Септембар, 2019. И поред великих очекивања, са можда и најјачим саставом који је имао у свом селекторском мандату, Ђорђевић са Србијом завршава Светско првенство у Кини на петом месту и објављује да олази са тог места.

А шта је урађено за тих (скоро) шест година и шта је остало иза Салета? Пуно тога!

Оно што се прво броји су медаље и наступи на великим такмичењима, а ту је биланс благо речено добар - три медаље, четири полуфинала и једно пето место:

СП 2014 - друго место

ЕП 2015 - четврто место

ОИ 2016 -  друго место

ЕП 2017 - друго место

СП 2019 - пето место

Али, можда битније од свега је то што је Ђорђевић својим еланом, харизмом и марљивим радом успео да уради је то што је нацији вратио веру у кошаркашку репрезентацију. 

Иако мрзим кованицу ”култ репрезентације”, он га је (за разлику од многих који су о њему причали у различитим спортовима) вратио и унапредио. 

И натерао је целу земљу да се опет ”ложи” на злато и да верује да је оно достижно. Као некад.

Можда и најбољи пример какав је напредак српска репрезентација доживела под руководством Ђорђевића је тај да је тим на СП 2014. у Шпанију испратило око три хиљаде људи у Пиониру и поред бесплатног улаза, уз пораз од Новог Зеланда. Августа ове године репрезентацију је у Београду пред пут на исток у победи против Литваније у Арени гледало 20.000 људи. Са плаћеним картама. 

Нажалост, дешавања у Кини нису ишла по плану, а на то је утицало много фактора, што познатих (повреде играча, касно окупљање тима, систем такмичења и путовања кроз Кину), што јавности непознатих, а којих има што је сада већ бивши селектор и спомињао.

Лични утисак ми је да Сале на овом првенству није био свој. 

Није било жара у његовим очима и енергије из меча против Шпаније 2014. године, када је показао зубе целој хали, а ни тактичко-концепцијски то није била ни бледа сенка меча полуфинала ОИ 2016 против Аустралије, без дилеме његовог најбољег у селекторском мандату. 

Очигледно је много тога радио и морао да ради против својих принципа, и то га је на крају коштало успеха у Кини.

Заоставштина која остаје иза њега је велика и важна, а с обзиром на његову опсесију златом верујем да ово збогом није крај, већ да ћемо га поново једног дана гледати поред клупе у мајци са српским грбом.

До тада, браво Сале и велико хвала!

Тројица од њих носила су дрес Факунда Кампаца (бели и тегет аргентински, те бели Реалов), док је један од њих носио тамно плави фудбалски дрес. Упитао сам га да ли то што нема дрес плејмејкера Аргентине значи да му је омиљен неки други играч?

”Не, не! Никако. Факу (скраћено од Факундо) је мој брат! Наш брат! Одрасли смо заједно у Кордоби, заједно тренирали кошарку”, као из топа је одговорио Сантијаго, који најбоље од ове четворице говори енглески језик. 

Објашњава ми да је обучен у дрес локланог клуба Кордоба, који је недавно поразио Ривер Плејт, клуб за који сам се изјаснио као за омиљени у аргентинском фудбалу.

Открива да су дошли на овај далек пут да подрже свог ”омбреа” Факунда и да, кад су већ стигли до финала ван свих прогноза, сада желе злато.

”Идемо до краја сад! Можемо да узмемо злато и надокнадимо отето 2002. године”, каже Сантијаго, који са пријатељима и управо Кампацом, (који је дао највећи новац за бизнис) води два бара у свом граду од милион становника.

"Други део те утакмице гледали смо тако што смо прекинули тренинг. Није било лако стварно, иако смо били деца, 10-11 година. Плакао сам, признајем”. 

Тада му откривам да сам из Србије, која је победила у том легендарном финалу, на шта су су све сва четворица узјогунила и почела да гестикулирају рукама да је у питању била крађа. 

Одговорих да се делимично слажем (фаул им није свиран у последњм нападу, и нека није), али да смо те године ипак заслужили злато.

”Не бих се сложио” одговара ми уз осмех и додаје: ”Зато ћемо сада да освојимо, ако ни због чека другог онда због Луиса Сколе, који је те 2002. рекао да се таква прилика пружа само једном у животу”.

У његовом случају и други пут, и то чак 17 година касније... 

Пиши. Бриши.

Ајде. Немој.

Те речи и гласове чуо сам у глави када је на ред дошло писање текста после изузетно болног пораза од Аргентине.  

Знам да мора нешто да се напише, али исто тако знам да је у неким случајевима боље писати са временском задршком. Зато је и преноћило, али боли исто и у новом дану.

Након свега до сада виђеног, некако имам осећај да смо на овом првенству гледали две српске репрезентације.

Прва је она убедљива, самоуверена, ефикасна и атрактивна коју смо пратили у припремама (не заборавимо 10-0 скор) и у прва четири меча у Кини.

Наравно, тренинг мечеви и противници које смо победили у прва четири наступа на Мундијалу, изузев Италије, нису никакав репер. Бар нису требали да буду.

А онда, на мечу против Шпаније, у директној борби за прво место и лакши пут у завршницу турнира, као да је на терен изашла нека друга екипа. Без идеје, без елана, без оног карактера да се добија и када се не блиста.

У истом ”неритму”, нажалост, наставило се и најважнијем мечу на турниру, против Аргентине, која нас је, народски речено, школовала (мада се може рећи и сколовала) и добила са два и по играча, уз дужно поштовање целом саставу одличног тренера Серхија Ернандеза.

Шпанци су оголили све наше проблеме, а Аргентици исте експлоатисали до савршенства, вртећи ”пик” у бескрај (ах тај мали Кампацо), користећи вишак простора за шут споља (12 убачених тројки, чак девет у првом полувремену) и на крају затворивши меч игром на искуство, односно на Сколу (20 поена за 39-огодишњег мајстора).

Проток лопте и одбрана која нас је до сада красила и која је чинила основу система, а на којима је селектор инсистирао, појављивали су се у траговима. 

Наш најбољи играч Никола Јокић, ол-стар НБА центар, поене је углавном правио тако што ”зидао” у рекету трошећи снагу на дуеле са центрима Аргентине, а сви знамо да то није његова примарна кошарка. Истина, на овом мечу од 31 минута, 27 је провео на позицији пет, али рутине и уиграности ту није било.

Човек који је најбољи плејмејкер међу високим играчима на свету и који у НБА лиги доминира управо у ”пик ен рол” игри са бековима, ту улогу на овом мечу али и на целом првенству није имао, у овом тиму дугајлија и мањка бекова, што је селектор истакао као главни проблем на конференцији за медије.

Али нису ни Јовић и ни Мицић (поготово у његовим личним околностима) криви за ”распад система”, као ни Гудурић, који се у том систему тражио од почетка припрема и који се очигледно у њему није снашао.

Несрећа је што четврти преостали бек и наш најбољи играч на шампионату, Богдан Богдановић, био изузетно добро чуван и константно удвајан, те је уз пуно трошења убацио 21 поен. Фалила му је подршка, а понекад је деловао као Сизиф на терену.

Дисбаланс међу позицијама био је превелик. Били смо спори. Били смо троми. Били смо превисоки, чак и да изузмемо позицију пет, на којој се на крају крајева није знало ко је прва а ко четврта опција. Били смо... Па све оно што претходних година нисмо.

Истина је да смо имали пуно проблема у припремама за шампионат у том контексту (повреде Теодосића и Милосављевића који би сигурно били део тима), истина је да су те припреме спровођене у већем свом делу са крњим саставом, али намеће се питање зашто није пронађена алтернатива, нити када је реч о саставу нити када говоримо о начину игре.

Слепо инсистирање на стилу који са овим саставом није могао да да исти резултат као ранијих година, доказ је да се систем урушио изнутра и да више није био способан да се мења и прилагођава.

Времена за детаљну анализу ће бити, али једно је већ сада сигурно и стоји и сада и стајаће и на крају првенства и довека - пропуштена је шанса генерације да се узме светско злато, гледајући и на састав нашег тима и састав највећег такмаца и кошаркашког владара светом, тима САД.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)

Била је проузрокована поразом, али и сазнањем да нећемо овог лета видети Шангај већ да се враћамо на влажни југ и додајемо километре ионако већ импресивној бројци.

Иако ће многима звучати и деловати уврнуто, у мени се јавља потреба да јавно искажем захвалност Шпанцима, мада је компликација пута и селидба у Донгуан последње што ми/нам је требало.

Хвала

Последња утакмица у Вухану, којом је затворено првенство у овом невероватном граду, нама је послужила за отварање очију. Односно, бар би тако требало.

Срећа наша што је то дошло у моменту када шанса за поправити постоји, и зато захвалност иде тиму и нарочито селектору Шпаније.

Иако су нас надиграли као нико до сада, желим да верујем да су нам заправо учинили услугу.

Услугу у смислу што су нас (и играче али и медије) скинули са облака једним од бројних офанзивних скокова, и треснули о земљу.

Као и сваки пад, и овај боли. Боли, јер је дошао од великог ривала. Боли, јер нас је послао у тежи део жреба. Боли, јер нисмо личили на себе.

Носиоци игре, осим изванредног Богдановића, подбацили су.

Јокић је био нервозан (искључење које се мора преиспитати, иако је фаул над њим био чист као суза) и статичан, а Немања Бјелица поприлично одсутан (тако је бар изгледало мени на загревању), а два дозвољена скока преко њега у првом минуту на паркету и касније очајан шут само су потврдили те ”сумње”. 

А комбиновање неколико врста одбрана и констатна контрола ритма и темпа утакмице коју је задао Скариоло, оголила је проблеме који постоје у нашој игри, а које су претходне убедљиве победе гурнуле под тепих. 

Имали смо пуно потешкоћа са зонским поставкама када је и брзи проток нестајао, плејмејкери Шпаније шетали су се по нашем рекету и уз помоћ расположених Гасола и Клавера бушили нашу одбрану. Чак ни скок нисмо успели да исконтролишемо и дозволили смо као највиша екипа на турниру 13 скокова противнику. 

Пораз никада није добар, али овај може да буде.

Доживели смо га на последњој станици која дозвољава исправке, а ток меча и дешавања на терену али и ван њега могу бити, и надам се да ће бити разлог да се екипа ”скупи”, да одреагује на прави, онај наш начин и да евентуално реши унутрашње проблем уколико их има.

Није требало

Ипак, овај пораз је закомпликовао много тога, и померио српски тим и српске медије и извештаче из идеалног сценарија.

”Орлови” ће до жељеног злата и медаље морати летом кроз шибље тежег дела жреба.

Прво стижу незгодни и на првенству непоражени Аргентинци сутра од 13.00, а тријумф у том мечу вероватно би заказао дуел са Американцима у полуфиналу, а не у финалу како се очекивало и како су многи, и ја међу њима, пројектовали.

Поред тога, и логистички су околности постале компликованије, и за екипу али и за новинаре из Србије. 

Уместо жељеног, планираног и на крају крајева логичног ”пењања” у Шангај, Шпанци су нам чекирали повратак назад у ”безваздушну” провинцију Гвангдонг (изузетно велика влажност), али не у Фошан, него у Донгуан, који важи за најкошаркашкији град у Кини.

Тако ће се до Пекинга и надамо се борбе за медаље превалити више од 2000 километара, док би из Шангаја то било ”тричавих” хиљаду, а да не заборавим овде и разлику у раздаљини из Вухана до Донгуана у односу на Шангај, која је готово 700 километара.

Али, како је - тако је.

А није лако.

Мада, никада није ни било...

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)   

Таксијем од хотела возио сам се преко 20 километара и стигао до улазне капије у подножју за 50 јуана, док улаз у ово, већ на први поглед стиче се утисак, велелепно здање, стаје 70 јуана.

Прво што ћете видети када кренете у обилазак је језерце које краси лишће лотуса. Иако је све добро уређено и добро обележено, мало који садржај има опис и објашњење на енглеском језику, што дефинитивно јесте проблем да доживаљај и угођај буде потпун.

Но, то ме није спутало. Имао сам какво-такво предзнање о самом месту, па сам са добрим еланом наставио даље, уз степенице из правца јужне куле ка оној централној.

Иако је данашња кула подигнута 1986. године и то након укупно 12 рушења током историје дуге готово 1800 година, на километар удаљености од првобитне која се налазила на "Брду Змија" и тик уз обалу гигантске реке Јангце, сјаја јој не недостаје.

Када у њу уђете, у приземљу ће вас "дочекати" керамички мурал белог облака и жутог ждрала (у Кини се сматра краљем свих птица који значи дуговечност).

Други спрат красе речи поеме "Белешка о кули Жутог ждрала", коју је написао песник династије Танг, Јан Баожин, а коју добар део Кинеза зна да вам изрецитује напамет, а која је послужила многим касније познатим овдашњим песницима као узор и пример да посете ово место и потраже своју инспирацију за стваралачки рад.

На последњи спрат се не можете попети, али се са последњег доступног пружа спектакуларан поглед на Црвену реку и панораму града. 

Иако је ово место у којем можете уживати и којем можете посветити цео један дан, ручати, одоморити се, распоред и обавезе ми то нису дозволиле, те сам након десетоминутног уживања на тераси једног од 40 објеката највеће културно-историјске заштите у Кини, кренуо ка излазу. Успут свратих до продавнице сувенира (магнет је око 300 динара, тј. 20 јуана).

Иако постоји она народна да "не можеш рећи да си био у Риму ако ниси видео Папу", ја (поред очигледних писаних докумената) могу да кажем да сам био у Вухану, јер сам својим очима видео кулу "Жутог ждрала".

Једна од многих ставки са ”to do” листе за Кину је чекирана...

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)  

Некако доминира жута боја, а мене ентеријер баш асоцира на Кину, на ту естетику. 

Када бих морао да је сместим у стил и епоху рекао бих ”модерни кинески соц-капитализам”.

Капацитет је негде око 12.000 места, а сама дворана је из категорије ”старијих”, направљена 2002. године.

Ипак, основни утисак који ми је био у глави током резултатски извесног меча Србије и Порторика био је тај што је дворана полупразна. Тачније, испунило ју је 3.705 гледалаца, што је отприлике трећина капацитета.

Горе - доле, толико их је било и на другом мечу дана између Италије и Шпаније.

Без дилеме мало. Мало и за другу фазу СП.  Мало и за меч једног од главних фаворита за злато. Мало за екипу која у свом саставу има пет НБА играча и суперзвезду какава је Никола Јокић.

Дакле, шта је проблем и хоће ли имати ко да гледа европски класик између Срба и Шпанаца у недељу у 14.30 по европском, односно 20.30 по локалном времену?

Хоће, али вероватно поново не пуно гледалиште. 

Како су ми рекли људи који за Фибу раде у организационом тиму, тако је било и у првој фази и трибине ниједном нису биле испуњене, за разлику од Фошана, где меч између ”орлова” и ”азура” био распродат, а на осталим мечевима било испуњено око 70-80% капацитета.

Покушао сам и успео да сазнам у чему главна цака, поред реално високих цена карата.

Наиме, људи који руководе продајом и расподелом карата у Вухану (локални организациони комитет) нису расположени и вољни да карте које прете да ”пропадну” односно да се не продају, дају неким групама или појединцима бесплатно. Како ми је открила Украјинка која ради за светску кошаркашку федерацију, то је у Фошану и неким другим градовима био случај, али не и овде.

Како год било, почетак меча Србије и Порторика изгледао је тако што је око 3000 људи било на доњем прстену, док је горе био остатак. Средином прве деонице, онима који су били у ”голубарнику” дозвољено је да сиђу спрат ниже и тако је, уз пар изузетака, меч праћен из ближег круга.

Стога, можда је ту логика у нелогичном наступу кинеских тапкароша три сата пре меча, који су карте од 880 јуана (око 120 евра) продавали у распону од 200 до 400 јуана, што је преведено у евре 25-50. Илити, дај да уземемо бар нешто пара за ове карте које смо добили на поклон или ”на фору”.

Ипак, верујем и очекујем да би за меч између шпанске ”фурије” и српске казнене експедиције ситуација на трибинама требало да буде знатно боља, не и идеална. Дакле, хала сигурно неће бити дупке пуна иако меч који нам следи без дилеме то заслужује.

Карата на благајни још има и то за све секторе, трибине и позиције (проверио сам то после нашег меча са Порториканцима). 

Српских навијача ће сасвим извесно бити и на том мечу, иако се осетио благи пад у бројности у односу на Фошан, који је знатно ближи Асутралији, одакле је већина српских навијача и дошла на ово првенство. Мада, има и оних који су циљано у Кину дошли пред овај меч, са намером да остану до краја. Ја лично знам тројицу таквих.

Шпанци такође нису у свом традиционалном броју када су кошаркашка такмичења у питању, али и њих би требало буде више него данас, преносе ми очекивања колеге из шпанске ”Марке”.

Али, главно је питање да ли ће Кинези, они локални, препознати какава им се прилика указује, да уживо гледају две најдоминантније европске репрезентације последњих година, деценија?

Искрено се надам да хоће, али исто тако искрено не верујем да ће се то и догодити.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović) 

Одсели су у истом хотелу, брзо се спријатељили, дружили се током дана и утакмице у хали посматрали заједно.

”Носили су српске мајице и било нам је занимљиво. Вероватно су чекали и тражили наше играче па смо се тако у холу хотела и упознали”, каже Жељко. 

”Они су веома добри и пристојни момци. Разлог зашто волимо српску кошарку је и то што увек имамо добру комуникацију са Србима”, надовезује се Чен.

Пјао је српску кошарку заволео јер се негује несебичан стил, дели се лопта.

Омиљени играч?

”Теодосић, Милош Теодосић. И Бјелица. А она воли Богдановића”, каже момак из Кине.

Овај пар је два пута већ био у Србији и има врло позитивно искуство.

”Да, посетили смо Београд, Нови Сад, Суботицу... Има пуно лепих ствари, замкова. А Срби су врло пријатни, ентузијасти и предусретљиви”, каже Чен.

Срби из Мелбурна поручују да су им били заиста добри домаћини и да би волели да им узврате гостопримство.

”Они знају више о нашој кошарци него пријатељ мој и ја. Добро, не баш буквално али близу, и то не само о кошарци већ и о Србији генерално.”

”Водили су нас около, показали град, водили у музеј и на ручак. Били су веома пријатни”, надовезује се Небојша.

”После Вухана идемо у Пекинг, на финале!” за крај поручује Пјао а сви остали одобравају пре него што су ушли у дворану да подрже Јокића и остатак српског тима.

Полазна станица био нам је оближњи Гвангџоу, где смо стигли неких сат времена пре поласка воза у пола 11.

Процедура и гужва на железничкој станици била је скоро па као на аеродрому, што је и разумљиво с обзиром да је овај вид превоза веома заступљен и коришћен у Кини.

А у вагону средње категорије веома удобна седишта и довољно места за ноге. Није била бизнис класа, али се са спуштањем наслона до неких 45 степени може направити солидан привремени кревет.

Иако сам планирао да пут преспавам, путници из задњег дела вагона су ме ”натерали” да устанем.

Била је то српска породица Бајић из Бризбејна, која је уместо одмора на мору одлучила да лето посвети кошаркашкој репрезентацији своје земље и да их подржи у прве две фазе Мундијала. 

Испоставиће се да је госпођа Снежана, доктор рударства и геологије, рођена у истом граду где и ја (Бор). Са супругом Милованом, ћерком Јелисаветом и сином Вукашином на најмлађи континент одселила се 2007. године, али се најмање једном годишње враћа у матицу.

Каже да јој је основна идеја овог пута осим подршке нашем националном тиму била да код своје деце, која иначе активно тренирају кошарку у Бризбејну, на овај начин пробудити осећај припадности и идентификације са Србијом, који је по њеним речима у паду и попушта пред аустралијским утицајем.

Да ли ће успети не зна, али се о покушају морамо похвално изразити.

Иначе, док смо разговарали, воз је јурио шинама без да се то нешто претерано да осетити. Пријатна вожња у модерном амбијенту, са интернет конекцијом којој изгледа могу приступити једино Кинези.

А брзина? За 105 километара на час брже од Ивана Гавриловића.

Тако је око 900 километара ”поједено” за тачно четири сата (уз неколико успутних станица) и стигли смо у град који лежи на две реке (Хан и Јангце) и који има три дела повезана мостовима.

Водич у аустобусу који нас је превозио до хотела открива нам да је Вухан по површини већи и од највећег кинеског града Шангаја, којем се сви у групи искрено надамо.

Пре тога, меч са Порториком у петак од 10.30 (РТС 1) и наше упознавање са двораном ”Вухан Гимназијум”, капацитета 13.000 места а у којој екипа Србије није одрадила поподневни тренинг због умора и исрпљености.

Из истог разлога данас ћу раније на спавање... 

Иако сам знао да неће бити лако и једноставно као против Анголе и Филипина, био сам прилично миран пред меч са Италијанима, и искрен да будем, ни у једном једином тренутку нисам сумњао у рутинску победу.

Нисам стрепео ни када је иза линије 6.75 све погађао Хакет, ни када се разиграо Галинари, ни када је харденовске шутеве са једне нoге убацивао Белинели.

А нисам се нервирао ни када је Богдан промашивао слободна бацања, ни када је Бели (дуго) био на нула поена, ни када се данас нешто нервознији Јокић ”качио” са Италијанима. Или они са њим, можда је прецизније.

Знало се и пре меча, а на мечу и видело, да ”азури” немају чиме да се супроставе нашим мишићима и центриметрима у рекету, нити могу да погађају цело време, а камоли да нам одбрамбено-физички испарирају четердесет минута.

И све је дошло на своје. Јовић је добро дириговао, а богме и погађао. Јокић са неких 30% снаге пунио све колоне, а Бјелица подсетио зашто је некада играо и плеја. Радуљица у свом ”зен” али наоштреном стању, а сурови Богдан нашпанован на ”30+". 

Тако екипи са ”чизме” није било спаса, иако су га тражили у, назовимо је, чврстој игри и њима својственим чаркама. Срећа те није било неконтролисаних рекација, мада јесте неких прескакања...

Енглеска најава 

Иначе, последњи дан у Фошану искористио сам да коначно уђем у древни храм Зумијао, о чему ће те моћи да прочитате посебну причу.

Елем, након шетње кроз главну турситичку дестинацију у Фошану, колега Влада из ”Новости” и ја трагали смо за местом у оближњем Лингнан Тјанђин кварту за предах, кафу и ручак. 

Седамо у један ”бистро” и еспресо чекамо више 20 минута. Размишљамо да устанемо и одемо, али нашу нервозну игру добро ”чита” Енглез и практично мој имењак Марк, који је Лондон пре девет година заменио Кином.

”Спорији су мало, али је све што нуде је врло добро. Будите стрпљиви”.

Чим је то изговорио наша кафа је стигла. И јесте била добра.

”Ок, друже, уз извињење што те ометам у оброку, реци нам шта то једеш? Да не лутамо по менију”, упитао сам га. 

”Нудле са говедином. Одличне су, заиста. Једем их често овде пошто живим ту иза угла. Нећете погрешити”, рекао је. 

Објашњава да га је посао довео у Кину пре скоро деценију. Током недеље ради као консултант за послове увоза и извоза, док је викендом тренер у млађим категоријама у једном фудбалском клубу у Гвангџоу, пошто је тај посао радио и у Арсеналовој омладинској школи.

Мислио је да смо и ми због фудбала дошли у провинцију Гвангдонг, као и добар део Срба које је упознао, али се након нашег одговора да је повод ипак кошарка сетио да је у току СП, па је уследило је питање: ”Куда идете даље?”

На наш помен Вухана, реаговао је изразом лица као када пробате нешто покварено и неукусно.

”Ох, одвратан град! Велик, загађен, прљав, тмуран…”, набрајао је. ”Мени се ни мало није допао и надам се да нећете тамо дуго остати, већ да ће те отићи на неко лепше место. Рецимо Шангај или Пекинг, у којима сам живео и који су много отворенији за Европљане и далеко лепши”, објаснио је свој став.

Насмејали смо се, и онда сам превео још једну нашу изреку и завршио разговор, али и свој одјавни блог из Фошана, речима: 

”Из твојих уста у Божије уши!”.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)

Али није нажалост било времена нешто пуно урадити пре тренинга нашег тима, који је био заказан за подне, а на којем нас је селектор очекивао после 13 часова.

А тамо добра атмосфера, рад али и осмеси. Наравно, задужен за штимунг био је Мута Николић, који се током репрезентативног лета као што је ово претвара у озбиљног колекционара вина.

Верујем да многи од вас који ово читају знају за његова такмичења са кошаркашима државног тима, али није згорег то још једном поменути.

Наиме, Салетов помоћник има своје сталне ”муштерије” за такмичење у тројкама, а поред ”вечитог”ривала Богдана Богдановића и нешто мање редовног Марка Гудурића, ”донатор” за Мутину винску колекцију често буде и најбољи играч међу њима - Никола Јокић.

Искрено, не знам које је тренутно стање дуга, али знам да им Мута све памти, као што он зна да тим његовим игрицама подиже борбени дух тима и позитивно утиче на атмосферу, која је (свима овде нам се чини) озбиљнија и прилично ”затегнутија” него ранијих година, што је донекле и очекивано с обзиром на улог и циљ.

Данас ју је мало опустио и Бирчевић, који је добро прихватио ”зицер” добијен од новинара током давања изјаве из два дела, док је Милутинов у знатно озбиљнијем тону рекао да против Италијана поред велике борбе и добре утакмице очекује и нову победу, трећу узастопну над истим противником.

И управо би он и његово колеге из изузетно високе унутрашње линије сутра требало да имају важну улогу у мечу против тима којем је највиши играч висок ”свега” 205 центиметара.

Леп дан који сам већ помињао, колега Милун из ”Спортског журнала” и ја хтели смо да искористимо да обиђемо древни замак у историјском кварту Зумијао, али долазак испред улаза у пет до пет није био довољан, јер се за пет минута колико је остало до краја радног времена не може ни прописно ући, а камоли нешто видети. Зато ћемо тамо отићи сутра, уз још неко од важних места у Фошану (још већамо које).

Пошто за замак није било времена, за шетњу и вечеру у комерцијалној, веома лепо организованој и уређеној четврти Лингнан Тјанђин, недалеко одатле јесте.

Како је општи консензус међу колегама којима смо се тамо прикључили био да се после пар дана једе нешто ”европско”, а пошто ништа слично нашој чорби било које врсте у ресторанима не можете очекивати, одлучили смо се за проверну комбинацију - каприћоза и пиво. И нисмо погрешили, пошто је пица заиста била изнад свих очекивања.

С обзиром да је убрзо уследила нова ”рутинска” провала облака, решисмо да док не стане погледамо други део дуела између САД и Турске, и то је била још једна добра одлука у кратком интервалу.

Утакмица у којој просто нисмо знали за кога да навијамо (има ваљаних аргумената и разлога и за једну и за другу страну), али је некако већина прижељкивала да види пораз Америке већ у другом колу првенства.

То се као што знате ипак у Шангају није догодило, а поред гомиле нелогичних потеза који су се ређали у последњој четвртини, али и у продужетку, директни и чини се највећи кривци за то су били Доуш Балбај и Џеди Осман, који су у последњих минут и по, при предношћу за њихов тим промашили по два слободна бацања (дакле укупно четири) и практично поклонили победу тиму Грега Поповича, чији је израз лица указивао на очигледан унутарњи бес.

Оно што су Турци испустили, Бразилци предвођени Ацом ”Трицом” нису, те су после велике борбе у другом колу групе Ф у такође драматичном финишу у Нанјингу победили Грчку са Јанисом Адетокумбом.

Трагичар је био рековалесцент Костас Слукас, који је од три слободна бацања за продужетак у последњем секудну меча промашио последњи. 

Велики ”upset" што кажу сада већ озбиљно забринути Амеркинаци направила је и Доминиканска република, која је са 70:68 савладала Немачку и избацила је са првенства.

Дакле, закувало се у Кини и фаворити нису више тако сигурни. Само да ми сутра против Италијана (13.30, РТС 1) не будемо у тој чорби, иако нам нека наша права чорба свима овде у Фошану и те како недостаје...

Без пуно порблема и са пуно егзибиција, Салетова казнена експедиција забележила је 12 узастопну победу овог лета, а другу на првенству.

Србија - Филипини 126:67.

Згодно за рекорд 

Са укупуно 105 поена разлике Србија је тријумфовала у прва два сусрета. На ”минус 46” замрзнута је Ангола, док су још дубље у српском суровом замрзивачу остављени Филипинци (минус 59). 

Наш државни тим је данашњи меч искористио да поправи рекорд у асистенцијама постављен у суботу, те је лествицу са 32 померио на 37, док је забележен и рекорд у броју постигнутих поена на једном мечу, ако рачунамо селекцију од осамостаљења Србије 2006. године. 

Уколико пак гледамо целокупну историју југословенске кошарке, то је други најефикснији меч, пошто је Малезији 1986. године убачено пет поена више - 131. 

Како рече селектор после меча, ако ни због чега другог, овакви мечеви са далеко слабијим ривалом ваљда за поправљање рекорда једино и служе.

И све је то лепо и радује. 

А посебно радује приступ код играча српске репрезентције, који су веома озбиљно и максимално посвећено одиграли прва два меча, иако су и те како свесни да противници играју исту игру али не и исту лигу кошарке. А то уме да буде тешко, да натереш себе да радиш нешто а да исход већ знаш. Зато, честитке играчима и целом стручном штабу.

Класик 

Искористили су ”орлови” меч против срчаних али рекао бих полупрофесионалних играча са Филипина (изузимам из те групе дебељушкастог и очито немотивисаног Андреја Блача и Греба Норвуда, који је у озбиљној кошарци), да се истрче и ”наместе руку” за дерби групе против ”азура”.

Најстарији у српском тиму Макро Симоновић сматра да две победе у припрема против наредног противника немају никакав значај за предстојећи окршај.

”Те две победе што смо имали у припремама ништа не значе, ми морамо да се концентришемо на њих јер ће та утакмица у среду бити поптпуно другачија. На првој утакмици од те две нису били комплетни, друга је била неизвесна. Међутим, ово је оно што се сада броји. Нема ту неких тајни, ми већ шест-седам година функционишемо на овај начин, тако да немамо шта да кријемо”, рекао је Симоновић за РТС.

Са друге стране италијански плејмејкер Данијел Хакет (дакле није Хекет, питали смо човека), очекује добру битку:

”Знате шта, ми немамо шта да изгубимо у том мечу. Играмо против Србије, која је по мом мишљењу једна од најјачих екипа на свету. Прегледаћемо утакмице које смо недавно играли против њих и видети шта можемо. Шансе постоје, утакмица почиње резултатаом 0:0. Ми ћемо бити ’наоштрени’. Као што је познато, дуели Србије и Италије су увек били ’класици’, те се надамо да кажемо да одиграмо још један”, рекао је Италијан америчког порекла.

Посебно радује игра повратника у тим ”професора” Немање Бјелице, који је изгледао добро на терену, без грча и било каквих проблема са коленом, те је за свега 16 минута у игри испоручио 20 поена, и заслужио награду за најбољег протагонисту сусрета.

Куриозитет је да ”Бели” није промашио ниједан шут - 7/7 за један, 4/4 за два и 3/3 за три поена, уз три скока и по једну асистенцију и украдену лопту. Импресивно!

Chinese job 

Што се околотеренских дешавања тиче, није било неког богатог садржаја, ни у граду нити испред хале. Разлог је, (погађате) киша, која се непосредно пре почетка меча претворила у снажну олују и прилично невреме. 

Но, на путу до хале, односно у наткривеној ”фан зони” срео сам пребивалишно шаренолику петорку српских навијача (Перт, Тајланд, Филипини, Београд, Нови Сад), који су на Фошан дошли и на пренство, али и са намером да са Кинезима склопе неки посао. 

Вели један од њих: ”Када за оволико њих има посла мора да буде и за нас”. Откривају да тројица од њих имају карте и план да испрате ”орлове” све до финала и Пекинга, док се двојица враћају после четвртфинала.

Разочарање домаћина 

Вече се завршило праћењем меча Кина - Пољска, хтели ми то или не.

Наиме, након завршетка меча Србије и Филипина, кинески волонтери у Фошану су готово престали са радом и посветили се гледању меча њихове селекције и Пољске, на неколико пултова тј. ТВ пријемника. 

Бурно су и карактеристичним повицима поздрављали сваки кош њиховог тима као да је гол, али су на крају тужни напустили дворану, пошто су Пољаци после продужетка успели да славе у скоро па изгубљеној утакмици (Кинези имали плус три за 14 секунди до краја).

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)

А планирао сам да обиђем древни замак ”Зумијао”. Међутим, задржавање од 45 минута у пословници кинеског мобилног оператера ”Чајна мобајл” завршило се у исто време када је почео велики пљусак, који је са повременом променом интензитета трајао цела три сата.

Стога, уместо да се у данашњем блогу бавим и туристичким доживљајем једног од симбола Фошана, остају ми махом кошаркашка дешавања и приче око терена (верујем да моје тросатно лутање тржним центром никога не занима).

Са кабаницом и капуљачом на глави претрчао сам део пута од излаза из ”мола” до уласка у метро, а код аутомата за куповину жетона срећем оца и сина из Београда, који су јуче дошли у град и који су такође били онемогућени да га данас мало боље упознају.

У кратком разговору ми је момак, који и сам тренира кошарку, рекао да га су га прве две утакмице Д групе мало и разочарале због огромне и идентичне разлике између Србије и Анголе, те Италије и Филипина (46 поена). Вели, није очекивао изненађење али јесте бољи отпор аутсајдера.

И као да ми је тим речима најавио оно чиме ће Сале почети обраћање медијима на крају тренинга, неких сат времена касније.

”Не бих се само лимитирао само на анализи Филипина, већ генерално систем такмичења Светског првенства са 32 учесника. Дешава се да постоје такве разлике, такве утакмице, не само у овој групи. Мора да се постави знак питања у кровној организацији, да ли нам то одговара, да ли је то добро за кошарку коју презентујемо медијима у свету, или ћемо да вратимо на мало реалнији однос снага”, рекао је Ђорђевић, јасно алудирајући на то да је СП са оволиким бројем тимова превише, и да мора да се нађе боље решење.Ипак, нешто размишљам. Моје лутање тумарање тржним центром у ишчекивању престанака кише имало је је заправо мало везе и са кошарком”, рекао је измешу осталог селектор, поред најаве да ће се Бјелица наћи у тиму за меч са Филипинцима. 

Док сам чекао да ми се неки фајлови аплоудују, размишљао сам о неиспуњеним циљевима које сам сам себи поставио, и онда схватио да је данашњи боравак у тржном центру уз константо гледање кроз прозор, ипак имао и некакву кошаркашку конотацију. 

Наиме, прошао сам поред бар три-четири радње ”Анта спорт”, познате кинеске компаније за производњу спортске опреме која је, осим што је дуго година била технички спонзор српске тенисерке Јелене Јанковић, произвођач патика за сјајног шутера из Голден Стејта Клеја Томпсона.

Он је, бар по оном што сам приметио у Фошану, највећа НБА звезда у Кини.

Током куцања и слања извештаја након тренинга, у прес центру чули смо од колега за проверени италијански ресторан ”Мала Италија”, где је пица јако добра а пиво приступачно, те смо се тамо претпоследњом метро линијом и упутили.

Ипак, ”пољубили смо врата” што се каже, пошто италијански Кинези или кинески Италијани, како вам је драже, раде до 22.30.

Но, наша жеља да кишни и тмурни дан завршимо испијањем кинеског пива била је јача, те смо пронашли један бар, европско-америчког изгледа, у који нас је љубазна домаћица, својервсна кинеска крчмарица, просто увукла.

Помоћу офлајн мода забрањног ”гугл транслејта”, споразумели смо се да нам донесе прву од тура локалног точеног пива, којем нисам запамтио име али јесам укус, јер је било неочекивано добро, а катализатор је вероватно био кикирики у готово неограниченим количинама.

Тако сам са колегама из осталих српских редакција писаних, онлајн и ТВ медија провео вече дискутујући о стању српске кошарке и српске репрезентације.

Који су закључци нека остане наша мала тајна, али могу вам открити само једно - сви су на овај далек пут кренули сам вером и убеђењем да можемо и да ћемо освојити то дуго чекано злато. А знате, бар ви који редовно читате сајт РТС-а, да сам ја већ дуго у том ”гасу”.

На крају ову симпатичну и надасве стрпљиву девојку једва убедисмо да узме бакшиш који смо јој оставили. Помоћу телефонског преводиоца одоворила ми је да то нису њене паре и да не може да их узме, али сам јој, такође преко преводиоца, објаснио да то схвати као нашу захвалност за њену гостољубивост и добру услугу. На послетку је ипак пристала, иако знам да то није део угоститељске културе у овој земљи.

За крај, поделићу са вама фотографију из тоалета овог симпатичног локала, која врло добро описује како сам ја, али и многи моји сапутници, доживео Кинезе за ова три-четири дана. 

Не разумем готово ништа (заиста слабо, јер ретко ко говори енглески), али разумем љубазност. И захвалност.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)  

Они су у Фошан пристигли из различитих крајева Азије (Шенџен, Гвангџо, Шангај, Хонг Конг, Јапан) и Океаније (Бризбејн, Мелбурн, Перт, новозеландски Окленд), али и оних који су на премијерну утакмицу долетели из Србије (срео сам момке из Невесиња који су били са нама у авиону, али и највијаче из Трстеника, Београда…).

Било је ту традиционалних скандирања уз мало алкохола, а групица највеселијих навијача, који себе називају ”Седморица величанствених” (имају и бренидране мајице са све златном медаљом) најчешће је певала химну из 2014. године ”Играј и победи”, групе ТХЦФ.

Поред изворно наших навијача, било је упадљиво да и неки Кинези у халу улазе са обележијима Србије како би навијали за ”орлове”, а један од њих нам је испричао како се заљубио у српску кошарку:

”Било је то пре неких десетак година када сам гледао Пеђу (Стојаковића) у Сакраменту. Сада волим НБА звезде, пре свих Јокића, па и Бјелицу. Обожавам тимску игру Србије и убеђен сам да можемо до злата и победе над Американцима”, рекао је.

Што се саме утакмице тиче готово је све већ речено и написано. Али ево како сам је ја видео у једној реченици - нешто спорији почетак, који је био превазиђен добрим шутем за три поена, да би касније до изражаја душао сув квалитет и физичко-висинска доминација нашег тима, уз сјајну нападачку партију играча утакмице Богдановића.

Оно што је било интересантно је дочек и пријем који је Никола Јокић имао код кинеске публике. 
Када је први пут улазио у игру добио је велике овације, тачније речено вриске. 

Слично је било када би постизао поене или уделио неку луцидну асистенцију. На крају је добио и скандирање његовог презимена, истина мало модификовано као да се скандира и њему и његовој браћи - ”Јокићи, Јокићи, Јокићи…”

Добро је у том смислу прошао и Боби Марајновић, са мало мање децибела у овацијама и без скандирања. Ипак, све то му је како каже веома пријало и уживао је.

”Супер, лепо је овде стварно. Стварно прија када људи знају за мене и када ме на тај начин поштују”, изјавио је див из Бољевца.

Иако сам већ досадио себи са писањем на ту тему, ипак ћу се још једном дотаћи услова за новинаре, који су негде од полувремена постајали све гори и гори, да би након меча Интернет у прес центру просто престао да ради! 

То је, логично, произвело велику нервозу и незадовољство међу колегама, а жалбе и молбе код организатора да ураде нешто тим поводом биле су узалудне. Истина, трудили су се они, правили спискове сајтова и сервера којима је немогуће приступити, али побољшања није било.

Услед тога се добар део нас одлучио на одлазак из хале већ након прве четвртине меча Италија - Филипини (утакмица је већ тада била резултатски решена - 39:10 за ”азуре”), па смо wi-fi и FTP срећу потражили и пронашли у знатно бољим (не и довољно добрим) условима које нам је у том смислу пружио ”Свисотел”, у којем смо смештени.

Сутра је дан паузе, али ће наши кошаркаши одрадити један тренинг уочи наредног меча са Филипинцима, а нас ће дочекати око пола осам по локалном времену (значи у пола два по српском времену). До тада, срдачан поздрав из Фошана!

У халу четворочлана екипа РТС-а долази знатно пре тога, како би подигли новинаркске акредитације за шампионат. Иако смо колега Шаренац и ја наше узели прилично брзо, за добар део наших колега из Србије то није било тако.

Наиме, десетак њих је услед изостанка дозволе локалне полиције остало без акредитација, па је објашњавање и убеђивање са запосленима у акредитационом центру који једва и да говоре енглески језик било право мучење. И потрајало је добрих два сата.

На крају, уз асистенцију људи из Фибе пронађено је привремено решење и издата им је једнодневна дозвола, а шта ће бити сутра нико не може да предвиди.

На последњих пет минута тренинга ушли смо нешто пре 19.00 по локалном времену, а по завршетку истог Васа Мицић и Марко Гудурић рекли су нам готово идентичну реченицу: ”Спремни смо, једва чекамо да почне”.

Том реченицом је своје обраћање на српском језику почео и селектор Ђорђевић, који је осим јасне поруке да га не занимају прогнозе и разноразна рангирања екипа учесника, открио и да Немања Бјелица због повреде тј. цисте на колену која га мучи већ неко време, неће бити у тиму сутра ујутру, већ ће имати индивидуални тренинг.

”Полако. Паметно. Мирно. Корак по корак”, рецепт је којег ће се селектор држати током шампионата, а почев од меча са афричком селекцијом (РТС 1, 09.30) коју изузетно респектује.

Након што смо забележили изјаве из српског табора, враћамо се у ледену дворану прес центра (температура 18 степени!), како би те материјале средили и пустили у етар, али ту добар део нас долази у проблем са Интернет конекцијом, која је била врло лоша и често је ”пуцала”. 

Дакле јуче смо имали среће да некако познате рестрикције ”кинеског дигиталног зида” не осетимо у толикој мери, данас то није било тако (проблеми исте врсте дочекали су нас и у хотелу), али ће сутра наводно бити боље, јер како нам рекоше волонтери помоћу ”гугл транслејта” (офлајн мод наравно), од првог дана првенства у функцији ће бити wi-fi намењен само представницима медија.

Оно што једино није чудно и што функционише без грешке у Фошану је метро, који смо данас први пут користили (две вожње).

Савршено организован, тачан, брз и чист, али и лак за коришћење (foreigners friendly да тако кажем), а у којем једна вожња кошта четири кинеска јуана, што је негде око 60 динара.

Пошто смо се тек око 22.30 вратили у центар, у реон хотела, једина опција за вечеру био је ”Мекдоналдс” (радње и ресторани раде махом до 22.00), те сам невољно у сред Кине јео амерички junk food, који да будем искрен готово никад не конзумирам у Србији.

Срећом, тај оброк сам убрзо залио локалним кинеским пивом. Одлучио сам се за ”Tsingtao”, пилснер који има мало киселкаст укус али и пристојан квалитет.

Занимљиво, у Кини у којој је осим зграда све некако мини, ”зидарац” има 0.6 литара. Ваљда ће овај текст прочитати и неко запослен у српским пиварама…

Марко Љубомировић (LjubomirovicM)

Већ први лет до Истанбула ме је на занимљив начин подсетио где сам се упутио. 

Наиме, имао сам срећу да ред од три седишта делим само са једним човеком, али не обичним. 

Био је то млади репрезентативац Кине, а који својом висином очекивано био асоцијација на најпознатијег кинеског спортисту Јао Минга. Нисам успео да из његовог тихог и не баш разумног гласа утврдим како се зове, али ми је на телефону откуцао своју висину. 

225. 

Мршави дугајлија је дакле за три центимента виши од највишег играча на предстојећем превнству у Кини, нашег Бобија Марјановића.

Нисам након тога могао да са њим више да комунцирам јер му енглески језик није добар, али сам током трајања лета могао да видим са каквим се проблемом по питању ”смештаја ногу” сусрећу овако вискоки људи. Он дословно није могао да седи пет минута у једном положају, већ је током трајања лета констатно покушавао да пронађе угоднији.

Међутим, ни он а ни ми остали нисмо могли ни да претпоставимо какав нас авион чека за онај дужи лет, који од Истанбула до Гвангџоуа траје пуних десет сати. 

Иако је авио компанија била турска, авион као да је био намењен Кинезима. Али не оним попут мог ”комшије” са првог лета, већ оним какве углавном знамо - ниске и ситне. Ја сам са својих 185цм једва издржао ноћ у оном теснацу. Без сна разуме се.

Али, било како било, стигосмо ми око пет поподне по локалном времену у Гвангџу, и онда стрпљиво сачекали у подужој ”змији” од реда на пасошкој контроли. 

Био сам први из новинарске групе који је дошао на пулт, где ми је гопсподин са друге стране стакла након мог одговра да сам у Кину дошао поводом Светског првенства, уз широки осмех рекао: Јокиц!

Узвратио сам осмеом, и одговорио потврдно. И после скенирања прстију и лица, та контрола је била убрзо готова. Много боље и брже него што смо се надали…

Након тога на излазу са аеродрома срећемо групу навијача Србије, који су и поред велике удаљености и компликованог пута ипак решили да дођу и на лицу места подрже Салетове ”орлове”.

Било их је из Ваљева, Београда, Невесиња и из Чачка, одлакле је Лазар Јеремић, који је поред признања да је опрао руке у Морави за срећу, рекао и следеће:

"Када год смо имали велика очекивања, ништа нисмо урадили. Идемо утакмицу по утакмицу, уз велику концентрацију и квалитет који поседујемо, мислим да можемо до медаље без проблема. Све је могуће на овом првенству, пустимо момке да играју", додао је Лазар.

Оно што је словило за главни страх колега током пута јесте то да ли ћемо и какав Интернет имати у Кини, а све због познатих ограничења, као и да ли ће нека од ”ВПН” апликација радити и помоћи нам да те рестрикције некако заобиђемо и неометано радимо посао због којег смо дошли.

На срећу, на аеродрому је то било могуће, као и у хотелу у Фошану, у који смо стигли након два и по сата вожње аутобусом модерним аутопутем са пет трака у једном смеру.

Дакле, за сада је тај ”кинески дигитални зид” прескочен, али видећемо како ће то бити сутра, када наша репрезентација има последњи тренинг (12.45) уочи суботњег почетка Мундијала и меча са Анголом (09.30, РТС 1).

Толико за прво јављање из топлог и кишовитог Фошана, у којем се некако боримо за ваздух због влажности од преко 85%.