Наша група била је у Гранади, а почетак против Египта (85-64) био је очекиван. Теодосић са 15 и Радуљица са 13 поена били су најефикаснији. У другом колу Француска је више била срећнија него боља, победила је 74-73, највише хахваљујући Жофре Ловерњу који је дао 19 поена. У нашем тиму најефикаснији је био Мирослав Радуљица са 21.

У мечу са Ираном (83-70) није било проблема, лидери су били Немања Бјелица са 18 и Богдан Богдановић са 16 поена. Групу смо завршили са два пораза, прво од Бразила (73-81, Теодосић 14) а онда и од домаћина Шпаније (73-89). Само су Бјелица (29) и донекле Радуљица (13) парирали Пау Гасолу (20), Навару (15), Рубиу (12)...

У осмину финала отишли смо са четвртог места у групи, биланс од две победе и три пораза, још више осцилације у игри, нису давале право на оптимизам, али Ђорђевић је знао шта ради. Успео је да уради оно што је сан сваког тренера – да форму постепено диже, да тим најбоље игра кад је најпотребније и кад више нема право на грешку.

Ривал у осмини финала била Грчка, ривал кога сам прижељкивао. Било је 90-72 за наш тим. Сви су играли добро а за поене су били задужени Богдановић (21), Радуљица (16), Теодосић (13), Калинић (12)...

У четвртфиналу је чекао Бразил, ривал из групе, али сада у потпуно подређеном положају. Наш тим је заблистао и победио 84-56 (37-32), после сјајне игре у другом полувремену. Цео тим је играо сјајно а најефикаснији је био Милош Теодосић са 23 поена са сјајним процентом шута: 2/4 двојке, 3/5 тројке, 10/10 пенали, четири асистенције, три скока... Играло је свих 12 играча, а поене су дали деветорица, двоцифрени су били још Богдановић (12), капитен Ненад Крстић и Радуљица по 10. Посебно је значајан био допринос Крстића који је играо после повреде и опорављао се током првенства.

На реду је био још један реванш, Французима који су у четвртфиналу разочарали домаћина Шпанију победивши 65-52. Србија је тог 12. септембра 2014. одиграла једну од најбољих утакмица на светским првенствима. Победа 90-85 (46-32) била је плод фантастичне игре целог тима. Николас Батум нам је убацио чак 35 поена шутирајући тројке 8/12, али смо ми имали Теодосића (24 поена, тројке 5/7), Богдановића (13), Крстића и Радуљицу (по 11), Бјелицу (10)... Имали смо тим са више расположених играча који су тројке шутирали 8/15 (53,3%), а укупно из игре 32/56 (57,1%), који је имао више асистенција (19-17), мање изгубљених лопти (9-12)...

Србија је, после 12 година, поново била у финалу светског шампионата. Противник је била екипа САД која је је на путу до финала прегазила све ривале, на пример Словенију (119-76) и Литванију (96-68). Французи су освојили бронзу победом над Литванијом 95-93 а финални дуел протекао је у доминацији моћног америчког тима.

Тог 14. септембра 2014. у Мадриду актери су били:

САД-Србија 129-92 (67-41)

"Паласио де депортес" у Мадриду. Гледалаца: 13.673. Судије: Сеибел (Канада), Рижик (Украјина) и Виатор (Француска). Пет пенала: Бјелица (36).

САД: Кари 10 (4/4), Томпсон 12, Рос, Фарид 10 (2-4), Геј 11, Дерозан 10 (3-3), Ирвинг 26, Пламли 1 (1-2), Казинс 13 (7-8), Харден 23 (4-4), Дејвис 7 (3-4), Драмонд 6.

Србија: Теодосић 10 (1-2), Симоновић, Јовић 6, Богдановић 15 (4-4), Бјелица 18 (4-6), Марковић 3 (1-2), Бирчевић, Крстић 4, Радуљица 9 (3-3), Катић 2, Штимац 7 (1-1).

До финала амерички тим је све утакмице добио више него убедљиво, највише поена (77) дала је Турска, неке победе су биле са огромном разликом (114-55 против Финске, 119-76 против Словеније). Наши момци су "Америма" убацили 92 поена, више него било ко, али су примили 129. Меч је протекао у доминацији НБА звезда, од 21-35 после првих 10 минута преко 41-67 на полувремену до коначних 92-129. Они су попгодили 15 (од 30) тројки, ми пет (од 25). Скок је био 44-32 за Американце.

Без обзира на тежак пораз били смо задовољни, Србија се вратила у светски врх, медаља на мундијалу освојена је после 12. година.

Кајри Ирвинг из екипе САД био је МВП, у најбољој петорци су се нашли још Теодосић, Батум, Фарид (САД) и Пау Гасол. Први стрелац био је Бареа (Порторико) са просеком 22,0 а наш Богдановић је са Филипинцем Блачом поделио друго место са 21,2.

Наш тим је, под именом Србија и Црна Гора, завршио на шестом месту. Онда се на кормило вратио Жељко Обрадовић и доживео два дебакла, СЦГ је на Олимпијским играма у Атини 2004. била 11. од 12 екипа а на ЕП 2005. у Србији завршили смо на деоби од 9. до 13. места после пораза од Француске (71-74) у Новом Саду. Дно је било дотакнуто.

За Мундијал у Јапану 2006. се нисмо ни квалификовали, учествовали смо по (плаћеном) позиву Фибе. Екипу је у Јапан одвео Душан Шакота а од састава у коме су били Бојан Поповић, Бранко Јоровић, Вуле Авдаловић, Мирослав Раичевић, Игор Ракочевић, Миле Илић, Урош Трипковић, Дарко Миличић, Марко Мариновић, Огњен Ашкрабић и Коста Перовић није се много ни очекивало. Теоретска звезда тима био је Дарко Миличић, други пик на НБА драфту, али ни он ни остали нису много показали у Јапану.

Почело је поразом од Нигерије (75-82). Само је Ракочевић са 20 поена како-тако парирао афричком тиму. Онда је уследио пораз од Француске (61-65), Ракочевић је са 22 поена опет био најефикаснији али су Французи имали више расположених играча. Сласт победе наши играчи осетили су против нејаког Либана (104-57, Миличић 18, Ашкрабић 16, Трипковић 13).

Победили смо и Венецуелу (90-65, Ракочевић 26, Миличић 18) али нас је у реалност вратио пораз од Аргентине 79-83 Скола (22), Ђинобили (13), Ноћиони (12) и остали вратили су нам дуг из Индијанаполиса. У осмину финала отишли смо са 4. места у групи што је водило на Шпанију која је била прва у својој са биланосом 5-0.

Наш тим је у меч ушао као аутсајадер и-оправдао прогнозе. Изгубио је 75-87 од будућег првака света. Пау Гасол је предводио Шпанце са 19 поена, Руди Фернандез је дао 18, Хосе Калдерон 13. У нашем тиму најефикаснији је био Миличић са 18 а двоцифрени само још Ракочевић (11) и Бојан Поповић (10).

Завршили смо на 11. месту од 24 селекције. Шампион света, први пут у историји, постала је Шпанија победом (70-47) над Грчком (која је у полуфиналу победила САД 101-95), иако је играла без повређеног Пау Гасола. Наваро и Гарбахоса дали су по 20 поена, Наваро је имао и шест скокова а Гарбахоса четири асистенције.

Грци су имали добар тим (Дијаматидис, Спанулис, Фоцис, Папалукас, Пападопулос, Дикудис...), али су били немоћни против много бољих Шпанаца које је са клупе водио Висенте "Пепу" Ернандез. Бронзу су освојили Американци победом над Аргентином 96-81.

Американци су играли код куће и без обзира што нису извели "дрим тим" са Полом Пирсом, Андреом Милером, Реџијем Милером, Шоном Мерионом, Беном Валасом, Бероном Дејвисом.... још увек су имали тим коме су даване највеће шансе. Аргентинци су били "долазећа сила", са Ђинобилијем, Сколом, Ноћионијем, Обертом, Сконокинијем...

У свакој селекцији била је по нека звезда – код Кинеза Јао Минг, у Шпанији Пау Гасол, Наваро и Гарбахоса, код Немаца Дирк Новицки, у руском тиму Кириленко, код Бразилаца талентовани Тиаго Сплитер, за Порторико су играли (још увек) Пикулин Ортиз, плеј Аројо, центар Данијел Сантијаго...У најкраћем, конкуренција је била жестока.

Пешић је углавном повео играче који су 2001. освојили европско злато, ударну снагу тима чинили су Дејан Бодирога и Пеђа Стојаковић, али имали су сјајну подршку у Милошу Вујанићу, Марку Јарићу, Милану Гуровићу, Дејану Томашевићу, Игору Ракочћевићу, Владимиру Радмановићу, Предрагу Дробњаку, Дејану Котуровићу и Жарку Чабаркапи.

Ипак, Пешићев "џокер" био је Владе Дивац. Наговорио га је да се врати у репрезентацију после шест година. Дивац је био звезда Сакрамента, имао је 34 године, али није могао да одбије свог селектора из јуниорских дана.

Почело је дуелом са Анголом, 113-63 је било очекивано и реално. Поене је дало свих 12 играча, највише Стојаковић (13) и Бодирога (12). У другом колу групе уследио је пораз од Шпаније (69-71). Пау Гасол је надиграо наше центре, дао је 25 поена, Наваро је додао 13 а Хорхе Гарбахоса, садашњи председник шпанске федерације, 11. У нашем тиму како-тако парирао је тандем Бодирога-Стојаковић, обојица су дали по 16 поена. Утисак је поправљен против Канаде, било је 87-71 са расположеним Стојаковићем (23 поена), Бодирогом (12) и Гуровићем (10) а пробудио се и Дивац (8) колико је дао и Вујанић.

Сумња се јавила кад смо другу фазу почели поразом од Порторика 83-85. Пикулин Ортиз, онај исти из Санта Феа 1990, дао је (подношљивих) 15 поеа уз осам скокова, али нас је намучио Данијел Сантијаго, аутор 31 поена и 10 скокова. Били смо надскочени (30-32), имали смо само једног расположеног играча (Пеђу Стојаковића, 26 поена), мање смо асистирали (14-17), имали слабије проценте шута и логична последица био је пораз.

Утисак је поправљен против Бразила (90-69) уз поене 11 играча, није се уписао само Радмановић. Стојаковић је са 19 поена опет био први стрелац. Убедљивој победи допринела је и доминација у скоку, 33-23 као и бољи проценат шута, посебно тројки – 44,4% (4/9) према 30,8% (30,8%). Победа над Турском (110-78) била је очекивана, опет се "уписало" свих 12 играча највише, по 16 поена, дали су Гуровић и Стојаковић.

После три победе и два пораза, рачунајући и онај од Шпаније у групи, наш тим је у четвртфинале отишао са трећег места што је значило судар са домаћином САД, јер су Аргентинци били бољи у директном дуелу (87-80) и са 5-0 и првог места отишли међу осам последњих.

Меч са САД је један од оних из "Топ 10" најзаначајнијих победа наше репрезентације. Без обзира што су у дуелу са Аргентинцима показали да су рањиви, Американци су били фаворити и ту улогу су оправдали у највећем делу меча али не и кад је било најважније, на крају. На полувремену смо водили 40-36 али после 12-22 у трећој четвртини предност је прешла на страну домаћина.

Средином другог полувремена били смо на ивици амбиса, Американци су серијом 8-0 повели 69-59. Чудесном серијом тројки, пре свега Милана Гуровића, наш тим је изједначио (71-71) а онда прешао у вођство и победио у драматичном финишу. Андре Милер је тројком 38 секунди пре краја смањио на 76-77, Марко Јарић је са линије пенала оба пута био сигуран али је Реџи Милер дао наду америчком тиму. На 11,8 секунди пре сирене на линију пенала опет је стао Марко Јарић и опет оба пута погодио. Американце је у продужетак водила само тројка али је Андре Милер промашио!

Каква је то радост била! Играчи су се грлили на терену, Гуровић је скочио на рекламе и отпоздрављао делу публике који је навијао за нас, Пешић је примао честитке са свих страна док је селектор САД Џорџ Карл остао са оним „"глупим" изразом лица који се сам "намести" кад у нешто не можете да поверујете.

Одличну партију пружио је Пеђа Стојаковић, најефикаснији са 20 поена. Валде Дивац је дао 16, Гуровић 15. Најефикаснији Американци били су Пирс и А. Милер са по 19. Наш тим је био са 11 играча јер је селектор Пешић избацио из екипе Владимира Радмановића, прича каже због тога што је јео банану у полувремену претходне утакмице. Наш тим је изразито боље скакако (40-29), знатно боље је шутирао тројке (10/17, 58,8% према 9/23, 39,1% Американаца). Победа је прослављена међу исељеницима широм Америке, али и у земљи где су навијачи спонтано изашли на улице.

У полуфиналу је чекао Нови Зеланд, сензација шампионата. Није било лако, ривал је на полувремену водио 48-39 и требало је много стрпљења (и знања) да се у другом полувремену све доведе у ред. На крају је било до 89-78. Повукао је Дејан Котуровић, стрелац 18 поена уз шест скокова. Јарић је дао 16, Бодирога и Гуровић по 11. Југославија је била у финалу а противник – Аргентина.

И данас, кад враћам филм, није ми јасно како је та утакмица добијена. Аргентина је била бољи тим, водила током највећег дела утакмице, после "брејка" 14-2 на почетку треће четвртине стекла је предност која се чинила недостижном. Пешић је на минус осам (61-69) узео последњи тајм-аут после кога је Бодирога погодио тројку, али на два минута пре сирене губили смо 68-74.

Готово? Ни говора. Бодирога са седам везаних поена (два пута двојке, тројка) окреће ток меча. Уследили су најдраматичнији тренуци, Дивац је промашио два пенала за победу а у последњем нападу Сконикини није успео да изједначи. Меч је одлучен у продужетку у коме је наш тим био много бољи. Аргентинци су дали само два поена и то са линије пенала (Оберто).

Остала је дилема да ли је Сконокини у последњем нападу у регуларном делу био фаулиран, вероватно јесте, грчки судија Пицилкас је више година касније наводно признао да је погрешио што није судио фаул али се бранио да је био превид а не намера... Приметно је да Ђинобили није дао ни поен, био је повређен и играо само 12 минута. Наш тим је слабо шутирао тројке (6/27, 22,2%), посебно шут није служио Стојаковића (2/12 за 3 поена), али нису бољи били ни Аргентинци (5/22, 22,7%). Наш тим је мало боље скакао (38-36) док су Аргентинци више асистирали (17-11).

Било како било, Југославија је пети пут постала првак света! За историју је остало записано:

Југославија-Аргентина 84-77 (41-39,75-75)

Индианаполис, 8.септембра 2002. Дворана "Консеко Филхаус". Гледалаца: 17.079. Судије: Пицилкас (Грчка) и Мерседес (Доминиканска Република). Пет пенала: Томашевић (40), Скола (40), Монтекиа (45).

Југославија: Бодирога 27 (2-5), Котуровић 3, Ракочевић, Стојаковић 26 (6/8), Јарић 9 (1-3), Дивац 3 (0-2), Вујанић 7 (1-2), Томашевић 6, Гуровић 3 (0-2).

Аргентина: Санчес 3, Ђинобили, Монтекиа 4 (1-2), Оберто 28 (6-8), Викториано, Фернандез 2, Сконоkини 3 (1-2), Скола 11 (3-5), Ноћиони 5 (1-2), Паладино 10, Волковиски 11 (2-4).

Југославија, са предзнаком СР, се на Мундијал вратила 1998. у Атини, граду у коме се током ЕП 1995, после трогодишњих санкција, тријумфално вратила на међународну сцену победивши у незаборавном финалу Литванију 96-90 уз 41 поен Сађе Ђорђевића и девет тројки из 12 покушаја..

Ивковић је за Мундијал у Аргентини извршио неколико измена у односу на тим из Загреба. Није било Здравка Радуловића, Зорана Радовића, Предрага Даниловића (био повређен), Стојка Вранковића и Марија Приморца. Нови су били Велимир Перасовић, Жељко Обрадовић, Аријан Комазец, Радослав Ћурчић и, принудно, Зоран Јовановић, који је заменио Дина Рађу. Центар Југопластике повредио је ногу на Играма добре воље у Сиетлу на којима је Југославија тријумфовала и морао је да пропусти Мундијал.

Југославија је стигла као првак Европе, а Југопластика је била двоструки шампион континента, прво је 1989. у Минхену освојила европску клупску круну а онда је 1990. у Сарагоси одбранила титулу.

Наша група је била у Санта Феу, граду у коме је било доста наших исељеника и њихових потомака. Сјајно су дочекали нашу репрезентацију, навијали на свим утакмицама, атмосфера је била много боља него у земљи где се увелико „кувао" распад у крви. Почело је победом против Венецуеле (92-84) захваљујући, пре свега, Кукочу и његових 27 поена. Дражен Петровић је дао 20, Дивац 11.

Други ривал је била Ангола (која је са нама у групи и сада у Кини). После 20 разлике на полувремену (48-28) наш тим је у наставку „смањио гас" и завршио меч са 92-79. Најефикаснији је био Петровић са 20 поена. Онда је уследио неочекивани пораз (без последица) од Пороторика, било је 75-82 за тим који су предводили Пикулин Ортиз (23) и Рамон Ривас (21 поен). У нашем тиму двоцифрени су били Петровић (23), Савић (12) и Перасовић (11).

Обе репрезентације отишле су у финалну групу која се играла у дворани „Луна парк", истој оној у којој је 1950. одиран први Мундијал, у којој је Небојша Поповић постигао први кош у историји светских првенстава (против Перуа) и у којој је Југославија била последња, десета.

На старту, 13. августа, савладан је Бразил 105-86. Оскар Шмит нам је убацио 34 поена, али ми смо имали Петровића (27), Кукоча (20), Паспаља (19), Дивца (14)... Дан касније на реду је био СССР, резултат 100-77. У совјетском тиму већ није било литванских кошаркаша, али је селектор био Литванац Владас Гарастас. Још увек је то била солидна екипа (Волков, Тихоненко, Ветра, Сок, садашњи селектор Базаревич...), али је наша била неупоредиво квалитетнија. Кукоч је дао 21 поен, Паспаљ 17, Перасовић 12.

Није било проблема ни са Грчком (77-67) упркос присуству Јанакиса (16), Христодулуа (16), Фасуласа (17)... Наш тим је играо без Дражена Петровића а поени су били распоређени: Перасовић 15, Кукоч 13, Жељко Обрадовић 11, Комазец 10, дебитант Зоран Савић (после само једне прволигашке сезоне у Југопластици) 10.

Онај Порторико који нас је изнадио у Санта Феу успео је да победи и екипу САД (81-79) што је била индиректна порука и нашем тиму. Меч са Американцима игран је 17. августа 1990. Имена Кени Андерсона (12 поена), Билија Овенса (11), Алонза Моурнинга (28), Шона Мајберија (7) и других нису тада много значила јер се радило о најбољим играчима са универзитета, али касније су готово сви направили сјајне каријере у НБА а Кристијан Лејтнер (2 поена у том мечу) је био једини студент у америчком "дрим тиму" 1992. у Барселони.

Сећам се одличне утакмице у којој је наш тим стално водио а Американци стално били за петама. На полувремену је било 51-43, на крају 99-91. Петровић је дао 31 поен, Кукоч 19, Паспаљ 15, Савић 14...

Американци су се, после продужетка, реванширали Порторику у мечу за треће место (107-105,96-96,53-48), а онда су на паркет изашли финалисти, кошаркаши Југославије и СССР. Сећам се да ми је чувени совјетски тренер Александар Гомељски, тада у улози ТВ коментатора, кетгорички тврдио:

„Волођа, немамо шанси, добијате лако и убедљиво..."

Тако је и било. Наш тим је доминирао од почетка до краја, на полувремену је већ имао 18 поена предности (52-34), на крају је било 92-75. Наш тим је (много) боље скакако, ухваћене су 34 лопре, по 17 у одбрани и нападу према 22 ривала, тројке су шутиране 50% (5 од 10), било је 17 асистенција (Здовц 5, Кукоч 4) према 10 Совјета.

Ево комплетне "главе" те незаборавне утакмице.

Југославија-СССР 92-75 (52-34)

Дворана "Луна парк". Гледалаца: 9.000. Судије Афини (Бразил) и Санчис (Шпанија).

Југославија: Здовц 13, Петровић 18 (5-8), Паспаљ 20 (2-2), Кукоч 14 (2-2), Дивац 6 (0-3), Перасовић, Чутура 5 (3-4), Обрадовић 5 (2-2), Комазец, Савић 11 (1-1).

СССР: Сок 3, Ветра 15 (5-5), Тихоненко 5, Волков 15 (3-4), Белостењи 7 (1-1), Бережној 7 (3-4), Мелешченко 11, Лопатов 3, Базаревич 7 (2-2), Сухарев 2.

Капитен наше репрезентације Дражен Петровић примио је трофеј од председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, на постољу се нашао између Тихоненка и Овенса. Публика је бурно навијала за Југославију која је играла најбољу кошарку и заслужено, 40 година после скромног почетка на истом месту, трећи пут постала првак света. Неки од актера првог Мундијала 1950, попут Боре Станковића и Небојше Поповића, били су у Буенос Ајресу и са поносом се сећали пређеног пута...

Током првенства Београд се представио као домаћин Мундијала 1994, али неће бити ни светског првенства у нашој земљи, као што неће бити ни ње саме. Могло би се рећи да је Југославија последњи пут била јединствена управо 1990. јер је ЕП наредне године у Риму почела комплетна, али га је завршила без Здовца који је уочи полуфинала, по наређењу словеначке владе која је тих дана прогласила унилатерално отцепљење од Југославије, напустио тим... Златна медаља, освојена и без њега, уручена му је много година касније у Љубљани.

МВП првенства био је Тои Кукоч, уз њега у најбољој петорци још Кени Андерсон (САД), Фико Лопез (Порторико), Оскар Шмит (Бразил) и Хосе "Пикулин" Ортиз (Порторико), док је први стрелац био Шмит са просеком 34,6, испред Антонела Риве (30,2) и Панајотиса Јанакиса (26,0). Наш најефикаснији играч био је Дражен Петровић са просеком 21,00.

Југославија је у Немачкој била седма, али Ћосић није смењен. Имао је визију и добио поверење челника КСЈ да настави посао. За Светско првенство у Шпанији 1986. морали смо да играмо квалификације које су прошле без проблема. Ривали у групи били су Холандија, Белгија и Мађарска а биланс шест утакмица био је шест победа.

Наредни селектор био је Богдан Тањевић, тренер Босне из Сарајева са којом је за седам година прешао пут од Друге лиге до титуле првака Европе. Тањевић је водио државни тим на ЕП у Немачкој 1981. али је за сезону 1982/83. потписао за италијански Индесит из Казерте. У то време КСЈ није дозвољавао селекторима рад у клубу па је Тањевић по кратком поступку смењен, а врућ кестен поново је дат Ранку Жеравици.

Искусни стручњак одвео је у Колумбију комбиновану екипу. Није било Креше Чосића, из тима из Москве играли су Кићановић, Жижић, Јерков, Радовановић, Кнего, Вилфан, Далипагић и Делибашић, а нове снаге били су Александар и Бобан Петровић, Зоран Радовић и Зуфер Авдија (чији је син Дени велика нада Макабија и израелске кошарке, недавни МВП јуниорског првенства Европе).

Наша група била је у Букараманги. Старт је, 15. августа 1982. био против Чехословачке која је савладана 101-80. Кићановић и Далипагић су били најбољи стрелци са по 24 поена, пратио их је Раша Радовановић са 17. Други ривал био је Уругвај коме је такође убачен 101 поен (101-77). Улогу најбољег стрелца преузео је Зуфер Авдија, играч Црвене звезде. Дао је 24 поена, пратили су га Кићановић са 16 и Бобан Петровић са 15.

Трећи ривал била је Канада, пружила је јачи отпор него два претходна ривала али победа (88-78) није долазила у питање, Овог пута најефикаснији је био Делибашић са 21 поеном, следили су га Радовановић са 19 и Кићановић са 18.

Наш тим је у Боготу, у финалну групу, стигао са три победе а остали учесници финалног дела били су Канада, САД, СССР, Шпанија, Аустралија и домаћин Колумбија. На старту је побеђена Шпанија 108-91 (Кићановић и Радовановић по 26), онда је уследио пораз од СССР 94-99 (Кићановић 28). Колумбија није била озбиљан ривал (97-88), а реалтивно лако било је и против Аустралије 105-91 (Кићановић и Далипагић по 27).

У борби за треће место поново је савладана Шпанија, било је 119-117. Далипагић је дао 25 поена, Кићановић 14, Радовановић и Вилфан по 13. Најефикаснији Шпанац био је Фернандно Мартин са 21 поеном.

Злато је припало Совјетима који су у финалу били бољи од САД. Анатолиј Мишкин је са 27 поена био јунак финала, Валтерс је дао 13, Лопатов 11. Најбољи Американац био је Док Риверс (24 поена), Мичел Вигинс и Јон Сундволд дали су по 16.

МВП је био Док Риверс, уз њега у најбољој петорци су се нашли Драган Кићановић, Хуан Антонио Сан Епифанио (Шпанија), Анатолиј Мишкин и Владимир Ткаченко (обојица СССР).

Први стрелац био је Роландо Фрејзер из Панаме са просеком 24,4, пратили су га Антонио Дејвис (САД) и Вилфредо Руиз (Уругвај) са по 23,4. Наш Драган Кићановић био је пети са 21,1.

У Манили 1978. Југославија је објединила титуле првака Европе и света. На клупи је био повратник на кормило државног тима професор Александар Аца Николић. Његов повратак на клупу успеха био је тријумфалан, Југославија је са њим, и Богданом Тањевићем као помоћником, била шампиона Европе 1977. у Белгији после незабележене доминације у полуфиналу над Италијом и финалу над Совјетским Савезом.

За многе је „Профа", како су га звали, био дежурни скептик, али они који су га добро познавали тврде да је то била маска, начин да сталним критичким опаскама и величањем врлина противника дигне морал играча које је тренирао. Професор је био мајстор свог посла, али су и наши тада најбољи играчи такође били мајстори. Спој (веле)мајстора на клупи и терену дао је фантастикчне резултате.

Тријумф у Манили био је импресиван. Одиграно је 10 утакмица, остварено 10 победа. Почело је против Сенегала (99-64, Кићановић 20, Радовановић 15, Далипагић 14). Затим су један за другим падали Јужна Кореја 121-85 (Петер Вилфан 24, Далипагић 13), Канада 105-95 (Радовановић 24, Далипагић и Делибашић по 18 ), Филипни 117-101 (Далипагић 31, Радовановић 20), Италија 108-76 (Далипагић 21, Кићановић 29), САД 100-93 (Далипагић 28, Славнић 16), СССР 105-92 (Далипагић 37, Кићановић 34), Бразил 91-87 (Кићановић 23, Далипагић 20, Јерков 16, али победу је, у драматичном финишу, донео Вилфан), Аустралија 105-101 (Вилфан 28, Жижић 22).

Систем такмичења био је такав да су на крају финалне групе прва и друга репрезентација играле за злато и титулу а наредне две за бронзу. Ривал у супер-финалу поново је био Совјетски Савез . Наш тим је до борбе за злато стигао са седам „стотки" на 10 утакмица, дао је 1.033 поена укупно, 103,3 по мечу. Какав тим, какво незаборавно време...

Зна се да теорија каже да је истог (квалитетног) ривала тешко два пута победити на истом такмичењу, али нашем тиму је, после велике борбе, то успело. Пред меч за злато било је проблема са повредом леђа Мирзе Делибашића, али је уз помоћ неких источњачких вештина оспособљен за утакмицу.

Тог 14.окробра 1978. актери су били:

Југославија - СССР 82-81 (73-73, 41-41)

Дворана: Аранета Колисеум. Судије: Дон Клајн (Канада) и Рон Омори (САД). Гледалаца: 32.000.

Југославија: Вилфан 6, Кићановић 17 (1-2), Жижић 6 (2-3), Кнего, Јерков 4 (2-3), Скроче, Славнић 4, Ћосић 6 (2-2), Радовановић 10 (6-6), Крстуловић, Далипагић 21 (3-4), Делибашић 8 (2-2).

СССР: Јерјомин 11 (3-4), Болошев, Лопатов 8 (2-2), Жармухамедов 6, Саљников 12 (2-2), Једешко 4 (2-2), С. Белов 12, Ткаченко 14 (4-6), Мишкин 10 (2-2), Јовајша 2 (2-3), Белостењи 2, Жигили.

Као што се из резултата види, утакмица је решена у продужетку. Било је драматично, изједначено, али са срећним крајем за наш тим. Легендарна је анегдота по којој је Мока Славнић у неком тајм-ауту пред сам крај нудио Мирзи Делибашићу опкладу у 100 долара да неће погодити оба слободна бацања. Мирза је прихватио и рекао Моки да је управо изгубио 100 долара, а овај је после објаснио да је само хтео да охрабри друга, дао би и много више да Мирза погоди оба бацања.

Занимљив детаљ: била је то 11. узастопна победа Југославије над СССР од 1974. године. Побеђивали смо Совјете на званичним турнирима и у пријатељским утакмицама. Мирко Новосел је остварио 6-0 против Владимира Кондрашина, а Аца Николић 5-0 против пуковника Александра Гомељског.

Дражен Далипагић се из Маниле вратио као најбољи играч и најбољи стрелац. Од новинара је добио 174 поена, само седам више од Драгана Кићановића. Заједно су били светски тандем, машина за давање кошева. Трећи Бразилац Де Соуза добио је само 48 поена, а четврти, његов земљак Оскар Шмит - 40. Пети је био Владимир Ткаченко (СССР) са 30 поена.

Праја је био и најбољи стрелац, дао је 202 поена (22,4). Кићановић је дао 162, Раша Радовановић 123 а врло запажен био је Петер Вилфан са 87 поена. Славнић је дао 74, Делибашић 73, капитен Ћосић 63, Крстуловић 61, Скроче 60, Јерков 57, Жижић 40 и Кнего 31. Тим је био на врхунцу моћи, најстарији Ћосић имао је 30 година.

Победа и друга титула првака света дочекани су у земљи са много радости јер су Совјети имали одличан тим, жељан реванша за 10 претходних узастопних пораза. Страховало се и због неписаног правила да се исти ривал два пута тешко добија на истом турниру, али Југославија је тих година била најбоља екипа на свету ван НБА професионалаца, који још увек нису играли за селекцију САД.

Председник Тито послао је телеграм из Херцег Новог истичући да је и овај успех, као и толики други „изборен великим залагањем и пожртвовањем бранећи боје социјалистичке Југославије".

Слика са победничког постоља на којој Крешо Ћосић у средини, Сергеј Белов десно од њега и Бразилац Рубенс Гарсија на позицији број три држе велике трофеје обишла је свет. „Златна" генерација ставила је тачку на своју доминацију две године касније освајањем златне медаље и на Олимпијским играма у Москви.

Али, то је нека друга, једнако лепа прича...

Новосел је претходно био селектор млађих категорија и донео злато са првог европског првенства кадета у Горици (Италија) 1971. и јуниорског шампионата континента у Задру 1972. Новосел је створио и уиграо сјајну генарцију у којој су перјанице били Драган Кићановић и Мирза Делибашић, а важни играчи Рајко Жижић, Чедомир Перинчић, Жељко Јерков, Мирко Гргин...

Новосел је као селектор А тима урадио још две важне ствари: позвао је у репрезентацију Дражена Далипагића који је са 19 година стигао из Мостара у Партизан прескочивши све млађе селекције, а такође је у државни тим увео Зорана Моку Славнића, плејмејкера Црвене звезде на кога Жеравица није рачунао.

Новосел је за ЕП у Барселони на коме је Југославија освојила, коначно, прво злато на континенталним шампионатима, повео комбиновани тим: искусни су били Крешо Ћосић, Рато Тврдић, Жарко Кнежевић, Дамир Шолман и Никола Плећаш, младе лавове су предводили Драган Кићановић и Жељко Јерков а између су били по годинама искусни али са кратким стажом у репрезентацији Зоран Славнић, Дражен Далипагић, Милун Маровић, Драги „Твиги" Ивковић (заменио Капичића који је изостао због повреде ока) и Винко Јеловац.

У Барселони је рођена чувека петорка Славнић, Кићановић, Далипагић, Јерков, Ћосић која ће наредних седам година бити страх и трепет за све ривале. Југославија је тада у финалу победила Шпанију78-67 и као првак Европе дочекала Мундијал у Порторику.

Од шампиона из Барселоне у Порторико су отишли Тврдић, Кићановић, Јеловац, Кнежевић, Јерков, Славнић, Ћосић, Шолман, Плећаш, Далипагић и Маровић. Дакле, чак 11 играча. Само је повратник Капичић заменио Ивковића. Занимљиво је да је као 13. играч путовао Мирза Делибашић. Ишао је да гледа, учи и стиче искуство. Далековиди, паметни људи водили су и Савез и репрезентацију.

Пут ка медаље почео је 7. јула у колосеуму "Роберто Клементе", пред 10.000 гледалаца савладан је Бразил 84-60. Десет играча дало је поене, највише, по 14, Плећаш и Маровић, Јерков 12 а Кићановић 11. Прва "стотка" (101-83) убачена је Куби са тандемом Кићановић (18) - Далипагић (12) као лидерима по поенима.

Трећи ривал био је Совјетски Савез, редовна жртва тих година. Било је 82-79 за наше момке које је сјајно предводио Драган Кићановић, аутор 19 поена. Одлично су га пратили Ћосић са 15 (плус моћна игра у одбрани), Славнић са 13 и Јеловац са 10. Совјетски тим уопште није био слаб. Лидер је био Сергеј Белов, у саставу (још увек) Паулаускас, Саљников, Милосердов, Једешко, Александар Белов (19 поена), Жигили... СССР је био олимпијски шампион из Минхена 1972. са већином играча из тог састава, такође и са истим тренером Владимиром Кондрашином.

Победа над Порториком 93-85 (Ћосић и Јеловац по 17, Кићановић 16, Маровић 11) сасвим је отворила пут ка медаљи, мада је против Канаде (102-99) био потребан продужетак јер је после 40 минута било 90-90 што није било у изгледу на полувремену које је наш тим добио са 53-39.

Меч је извукао Драган Кићановић са 34 поена, Јерков и Капичић дали су по 12, Ћосић 10. За 13. јули био је заказан меч са Американцима. С обзиром да се играло по лигашком систему није било класичног финала, али тај меч је био као финале. Нама је победа обезбеђивала златну медаљу док би успех САД чувао њихове шансе да се нађу на постољу. Американци су имали солидан, али не и непобедив састав у коме је најбољи играч био Џон Лукас, будућа звезда у НБА.

Све је изгледало добро у првих 20 минута. Наш тим је водио са девет разлике убацивши чак 50 поена (50-41) али Американци су у наставку имали расположеног Лутера Бардена који нам је натрпао 27 поена. Наш "Кића" га је са 26 пратио у стопу, Ћосић и Шолман дали су по 16, Јеловац 12 поена, али на крају је било 91-88 за амерички тим.

Победом над Шпанијом 79-71 (Ћосић 16, Кићановић 15, Далипагић 12) била је обезбеђена медаља, а боја је зависила од дуела САД - СССР. Совјетском тиму је за злато била потребна победа од четири или више поена и успео је да је оствари (105-94), пре свега захваљујући Александру Саљникову који је одиграо утакмицу каријере убацивши 38 поена.

На крају се, после међусобних победа у кругу Југославија-СССР-САД, расплет је био у корист совјетског тима који је у међусобним дуелима имао најбољу разлику. Ми смо били други, а САД трећи. Није било лоше, али некако је остао утисак да нам је злато измакло из руку.

МВП првенства био је Џон Лукас (САД), уз њега у најбољој петорци нашли су се још Вејн Брабендер (Шпанија), Драган Кићановић, Александар Саљников и Александар Белов (обојица СССР).

Најбољи стрелци били су Мексиканци Артуро Гереро са просеком од 26,0 и Мануел Рага, тада звезда Ињиса из Варезеа, са 26,1. Од наших играча на осмом месту се нашао Драган Кићановић са просеком 19,8.

После Мундијала у Уругвају Ранко Жеравица је за шампионат Европе 1967, игран крајем септембра и почетком октобра 1967. у Финској, драстично подмладио тим. Нису играли Данеу, Ђурић и Кораћ. Од играча са каквим-таквим искуством били су позвани Цветковић, Ражнатовић, Басин, Мароевић и Рато Тврдић.

Шансу су добили 19-тогишњаци, уз Ћосића у тиму су се нашли Драган Капичић, Љубодраг Симоновић, Аљоша Жорга, Дамир Шолман и Горан Брајковић. Биланс је био катастрофалан - освојено је девето место! Изгубили смо од Чехословачке, Румуније, Пољске... Јавност је била у шоку, али у КСЈ није било панике, нико није ни помислио да смењује селектора. Ранко Жеравица је у Хелсинкију изашао пред новинаре и рекао:

"Ја сам крив, критукујте мене али оставите играче, требаће нам..."

Жеравица је знао шта ради, већ тада је спремао тим за Мундијал у Љубљани 1970. Иако је за Мексико 1968. вратио у екипу Кораћа и Трајка Рајковића, а за Љубљану и Иву Данеуа, тим су у Љубљани носили млади играчи на којима нам је кошаркашки свет завидео.

Југославија је, као домаћин, играла само у финалној групи у коју су стигле по две првопласиране селекције из квалификационих група. Из Сарајева САД и Чехословачка, из Сплита Бразил и Италија, а из Карловца СССР и Уругвај.

Југославија је дебитовала 16. маја против Италије и једва победила 66-63 (28-24). Утакмици је присуствовао председник Тито што је додатно оптеретило наше играче. Били су у грчу, стегнути, са неуобичајено великим бројем грешака. Тешко да бисмо победили да нисмо имали Крешимира Ћосића који је уз 27 поена ухватио чак 22 лопте и надиграо Дина Менегина који је остао на 10. Мучио нас је Карло Рекалкати кога је 1967. у Кантуу тренирао Бора Станковић, убацио нам је 22 поена.

Два дана касније против Бразила било је знатно лакше, наш тим је победио 80-55 (40-26), а игру су носили "млади лавови": Ћосић је дао 19 поена, Дуци Симоновић 17, Плећаш и Јеловац по 8, Шолман, Чермак, Сканси и Тврдић по шест, Капичић и Жорга по два.

У очекивању одлучујућих утакмица видели смо помало неочекивану победу САД над СССР (75-72). Победа над Чехословачком (94-84,42-40) отворила је пут ка борби за медаље. Ћосић је опет блистао (18 поена), Јеловац је дао 15, Чермак 13, Сканси 12.

У тиму се појавио и недовољно опорављени Иво Данеу, љубимац домаће публике коме је такмичење било опроштај од репрезентације. Када је 21. маја побеђен Уругвај са 63-45 (Ћосић 13, Капичић 11, Сканси девет, Тврдић осам...) пут ка постољу био је сасвим отворен.

Велики дан био је 23. мај, меч са екипом САД у претпоследњем колу финалне групе одлучивао је о златној медаљи. Хала "Тиволи" била је препуна, атмосфера незаборавна. Неко је смислио и донео духовит транспарент на коме је писало "Луна ваша, злата наша". Американци су претходне године слетели на Месец, по оцени наших навијача то им је било довољно.

Утакмицу су судили Мађар Ервин Кашаи и Уругвајац Давид Бенсуан. Меч је био тврд, дуго изједначен, играло се борбено, чак пет играча је напустило терен због пет пенала, код нас Симоновић и Рајковић, код Амеркканаца Броди, Мекдоналдс и Смит. Утакмица је преломљена средином другог полувремена када је наш тим повео са 6-8 поена разлике и ту предност задржао до краја.

Ћосић је опет био лидер са 15 поена, пратио га је Сканси са 14 док је Рајковић дао шест што значи да су наши центри дали 35 поена, тачно половину. Од бекова најефикаснији је био Никола Плећаш са 12, Симоновић је дао седам, Чермак шест а Тврдић четири. Амерички тим није био у најјачем могућем саставу јер Американци дуго нису придавали значај светским првенствима, али било је неколико одличних играча, попут Тал Бродија који ће касније направити сјајну каријеру у Макабију, или младог Била Волтона, будуће НБА звезде.

Наш тим је пенале шутирао 18/26, Американци 13/24. Наши су направили 36 прекршаја, Американци 34. Победа је одушевљено прослављена не само у "Тиволију". У целој земљи људи су спонтано изашли на улице и славили прво злато. По многим оценама то је био кључни моменат у развоју наше кошарке јер је од тада баскет постао изузетно популаран спорт.

На дрвећу, бандерама, зидовима... почели су да ничу импровизовани кошеви, деца су масовно тражила од родитеља да их упишу на кошарку а из те масовности родио се и квалитет. Ако је деценија 60-70 била "сребрна", она између 1970. и 1980. постала је златна.

Наши играчи, уморни од славља и емоционално испражњеи, изгубили су последњу утакмицу од СССР (72-87) али то није утицало на пласман. Злато је било наше! Сребро је припало Бразилу а бронза Совјетском Савезу.

МВП првенства био је Сергеј Белов (СССР), уз њега у најбољу петорку ушли су још Кени Вилијамс (САД), Модестас Паулаускас (СССР), Переира Убиратан (Бразил) и наш Крешимир Ћосић.

Први стрелац турнира био је Шин Донг-па из Јужне Кореје са просеком 32,6. Од наших играча најефикаснији је био Ћосић, на осмом месту, са просеком 17,3.

На кормилу наше репрезентације дошло је до смене, професор Александар Николић повукао се после сребра на ЕП 1965. у СССР-у препустивши кормило дугогодишњем помоћнику Ранку Жеравици. Нови селектор се ослонио на проверене снаге и искусне играче, али је визионарски у Уругвај повео Крешимира Ћосића који је тада имао непуних 19 година.

Ослонац су били искусни асови Данеу, Кораћ, Ђурић, Трјко Рајковић али огроман допринос дали су играчу у пуној зрелости: Ражнатовић, Цветковић, Сканси, Басин... Жеравица је пред очима имао Мундијал 1970. у Љубљани али драстично подмлађивање тима уследиће тек за ЕП у Финској 1969.

Наш тим је почео 27. маја у граду Мерседес победивши Мексико 86-73. Први стрелци били су Немања Ђурић (20) и Драгослав Ражнатовић (19 поена), обојица чланови београдског Радничког. Петар Сканси и Радивој Кораћ дали су по 12 поена, Владимир Цветковић 10.

Дан касније савладана је Италија 71-62 Ражнатовић је опет био ефикасан (18), Данеу је дао 16, Кораћ 14 поена.У трећем мечу уследио је пораз од САД 71-76 после нашег вођства на полувремену (38-34). Блистао је Трајко Рајковић, аутор 22 поена, Данеу је дао 14, Ђурић 12. Чинило се да Американци нису непобедиви.

На старту финалне групе у Монтевиду Југославија је 4. јуна тешко победила Пољску 82-78, пре свега захваљујући Радивоју Кораћу који је дао 27 поена. Пратио га је Ражнатовић са 21, Драган Ковачић, члан Локомотиве из Загреба, био је трећи двоцифрени стрелац са 13 поена.

Следећег дана обрадовала нас је победа над Бразилом, било је 87-84 (41-47). Блистао је Иво Данеу који је уз улогу организатора игре убацио и 22 поена. Цветковић је дао 15, Кораћ 14, Ражнатовић 10.

Уследила је лака и убедљива победа над Аргенгтином (93-69) са Кораћем (27) и Ковачићем (16) као најефикаснијим играчима. Онда је дошла велика победа над екипом САД (73-72). Чињеница је да Американци нису дошли са најбољом екипом, о учешћу НБА играча још није било ни говора, али победа над екипом САД, ма у ком саставу она била, увек је вредна. Опет је блистао Иво Данеу, дао је 26 поена и истакао кандидатуру за најбољег играча првенства. Ђурић је додао 13 поена, Кораћ и Ражнатовић по 12.

Онда се догодио неочекивани пораз од Уругваја (57-58) али то није утицало на пласман. Меч са СССР-ом 11. јуна пред 15.000 гледалаца било је финале. Совјетски тим је (још увек) био бољи, победио је 71-59 пре свега захваљујући Липсу и Поливоди који су дали по 16 поена. У нашем тиму најефикаснији је био Данеу са 23, Рајковић је дао 13, Ражнатовић 10.

"Плави" су се вратили са другом узастопном сребрном медаљом. На реду је било злато.

Први стрелац првенства био је Пољак Мјећислав Лопатка, у то време један од најбољих европских играча, са просеком од 19,7 поена. Занимљиво је да је и други стрелац био из пољског тима, Богдан Ликсо са 19,3. На седмој позицији нашао се Мексиканац Мануел Рага (15,6) будућа звезда Ињиса из Варезеа, док је наш Радивој Кораћ био на осмом месту са просеком од 14,6 поена.

У најбољу петорку изабрани су Иво Данеу, уједно и МВП шампионата, Модестас Паулаускас (СССР), Мјечисалв Лопатка (Пољска), Радивој Кораћ и Луис Клаудио Менон (Бразил).

Тако је Монтевидео, 37 година после историјског успеха наших фудбалера на првом Светском првенству, поново био срећан за наш спорт, овог пута кошарку.

"Монтевидео, бог те видео"...

Совјетски Савез и Бугарска, квалификоване за Мундијал, нису признавале ову државу, самоотцепљену од Кине, и најавиле да неће путовати на Филипине јер је било најављено учешће Формозе. Филипнска влада је одговорила да ионако неће дати визе "комунистичким земљама".

Вилијам Џонс, генерални секретар Фибе, сазвао је Централни биро и енергично одлучио да се Филипинима одузме отрганизација и пребаци у Бразил за мај 1963. Екипи Филипина било је забрањено учешће на наредна два првенства света, а одређена је и новчана казна од 2.000 долара. За сваки случај, Формоза није била позвана у Бразил који је имао само шест месеци да организује првенство.

По три учесника су била са шампионата Јужне Америке (Перу, Уругвај, Аргентина), плус домаћин Бразил, и Европе (СССР, Југославија и Француска која је бла четврта на ЕП 1961. али је заменила трећепласирану Бугарску која после одбијања да иде у Манилу није била позвана у Бразил).

Остале земље биле су представници зона Фибе. Америку су представљали Канада, Мексико и Порторико, плус САД као бранилац титуле, Азију Јапан, а из Европе је била позвана Италија. Африка још није имала представника. Играло се у Бело Хоризонтеу, Куртиби и Сао Паулу, утешна група за пласман од 8. до 13. места у Петрополису, а завршни турнир седам најбољих, по две прве селекције из група и Бразил, у Рију.

Југославија је у групи победила Перу (84-67), Јапан (95-63) и Порторико (83-78). У финалној групи програм је ишао овако: Југославија-САД 75-73 (Звонко Петричевић 18, Јосип Ђерђа 15, Иво Данеу 14, Радивој Кораћ 13...), Порторико 73-57 (Данеу 20, Кораћ 16, Петричевић 11), Италија 85-74 (Данеу 20, Ђурић 16, Ковачић 15).

Уследио је пораз од Бразила 71-90 (Ђурић 20, Кораћ 12, Николић 11), па победа над Француском 99-63 (Кораћ 24, Данеу 20, Ковачић 14) и за крај велика победа, прва на званичним такмичењима, против СССР.

Тог 25. маја 1963. пред 20.000 гледалаца у дворани "Мараканазињо" поред чувеног фудбалског стадиона блистао је Немања Ђурић, аутор 32 поена. Петричевић је дао 13, Ковачић 10, Кораћ шест, Ђерђа пет, Николић три.

Том победом била је осигурана сребрна медаља. У земљи је завладала еуфорија, кошаркаши су постали спортски јунаци. Американци нису играли са најбољим тимом, али победа над САД, као и над СССР, ма са којиом екипом они играли, увек је имала посебну тежину.

Бразил је у одлучујућој утакмици победио СССР 90-79, Виктор Миршаусвка је дао 27 поена, Вламир Маркес 20, Амаури Пасос 16, Де Соуза 14. Сјајна партија Александра Петрова (32 поена) није била довољна да СССР постане првак света. Бразилски селектор Ренан Соарес "Канела" био је искључен у полувремену јер је покушао да нападне уругвајског судију Санчеса Паниљу, али је водио меч тако што је у другом полувремену седео иза клупе и давао инструкције помоћницима.

Први стрелац турнира био је Рикардо Дуарте (Перу), један из "династије" Дуарте (четири брата су играла у селекцији) са просеком 23,1. Наш Радивој Кораћ био је седми са 16,4 поена.

У најбољу петорку увршћени су Пасос и Маркес (обојица Бразил), Дон Коџис (САД), Максим Дориго (Француска) и Александар Петров (СССР). Вламир Маркес је био МВП првенства.

Пошто ни одлагање шампионата није убрзало радове на дворани у Сантјагу организатори су предложили решење: играће се на отвореном, на фудбалском стадиону у главном граду Чилеа. Вилијам Џонс, први човек Фибе, није имао друго решење осим да невољно прихвати. Било је исувише касно да се шампионат пребаци у другу земљу.

За разлику од претходног првенства, овог пута није било политичких проблема пре почетка, али јесте током шампионата. Учешће Формозе (чији су играчи на мајицама носили назив "Кина") и њен пласман у финалну групу довели су до проблема и нерегуларног краја шампионата.

Совјетски Савез је имао одличан тим, са основом у екипи АСК Рига која је била европски клупски првак (Круминш, Валдманис, Муижниекс, плус Торбан, Зубков, Озеров, Кутузов, Семјонов...) и после победа над Порториком, Бразилом, Чилеом, Бугарском и први пут над екипом САД био "виђен" као будући првак света.

Титула је требало да буде озваничена у претпоследњем колу у мечу са Формозом који није одигран. СССР је одбио да изађе на терен из политичких разлога. Утакмица је регистрована са 2-0 за Формозу, а исто се десило и после неодиграног дуела са Бугарском.

Совјетски Савез је и са "поразом" од Формозе требало да буде првак света, али је Вилијам Џонс смислио да поништи све утакмице СССР и Бугарске у финалној групи! Казна јесте на први поглед била ригорозна, али је истовремено била и помало "соломонска" јер је Џонс, мислећи на будућа такмичења, пре свега Олимпијске игре 1960. у Риму и ЕП у Београду 1961, избегао да искључи СССР и Бугарску и са турнира и са будућих такмичења.

Тако је табела златну медаљу дала Бразилу (4-0), други су били Американци (3-1) а бронза је припала Чилеу (2-2), Порторико је био четврти са 1-3 а Формоза пета са 0-4. СССР и Бугарска су остале без пласмана.

Елиминација СССР из борбе за медаље довела је до тога да се одлучујућа утакмица игра 31. јануара 1959. пред 30.000 гледалаца на Националном стадиону у Сантјагу у атмосфери великог очекивања. Играли су Бразил и Чиле, Бразилцима је за титулу био довољан и пораз до 12 поена разлике, Чилеанцима је ваљала само победа.

Разлика у класи била је превелика, Бразил је победио 73-49 (37-21). Највише поена у финалу дао је Вламир Маркес 17, а следио га је Амаури Пасос са 16 поена.

Први стрелац турнира био је Чен Цу Ли из екипе Формозе са просеком 20,1. МВП првенства је Амаури Пасос (Бразил) а уз њега у прву петорку изабрани су још Паћин Висенс (Порторико), Вламир Маркес (Бразил), Атанас Атанасов (Бугарска) и Јанис Круминш (СССР).

Југославија није учествовала јер су из Европе ишли само финалисти Европског првенства те године у Софији, СССР и Бугарска. Бразил и Уругвај су стигли као финалисти првенства Јужне Америке, Чиле као домаћин, а САД као олимпијски победник из Мелбурна 1956. Осталих седам учесника било је позвано.

Кошаркаши СССР били су на повратку примљени као хероји, а државна пошта издала је комеморативну марку на којој је писало: Победа кошаркашке екипе СССР у Чилеу 1959. Цена је била једна рубља.

Али, пошто дворана није била на време завршена влада Жоа Кафе Фиља шампионат је пребацила у Рио де Жанеиро, у дворану познату под именом "Мараканазињо" (Мала Маракана), подигнутој тик уз фудбалски стадион. Имала је капацитет за 35.000 људи и била, у то време, једна од најмодернијих на свету.

Број учесника повећан је са 10 на 12, Бразил као домаћин и САД као олимпијски победник из Хелсинкија 1952 имали су право директног учешћа, из Јужне Америке са првенства 1953. стигли су Уругвај, Перу, Чиле и Парагвај а представници Европе били су Израел, Југославија и Француска.

Бразилска влада одбила је да изда визе СССР-у, европском прваку 1953, Мађарској (друга) и Чехословачкој (четврта на ЕП). Југославија, иако сматрана комунистичком земљом, није била на бразилској "црној листи" а и Фиба је заборавила на казну због одбијања играња са Шпанијом 1950. у Буенос Аиресу. Остали учесници нису имали проблема са уласком у Бразил.

Играло се у четири квалификационе групе са по три тима, Југославија је 24.октобра 1954. била поражена од Уругваја 52-55, а дан касније изгубила је од Француске 60-67. У борби за пласман изгубили смо од Чилеа и Парагваја а победили Перу (86-84) и на крају били 11. од 12 тимова.

У мечу са Уругвајем наш тим је био тешко оштећен. Кош Уругваја био је поништен због фаула у нападу. Наши су, у складу са тадашњим правилима, увели лопту испод коша али је записнички сто уписао поене Уругвају... Када је сирена означила крај наши су полетели један другом у загрљај уверени да су победли, али судије су наредиле да се игра продужетак!

Ваљда у шоку због грешке наши играчи су у наставку дали само поен (Ћурчић), Уругвајци четири... Фиба је индиректно признала грешку и на Конгресу током Олимпијских игара у Мелбурну 1956. променила правило – испод коша лопта се могла увести само после примљеног поена. Истом приликом забрањено је задржавање у зони испод коша дуже од три секунде што је била револуционарна промена јер су тешки центри, такозвани "сидраши", морали битно да мењају навике, а тренери спремају другачију тактику.

Такође, измењено је и правило о одређивању поретка. Уместо укупне кош разлике у први план су стављени међусобни сусрети, а повод је био скандал на мечу СССР - Мађарска на ЕП 1953. када је победа од пет поена совјетског тима одговарала обема екипама. Негде од 25. минута, при резултату 29-24, игра је буквално стала, совјетски играчи су се додавали на својој половини а, кажу, да су неки мађарски играчи сели на терен... Друго полувреме завршено је 5-2 за СССР!

МВП турнира у Рију 1954. био је Кирби Минтер (САД), најбољи стрелац Оскар Моља (Уругвај) са просеком 18,7 а на седмом месту је био наш Богдан Милер, члан Олимпије, са 14,2 поена.
У најбољу петорку, још увек незваничну, изарани су Џое Стратон (САД), Зени де Азаведо (Бразил), Вламир Маркес (Бразил), Кирби Минтер (САД) и Оскар Моља (Уругвај).

Селектор Југославије Александар Аца Николић повео је у Бразил ове играче: Богдан Милер, Мирко Марјановић, Милан Бјегојевић, Ђорђе Андријашевић, Лајош Енглер, Ђорђе Коњовић (први "двометраш" у репрезентацији), Драган Гоџић, Милан Благојевић, Александар Блашковић, Борис Кристанчич, Вилмош Лоци, Борислав Ћурчић.

Златну медаљу освојио је САД победом над Бразилом 62-41 (35-19). Еди Соломон је дао 14 поена, Џое Стратон 11 а МВП Кирби Минтер само два. Први стрелац Бразила био је Амаури Пасос са 12 поена док су Маркес и Азеведо дали по шест.

Капацитет гледалишта био је смањен на 17.000, публика је бла изузетно бучна али разлика у класи била је превелика, публика није могла да помогне бразилском тиму.

Друго, Аргенгтина је била једна од пет земаља оснивача Фибе, а њен неутрални статус током рата омогућио је да, са економске стране, не буде проблема. Трећи разлог била је жеља аргентинског председника Хуана Доминга Перона да преко Мундијала у кошарци поради на пропаганди свог не много популарног режима.

Шампионат је, поводом 100 година од његове смрти, био посвећен генералу Хосе де Сан Мартину, једном од великих јужноамеричких револуционара. Званични назив првенства био је "Први кошаркашки шампионат света Ослободилац Генерал Сан Мартин".

На Конгресу на коме је прихваћена кандидатура Аргентине за организатора одлучено је да се, осим домаћина, за прво првенство света квалификују прва три тима са Игара у Лондону (САД, Француска, Бразил), прва три са јужноамеричког првенства 1949. (Уругвај, Чиле, Перу), европски првак из 1949 (Египат, првенство је играно у Каиру и Европа је добила првака из Африке) и два тима са квалификационог турнира који ће се играти у јануару 1950. у Ници.

Тамо су право учешћа избориле Италија и Шпанија, али су Италијани одустали због финансијских проблема па је ускочила трећепласирана Југославија... Оригинални састав промењен је пред сам почетак турнира јер су аргентинске власти одбиле да издају визе радио-репортерима из Уругваја под изговором да аргентинска емиграција у Монтевидеу користи радио-станице за критику Хуана Перона. Уругвај се због тога повукао а на брзу брзину позван је Еквадор чији су играчи стигли неколико сати пред полчетак такмичења.

Југославија је дебитовала против Перуа 22. октобра 1950. и изгубила 27-33. Небојша Поповић је ушао у историју као стрелац првог поена у историји Мундијала, погодио је једно слободно бацање. Наш тим је изгубио и од Чилеа (24-40), Еквадора (40-45), Перуа (43-46) и службеним резултатом 0-2 од Шпаније са којом није смело да се игра због Франковог режима у тој земљи.

У време утакмице наши играчи су отишли у биоскоп. Аргентина је постала првак света, друго место припало је Американцима а треће Бразилу. Југославија је била последња, 10. али није ли сваки почетак тежак?

Много година касније Срђа Калембер је изрекао леп слоган: Аргентино, било је фино. Први МВП мундијала био је Аргентинац Оскар Фурлонг, најбољи стрелац Шпанац Алваро Салвадорес са просеком 13,8 поена а у најбољу петорку, незванично, изабрани су Џон Станич (очито Станић, наше горе лист) из екипе САД, Рикардо Гонзалес (Аргентина), Руфино Бернедо (Чиле), Алваро Салвадорес (Шпанија) и Оскар Фурлонг (Аргентина).

Подсетимо се и имена дванаесторице репрезентативаца Југославије: Мирко Амон, Александар Блашковић, Лајош Енглер, Душан Радојчић, Ладислав Демшар, Небојша Поповић, Александар Гец, Милорад Соколовић, Срђан Калембер, Вилмош Лоци, Миленко Новаковић и Борислав Станковић. Селектор-играч био је Небојша Поповић.

И четири наредна шампионата света одржаће се у Јужној Америци, 1953. у Бразилу, 1959. у Чилеу, 1963. опет у Бразилу и 1967. у Уругвају, али биће времена да се подсетимо на та такмичења и наше прве мундијалске медаље, сребрне из Рија 1963. и Монтевидеа 1967.