Шест година касније, Реџиналд Вокер је рекорд однео у Јужну Африку, јер је трчао 10,6 секунди.

Ни шест година после тога ствар се није претерано променила, јер је Ралф Крег био брз као Вокер.

Године 1920, резултат је стагнирао, па је Крис Педок трчао 100 метара за 10,8 секунди.

Ипак, 1932. године Еди Толан је дистанцу истрчао за 10,3 секунди.

Једнако брзо у Берлину је четири године касније трчао Џеси Овенс. Хитлер је био бесан. Свет више није био исти.

После рата, 1948. године Харисон Дилард је потврдио "чврстину" резултата 10,3 секунди.

Границу од 10 секунди "нагазио" је Роберт Хејс 1964. године.

У Мексику 1968. године рекорди су падали као снопље, па је Џејмс Хејнс трчао 100 метара за 9,9 секунди.

Године 1980, без америчких спринтера, Британац Алан Вреилс је трчао 10,25 секунди.

Године 1984, Карл Луис је претрчао за 9,99 секунди. Око његове друге златне медаље на 100 метара постоје озбиљне дилеме.

Британац Линфорд Кристи је 1992. године 100 метара "прегазио" за 9,96 секунди.

Четири године касније освета Канађана – Донован Бејли 9,84 секунди.

Мо Грин је, 2000. године, 100 метара истрчао за 9,87 секунди.

Српски олимпијски клуб је основан на иницијативу младих официра, махом школованих у Француској, међу којима је водећу улогу имао капетан Светомир С. Ђукић уз активну улогу Владислава Влајка Савића, директора листа „Ново време".

Српски олимпијски клуб је основан у редакцији „Новог времена" на четвртом спрату хотела "Москва" у Београду као прва званична олимпијска организација Јужних Словена.

За директора је изабран капетан Светомир С. Ђукић, за секретаре потпоручник Милош Илић и студент Александар Боди, за благајнике дрогериста Милосав Јовановић и капетан Милорад Петровић, а за почасног председника генерал у пензији Никодије Стевановић.

Први донатори или велики добротвори, Српског олимпијског клуба били су "Ново време" и Трамвајско друштво, који су приложили по 4.000 динара.

Према „статутима" Српски олимпијски клуб је основан:

а) да олакшава оснивање витешких друштава и спортских клубова, као и морално и материјално, делом и саветом, помаже витешка друштва и клубове који постоје;

б) да приређује земаљске и светске олимпијске утакмице и игре,

в) да приређује путовања и пешачења разних група по отаџбини и ван ње,

г) да предузима мере за буђење и подстрекавање витешког духа у народу.

"Статути" Српског олимпијског клуба сведоче да он није основан да био постао део међународног олимпијског покрета јер се за њега није ни знало. Тек поткрај 1911. године, чак годину дана по оснивању, Светомир Ђукић бележи: "У времену највеће активности сазнало се да постоји и Међународни олимпијски комитет" и тек тада је, по Ђукићу са њим "ухваћена веза" и покренута акција за учешће српских спортиста на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. и пријем у Међународни олимпијски комитет.

Српски олимпијски клуб је поред Средишње управе имао и окружне, среске, месне, па чак и сеоске одборе (или олимпијске клубове) који су ницали широм Србије.

Они су самостално или у сарадњи са Средишњом управом организовали „олимпијске утакмице" - Ускршње, Видовданске, Петровданске, Михољске... Такмичило се у лоптању или „фусбалу", одржавана су коњичка такмичења, „пешачке утакмице", „веслачко-пливачке утакмице", извођен је и „пентатлон" (рвање, скок увис, бацање камена, трчање и гађање из пушке), бацали су се „синџирлија", копље и камен, скакало увис с мотком од бамбусове трске и без ње, возили су се велосипеди...

Српски олимпијски клуб односно Олимпијски комитет Србије, је оснивањем нове државе 1919. године постао Југословенски олимпијски одбор, а затим Југословенски олимпијски комитет и под тим именом наши спортисти учествовали су на свим олимпијским играма до 2000. године. У Атини 2004. учествовала је мисија Олимпијског комитета Србије и Црне Горе (име промењено 3. априла 2003).

Од 8. јуна 2006. Олимпијски комитет Србије је после 94 година поново постао представник олимпијског покрета и спорта државе Србије, настављајући континуитет чланства у МОК, који је започео Олимпијски комитет Србије 1912. године.

О значају Игара који су им Грци придали сведочи и чињеница да их је свечано отворио грчки краљ Џорџ први и да су чланови краљевске породице уживо посматрали већину такмичења.

На првим модерним Олимпијским играма учествовали су спортисти из 14 земаља, а најбројније су биле делегације Грчке, Немачке, Француске и Велике Британије, са 241 спортистом, колико их се надметало за медаље. Игре у Атини биле су највеће спортско такмичење одржано до тада.

Женама, у духу античке традиције, наступ на Играма није био дозвољен, а спортисти су се борили за медаље у воденим дисциплинама, атлетици, рвању, мачевању, тенису, бициклизму, дизању тегова, гимнастици и стрељаштву.

Иако су била на програму, такмичења у веслању нису одржана због јаког ветра, док је надметање у једрењу отказано због недостатка одговарајућег броја једилица.

Победници су, уместо златних, добијали сребрне медаље, дипломе и круну од малсиновог венца, другопласирани дипломе и ловорове круне, а трећерангирани само медаљу од бакра за успомену.

Прву златну медаљу на модерним Олимпијским играма, освојио је Американац Џејмс Брендан Коноли, који је тријумфовао у троскоку, а највише златних медаља освојио је Немац Карл Шуман.

Спортисти су поделили 43 комплета медаља, а највише их је освојила екипа САД, укупно 20, од чега 11 златних. Јунак Игара био је грчки маратонац, пастир Спиридон Луис. Иако је победио у, за Грке, најважнијој дисциплине на Играма и постао национални херој, Луис се повукао у свој дом у предграђу Атине и никада се више није такмичио у маратону.

Мада се жене нису такмичиле у Атини, на посредан начин, у историју олимпизма ушла је Гркиња Стаманта Ревити, позната и под надимком Менпомена, добијеном по музи трагедије у античкој митологији. Ревити је, љута што јој организатори такмичења нису дозволили да учествује у маратону, у знак протеста, дан после званичне трке одлучила да претрчи 42 километра, на стази од Маратонског поља до Атине.

Упркос чињеници да на првим Олимпијским играма нису учествовали спортисти Краљевине Србије, наша земља је, ипак, на посредан начин, имала своје представнике.

Краљ Александар Обреновић био је једини страни шеф државе који је присуствовао том спортском догађају, док је један од најзанимљивијих такмичара био репрезентативац Угарске, Србин Момчило Тапавица.

Тапавица, иначе свестрани спортиста, на Атинским играма се такмичио за Угарску, која је самостално наступала, без обзира што је била део Хабзбуршке монархије и признавала власт аустријског цара Фрање Јосифа.

На Играма у Грчкој Тапавица је, чак, успео да освоји и бронзану медаљу у тенису, у појединачној конкуренцији. Стигао је до полуфинала, где је изгубио, али је са Грком Констатиносом Паспатисом добио бронзану медаљу пошто се меч за треће место није играо.

Тапавица се такмичио и у рвању грчко-римским стилом и дизању тегова, а успех и наступ снажног Србина сигурно би био много убедљивији да се током такмичења није повредио. Он је, наиме, био толико снажан да су његови пријатељи из војске тврдили су да је могао да неколико кругова трчи око касарне и истовремено носи двојицу питомаца под мишком.

Угарска екипа зато је највише очекивала од њега у дисциплинама у којим је требало да демонстира своју снагу.

Значајног успеха Тапавицу је, међутим, коштала његова самоувереност и разметљивост. У дисциплини дизања тегова једном руком намеравао је да до победе дође само из једног покушаја, па му је у тренутку када је избацивао тежину, о којој нико није смео ни да размишља, пукао мишић у десном рамену.

Због те повреде Тапавица је у дизању тегова са две руке стигао до шестог, а у рвању до четвртог места.

Прве Олимпијске игре званично су затворене 15. априла. Током трајања Игара грчки краљ Џорџ први лобирао је да његова земља буде домаћин свих будућих Игара. Ту жељу он је изразио и приликом званичног затварања смотре, а његову иницијатицву подржала је и већина учесника атинских такмичења.

Његовој намери оштро се супротставио покретач модерног олимпијског покрета француски барон Пјер де Кубертен, који је искористио свој утицај у Међународном олимпијском комитету да домаћин других Олимпијских игара буде Париз, престоница његове домовине.

Преглед освојених медаља на Играма у Атини изгледа овако:

злато, сребро, бронза

1. САД 11 7 2

2. Грчка 10 17 19

3. Немачка 6 5 2

4. Француска 5 4 2

5. Велика Британија 2 3 2

6. Мађарска 2 1 3

7. Аустрија 2 1 2

8. Аустралија 2 0 0

9. Данска 1 2 3

10. Швајцарска 1 2 0

11. Мешовити тимови 1 1 1

Иако је Кубертенова идеја актуелна и у модерном добу, Олимпијске игре данас представљају снажан и значајан покрет, чију важност вероватно ни њихов оснивач није могао да наслути.

Олимпијске игре представљају најважнији спортски и сигурно најзначајнији медијски догађај савременог света.

На Првим Олимпијским играма модерног доба у Атини 1896. године учествовали су спортисти из само 15 земаља, што је, ипак, представљало солидну основу за развијање значајног међународног спортског покрета.

Идеју о оживљавању олимпизма Кубертен је почео да развија након пораза своје земље у француско-пруском рату 1870-1871. Он је, наиме, сматрао да француски војници нису били довољно физички припремљени за борбе, да су млади људи неактивни, као и да немају развијен такмичарски и победнички дух.

У исто време у Европи је, захваљујући истраживањима немачких археолога Хајнриха Шлимана и Ернста Куртијуса, нагло порасло занимање за античку Грчку и манифестације које су одржаване у тој држави, а посебно за Олимпијске игре.

Иако су историјски извори о настанку античких Игара изгубљени током протеклих векова, о том древном такмичењу, ипак, постоји довољно информација.

Према једној од сачуваних легенди, Олимпијске игре покренуо је антички бог Зевс, поводом победе у бици за власт над оцем Хроносом, док је према другој полубог Херакле одлучио да се сваке четврте године у Олимпији одржава такмичење на један стадиј (око 185 метара), као успомена на његову велику победу у трци у том граду.

Први веродостојан запис о одржавању Олимпијских игара датира из 776. године пре нове ере, па се та година наводи као датум одржавања прве Олимпијаде, иако неки историчари тврде да су се слична такмичења одржавала од 13. века пре нове ере.

У почетку је на Играма одржавана само трка на један стадиј, а касније се програм ширио, па су се стари Грци такмичили и на деоницама од два и 24 стадија, у панкратону (комбинација бокса и рвања), класичном рвању, петобоју, песничењу и осталим дисциплинама.

На Играма су могли да учествују само Грци, женама такмичење није био дозвољено, а портисти су се од 720. године пре нове ере надметали потпуно голи. О значају манифестације сведочи и то да су у античком добу периоде Олимпијада примењивали као једну од метода за бројање година.

Кубертена је посебно инспирисао мит о Олимпијском примирју, по коме су за време трајања Игара све грчке државе прекидале сва непријатељства.

Олимпијске игре су током римске владавине Грчком губиле значај, а цар Теодосије их је 393. године нове ере, након што је хришћанство прогласио једином званичном религијом Царства, потпуно укинуо, пошто је сматрао да представљају остатке паганских ритуала.

Идеју о заједништву међу народима и надметању младих људи на спортском, а не бојном пољу, Кубертен је почео да реализује 1894. На конгресу на Сорбони, који је одржан од 16. до 23. јула, добио је подршку међународног аудиторијума да прве Олимпијске игре модерног доба организује у Грчкој, домовини те манифестације.

Том приликом формиран је и Међународни олимпијски комитет, који је добио задатак да организује Игре у Атини, а за његовог председника изабран је Грк Деметриус Викелас.

На Олимпијским играма у Атини, коју је отворио грчки краљ Џорџ И, такмичио се 241 мушкарац из 14 земаља, а подељена су 43 комплета медаља. Спортисти су се надметали у гимнастици, атлетици, бициклизму, мачевању, тенису, рвању, стрељаштву, пливању и дижању тегова, а такмичења у једрењу и веслању нису одржана, иако су уврштена у олимпијски програм.

Међународни олимпијски комитет, по завршетку манифестације, одлучио је, упркос великом противљењу Грка, да се следеће Игре одржавају у другим земљама и то је био један од кључних разлога што је та манифестација брзо стекла огромну популарност широм света.

Током свог развоја Олимпјске игре пролазиле су кроз разне фазе и различита искушења. Игре у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. биле су су у сенци великих светских изложби које су организоване у тим градовима и трајале су скоро по пет месеци.

Игре у Лондону трајале су, чак, шест месеци, а тек у Лос Анђелесу 1932. програм је сведен на 15 дана, колико и данас трају.

Упоредо са ширењем и популаризацијом олимпијски покрет се суочавао са бројним проблемима.

Значај популарности највеће спортске манифестације на свету врло брзо су схватили политичари, који су преко њих покушали да промовишу своје циљеве и пројекте, а у последњих тридесетак година огроман утицај на организацију Игара имају и највеће мултинационалне компаније.

Олимпијске игре први је, још 1936. у Берлину, злоупотребио Адолф Хитлер, који је покушао да их искористи за афирмацију национал социјализма, а велику штету олимпизму, током хладног рата, нанели су и челници САД и СССР, стављајући често политику испред спорта.

Најтрагичнији догадјај у 112 година дугој историји модерног олимпизма догодио се 1972. у Минхену, када су палестински терористи, представници организације Црни септембар, убили деветорицу изреалских спортиста и два тренера, учеснике Игара.

Тероризам је и данас, 40 година након те трагедије, уз, све присутнији допинг, један од највећих непријатеља олимпијског покрета.

Гесло, које се приписује Кубертену, није важно победити, важно је учествовати, одавно се не уважава у олимпијском покрету. Та фраза, којом се афирмисала масовност олимпијског покрета, одавно је изгубила изворни смисао и сада се најчешће апострофира као неуспешни "алиби за губитнике".

Спортисти већ дуже време не бирају средства да постигну циљ и користе разне допинг стимулансе, како би постигли врхунске резултате. Све чешћа појава је да МОК, некада чак и неколико месеци по завршетку Игара, допингованим спортистима одузима медаље и та безскрупулозност појединаца све више и озбиљније угрожава смисао такмичења и спорта.

Најчувеније олимпијско гелсо брже, више, јаче и даље је, медјутим, актуелно. На предстојећим Олимпијским играма у Лондону биће сваки спортиста уложиће максимум снаге, спретности и знања да постигне најбољи резултат и покуша да освоји медаљу којом ће стећи доживотну славу у својој земљи.