Извор: РТС

Милоје, Милоје, Милоје... кошаркаш са којим "можеш у инвазију"

Са свега неколико центиметара изнад два метра доминирао је под кошевима као да игра на мердевинама. Недостатак висине успешно је надокнађивао изузетном снагом, мање тела а више карактера, интелигенцијом, борбеношћу и огромним срцем које га је мучки издало. "То је играч са којим можеш да идеш у инвазију", говорио је Душко Вујошевић о Дејану Милојевићу, док су му се партизановци након сваког доброг потеза (колико их је само било) клањали са трибина подигнутих руку и уз чувено "Милоје, Милоје, Милоје"...

Дејан Милојевић је рођен 15. априла 1977. године у Београду. Кошаркашку каријеру је почео у београдском Беовуку, где му је тренер био Миша Лакић. На једној јуниорској утакмици Милојевић је постигао је 131 поен.

Од 1998. до 2000. играо је за ФМП из Железника, а потом напушта Београд и одлази у подгоричку Будућност.

У Црној Гори је провео четири успешне године и трасирао пут трофејној каријери. У сезони 2000/2001. освојио је са црногорском екипом дуплу круну и ушао међу 16 најбољих тимова у Европи.

Будућност је те сезоне у изузетно занимљивој финалној серији првенства Југославије победила Партизан након пете и одлучујуће утакмице у "Пиониру" која је завршена убедљивим тријумфом гостију 103:75. Тренер сјајне генерације био је Богдан Тањевић, а у екипи су били и Саша Павловић, Игор Ракочевић, Дејан Томашевић, Благота Секулић, Дејан Радоњић...

Милојевић је полако али сигурно постајао све важнији шраф у тиму и поправљао поентерски учинак из сезоне у сезону. У првој је за Будућност у Евролиги просечно бележио 4,6 поена, да би пар година касније у Улеб купу постизао 14,9 поена по мечу.

Трећег дана 2004. године поставио је рекорд AБA лиге по броју индексних поена на једном мечу. На утакмици против Ловћена постигао је 35 поена (15/19 из игре), уписао 18 скокова, четири асистенција и две украдене лопте, што је збирно дало индекс 59.

Доминација у црно-белом

Добре партије у Подгорици запазио је и Душко Вујошевић, па Милојевић пред сезону 2004/2005. облачи црно-бели дрес. Одмах је постао један од најважнијих Партизанових играча и за две сезоне у Београду приказао најбољу кошарку у каријери.

Са црно-белима је освојио две титуле првака државе - у сезонама 2004/2005. и 2005/2006. Три године заредом био је најкориснији играч регионалне АБА лиге - први пут у дресу Будућности, а наредна два као члан Партизана. Проглашен је и за најбољег играча Србије и Црне Горе у сезони 2003/2004, а неколико пута је био и МВП кола Евролиге.

У том периоду Партизан није направио значајнији резултат у Европи, али је Милојевић пружао доминантне партије - бележио је просечно 20,8 у првој и 16,4 поена у другој сезони Евролиге.

Милојевићев квалитет на свим деловима терена и свеприсутност у игри показује податак да је у сезони 2004/2005. имао и 11,5 скокова, 3,5 украдене лопте и 3,3 асистенције по утакмици - индекс корисности 30,5.

Незаборавна је партија од 2. децембра 2004. године и невероватан допринос победи Партизана над Олимпијакосом (87:73). Милојевић је забележио индекс корисности 55 - још увек други најбољи у историји Евролиге. Убацио је 35 поена, поделио три асистенције, ухватио 14 лопти и пет украо. Изнудио је и седам фаулова, а из игре је погодио 13 шутева из 17 покушаја.

Валенсија, Галатасарај и (замало) поново Партизан

Овакве партије обезбедиле су му и први инострани ангажман. Потписао је уговор са шпанском Памесом, клубом из Валенсије који данас носи име града у којем игра.

Милојевић у Шпанији није био на нивоу из Партизана али далеко од тога да није пронашао своју улогу. Поентерски учинак од 12,7 односно 9,7 поена по мечу није занемарљив. Памеса је у те две сезоне такмичење у шпанском првенству завршила у четвртфиналу.

После Валенсије, постао је члан турског Галатасараја, али се већ пред сезону 2009/2010. враћа у Партизан. Ипак, након припремног периода схватио је да због проблема са коленом не може потпуно да се посвети кошарци. Одлучио је да не игра за црно-беле са пола снаге већ да заврши играчку каријеру.

Међу бројним признањима и медаљама које је Дејан Милојевић као кошаркаш освојио, налази се и златна медаља са Европског првенства у Турској 2001. године, али и одличје истог сјаја са Европског првенства за младе репрезентације 1998. године.

Тренерска каријера о којој би се тек писало

Након одличне играчке, Милојевић је направио и тренерску каријеру о којој има шта да се напише иако су највећи успеси несумњиво тек били пред њим.

Свој други кошаркашки живот почео је као помоћник Владе Вукоичића на клупи београдске Меге. Убрзо је преузео место првог тренера и доказао да је педагог који кошаркашко знање и искуство уме да пренесе на младе играче.

Из године у годину Мега је правила све боље резултате иако је остала верна концепту развоја младих и талентованих кошаркаша са свих крајева света.

Никола Јокић, Василије Мицић, Марко Симоновић, Влатко Чанчар, Тимоти Луваву, Ивица Зубац и Гога Битадзе стасали су под Милојевићевим патронатом и касније заслужили визу за пут у НБА лигу.

Мега је 2016. савладала Партизан у финалу и освојила Куп Радивоја Кораћа у Нишу, а стигла је и до финала АБА лиге, избацивши у полуфиналној серији амбициозну екипу Будућности.

Управо је Подгорица била наредна Милојевићева тренерска дестинација. Као и док је био играч, узео је дуплу круну (Куп и првенство Црне Горе), али се није дуго задржао пре него што је 2021. ангажован за помоћника Стива Кера у Голден Стејт вориорсима, са којима је освојио НБА титулу.

Био је помоћник и селектору Игору Кокошкову у репрезентацији Србије.