У Вухан се не долази случајно; то је град који је најбитније место континенталне Кине и међу 12 милиона људи који живе у овом граду, било у модерним педесетоспратницама, било у распадајућим баракама не долази се успут. 

Знао је то Мао Цедунг. Те 1966. кад је дошао у Вухан на традиционалну прославу револуције пливањем у Јанг Цеу дочекало га је за јул сасвим изенађујуће ветровито време и буран Јанг Це.

Мао који је тада имао 73 године уз звуке химне „Румени се Исток" заједно са пет хиљада становника Вухана ушао је Дугу реку, како Кинези зову Јанг Це и запливао пркосећи таласима. 

У заносу остали пливачи су у усталасаној реци викали „Живео председник Мао", гутајући успут прљаву речну воду да би, кад би се докопали обале говорили да је вода „слатка као мед".

Свемоћан је био Мао тих година у Кини, једна погрешна реч о њему могла је да одведе у смрт али када је дошао међу народ није махао с брода него је ушао у воду и запливао. Заправо јесте махао али док је излазио из воде на брод а тих неколико секунди махања, захваљући кинеским филмским новостима и пропагандним плакатима трајало је бар 10 година. 

Није то знао Александар Ђорђевић и српска кошаркашка репрезентација. Ми смо у Вухан дошли да кроз њега прођемо и што пре стигнемо у Шангај и Пекинг. 

Није наша репрезентација могла да изгуби на припремним утакмицама; колико год да је имала лоших периода напослетку би победила сваког противника. Свеједно да ли за њега игра најбољи играч НБА лиге Адетокумбо или моћна Француска, која ће на шампионату елиминисати Америку са Грегом Поповићем на клупи. 

У Фошану на почетку првенства деловали смо још убедљивије а кад је памет Радуљице у плус 15 одвела и меч против Италије еуфорија је бивала све већа. И они који живе од туђе еуфорије - кладионице израчунале су да је Србија први фаворит Светског првенства. 

И онда се у тај велики град Вухан дошло онако како није долазио ни Мао Цедунг. Уз рачунице када је пре Србије још нека екипа добила све четвртине на првенству, уз полемике да ли је у праву хрватски плејмејкер који каже да је ова Србија најбоља европска екипа у последњих 25 година, уз поређења Богдана Богдановића сада и Даниловића у најбољим данима - српска репрезентација стигла је у Вухан да кроз њега прође до неких битнијих станица. 

Ако је Мао Цедунг, предмет обожавања и страха у тадашњој Кини знао да мора да се окупа у Јанг Цеу, Александар Ђорђевић, предмет обожавања и поштовања у Србији последњих 25 година морао је да зна да натера своје играче да уђу у Дугу реку и запливају. 

Кад су почетком друге четвртине утакмице са Шпанијом ођедном кренули јаки таласи српски кошаркаши су се сами повукли. Као да нису веровали да још неко игра кошарку осим њих.

Као да нису знали да је Скариоло човек који је лето провео спремајући тактику против Србије.

Као да нису знали да је мотив и вера у себе некада једнако моћно оружје као и сам квалитет.
Јер кад не урадиш нешто што је урадио човек у 73. години онда изгубиш од екипе чија највећа звезда има 39 година.

Наследивши део кадра који је у репрезентативни рад увео Зоран Славнић, а касније додатно селектирао и избрусио Душан Ивковић, Ђорђевић је успео да много конзистентније у протеклих пет година остварује резултате још од времена првог мандата Жељка Обрадовића и кратког деловања Светислава Пешића. 

Истини за вољу, период Обрадовићеве доминације трајао је од 1995. и злата у Атини до 1999. и бронзе у Паризу, где због опште нерегуларности стања у земљи и лошег здравственог билтена екипе и та медаља сија пословичним златним сјајем. Међутим, Обрадовићев концепт имплодира на Олимпијади 2000. године.

Потом следи вероватно најдоминантнији период наше скорашње кошарке, где Светислав Пешић уништава све противнике на путу до европског злата у Турској, а потом нa релативно траљавом турниру у Индијанаполису на крају доводи екипу у прави тонус и први пут у историји елиминише америчку екипу сачињену од НБА играча, и то на њиховом терену, у савезној држави где се цени кошарка.

Две сенке 

Па ипак, од тада нас прате две сенке. Једна је да су Југословени први избацили НБА Американце, али су их први поразили Аргентинци. Друга је да су иx после нас испрашили и Шпанци.

У финалу са Аргентином тада имамо изгубљену утакмицу коју преокреће Бодирога. Имамо и наклоност судија у завршним секундама. Али пре свега имали смо против себе екипу која не уме да победи. Један од бизарних гафова које смо тада видели било је увoђење повређеног Ђинобилија, који је видно храмао и у својој деоници је више сметао Аргентини него што је угрожавао нас.

Потом, следи криза све до 2009. године. Имамо пропасти на Олимпијади, потом срамоту на домаћем терену 2005, а онда следи и период када нико не жели да води репрезентацију па је узимају Шакота и Славнић, од чега смо овог првог некако сасвим заборавили.

Тај период су искористили Шпанци и Аргентинци. Крећу да праве озбиљне континенталне и светске резултате, и отприлике у периоду нашег нокдауна у више наврата нокаутирају Американце.

Консолидација САД иде упоредо са нашом. И ми се 2009. предвођени Душаном Ивковићем враћамо на велику сцену. Ту стижемо до једног финала Евробаскета, једног полуфинала Мундобаскета и пар слабих турнира који нас коштају Олимпијаде.

Стога Ђорђевићев скор од по једног финала и полуфинала Евробаскета, односно два финала изгубљена од америчких НБА постава делује као пуни препород наше кошарке.

На овогодишњем Мундобаскету пројектован је пуни камбек на стазе славе из Индијанаполиса.

Овог пута, поприште је била Кина, земља која гледа на кошарку кроз НБА оптику, али исто тако и земља која је окончала Обрадовићеву еру на Олимпијади 2004. Међутим, попут Кинеза, ми смо само гледали на САД и пратили ко од НБА асова отказује позиве Грегу Поповичу.

Сенка из Индијанаполиса нас је међутим сустигла. Само се обрнуо редослед. Прво су нас победили Шпанци а онда су нас избацили Аргентинци.

Кад те злато заслепи 

Док се народ заједно са екипом припремао ментално за првенство, Шпанци нису помињани а Аргентинци су постојали као фуснота и екипа која ето само долази из исте земље као онај сјајни састав у ком су били Ђинобили, Носиони, Скола, Оберто и остали.

А онда смо против Шпанаца доживели болан пораз у коме смо се прво морали подсетити да на папиру можда ипак нисмо толико јака, да не кажем најјача екипа. Упркос томе што су нас Шпанци тукли са „скраћеном ротацијом“, дакле без уласка свих играча на терен, имали смо прилику да се уверимо како игра тим сачињен од важних играча из важних клубова.

Видели смо како Шпанци имају НБА играче највише класе, шампиона НБА Марка Гасола и плеја Финикса Рикија Рубија, и да они по много чему видно одскачу од наших НБА асова.

Затим, ту су њихови евролигашки играчи са НБА стажом Руди и Клавер, и коначно Љуљ, коме се није ни ишло у НБА иако је имао квалитет и понуде равне онима које је добио Богдан Богдановић. 

Болна спознаја да заправо можда ниси најјачи представник „остатка света“ који треба да скине са трона ослабљене Американце, можда и није сустигла све навијаче наше репрезентације, али свима је било јасно да смо овим поразом довели себе у ситуацију да се за злато морамо борити у полуфиналу са Американцима, а да онда у финалу треба да видимо да ли смо најбоља неамеричка екипа.

Отвара се наравно и питање како то да Шпанија ни у једном тренутку није третирана као значајна препрека на путу до злата.

Она практично није ни помињана иако је било очигледно ко ће се пласирати даље из иницијалних група и са ким се морамо срести. Као да смо на путу према том сусрету са САД заборавили на све остале.

Група збуњених момака 

Против Шпанаца смо деловали као екипа која се некако изменила у односу на раније наступе. Нота бене, Шпанци су први врхунски ривал ког смо срели, али свеједно, од највише екипе на турниру постали смо група збуњених момака који не могу да ухвате лопту испод свог коша, од прекаљених НБА асова – почетници који не могу да реализују отворене шутеве па чак и полагања под кошем.

Сигурно да се може много шта спочитати стручном штабу, али на терену се видело да се неке ствари не морају нацртати да би се урадиле а изостале су.

Чини ми се да се остатак навијача од овог пораза опоравио брже од мене, преузевши мантру да ако желимо злато морамо да победимо Американце некад, не нужно у финалу.

А онда је дошла Аргентина, и исправила грешку из претходне утакмице. Наиме, избацивши нас, вратили су нас на путању у којој сигурно нећемо срести Американце пре финала.

Аргентинци су међутим потпуно другачија „звер“ од Шпанаца.

Немају ниједног НБА играча, имају два момка која играју у Аргентини, остали су по Шпанији и Италији, а ту је и Луис Скола, човек који је по годинама ближи људима који у студију РТС-а гостују као трофејни играчи него момцима на терену.

После НБА каријере, Скола игра у Кини, али та полумировина није успела да га уљуљка и он је битно допринео победи против Србије.

Подсетили су ме на оне аскетске Ивковићеве екипе када је Крстић имао Сколину улогу, а остало су били млади момци на првим европским уговорима.

Шта знају Шпанци 

Србија се на неки начин тако нашла између онога како је себе замишљала, као комбиновани састав НБА асова и евролигашких лисаца који све зна и све уме што су заправо били Шпанци, и онога што је некада била, а то је тим младих, концентрисаних, талентованих момака са мало ветеранског инпута, а то је била Аргентина.

Србија се претворила у тим без идентитета, престала је да буде оно што су данас Аргентинци, није постала оно што су данас Шпанци.

Ако смо до утакмице са Шпанијом још и могли да мислимо да наша екипа носи помало од оба света јер је у стању да упари Лучића и Јокића, Гудурића и Бјелицу, после ове две утакмице претворила се у једно велико ништа.

Шпанци су овакве ситуације, како сам писао пре неки дан у тексту о Поповичу, решавали тиме што су по повратку у хотел и даље знали да су најбоља екипа, иако су изгубили.

То је омогућило континуитет рада и генерацији играча и тренеру Скариолу.

Подсетимо, колико пре две године, Шпанци су губили на Евробаскету од Словеније. Ми, нажалост, то не можемо да мислимо.

С друге стране, велики порази захтевају велике гестове, али они не смеју бити пренагљени. Анализа ће показати ко су кривци. Али најважније је проценити да ли је кривица толика да ти људи не заслужују нову прилику?

Склоните рекламе 

Исто тако, живимо у времену у ком је огромна одговорност стављена на плећа момака из репрезентације, али заправо овде имамо посла са једним много ширим спортско-медијским комплексом. Сама пословна димензија овог фијаска није занемарљива.

Привреда је уложила огроман новац у подршку савезу и читав низ рекламних кампања. Једна од њих је базирана на томе да освајач медаље у Индијанаполису долази да се клади на Србију.

Од реклама пуних набоја, оне сада постају нешто што се под хитно мора склонити од публике.

Све то је проистекло из медија који су створили слику како нас само ослабљена САД дели од злата, а да се не би слали помешани сигнали стручни штаб је прихватио тај дискурс.

Лако је бити генерал после битке, али могла би се сакупити доста раскошна архива процена које сада делују потпуно депласирано.

Овде имамо прилику да видимо један школски пример грађења искривљене слике стварности у којој су чак и они којима је посао да анализирају догађаје дали одушка својим навијачким страстима.

На крају се испоставило да толико неосновани спортски набој води од једне до друге нереалне слике стања јер није наша екипа опет па толико лоша, нити и даље овај репрезентативни програм заслужује негативни предзнак.

Сумрак или свитање

Но, вратимо се Шпанцима. Једна од ствари која њима омогућује да безбрижно уживају у самима себи јесте управо јака инфраструктура коју тај спорт има у Шпанији. Њихова лига је најјача после НБА, њихови клубови и резултатски и политички руководе Евролигом.

У том погледу, ми смо ближи Аргентинцима. Наша кошаркашка инфраструктура је нестабилна и изузетно зависи од анимирања јавности и привлачења јавног новца које се врши на бази резултата репрезентације и на бази резултата нашег клуба који игра Евролигу.

Стога, сваки неуспех те једне селекције и тог једног клуба утиче на целокупну кошарку код нас.

Дакле, да, данашњи дан је мрачан дан за нашу кошарку. Не онолико колико изгледа сада, али не ни битно мање од тога.

И то говори о нашој заједничкој прошлости. Код нас је била актуелна парола: Америка и Енглеска биће земља пролетерска.

Две последње изборне кампање у САД и Енглеској и велики успон Сандерса и Корбина довеле су до тога да чак и југословенска парола звучи скоро па авангардно. А шта тек рећи за кинеску?

У последњих четврт века Кина је показала шта заиста значи велики скок напред спроводећи у дело комунистичку паролу из 1958. 

И како изгледа време у којем је Кина надмашила Енглеску и сустигла Америку?

Како изгледа време у којем је показала да западни образац модернизације није не само једини могући већ да можда постоји и бољи?

Ефикаснији.

На пример - Еђао. То је прилично омиљена ствар у Кини; прави се од магареће коже а Кинези верују да ублажава болове али и још којешта, између осталог сматра се да побољшава либидо.

Све већу платежну способност Кинеза на својој кожи су буквално осетили магарци. Због тога што Еђао може да приушти све већи број Кинеза број магараца у Кини се преполовио у последњих 25 година.

Повећана потражња Кине за магарцима довела је до тога да се, на пример, цена магарца у Туркменистану учетворостручила, а огроман раст цена магарци су доживели и у Африци.

Магарци су притом као товарне животиње много битни у пољопривредној производњи; магарцима се допремају пољопривредни производи на пијаце у средњој Азији и Африци па је изненадни пад њиховог броја и пораст цене довео до дестабилизације пољопривреде у земљама осетљиве привредне равнотеже. 

То је чак довело до тога да су, на пример Буркина Фасо и Нигер законски забранили извоз магараца у Кину. А појавило се и црно тржиште магарећих кожа. 

То што се дешава са тржиштем магараца парадигма је како ће да изгледа свет кад просечан Кинез сустигне живот просечног западњака.

Ши Минг, новинар и публициста који је рођен Пекингу а живи у Немачкој то је недавно објашњавао на швајцарској националној телевизији.

Минг, наиме, тврди да кад би просечна кинеска породица поседовала оно што поседује добростојећа немачка породица: кућу, викендицу и два аутомобила, кад би јела онолико меса колико једе немачка породица више средње класе, планета би стала. 

Можда не буквално али нестало би стоке за узгој, нестало би бетона за куће, нестало би лимова за производњу аутомобила. 

Оно што је деветстодеведесет и осме звучало много бесмисленије него деветстопедесет и осме сада је постало реалност.

Будућност је стигла; Енглеска је надмашена, Америка је достигнута. 

Будућност која се најбоље чита са магарећих кожа.

На Еуробаскету 1999. то је била Југославија упркос бронзаној медаљи, на многим скорашњим европским турнирима то су били Шпанци.

Па ипак, некако се чини да на оним шок-турнирима од Индијанаполиса 2002. године па закључно са Светским првенством 2006. године то никада нису били Американци иако су по именима имали најјачу екипу која би сваког другог дана доминирала сем тог када је испадала.

Пораз за Американце је нешто што их деградира и практично поништава сав неспорни индивидуални квалитет који су те екипе имале. Просто, не губи се утакмица ако у саставу имаш Леброна или Кобија а да ти достојанство остане сачувано.

Баш зато Американци на сваком турниру од када су почели да доводе НБА играче имају шта да изгубе.

Звезде су у другим екипама 

На овогодишњем Мундобаскету, велики број НБА звезда је отказао учешће и тренер Грег Попович по концентрацији звезда има јачи стручни штаб него играчки колектив.

Наиме, у стручном штабу му је тренутни вицешапмион НБА Стив Кер, а који би могао да буде у оној позицији са почетка после финала у ком му је екипа претрпела тешке повреде.

Међутим, Шпанија у свом саставу и на клупи и на терену има чланове шампионског Торонта, Грчка има МВП играча НБА лиге а Србија има званично одликованог најбољег НБА центра прошле године.Америчка екипа с друге стране нема ни чланове прве петорке лиге, ни шампионе, ни вицешампионе, па чак и са Ол-Старовима слабо стоји.

Како смо дошли до тога да најугледнији активни НБА тренер Грег Попович, а у програму који води један од последњих ауетнтичних аристократа НБА менаџмента Џери Коланђело који је радећи у Финикс Сансима био стручњак да створи амбијент у ком су играчи уживали, не може да скупи екипу која се испрва обавезала да ће доћи?

Може бити да је одговор у самом питању. Грег Попович је најугледнији тренер у епохи када су млади стручњаци почели да освајају титуле и већ пет година, упркос изврсним резултатима са лимитираним екипама, он није ни близу титуле.

Грег Ван Кеноби 

Његови канонски играчи из Сан Антонија су се повукли а он није успео да пронађе адекватне замене за њих. Коначно, његово откриће Кавај Ленард је изненадно пре годину и по дана напрасно напустио Спарсе, и практично оставио свог кошаркашког оца без кључне полуге.

Упркос томе што та кретања нису умањила Поповичев култни статус као старца-чувара тренереске струке, упадљиво је да он још од довођења Ламаркуса Олдриџа, када је један његов телефонски позив био довољан да се млади стар за ког се сви отимају, досели у прилично неугледни град у Тексасу, више није битан учесник на тржишту слободних агената.

Током летошње јагме за звезде без ангажмана, Спарси ни у једном моменту нису озбиљно фигурирали као дестинација коју ико разматра.

Можда је проблем у томе када је Грег прошле године питао Каваја пред новинарима, „Хоћеш ли играти за мене на Светском првенству?"

Кавај је тада рекао да хоће, али може биди да је ово „за мене" у питању нешто што чини да данас Леброн радо загрли Поповича после утакмице и диви му се као легенди али не разматра да игра за њега. НБА звезде данас не играју „за тренере" већ тренери воде екипу „за њих".

Речју, Поповичева легенда постала је више декларативна него оперативна. То ипак не значи да је он заборавио како се води екипа и како се побеђује.

Са лимитираним саставом Спарса прошле сезоне он је и даље умео да буде незгодан у плејофу за надахнутим Денвером. Стога не треба потценити ни ову репрезентацију.

Кога има и шта се с тим може 

Грег овде има неколико играча које би сваки љубитељ НБА пожелео у својој екипи, од младог и изузетно даровитог Џејсона Тејтума до Криса Мидлтона који својом скромношћу и вредноћом нарочито може пријати нашим љубитељима кошарке.

Мотор екипе биће Кемба Вокер, играч који је навикао да вуче битно слабије екипе до великих резултата.

Под кошем можда немају Јокића, али имају Брука Лопеза за оне који воле центра који уме да шутне са периметра и уради нешто необично, а за љубитеље традиционалне центарске игре ту је резерва Денвера Мејсон Пламли.

Коначно, из Бостона је довео играче које нико не жели да види против себе - Џејлена Брауна и Маркуса Смарта, тврде дефанзивце који ни у нападу никада не одустају иако оперишу у сенци звезда.

Као посебан специјалитет и Поповичев печат у овој екипи која је у погледу звезданог сјаја доста економична, треба нарочито истаћи Дерика Вајта, једног од оних момака које он воли да извуче са маргине и крене да претвара у носиоца игре.

Ипак су јаки 

Можда Попович нема шампионе, МВП-јеве и Ол-Старове али не смемо заборавити да он једини има екипу састављену искључиво од НБА играча.

Оно што његовој екипи заправо недостаје су они кошаркашки супермени првог реда попут Леброна и Дуранта који су чинили да америчке екипе просто прелете противнике.

Са овим Американцима ће моћи да се игра, и они неће имати офанзивну моћ да неспутано пуне противников кош, али треба имати на уму - мало ко ће се са њима наиграти.

Неки кажу да само једна ствар спречава Леброна Џејмса да од Мајкла Џордана преотме титулу Највећег свих времена а то је утисак да он због свог супериорног разумевања кошарке сматра да пошто њему објективно не треба тренер, не треба ни његовим саиграчима.

Међутим, као што је Меџик „створио" Пета Рајлија а Џордан Фила Џексона да би имао ко да води њихове саиграче, тако би и Леброн морао да пронађе гуруа за своје момке.

Грег Попович је у овој ери потпуна супротност. Он је тај који „ствара" играче, и потом он са њима ступа у симбиозу и доноси трофеје, почело је са Тимом Данканом (јер Робинсона је довео раније још у својству спортског руководиоца клуба али му није био први тренер) и траје до Ленарда и Вајта.

Стога није чудно да НБА суперстарови које Грег лично није скинуо са љуљашке не виде себе као део његових екипа. Но, тај европски систем где је кључ у тренеру сада примењен у екипи САД, учииће овај Мундобаскет равноправнијим.

Па ипак, ако не освоји злато, Попович неће моћи да се повуче у своју собу мислећи да је најбољи јер екипа САД и даље једина нема право на ту врсту утехе.

Денвер је, кажу они који знају Америку, идеалан град за живот, тачнo миљу је виши од нивоа мора. НИН је, кажу они који су знали новинарство, био идеално место за новинаре, тачно миљу виши од нивоа остатка новина у тадашњој Југославији. Некада је вредело доћи у НИН чак и као аутсајдер, са великом главом, са треће године факултета. Са 41. позиције на драфту. 

Није било тешко успети. Требало је само моћи оно што нико други не може. Са позиције тешког центра имати најкреативније асистенције; са позиције документаристе у редакцији писати најкреативније текстове. 

То се не дешава. Осим што се десило Николи Јокићу и Александру Тијанићу.

Разлика је само у томе што се Тијанић више „ложио" на кошарку од Јокића. Волео је кошарку скоро колико Јокић воли коњички спорт. 

Кад промашиш и кош и таблу 

Наравно, писао је много о кошарци. Креативно, другачије, храбро, безобразно. 

Све док није промашио све.

Није то био зицер као Савановићев у Турској. Нити улаз у којем је проклизао као Богдан у Лилу.

То је била потцењивачка тројка преко Жељка Обрадовића која на нашу срећу није била ни близу обруча. 

Тијанић, наиме, уочи Светског првенства у Атини 1998. у "Европљанину" пише текст "Крај мита о дугачким Србима" у којем прориче пропаст нашем националном тиму.

„Сви ћуте! Председник Ражањ, јер се осећа као да је натакнут на свог имењака; секретар Радовић, јер не уме ништа да каже док му то не напишу; селектор Дуда, јер је мудро опрао руке и све предао на одговорност Обрадовићу. Тако да је наш коуч, сопственом кривицом, доведен у ситуацију да после блиставе тренерске каријере данас буде Синан Сакић наше кошарке; завијањем познате мелодије крије чињеницу да не сме ништа да обелодани", пише Тијанић у "Европљанину" уочи Светског првенства алудирајући на отказе у репрезентацији и прогнозирајући потоп. 

Доктор Жељко 

А то првенство било је докторска дисертација Жељка Обрадовића.

Без „три главна монструма", како је Тијанић називао одсутне Дивца, Паспаља и Даниловића Југославија осваја злато на најбољи начин потврђујући мит о дугачким Србима.

Бодирога на свим спољним позицијама и Ребрача под кошем доминирали су у атинској дворани Оака и уз Оскара за епизоду Александра Ђорђевића било је то довољно за четврто југословенско светско злато.

Мит о дугачким Србима, показало се, није тако лако срушити. 

Уочи овог првенства не само да нема скепсе као уочи Атине 1998. него је еуфорија већ добила размере сличне Атини 1995.године. 

И сама та еуфорија је један од доказа мита о дугачким Србима.

Као што је доказ и то што и даље фигурирамо као други (по некима и први) фаворит Светског првенства, а због повреде остали смо без капитена и вође ове генерације Милоша Теодосића.

"Најдужа" екипа 

А доказ је и то што смо ми - „миљу изнад нивоа мора". Као Денвер.

Наиме, српска кошаркашка репрезентација просечно је висока 206 цм. У време владавине тзв. „смол бола", где је највиши играч често нижи од 206 цм - Срби на Светско првенство долазе са вероватно највишим тимом од како се игра кошарка. 

Званично најбоља „петица" на свету Никола Јокић тако ће због те „денверовске" висине Србије можда и више времена проводити на позицији број четири.

У првом мечу против Анголе чак је све своје минуте провео на позицији крилног центра. 

Кад је тим толико велики онда је у њему могуће мењати и позиције најбољем на свету. И то је крунски доказ мита о дугачким Србима.

Тим САД, која је више производ масовне бежаније од Светског првенства, него плод смислене селекције, већ је доспео на зао глас, пошто је после 78 узастопних победа поражен од Аустралије, чиме је, истовремено, пропао и мање озбиљан део тактике Грега Поповича, који је најопаснијег играча "бумерса" Петија Милса желео да заустави на прилично оригиналан начин.

У најавама за тај меч, Попович је запретио да ће Милса одвести на ручак, обилно нахранити, од чега ће се Аустралијанац удебљати па неће моћи да "лети" по терену. Испоставило се да Поповичева тактика није дала неке озбиљније резултате, пошто је Милс Американцима убацио 30 поена, па је на конференцији за новинаре, одмах након утакмице, наравно у шали, рекао да су његови Сан Антонио Спарси трејдовали Аустралијанца. 

Већ се деценијама, у различитим спортовима, води расправа може ли велики тренер претворити просечан тим у велике шампионе. У кошарци, одговор на такво питање могао би да се искристалише већ после Светског првенства у Кини, када ће бити јасно да ли је Грег Попович успео да групу "случајних туриста" претвори у истински тим вредан светске титуле.

Од спектакуларних најава да ће Американци у Кину послати моћан тим, остало је веома мало, па ће САД на првенству представљати Џејлен Браун, Маркус Смарт, Кемба Вокер и Џејсон Тејтум из Бостона, Харисон Барнс из Сакрамента, Џо Херис из Бруклина, Брук Лопез и Крис Мидлтон из Милвокија, Донован Мичел из Јуте, Мејсон Пламли из Денвера, Мајлс Тарнер из Индијане и Дерик Вајт из Сан Антонија.

Општа бежанија од америчког дреса, са којом се у последњих месец дана суочио Грег Попович, драматично је променила хемију селекције, што се једнако упечатљиво одразило и на начин на који ће тим Грега Поповича играти.

Под палицом претходног селектора Мајка Кжижевског, Американци су припремне утакмице играли за публику, са на тренутке лењим одбранама и таласима закуцавања и спектакуларних додавања.

Поп има потпуно другачију визију игре, за коју ће многи рећи да је на тренутке помало досадна, али и брутално ефикасна. Суштински, као и у Сан Антонио Спарсима, Попович је, у недостатку бољих решења, у кључни фактор произвео систем радије него појединце, што делује као прилично добар план уколико значајан део тима чине играчи попут Тима Данкана, Тонија Паркера или Мануа Ђинибилија.

Грегова дисциплина 

Американци су прилично скептични да ли такав систем могу да преживе мање блиставе звезде које Поп тренутно има на располагању, попут Кембе Вокера, Мичела Донована, или Џејсона Тејтума...

После серије припремних утакмица, све је прилично јасно. Американци ће у нападу играти "drive and kick out", што практично значи да ће после серије дисциплинованих кретњи играчи попут Вокера или Мичела покушавати да пробију одбрану и до чистог шута дођу додавањем.

Дакле, према Поповичевом сценарију, Кемба Вокер ће глумити Тонија Паркера, Донован Мичел Мануа Ђинобилија, док ће Крис Мидлтон, Џејлен Браун и Џејсон Тејтум играти "three and D", односно снажну одбрану уз пристојан постотак погођених шутева за три поена. У Сан Антонију такве улоге у последњих петнаестак година прославиле су Бруса Бовена и Денија Грина. У новој подели улога, најбоље је, како се чини, прошао Брук Лопез, коме је ваљда једини пут у каријери припала улога Тима Данкана или Ламаркуса Олдриџа.

На другој страни терена, ситуација ће бити драматично другачија. Брз повратак у транзицији из напада у одбрану једна је од кључних карактеристика Поповичевих тимова, што ће уз контролу противничких шутева за три поена и изнад свега потпуну контролу скока, бити кључни задаци одбране новог америчког тима. За очекивати је да ће Американци опасно притиснути противничке плејмејкере, како то понекада умеју да ураде и Спарси.

Уколико избегну суманути број изгубљених лопти, Американци ће контролисати 80 одсто утакмица на Светском првенству, израчунали су аналитичари.

Такође, за разлику од Сан Антонија у чије је стварање утрошио године, Попович је имао свега неколико седмица да ову групу играча претвори у тим за који је све осим освајања златне медаље суштински неуспех.

Као и Сан Антонио, очекује се да ће америчка селекција, концентрисана на крајњи резултат радије него на театралне потезе, полако "узимати душу" противничким тимовима.

Кошарка је прилично једноставна игра у којој победу доносе такмичарски дух и постојаност, тврди Грег Попович, који је водећи Сан Антонио безброј пута доказао да верује у филозофију кошарке према којој за добар тим није неопходно имати најбоље играче, већ групу спортиста који желе да уче и побеђују.

Американци немају претерано пуно дилеме да ли је освајач пет НБА титула првака особа да води Американце на великим такмичењима, али су прилично скептични може ли да оствари велики резултат са екипом коју има на располагању.

"Имамо правог човека за тренера. Понављам да ће све бити у реду и бићемо у реду", рекао је шеф америчке селекције Џери Коланђело.

Већ је опште место да су Срби 1989. гледали на погрешну страну па тако нису видели а ни схватили да је срушен Берлински зид. Можда је заиста било тако, можда би заиста све било другачије да смо тада уместо другарице и другови рекли даме и господо, можда се земља не би распала, можда бисмо постали чланица Европске уније и можда би Дражен Петровић и Александар Ђорђевић чинили бековски тандем репрезентације на Олимпијским играма у Барселони 1992. године.

Или баш и не би? И то не само због тога што Дражен није волео Салета.

Тог лета 1989, зид у Берлину био је постојан кано клисурина а не памти се да се нека репрезентација на Европском првенству у кошарци тако лако прошетала до злата као Југославија на свом терену у Загребу. Тај јун 1989. био је и последњи тренутак у ком се могло рећи да је Југославија на свом терену у Загребу. Непуних годину дана касније звиждуци химни Хеј Словени на Максимиру наговестили су да је крај те занимљиве утакмице веома близу.

Али нисмо ми ту најбитнији.

За време владавине Берлинског зида однос снага у кошарци био је једнак односу снага у свету. Дакле, биле су битне три земље. Сједињене Америчке Државе, Совјетски Савез и Југославија. Тим редом и значајем. Када је 1989. у Загреб Совјетски Савез дошао без свог запада, без Сабониса, Марчулиониса и других литванских кошаркаша, када је дозволио могућност да их сам победи Никос Галис јасно је било да се руше царства и да следи рушење зидова. 

Али, у општем одушевљењу због рушења Зида у Берлину, због почетка краја Совјетског Савеза, ускоро и почетка краја Југославије, због коначне победе Запада, због коначне победе либералног капитализма, због тога што је наступило време Краја идеологије, које ће трајати вечно како је егзалтирано закључио Френсис Фукујама, Запад није видео један много битнији догађај. Није схватио шта се десило на Тјенанмену, јуна те 1989. године.

Били су толико задовољни да од среће да нису схватили да су победили погрешног противника. Или бар мање битног.

Нису осетили хук времена. Нису видели рађање дива.

Зато је тај свет који је требало да траје вечно трајао само 10 година. Свет у ком се амерички Тим снова спрдао са свима другима.

После бомбардовања Југославије ништа више није било исто. Коме то није било јасно могао је да види на више примера током две хиљадитих закључно са 2008. када је спектакуларним отварањем Олимпијских игара у Пекингу Кина симболично показала колико се променио свет. 

У кошаркашком смислу ми смо све то видели у Индијанаполису 2002, када је Бодирога послао Реџија Милера по ћевапе а Гуровић шутирао тројке као да је испред зграде у Новом Саду а не против најбоље репрезентације на свету на њеном терену. Да то није инцидент него правило, да је Империја рањива после су показали Аргентинци па Шпанци и Грци.

Када је већ свима било јасно да живимо у свету са више сила и Американци су се уозбиљили. 

И политички и кошаркашки.

Сад је и Доналду Трампу јасно да је кључ владавине света Пацифик и да је прави противник Кина.

Мада се, као у некој приповетци, и даље у Америци прича о опасности која долази из Русије. 

Кошаркашки, и у Мадрид пре пет година и у Рио пре три лета слали су најбоље.

Сада пред Кину најбољи су одустали. Али су, зато за селектора изабрали најбољег. Човека који носи презиме Попович а чији је један до надимака Луди Србин. Он је гаранција да највећа светска сила, ипак озбиљно схвата нову поделу света.

Србија од Југославије није преузела глобални значај али јесте медаље и традицију успеха на Светским првенствима. Два пута наша земља и после распада Југославије била је светски првак; на претпрошлом првенству нам је само грубом судијском крађом отета сребрна медаља а на прошлом, у Мадриду направили смо чудо, освојено је то сребро.

За ових пет година дошли смо дотле да се на сребро више не гледа као на чудо. Већ скоро као на обавезу. А машта се о томе да се сруши Америка.

Америка, пак без обзира на све у Кину долази као неко ко не би смео да изгуби. Бар не на терену противника кога није видела пре 30 година.

А који ће, хук времена је неумољив, за 30 година да влада светом.