кивни навијачи, који су извиждали играче и селектора и истакли натписе "јужнокорејски фудбал је мртав".

Одреаговао председник државе

Незадовољство је заједничко већини држава које су испале у првом кругу, али Република Кореја је посебна по томе што се у расправу у вези са националном селекцијом, сместа након њеног испадања, умешао лично председник државе Ли Џе Мјун. Он је у својој објави на друштвеним мрежама након елиминације јужнокорејске репрезентације изразио збуњеност у вези са њеним наступом и резултатима на Мундијалу у Северној Америци и написао да ће од Министарства културе, спорта и туризма затражити да спроведе истрагу у вези са организацијом и кадровском политиком у националном тиму.

Још једна карактеристика реакције јавног мњења у земљи на јужној половини Корејског полуострва је и то што се на стубу срама више од других нашао селектор Хонг Мјонг Бо, који је уз стрелца Ан Ђунг Хвана, на светском првенству 2002. као играч предводио јужнокорејски тим до историјског успеха – пласмана у полуфинале и стога (бар извесно време) био једна врста легенде и националног јунака. Он је све до 2025. године био и носилац рекорда по броју наступа за репрезентацију.

Њега су, међутим, осим погрдних повика, по повратку у земљу дочекали и постери који су га приказивали као (лажова) Пинокија.

Непотизам као највећи грех

Република Кореја на Мундијалу није имала лак задатак јер се нашла у групи са Чешком и домаћином Мексиком, те Јужном Африком.
Све је добро почело јер су тигрови успели да тријумфују над Чесима резултатом 2:1. Потом је уследио врло несрећан пораз против Мексика од 1:0, у којем је гол пао када су се корејски голман и одбрамбени играч сударили, те овај први испустио лопту практично на ногу противничког нападача. Оно што је, међутим, заиста разочарало јавност у далекоисточној земљи били су безидејна игра и минимални пораз против афричке селекције у Монтереју 25. јуна.

Селектор Хонг поднео је оставку одмах након неуспеха у трећој утакмици, док је још увек боравио у мексичком граду Гвадалахари. Већ наредног дана навијачи јужнокорејске репрезентације, познати као "Црвени ђаволи", који су, мада је међу њима и пуно девојака, жестоке нарави и оштри на језику, затражили су од ражалованог вође државног тима да клекне и извини се целој нацији, те заувек напусти фудбал.
Њихов гнев најпре се односио на наводно "плашљиву" и "пасивну" тактику коју је Хонг одабрао у сусретима са мексичком и јужноафричком репрезентацијом и чињеницу да је у последњој утакмици, одлучујућој за пролазак у даље такмичење, на клупи до почетка другог полувремена оставио највећу звезду тима - расног стрелца и капитена Сон Хјон Мина, који је дуго играо у Тотенхему и важи за најефикаснијег фудбалера азијског порекла у енглеској Премијер лиги и европској Лиги шампиона.

Но, вероватно више од самог вођења утакмица на Мундијалу, јавност у Републици Кореји иритира општи рад домаћег фудбалског савеза, којег медији и, следствено томе народ, виде као легло корупције - протекције и личних интереса. Основна замерка је то да је Корејски фудбалски савез, упркос томе што је имао план да упосли страног тренера и више њих прошло кроз процес провере, на крају (2024. године ) ипак одлучило да примамљиви уговор додели једном од својих чланова, Хонгу, који је ту функцију већ обављао на турниру у Бразилу 2014. када репрезентација није забележила ни једну победу.

Куриозитет је да су јужнокорејски и други источноазијски медији, с тим у вези, подсетили читаоце и гледаоце на дочек репрезентације по њеном повратку из Бразила 2014. (где је у групи са Русијом, Алжиром и Белгијом освојила само један бод), када су окупљени навијачи играче и стручни штаб гађали колачићима који се иначе користе током сахрана као једна врста магичног средства за одагнати лошу срећу (смрт).
У земљи се, наиме, у последње време проширио дискурс о томе да су на врх јужнокорејског фудбала засели функционери који су сви пореклом са истог универзитета, те стога једни другима чине услуге и додељују фотеље, уместо да упошљавају стручњаке који имају потребно знање и искуство. Они су, сматрају корејски новинари, оформили једну врсту фудбалског картела који је репрезентацију одвео у неуспех.

Или, како је председник Ли приметио у својој необично оштрој објави:

"Када се непотизам и протекција ставе изнад способности при избору вође, резултат се може предвидети с једнаком сигурношћу као и то да ће ватра прогутати папир."

Разлог за јавну, брзу и недвосмислену реакцију шефа државе и фокус медија на селектору Хонгу након елиминације с Мундијала је то што је већ те 2024. године, када је он био постављен за кормилара националног тима, група грађана, као и неколико појединаца, поднела захтев полицији за истрагу о корупцији у вези са његовим именовањем.

Епилог – истраге министарства и полиције

Национална фудбалска селекција тако се, практично, утопила у реку корупционих скандала у Јужној Кореји последњих година везаних за непотизам, на који је тамошња јавност врло осетљива - реч је о неправдама као што су давање повластица и нефер предности деци познатих и богатих приликом уписа на факултете или одлучивања о поштеди од војне службе.

И заиста, јужнокорејско Министарство културе, спорта и туризма, пишу тамошњи медији преносећи речи министра Ће Хи Јуна, спровешће инспекцију фудбалског савеза, у складу с најавом председника Лија, да би утврдила узроке неуспеха, односно, лошег функционисања јужнокорејског фудбала. Ће је најавио да ће одговорни бити строго кажњени ако буду утврђене неправилности, као и да ће влада објавити бели папир у којем ће јавности јасно обелоданити закључке инспекције. Сматра се, дакле, да ће пажња државних инспектора нарочито бити усмерена на то да ли су испуњени интерни стандарди и правила савеза приликом именовања селектора 2024. године.

Јужнокорејски медији, попут дневника Ћосун, јављају и да Одељење за финансијски криминал престоничне полиције у Сеулу намерава да преузме истрагу коју је 2024. године против председника Фудбалског савеза Републике Кореје Чанг Монг Јуа на горе поменуту жалбу грађана отпочела једна локална полицијска станица у центру града, не би ли утврдило да ли је тада дошло и до кршења закона. Сам Чанг управо је поднео оставку пре неколико дана након чак четири мандата и више од 13 година проведених на челној функцији у савезу.

Мада поједини јужнокорејски фудбалски стручњаци сматрају да је више од кадровске политике савеза везане за селектора проблем опадање интересовања за тај спорт међу младима и смањење играчке базе, посртање репрезентације на Мундијалу је покренуло ланчану реакцију која ће, чини се, добро продрмати најужи врх јужнокорејског фудбала.

Сатирична нумера је последњих недеља постала један од најпознатијих интернет мимова везаних за Светско првенство и капитена Француске.

Песма се масовно користи уз видео-исечке капитена Француске, а на друштвеним мрежама је постала део сатиричног наратива који прати његове наступе и понашање на терену. Мим је настао као спој интернет хумора и медијских спекулација о његовом утицају у клубу и репрезентацији.

Последњих месеци, пре свега у шпанским медијима попут Марке, Аса и Спорта, појављивале су се непотврђене информације о поделама у свлачионици Реал Мадрида, као и о наводном утицају појединих играча на одлуке у клубу.

Иако те тврдње никада нису званично потврђене, у јавности су додатно подгрејале причу о Мбапеу као централној фигури свих дешавања.

После смене Карла Анчелотија прошле сезоне, а затим и одласка Ћабија Алонса услед лоших резултата почетком ове године, тај наратив наставио је да живи и у дигиталном простору, где је Мбапе све чешће приказиван кроз сатирични оквир као неко ко има контролу над дешавањима у клубу.

Ситуације са Светског првенства довеле су до тога да се идеја прошири и на репрезентацију.

На мечу против Норвешке, приликом изласка из игре, капитенску траку није лично предао Орелијену Чуаменију, већ је уручио судији Мајклу Оливеру уз "наредбу" да је проследи новом капитену. Снимак је брзо постао виралан и додатно подстакао интернет тумачења.

Неколико дана касније, после меча са Шведском у којем је постигао два гола, селектор Дидије Дешан му се у шали наклонио, што је на интернету одмах добило нови живот у форми мима.

Мбапе је у Филаделфији, током убедљиве победе над Ираком на мечу који је због олује био прекинут два сата, радницима показивао где се на терену задржала вода и у ком смеру да је уклоне.

Интернет хумору допринео је и Усман Дембеле, који га је током путовања на окупљање репрезентације у шали назвао "Мобуту", алудирајући на Мобутуа Сесе Секоа, дугогодишњег ауторитарног лидера Заира.

"Зовите Мобутуа. Килијане, Мобуту, дођи овамо", рекао је играч Пари Сен Жермена.

Од "златног дечка" до "диктатора"

Када је Француска 2018. године освојила Светско првенство у Русији, Мбапе је био највећа млада звезда турнира. Са 19 година понео је надимак "златни дечко" и награду за најбољег младог играча, уз четири гола и једну асистенцију.

Након турнира, Пари Сен Жермен је откупио његов уговор за 160 милиона евра, чиме је постао један од најскупљих играча у историји фудбала. У Паризу је током шест сезона одиграо 178 утакмица и постигао 162 гола.

На Светском првенству у Катару 2022. године поново је био једна од главних звезда, али је утисак јавности почео да се мења. Иако је у финалу против Аргентине постигао хет-трик, појављивале су се прве озбиљније поларизације у начину на који га публика доживљава.

Истовремено, сваког лета су се појављивале гласине о његовом преласку у Реал Мадрид, што је додатно хранило медијски наратив о његовом статусу у европском фудбалу.

Када је коначно стигао у мадридски клуб, део јавности почео је да га посматра у новој улози – не као "златног дечка", већ као фигуру која изазива подељена мишљења и чији се утицај често преувеличава у јавном простору.

Што је његов статус у светском фудбалу постајао већи, то су и његови поступци све чешће били предмет интернета, сатире и мимова.

"Килијан Мбапе, Килијан диктатор, онај ко влада тереном, човек вере. Килијан Мбапе, Килијан диктатор, моја реч је закон, шта ћеш урадити?", једна је од главних порука песме.

Да ли је Мбапе заиста човек са толиким утицајем у Реал Мадриду или је постао жртва интернет културе која од сваке ситуације прави наратив, вероватно ће остати без коначног одговора.

Јасно је, међутим, да је од "златног дечка" светског фудбала постао један од најполаризованијих играча своје генерације – и један од оних чији сваки потез брзо постаје материјал за нове интернет мимове.

Французи важе за једног од главних фаворита турнира, али су Парагвајци већ показали да умеју да сруше и највеће, пошто су у претходној рунди елиминисали Немачку после драме и пенала.

Са друге стране, Мароко ће покушати да понови успех са претходног Мундијала, док Канада жели да настави свој историјски поход и први пут се домогне четвртфинала.

Недеља доноси два можда и најатрактивнија дуела ове фазе.

Бразил ће одмерити снаге са Норвешком, коју предводи расположени Ерлинг Холанд, у мечу који обећава отворен фудбал и велики број прилика.

Неколико сати касније следи окршај Мексика и Енглеске – сусрет две репрезентације које су кроз досадашњи ток турнира показале и квалитет, али и одређене слабости.

Енглези су фаворити на папиру, али Мексико је већ доказао да зна како се играју велике нокаут утакмице.

У понедељак је на програму европски спектакл.

Португалија и Шпанија укрстиће копља у дербију осмине финала, мечу у којем ни најмања ситница може да одлучи победника. Обе селекције су до сада оставиле добар утисак, Шпанци нешто бољи, па многи овај сусрет виде као финале пре финала.

Истог дана снаге ће одмерити и Сједињене Америчке Државе и Белгија. Американци су једна од најпријатнијих прича турнира, док Белгија поново показује да уме да буде најопаснија управо у елиминационим мечевима.

Последњег дана осмине финала пажња ће бити усмерена ка Аргентини, која после тешко избореног пролаза против Зеленортских Острва сада игра против Египта.

Светски шампион је показао да није непобедив, али је још једном демонстрирао шампионски карактер у најтежим тренуцима.

Египћани, охрабрени драматичним пролазом у претходној рунди, сигурно верују да могу до новог великог изненађења.

Други меч последњег дана доноси судар Швајцарске и Колумбије. Швајцарци су поново стигли до нокаут фазе захваљујући препознатљивој дисциплини и тактичкој стабилности, док Колумбија игра један од најбољих турнира у последњих десетак година.

Осмина финала Светског првенства трајаће до 9. јула.

Зашто је Португалије упркос тријумфу предодређена да испадне и шта је недостајало Хрватима да наставе пут ка новом чуду на Мундијалу?

Одмах смо искористили прилику и да попричамо о сусрету између Португалаца и Шпанаца у осмини финала, за који Реља верује да ће комфорно припасти Шпанији.

О БиХ смо причали много, а у поразу од Сједињених Држава нам нису показали ништа ново. Нису успели да направе изненађење, али турнир напуштају уздигнуте главе.

Колико пак може екипа Маурисија Покетина и зашто би морали да се припазе Белгије, која је на спектакуларан начин избацила Сенегал и наставила да напредује, иако играју јако лош фудбал?

Затим је дошао ред на критиковање Рељине предикције о Немачкој као прваку света. "Панцери" су изгубили већ у шеснаестини финала од Парагваја и наставили лош низ резултата на Светским првенствима.

Да ли је кикс био искључиво Нагелсманова грешка или Немачка једноставно више није на нивоу највећих фудбалских сила? Такође, може ли најављени долазак Јиргена Клопа нешто да промени?

Француска је наставила да сеје страх против Шведске и изгледа веома моћно. Тренутно су први фаворит за титулу, а њихов потенцијално највећи ривал - тим Шпаније - наставио је да подиже форму за најважније мечеве.

Из прикрајка вреба Бразил, који уопште не делује лоше. Може ли Карло Анчелоти да приреди још једно чудо и одведе "кариоке" тамо где нису биле још од 2002. године?

Одговоре на ова питања можете наћи у видео снимку на почетку текста. Уживајте!